Политика, Преносимо, Свет (планета), Слободе, Србија

Драган Ђилас и хаварија „машинског мозга“

Фаталне грешке средње даровитог политичара комуналног ранга

 

  • Ђилас даје све од себе не би ли се Вучићу препоручио за будућег коалиционог партнера, неку врсту малог од палубе
  • Ђиласов концепт је да би било најнормалније да Србија независност лажне државе прихвати „без обзира на то да ли се са њом слажемо или не“.
  • Какви су то људи, а тек државе и народи, који пристају на све са чим се не слажу и спремни су да буду све оно што нису?

Пише: Драган Добрашиновић

У обиљу патолошких изјава, излива и ставова који су галерија хиперреалистичних слика наше политичке сцене, речи Драгана Ђиласа, председника лажноопозиционе Странке слободе и правде, прави су драгуљ у овој презира вредној колекцији. Нека врста тапијевске брилијантности, могло би се рећи. Овде, да одмах разјаснимо, није реч о Бернару Тапију – контраверзном француском бизнисмену који је део живота због финансијских малверзација провео у затвору, већ о Драгану Малешевићу Тапију – чувеном српском сликару који је, осим што је попут поменутог Бернара, такође био изузетно контраверзна личност, имао невероватан дар да на чудесно реалистилан начин слике стварности пренесе на платно.

Без сувишне увертире, која би нас подсетила на оно о чему чак и најлошије обавештени београдски врапци цвркућу, а своди се на то да Ђилас, по својим реалним капацитетима средње даровит политичар комуналног ранга, даје све од себе не би ли се Александру Вучићу препоручио за будућег коалиционог партнера, неку врсту малог од палубе, ваљало би, у циљу очувања фокуса, одмах прећи на ствар.

По Ђиласу Србија треба да прихвати „правила која важе за све у Европи, без обзира на то да ли се са њима слажемо или не“

А ствар стоји овако. У ауторском тексту објављеном у недељнику НИН, који врви од фраза и општих места, која представљају неку врсту микса другосрбијанске хистерије везане за последице рата НАТО пакта против Русије који се, за сада, одиграва на неутралном терену у Украјини и вучићевског ламентирања над тужном судбином српске економије угрожене „одласком инвеститора“ због неувођења санкција Русији, Драган Ђилас поставља потпуно нови стандард већ поменуте политичке патологије. А ево и како.

Као одговор на актуелне проблеме, односно некакву другу опцију која би требала да нас смести са праве, европске стране новог „берлинског зида“, Ђилас Србији нуди спасоносно решење. А решење се састоји у томе да Србија треба да прихвати „правила која важе за све у Европи, без обзира на то да ли се са њима слажемо или не“.

Некима је, ово, можда зазвучало познато. Ако јесте, то сигурно није из разлога што је неко од озбиљнијих, а Ђилас вероватно тако себе види, српских политичара нешто слично већ изговорио. Не, није. Али је сличну „мисао“, пре пар година, у разговору са Миломиром Марићем, изговорио један од виђенијих албанских политичара са Косова и Метохије, тадашњи председник лажне косовске владе и неосуђени ратни злочинац Рамуш Харадинај.

Наиме, на питање каква је спољна политика Косова*, Харадинај је дословно изговорио: „Ми смо део Европе и сарађујемо са Бриселом и Берлином. Међутим, када је спољна политика у питању, ми смо део клуба земаља који предводи Америка. Нама то није проблем да признамо, немамо ни времена да се бавимо проблемима у свету“.

Дакле, шта каже САД, то беспоговорно следи Косово*. И то је и разумљиво и у реду, пошто је Косово* окупирана територија, протекрорат САД без икаквих стварних атрибура државности. У том контексту, Харадинаја изјава не само да је тачна, већ је и потпуно смислена.

Ђилас би требало да зна да суверенитет, као основни атрибут државности, подразумева самостално и од спољних утицаја независно доношење одлука

С друге стране, Ђилас има амбицију да у Србији, која је, уз све мане, држава у пуном капацитету, буде у политичком смислу нешто или било шта, рецимо премијер. Сваки студент прве године права, али очигледно не и један машински инжењер који се поноси својим „машинским мозгом“, зна да суверенитет, као основни атрибут државности, подразумева самостално и од спољних утицаја независно доношење одлука од стране власти.

Како се оно називају девојке, а у модерним временима и младићи, које пристају на све, без обзира да ли им се то свиђа или не

Но, изгледа да Ђилас не види битно другачије Србију, државу коју би да води, од Косова*, насилно одвојеног дела територије исте те државе, који је, иначе, признало 22 од 27 земаља ЕУ коју би носилац „машинског мозга“ беспоговорно да следи. А пошто је доминантна политика ЕУ, ван сваке сумње, незавизност Косова* као свршена ствар, онда би, следећи Ђиласов концепт, било најнормалније да Србија независност лажне државе прихвати „без обзира на то да ли се са њима слажемо или не“.

То је, наравно, само једна од консеквенци Ђиласовог разумевања политике, на којој се, вероватно, најогољеније види сав њен бесмисао, апсурдност и погубност. Не улазећи у то у којој мери је оно што је од Европе, оличеној у ЕУ остало, и занемарујући овом приликом сву њену лицемерност, али и склоност самоповређивању и суицидност, који су највидљивији у односу према Русији, ваља се запитати само једно. Какви су то људи, а тек државе и народи, који пристају на све са чим се не слажу и спремни су да буду све оно што нису? Јер, управо то што је оно што као свој политички програм лишен свега, од познавања прошлости, преко визије будућности до елементарне пристојности, Драган Ђилас нуди Србији. Ђилас, чији узаврели „машински мозак“ ради на фреквенцији на којој би му и Рамуш Харадинај позавидео.

И да, како се оно беше називају девојке, а у модерним временима и младићи, које пристају на све, без обзира да ли им се то свиђа или не? Има тај занат и тај приступ животу, а очигледно и политици, неки назив, зар не? Подсетите нас, Драгане.

Линк

ДРАГАН ДОБРАШИНОВИЋ: Драган Ђилас и хаварија „машинског мозга“

Подели:

5 2 votes
Article Rating
Subscribe
Notify of
guest
0 Comments
Inline Feedbacks
View all comments