Да се не забораве Пребиловци

Од кад је људског рода, тешко да има срамнијег, бестијалнијег злочина

  • Од 994 Срба из села, 826 је побијено 5. и 6. августа 1941. Женe и девојчице усташе су силовали па живе и полуживе бацали у јаму Голубинку. Усташе су остале масакрирали по селу, на путу ка Чапљини, где су кога стизали

Пише: Зоран Шапоњић

У пристранку изнад школе у центру Пребиловаца још стоје зидине куће Трипка Ћирића. Трипко је имао десеторо деце, август 1941. и усташки покољ у Пребиловцима, јаму Голубинку, није преживело ни једно. Од Стане која је имала 26 до Слободана од три године. Између њих двоје, рађали се и умрли у истом дану – Јока, Даринка, Сава, Радојка, Стоја, Славојка, Неђо, Анеглина…

Дечица пуста…

У пустом дворишту некадашње куће Трипка Ћирића у августовско рано поподне миришу смокве  и маслине, у свеопшти мир и муклу тишину ветар однекуд донесе мирис тамјана и горког пелина. Празно двориште куће Трипка Ћирића изнад центра Пебиловаца пуно је снова његове побијене дечице. О животу и срећи, о радости, о новој хаљиници, о новом дану, крпеној лопти…

Тешко да је, од кад је људског рода, срамнији злочин почињен од оног у Пребиловцима августа 1941. године. Од 994 Срба из села, у свега неколико дана њих 826 је побијено, масакрирано, већина њих живи и полуживи бачени су у јаму Голубинку, остали су убијени на лицу места по селу, по стазама, врзинама, двориштима, собама, подрумима, на путу ка Чапљини, где су усташе кога стизали.

                                               Јама Голубинка

Према подацима утврђеним на судском процесу у Мостару, после Другог светског рата, само 6. августа 1941. године, у Голубинку, крашку јаму код села Шурманци, на десетак километара од Пребиловаца, “од седам и тридесет ујутру до 13 и 30 поподне”, бачено је 470 људи из Пребиловаца. Истражитељи су именом и презименом пребројали 237 деце и 233 жене. После је утврђено да је у јаму тог дана бачено више од 500 људи, или 700, Бог свети зна.

Јутром, тог 6. августа, Срби из Пребиловаца који су два дана и дан раније похватани по селу, дотерани до Чапљине или до силоса у селу Тасовчић, истерани су из сточних вагона на станица Шурманци, сврстани у колону, потерани уз брдо према истоименом селу. Изнемогли, престрашени, јадни људе  из колоне који су два дана и две ноћи били без воде, залогаја хлеба, успут су тучени, гажени, убијани, опљачкани, а онда дотерани до Голубинке…

Деценијама су мошти мученика вапиле из забетонираних јама, прекривене камењем, бетоном, смећем… Тек 1990. године из Голубинке крај села Шурманци извађене су кости 800 жртава, из јаме Голубњаче у Ржаном долу више од 1.000 Срба… Кости су 1990, 1991. вађене и из јаме на Бивљем брду, из јаме Видоње крај Житмослића, из две јаме крај Хутова, из Горње и Доње Кукавуше.

Нису добро познавали комшије

Два дана пре покоља крај Голубинке, рано ујутру 4. августа 1941. године, више од 1.500 усташа опколиле су Пребиловце. У селу су затекли само жене и децу, старије људе, јер су мушкарци из села данима пре тога, у страху од усташа, комшија, спавали у планини, верујући да комшије неће ударити на жене и децу, на старце, да су њихови код кућа колико-толико сигурни.

Преварили су се. Испоставило се да не познају добро комшије.

Почео је претрес кућа, хватање жена и још уснуле деце, силовање жена и девојака, девојчица, бестијалности какве нису забележене ни на најцрњим страницама од како је људске историје. Сатима су по селу трајале незапамћене, страшне, бестијалне и бесловесне усташке оргије, посебно у школи у центру и посебно над девојчицама од 12 до 15 година.

Мара Булут која је Божјим чудом преживела масакр, жива изашла из школе, касније је сведочила да су усташе вадиле децу из колевки, држећи их за ноге о зид учионице разбијали дечије лобањице па их враћали несрећним мајкама. Причала је о несрећном момку кога су терали да силује сестру од стрица, па су га, кад је одбио, подвргли најстрашнијим мукама.

Причала је и о усташи Николи Мерџану који је сатима у школи, пред народом са дружином силовао учитељицу Стану Арнаут а затим је препустио њеним ђацима из Габеле, који су је, у сценама какве ваљда, људски род до тог дана није видео, данима групно силовали… После су је дотукли и бацили измрцварено тело.

Причала је Мара Булут још о бестијалностима какве људски ум тешко може појмити…

Измрцварен, престрашен народ, оно што је преостало, усташе су 5. августа током поподнева потерали према мосту на реци Брегави испод села, ка Чапљини, затворили их у силос код села Тасовчића, оставили несрећне људе да преноће без капи воде и залогаја хлеба. Ујутру су јадни људи, жене и деца, старци, које је чувало 300 усташа под командом Андрије Буљана потерани ка селу Шурманци.

“Тако су се на јами, ујутро 6. августа окупило стотине домаћина из Међугорја, Бијаковић и Шурманаца и стотине наоружаних злочинаца из Чапљине и околине на челу са замеником логорника Рудом Врдољаком и Андријом Буљаном, а за најмасовнију акцију убијања Срба у Херцеговини у једном дану. Требало је ликвидирати децу и девојке из Пребиловаца, са њиховим мајкама и бакама, њих око 600. Послови су подељени. Једни чувају групу, други стражаре около да ко не побегне, трећи спроводе веће делове групе до на 30 метара од јаме, четврти одатле до руба јаме воде по 5-6 жртава, пети гурају у јаму одраслије или бацају у њу малу децу, шести око јаме прикупљају камење, седми то камење гурају и бацају у јаму за жртвама… Домаћице су код кућа спремале ручак. Послије толиког “посла” који је трајао 5-6 сати на сунчаном дану ваљало је почастити и нахранити толику мобу”, стоји у једном од описа.

Бискуп: Јадници, били су мирни

Село је тих дана до темеља опљачкано, Земаљска комисија за утврђивање злочина “окупатора и њихових помагача”, нашла је да је из Пребиловаца опљачкано 1.000 грла крупне и 10.000 грла ситне стоке, сва покретна имовина. Пребиловцима су усташе дали име Ново Село, месец дана по масакру у пусто село пресељено је око 70 хрватских породица из Љубишког и Чапљине да ту нађу срећу за себе и за своју децу.

Мостарско-дувањски бискуп Алојзије Мишић, који се, иначе, није противио присилном покрштавању Срба, неки месец касније написао је писмо Бискупској конференцији римокатоличке цркве у Загребу..

“Људе се хватало ко звјериње. Клало, убијало, живе у понор бацало. Женске, мајке с дјецом, одрасле дјевојке, дјецу женску и мушку су бацали у јаме. Поджупан у Мостару господин Баљић, јавно изговара, ко чиновник мора би да шути не да телали, да је у Љубињу само у једну јаму 700 православаца бачено. Од Мостара до Чапљине одвезла је жељезница шест пуних вагона жена, мајки и дјевојака, дјеце испод десет година до станице Шурманци, гдје су извагонирани, одведени у брда, живе матере с дјецом бацали у дубоке пропунте. Све је стрмоглављено и убијено. У жупи Клепци из околних села Н. Н. 3.700 православаца је убијено. Јадници, били су мирни. Даље не набрајам, предалеко бих отишао”, написао је бискуп.

Титов партизан на челу покоља

Пуних 16 година по злочину, пред Окружни суд у Мостару изведено је 14 од 150 усташа из Шурманаца, Међугорја, на челу са организатором покоља у Пребиловцима, усташом Иваном Јовановићем Црним који је Други светски рат завршио као – Титов партизан. После рата, сатана се годинама скривао око Суботице док није ухваћен. Отац деветоро деце, стрељан је 1958. године.

Тих година, на суд су изведена тек седморица злочинаца од њих барем 300 кривих за масакр 900 људи у Пребиловцима и ко зна колико још несрећника из других села, награђени су са по седам – осам година робије. Лудвиг Јовановић, брат Црног, главни мозак злочина у Пребиловцима добио је седам година робије.

Неколико  година по “суђењу”, наредбом власти СФР Југославије, већина јама по Херцеговини, укључујући и Голубинку, забетонирана је.

После ексхумације из јама 1991. године, мошти мученика пребиловачких пренете су у Спомен костурницу у селу, да ту нађу мира. Мира за мошти мученичке није, међутим, било.

Почетком рата 90-их, све куће у Пребиловцима миниране су и спаљене, порушене, спомен-костурница са моштима 4.000 Срба повађаних из јама минирана је, на месту костурнице направљено је велико сметлиште… Име Ивана Јовановића Црног стављено је, уз имена 1.600 усташа, на споменик у центру Чаљине посвећен погинулим за “хрватску слободу”.

Ацо Драгићевић из Пребиловаца, чија је кућа одмах поред школе у центру села написао је књигу “Угашена огњишта”, причу о 36 угашених кућа и о 50 породица из којих нико није преживео август 1941. године. Ацо је у покољу изгубио двојицу браће по оцу, Мома и Васа, имали једва четири и шест година. На заравни испред пребиловачке школе, испред Ацове куће, 6. августа остало је празно 80 колевки.

Књиге какву је Ацо написао нема нигде на свету. Због тога што никад и нигде на свету није почињен такав злочин.

У учиниоци школе преко пута, човек губи разум пред сликама онога што људски ум може да замисли и што људска рука може да уради.

Прошле јесени, док смо обилазили пусто село, питао сам Аца –
зашто у Пребиловцима, по пустим засеоцима у којима су куће одавно зарасле у трње па се ни порушене зидине више не виде,  нема птица. Ацо је знао одговор.

“И птице траже неког да му певају, а, коме овде да запевају”, рекао ми је.

Ацова прича је болна, тешка.

“Мој отац Спасоје и његова прва жена Тода имали су синове Васа и Мома. Дечачићи тек постали на свет. И Васа и Мома и Тоду и очеву мајку Јованку бацили у јаму Голубинку. Отац ми никад није испричао како му је било оно јутро кад се вратио са брда и затекао празну кућу. Kако му живо срце није препукло. Никад га то нисам ни питао! Нека питања овде се не постављају”, причао ми је Ацо у пустом селу.

Са зидова учиниоце школе у Пребиловцима  у којој су убијали децу и силовали девојчице, гледају очи дечака. И девојчица. Плаве и зелене, смеђе…

На месту на коме до почетка 90-их била костурница и у њој мошти 4.000 мученика, које су злочинци на бомбама вазнели на небеса, изграђена је црква Христовог Васкрсења. Преко пута цркве је гробље на коме су пушчаним зрнима изрешетани крстови.

Кад су се уочи Никољдана 1941. мештани, остаци закланог и у јаме побацаног народа поново окупили у селу, неко је на слави запевао:

“Мене сеја са дна јаме звала, мили брале…”

“Митар Шарић написао је причу о томе. Петорица јединица који су преживели покољ окупили се у кући на врх села, кад су чули песму, сишли до Булут махале, свеће палили на кундаку пушке”,  прича Ацо.

После се живот, какав-такав, тежак и чемеран, јадан и жалостан, у  Пребиловцима отео из загрљаја смрти. Божјим чудом и Божијом промисли.

Народ се из шума около почео се који месец иза покоља враћати у село. Домаћини из пустих кућа почели да се жене. Ацовом оцу Спасоју 1943. родио се син Васо, за њим 1945. Момо, 1947. Ацо, 1952. Љубо.

“Kад су педесетих година у школи прозивали децу, истовремено прозивали и живе, рођене од 1942. па надаље и мртве дечаке и девојчице побијене 1941. Једно одељење у учионици, друго у јами. Деци која су се рађала домаћини давали имена својих побијених синова и ћерки. Потомке добијали људи у позним 50-им, 60-им, понекад и са 70 година. Пуста борба за опстанак, да семе не затре”, причао ми је Ацо прошле јесени у Пребиловцима.

Двадесет и једну годину после покоља, 1962. из села у војску кренуо је први регрут, Јован Ђурасовић. У Чапљину, на станицу, испратило га читаво село, од Пребиловаца до Чапљине његов војнички куфер пренели са руке на руку.

У цркви у Пребиловцима, на дан Светих новомученика пребиловачких, данас ће, на Литургији бити можда и хиљаду душа.

На зидовима цркве, на 80 метара квадратних имена, имена, имена… Свако име један живот, једна судбина, једна суза, један јаук, једна срећа, једна свећа и једна жртва… Гледају њихове очи са фресака са зидова цркве…

Јуна 1992. године, који дан пре него што је костурница у селу минирана, из Пребиловаца, преко брда па долином Брегаве ка Љубињу, Гацку, Билећи, народ је из Пребиловаца, околних села, поново кренуо у избеглиштво. Нису сачекали комшије, научили лекцију из 1941.

Алекса Драгићевић, момак из села, прима сваког дана поклонике у цркви, прича, да се не заборави, подсећа.

Прошле јесени у Пребиловцима причао ми је овако:

“О 1941. не причамо ни са мржњом ни са неким позивом на освету већ само са љубављу према нашим мученицима. Дошло је време да се сазна кроз коју је голготу овај народ прошао и 1941. и 1991. године, да се не заборави, да се зна шта је било. И, свако би требало да дође овде, да види ову цркву, село, костурницу, кости мученика. Овај храм, место, село, сви ми, живи смо доказ победе живота над смрћу и победе добра над злом”, рекао ми је Алекса.

https://rt.rs/srbija-i-balkan/44178-prebilovci-ustase-pokolj-godisnjica/

0 0 votes
Article Rating

Related posts

Инфлација једе „велики“ раст пензија

Prenosimo

Енглеска – отаџбина нацизма

Prenosimo

Антонић: Србија заиста може постати земља слободе за сваког малог човека

Prenosimo
Subscribe
Notify of
guest
2 Comments
старији
новији
Inline Feedbacks
View all comments
Бижидар
Бижидар
9 месеца раније

Одличан текст…..
Дубоки наклон за господу Шапоњића и Живанова.

trackback

[…] (Između sna i jave) […]

2
0
Would love your thoughts, please comment.x