Држава из магареће клупе

Оглед о закаснелој иницијативи

  • Разарање школе је пречица за уништење народа, а потом и за уништење цивилизације
  • Болоњски научник који не зна ништа мора наћи некога који зна још мање и наметнути му се за ментора
  • Четврти, духовни, геноцид над Србима настао је уступљивањем нацистичко-усташкој коалицији „у надлежност“ свеукупног српског образовног система

Пише: Драгољуб Петровић

Трагични догађаји коji су прошле недеље потресли Србију послужили су Друштву за српски језик и књижевност да поднесе Иницијативу за заустављање урушавања образовног система.

Мислим да је та Иницијатива закаснила макар — седамдесетак година.

Толико, наиме, потписник ових редова може сведочити сопственим искуством: он себе уписује у првоборце на пословима разарања школе тиме што је, „у своје време“ — са својим другом Жиком, као „свестан омладинац“ (ако данас неко уопште памти шта је то значило) „поучавао“ свога старог професора Драгојлова како треба предавати српску историју (после се Жика „извукао из приче“, а грешни омладинац био означен као „једна битанга“ и добио обећање професора да ће га „запамтити“ (и заиста га запамтио — по догодовштинама и анегдотама које су се о њему препричавале).

Помињем ове појединости зато што сам, коју деценију касније, схватио да је разарање школе био део великога злочиначког пројекта приређеног с циљем да се, „на глобалном нивоу“, разара омладина и да би то требало да буде пречица за уништење народа, а потом и за уништење цивилизације; и да је све то Ален Далс образложио неколико година пре мога „реформаторског инцидента“ с проф. Драгојловим: „Ми ћемо уложити све што имамо, све злато, сву материјалну помоћ и ресурсе на обраду и заглупљивање људи… Посеја­ћемо тамо хаос и неприметно ћемо им заменити праве вредности лажним и натерати их да верују у све лажне вредности… Ми ћемо на све начине подржавати и уздизати такозване уметнике који ће почети да усађују и утувљују у људску свест култ секса, насиља, садизма, издајништва – једном речју, сваке неморалности. У управљању државом изазваћемо хаос и неред… Просташтво и безобзирност, лаж и обмана, алкохолизам, наркоманија, животињски страх једних пред другима и бестидност, издајништво, национализам и непријатељство међу народима све ћемо то усађивати лукаво и неприметно… На тај начин ћемо разарати покољење за покољењем… Бавићемо се људима од дечачких, младићких година, увек ће нам главна ставка бити младеж, разараћемо је, чинити неморалном, искварити. Направићемо од њих шпијуне, космополите“.

И тако је, у свету, успостављен фронт против — памети и традиције.

А у „Југославији“ све силе биле усмерене на разарање Срба: од Србије одсечена „Македонија“, Црној Гори дарована нација, ратно сатирање Срба у Хрватској, Босни и на Космету продужено „под камом братства и јединства“, према Србији Броз обећао да ће се понашаати као према окупираној области и само у првих пет-шест послератних година смакао тек нешто мање источних српских глава него што је у току рата побио западних; после тога ударио на српски језик и, као сви српски окупатори, почео прогон ћирилице, наставио са разарањем школе, науке, морала, традиције, православља: његови реформатори најавили разарање школе „изнутра“, из школских програма протерали све националне садржаје, укинули понављање (понављаче унапредили у — „преводиоце“), уништили Завод за уџбенике и на његово место довели нацистичке и усташке окупаторе, поучили своје кадрове да им је једноставније да дипломе купују него да се око њиховог стицања замајавају; увели болоњску памет, основали универзитете и факултете на којима се студира „до последње рате“ и на којима се о цени доктората може ценкати као и на свакој пијачној тезги; Академији наука узели и образ и достојанство и „омогућили“ јој да се сведе на ранг Занатске коморе и да на тај начин осрамоти свакога честитог занатлију. Та се Академија, наиме, последњи пут гласнула кад је потписала онај свој Меморандум, тада била темељито попљувана и поучена да се има понашати по правилима испод којих се потписују оне тарабе јединица; и од петооктобарског демократског слома 2000, кад је комунистичка некрст дефинитивно завршила Брозов пројекат, почела да аплаудира сваком злочину својих налогодаваца, да сузбија сваку српску националну идеју, да сву своју памет мери Стенфордовим кантарима (не дао Бог да јој се то деси по традиционалним српским мерама!). И пристала на то да јој сваки „тарабаш-зналац“ може у универзитетске наставне планове утурати „своје струке“ и „своје научне области“, одређивати критерије за избор у научна и наставна звања па се, између осталога, тамо нашла и наредба да болоњски научник који не зна ништа мора наћи некога који зна још мање и наметнути му се за ментора или иста таква наредба да некога ко нешто зна треба натерати да учествује на научном скупу под оком оних који не знају ништа. Тиме је Академија пристала на то да потписује „научну политику“ министарских незналица и њихових портира и секретарица и да се по њиховим мерама уређује српска школа и српска национална памет. Академија се посебно срамотно уписала у историју српске памети тиме што је, заједно с министрима-разарачима, подупрла уништење Завода за уџбенике и трима геноцидима над Србима у ХХ веку додала и четврти, духовни,  предајући нацистичко-усташкој коалицији „у надлежност“ свеукупни српски образовни систем.

И тако своју младост извела на губилиште. Под надзором министара-трговаца и министара-злочинаца истурених у нацистичко-усташке гласноговорнике и промоторе — под фирмом Удружених издавача, тј. удружених пљачкаша српскога уџбеничког простора, тј. удружених убица српске младости и српске будућности.

И томе ваља одмах додати да су за тако колосалан злочин српски министри морали имати овлашћења државе, тј. њене Скупштине, тј. њених 250 посланика-трговаца и/ли посланика-тарабаша, тј. „преводилаца“.

И сви они, удруженим снагама, подупрти суженом свешћу и проширеним желуцем, српски образовни систем (заједно са Србима) бацили у блато.

И Друштво за српски језик и књижевност оставили без посла: оно се више, то Друштво, нема куд ни окренути, без школе је остало, држава га је давно напустила, може покушати да се врати српској школи, али за њу више нема Срба, с овом државом биће их све мање и биће све тањи (а далсовска им памет неће пружити прилику ни да се опру на ноге, а камоли да се опораве).

*

И прилика је да се овде подсети да је Срба било док су их предводили најбољи, док се знало „ко коси, а ко воду носи“, док су људи имали и кућу и адресу, док су уз њих биле Српкиње које су их и подизале и храбриле (и у многом смислу предводиле); и док су сви они други (слаби и недовршени) били заштићени, тј. сви облици њихове „недовршености“ били под сталним надзором и онемогућени да недужнима нанесу зло ако је на њих већ пала „Божја казна за прародитељски грех“.

И док су имали школу која их је за све то припремала и обликовала. И у тој школи имали магарећу клупу, резервисану за две врсте ђака: за оне који своје способности нису најбоље проценили кад су се у школу уписивали и/ли за оне који су са школом покушавали да се изругују; такви су се ђаци лако „постројавали“, при чему би они први брзо признавали да „нису за школу“, из ње сами излазили и бавили се честитим људским пословима, а они други обично би из школе били истеривани и одлазили у ситне лопуже и шибицаре, а само „одабрани“ међу њима израстали у реномиране криминалце.

Тако је магарећа клупа стекла озбиљан практични (ако не и „симболички“) значај: упозоравала је родитеље да од деце не очекују „премного“, а власт да на неко од те деце  треба посебно припазити јер испољава неку од оних склоности које су Срби вазда у корену — затуцали. Нова српска (тј. комунистичка, тј. далсовска) власт наредила је, међутим, да — некад основна, а сад и средња — школа мора бити обавезна и да управо магарећа клупа мора добити култно место у уобличавању српске националне памети (и уредила, рецимо, да се један велики град деценијама кити именом силоватеља, а да некакав „антифашистички наследник“ из другог града потисне из памћења Св. Саву и Св. краља Владислава — који су град утемељили).

Слом Срба почео је у часу кад је до њих стигло искуство из руске октобарске несреће 1917, а Иван Иљин представио га на следећи начин: „Привремена Влада је амнестирала криминалце… ослобађајући место у затворима за »контрареволуционаре« – и стални станари тамница слили су се са револуцијом. Криминалци који су прихватили комунистички програм брзо и лако су урастали у партију, посебно у ЧЕКУ… Криминалитет се учинио природним корективом у комунистичкој лудници… У револуцији политичко ураста у кри­минално. У социјалној и социјалистичкој револуцији политика и криминал постају неразлучни“. За то руско „искуство“ Срби нису могли знати, али су непогрешиво процењивали онај сој који је могао изићи једино из њихове магареће клупе и зато га одмах означили као комунистички олош, а потврде за то стизале све чешће и бивале све страшније, посебно кад су народ почели масовно бацати у јаме и кад су се окитили титулом јамари (такви су „антифашисти“, рецимо, по Херцеговини у јаме бацали оне Србе који су успели да побегну усташама, а остао је запис да су и дете — умели завртети на ражњу).

А како је изгледао тај Брозов „антифашизам“, нека покажу само три појединости из његовога партизанског ратовања.

Прва. Он се током јесени 1941. по западној Србији мало „чаркао“ с Немцима, изазвао „немачку једначину“ (1=100), инсценирао Кадињачу (да тамо праћкама заустави немачку моторизовану колону), прешао у НДХ, да тамо буде далеко од Немаца, а близу својим савезницима усташама, тамо наредио (27. дец. 1941) да неће ратовати ни против једних ни против других и да су његови непријатељи једино четници (после су ту наредбу помињали и неки други његови „високи антифашисти“).

Друга. Броз је током пролећа 1941, преко Коминтерне и Павелића, „испословао“ код Хитлера да му из „својих затвора“ пусти групу шпанских бораца — из којих су касније „израсли његови прослављени команданти“.

Трећа. После „ослобођења“ Београда Броз је успоставио Сремски фронт договоривши се с Немцима да не предузима никакве офанзивне операције према Загребу док се немачке трупе из Грчке и с Блиског истока не извуку до Аустрије и тамо положе оружје пред западним савезницима (и до 22. апр. 1945. тамо, узгред, пострељао 80.000 српских дечака — према наводима Антуна Милетића, Зоран Јеротијевић помиње 120.000, а Новица Војиновић — 180.000).

Свим антифашистима (па и онима који се ките именом силоватеља или онима који забрањују име Св. Саве) ваља веровати да су ратовали против фашиста, али им се може и притврдити: њихов врховни командант ратовао је једино против Срба и за Хитлера. На то упућују налази Животија Ђорђевића да је Броз 2. јула 1943. „под своју заставу“ позвао усташе, гарантовао им и безбедност и чинове које су стекли као народноослободилачки кољачи Срба, да му их се до 6. априла 1944. прикључило 80.000, али је он одзивом био незадовољан па је током јесени поновио свој позив. Не зна се колико му се усташа накнадно прикључило, али призивајући усташе и отварајући им могућности да и у комунистичкој војсци стигну до највиших командних положаја (ако не да је у једном тренутку и у целини преузму), по свему судећи, Броз је припремао терен да с покољима Срба настави и у Србији. И о томе, („на положају“), још 3. фебр. 1944. потписао наредбу да ће, кад окупира Србију, „постријељати све кулаке и домаћине, а нарочито све индустријалце“, док ће „имовину великосрпске буржоазије, поглавито индустријске објекте и творнице… пренијети у Хрватску и Словенију“. Он је знао, међутим, да се за тако велики злочин не може ослонити на војску којом је дотле командовао (у којој је било макар 90 процената Срба) и најприродније је било да у Србију преведе и ону своју војску која му је обезбедила да у Јасеновцу и другде покоље милион и по западних Срба. И да после рата, уз њихову „подршку“, томе броју дода и тек нешто мање источних.

*

И да се овде зауставимо. Уз неке општије опсервације.

Друштву за српски језик и књижевност треба предложити да покрене Иницијативу да се у српске школе врате они програмски обрасци какве је она имала пре него што су почели да их „преуређују“ они њени ђаци који су највише квалификације стицали у магарећим клупама.

И да аутистичној Српској скупштини предложи да испита како се могло догодити да су, половином прошлога века — рецимо, Срби имали и школу и науку кад су њени учитељи у току студија полагали по десетак испита, а остали и без школе и без науке кад су почели да их „уобличују“ специјалисти из магарећих клупа.

И да ојађеним Србима, ошамућеним Србима, осмуђеним Србима, осрамоћеним Србима саопшти откуд им је испоручена она памет по којој су Троцки, Лењин и Стаљин оставили Русе без више десетина милиона (бољих) глава, а Броз Србе — тек без неколико милиона. И како се догодило да творци те науке не препознају своје дело кад се најавило да ће им се вратити па пресудили да је та „наука добра за разарање других, али да није за домаћу употребу“, у то уверили њене најистакнутије пропагаторе посађујући их на електричне столице, а њихову памет (24. августа 1954) унели у списак злочиначких идеологија.

И да последњем српском министру осмуђене памети јаве да је изабрао погрешан тренутак да поднесе оставку, тј. да је пропустио последњу прилику да се упише у српско национално памћење подносећи захтев да се Заводу за уџбенике врати статус најзначајније српске националне институције, да се из српске школе протера „нацистичко-усташка клет-ждерић-жужул-фаланга“, да се сви њени промотори и пропагатори повешају испред српских школа (за ноге и голих стражњица — кад је већ она праведнија казна укинута). На челу с најзаслужнијим министром-разарачем последње деценије, тј. оним којега је држава (као већ заслужног пензионера) делегирала да дефинитивно затре Завод за уџбенике и опустоши Службени гласник као последњу здраву српску културну установу. Да би ојађени Срби видели откуд им је пристизала памет која их је, како рече песник, „довела — довде“.

И да се, можда, међу њима нађе места и за Гоцу, Ану и Зорану (али и за Бранкицу и све њене „фемплацуље“ и „емеритњаче“) — које су одлучиле да мењају и физичке и језичке законе, али и природни поредак.

Тиме што прописују, рецимо, да закон гравитације не може важити тамо где оне одлучују.

Или да се и Шароња мора телити — да Шаруља не би била „дискриминисана“.

Надлежници за сакаћење српске националне памети у току последњих седам или осам деценија и приређивачи српске националне катастрофе знали су коме поверавају реализацију својих злочиначких пројеката: онима без имена, без адресе, без лица, уз једини услов — да су све своје квалификације и сву своју памет стицали једино у реномираним — магарећим клупама.

Једино су такви специјалисти и такви зналци Србима могли довести Рио Тинто, Зиђин, Данди. И потписати се испод једног „од кључних докумената Новога светског поретка [какав је] Агенда 21 Уједињених нација“ који „за Србију подразумева насилну промену демографске структуре становништва, Нови светски поредак је Србе ставио изван закона, а спречавање развоја Србије унео у своје стратешке планове и документе“; у том смислу вреди поменути експлицитну изјаву Клауса Кинкела из 1998. (после некаквог НАТО скупа у Братислави) да ће Србија, у складу са вечитим немачким претензијама према српским просторима, бити „сведена на балканску енклаву“ и, према писму Вилија Вимера Герхарду Шредеру (2000. године), „трајно искључена из европског развоја“. А пут којим ће се до тога стићи у Србији се обично представља као регионализација и она предвиђа да се Арбанасима, уз Косово, прикључи и прешевски регион, Босни и Турској — Рашка област, Војводина ће бити прикључена Мађарској или обновљеној Хабсбуршкој монархији (за коју су се, иначе, борили и дедови неких њених најжешћих садашњих заговорника), Румунији и Бугарској биће препуштени источни региони.

А по ономе што од Србије остане, тј. по Шумадији и, евентуално, неким ситним деловима Поморавља, планирано је пресељавање Цигана и из Европе и из бивших југословенских република.

Да би и њих Рио Тинто потровао заједно са преосталим Србима.

5 1 vote
Article Rating

Related posts

Русија неће постати америчка колонија

Славко

Вучић главну власт носи са собом, као што је Милошевић, али је сличнији – Ђинђићу

Славко

Украјинци распродају западну војну помоћ

Prenosimo
Subscribe
Notify of
guest
1 Comment
старији
новији
Inline Feedbacks
View all comments
Љубомир Т. Грујић
1 година раније

ИСТИНИТ БОЛАН (ТРАГИЧАН, АКО НЕ УСПЕМО ДА СЕ ВРАТИМО СВОИМ НАРОДНИМ ВРЕДНОСТИМА) ПРИКАЗ ГОСПОДИНА ДРАГОЉУБА ПЕТРОВИЋА.

1944_02_05TitoNrdbaSRB.JPG
1
0
Would love your thoughts, please comment.x