Да ли је Србима до слоге

Само слога Србина спасава

  • Атанасије Урошевић (1898-1992), пре скоро сто година истраживао је у Горњој Морави и Изморнику и при томе је препознао “карактеристичне особине арнаутске душе”
  • Осведочени српски непријатељи у име јаловога фашикратског Запада, свесрдно настоје да дођу главе Србима

Пише: Илија Петровић*

На појутарје великога женског свеца позва ме Покрет обнове Краљевине Србије (ПОКС) да присуствујем “Националном окупљању, мирном протесту против издаје Косова и Метохије од стране Александра Вучића у петак 17. марта… Говориће академик Матија Бећковић и други. Да се не осрамотимо пред потомцима и не изневеримо претке. Косово и Метохија није на продају”.

Не знајући о чему се ради, скокнем до интерната и тамо натрчим на разне покрете, не увек довољно јаснога смера. Тако, на пример, подгорички портал “Аналитика” преузео је вест однекуд, али његовим уредницима и власнику “за сада није познато од кога Вучић брани Србију”. Ако није њима, јесте њиховим читаоцима који свесрдно подржавају коментаре “да је брани од самога себе”, да “запад подржава овог фашисту, а на нама је да се отресемо зла, што прије”, да мора бранити Србију јер “му народ бјежи на трули запад, па да у Луксембургу за годину заради као у Србији за седам година”, да тај покрет представља “покушај стварања паравојних формација, слично Вагнеру у Русији”… да… да…

Слично јавља и Радио Титоград трудећи се да не заостане иза ЈахачаСаЧелаКолоне и, неким чудом, не заборави Јахаћу наредбу да се “његови” у Србији морају “понашати као окупатори, Србија нема чему да се нада”.

Новосадски портал “021” преузео је вест од београдских “Вечерњих новости”, наслов “Зашто Вучић оснива Народни покрет за државу? Трећи пут за прочишћавање СНС” дао му је сам, а неки од бројних коментара ослоњених на други део наслова и “бурно поздрављени”, заслужују да се овде уврсте:

“Оснивање новог Покрета? Разлог је једноставан, да се грађанима Србије потури одлука о Косову, да особа која формира Покрет, себе аболира а бреме векова стави на наш терет. Које смо ми овце”.

“Браво Вучићу подели грађане Србије. Завади па владај”.

“Једина одбрана која је потребна Србији је одбрана управо од њега и његове мафијашке булументе”.

Нашао се тамо и коментар “Крајње је време да се на политичкој сцени јави овакав покрет, који ће чинити нови неукаљани људи који се до сада нису бавили политиком. Коначно ће и ови што се гаде политике, што су им сви исти, што им је опозиција гора од власти, имати за кога да гласају”, али је он наспрам четрдесетак негативних гласова, остао усамљен!

Тек на порталу “Србија данас” могло се прочитати нешто што је личило на смислену информацију:

“У тренуцима када се Србија налази под притисцима поводом решавања питања Косова и Метохије и увођења санкција Русији, а са друге стране стешњена уценама Запада које би могле да угрозе њену економију, председник Александар Вучић одлучио је да крене у формирање Народног покрета за државу.

Ова идеја требало би да се преточи у огранизацију која ће представљати ‘трећи пут’, односно која ће окупљати све оне који у јеку глобалног судара у Украјини, нису ни за Исток ни за Запад, већ првенствено за интересе Србије. Према нашим информацијама, ова формација би требало да окупи појединце, странке и покрете национално, али и грађански оријентисане с мисијом да се умири ‘домаћи хладни рат’ који букти још од почетка руске операције у Украјини, а који свесрдно распирују стране службе, свака са својим мотивима”.

Што ће рећи: Александар Вучић схватио је да Држави Србији нема опстанка све док се сваки појединачни Србин, да ли “навијач” за неку од странака у власти или у опозицији, да ли као самостални “политички мислилац”, чврсто држи сопственог уверења да о државним пословима зна све више и боље од оних који се тиме баве “у виду заната” и, наводно, не виде даље од носа.

Толика самосвест може бити прихватљива при састављању фудбалске или кошаркашке репрезентације или при попуњавању неког тикета за лото, али бављење државним пословима, чак и најбезазленијим, вуче за собом извесну одговорност, већу или мању.

Треба сматрати природним што и властари и опозиционари, али и многи “политички самосталци” могу овом потписнику приписати намеру да се извини најважнијим “државницима” у Србији, које је током претходних десетак година, безбројним писаним порукама “подучавао” шта би и како требало да учине у интересу србскога народа.

Али не, не ради се о извињавању, овоме потписнику није до тога, исто као што му није до укључивања у Народни покрет за Србију. Он се у једну замисао сличну Вучићевој “укључио” пре тридесетак и кусур година, у време које су само врло ретки Срби, по изузетку такорећи, препознали као судбинско, време у коме је стварањем једнога Србског националног вијећа у Србској Крајини (да се и не помиње друго што се тиче исте те Крајине) успео да животно угрожене Србе окупи око националне идеје, време у коме је уложио превелик труд да се отклоне рачунџијски покушаји разних солидарно-социјално-радикалних обновитеља љубомирне или кертесовске оријентације. Трајало је то целих осам месеци, све док помињане рачунџије нису допрле до “неких” изнутра приправних да у смутних временима “отворе” и неки свој “паралелни” рачунчић.

                    Академик Арсеније Урошевић

Но, добро, овај Председнички покушај са стварањем Народног покрета за Србију упутно би било довести у везу с оним што је антропогеограф и етнолог Атанасије Урошевић (1898-1992), пре скоро сто година истраживао у Горњој Морави и Изморнику, познатим и као Косовско Поморавље. При томе, он не само да је препознао “карактеристичне особине арнаутске душе” (“Да­ју се он­оме ко их више плаћа”, како је то записао итали­јански композитор и путописац Бруно Барили – 1880-1952), већ је и установио на који су се начин Арнаути усељавали у Србску Земљу – најпре “махом на превару, и тек после су се насилнички ширили, отимајући имање становницима”.

А да се не би олако схватило како Срби нису пружали отпор арбанашком надирању и да је тај продор у Србску Земљу текао лако, пренећемо овде предање да су Арбанаси приликом свога почетног досељавања затекли у том крају слободне и храбре Србе, чак и србске хајдуке, харамбаше и барјактаре који су то насељавање спречавали, али је све то, без непостојања братственичког и племенског заједништва, било недовољно и безизгледно:

“У том почетном, као и у доцнијим, одупирањима Срби су у одбрани имања западали и у крв с Арбанасима. У почетку, дакле, нису лако попуштали, већ су у одбрани свога имања и убијали ове отимаче. То се дуго продужавало, јер сви узроци сељакања и исељавања српског становништва ових области, као бежање од крви, коју су с Арбанасима имали односно од арбанашке освете, у већини случајева су настали приликом овога брањења своје очевине. Но ово су били отпори појединаца и они нису могли да спрече арбанашко продирање. Срби ових области, без племенских и братственичких организација, нису ни могли давати јаче и заједничке отпоре арбанашком продирању (истакао ИП), док су се Арбанаси, ширећи се на исток, увек ослањали на своја племена и братства у залеђини. А са све већим досељавањем и прираштајем Арбанаса Срби су постајали све слабији и мање отпорни. Српског живља је стално нестајало, исељавао се, и најзад се дошло до тога, да је он готово потпуно опкољен и у већем делу области у мањини према арбанашком елементу. Отада је арбанашки утицај над Србима био најјачи…

Узроци поисламљивања Срба… су различити, али углавном готово сви потичу од њиховог јаког додира с Арбанасима. Најчешће се наводи… да се у ислам прелазило пошто су им се у село доселили Арбанаси… Ту се свакако подлегло наговарању и привољавању, па у појединим случајевима и угледању на саме Арбанасе, али је, без сумње, било прелаза у ислам да би се тако, ступањем на исту ногу са појединим арбанашким суседима, спасли од њиховог насртања или бар успешније бранили од њега… Као последица поисламљивања српског живља… дошло је поарбанашавање тих поисламљеника, пошто се њихово поисламљивање вршило у арбанашкој средини… Брачне везе које су поисламљеници потом као муслимани морали одржавати само са Арбанасима или раније поисламљеним и поарбанашеним Србима чиниле су да се у њиховим кућама заводи арбанашки језик. И то је ишло доста брзо, јер су арбанашки језик знали одрасли мушкарци, а женидбом са Арбанаскињама тај се језик преносио и на жене и децу” (А. Урошевић, Косово, Приштина 1990, 10-103).

Код Урошевића читамо и да је осамљени Србин могао своје имање сачувати од отмице или себе од погибије само под условом да се помуслимани и поарнаути. Јер, србско име за Арбанасе постало је “синоним за бунтовника, кога треба сатрти, и свим се силама кидисало на српски живаљ. Исламизирани Срби, поред тога што су се по вери изједначили с раније помуслимањеним и поарнаућеним сународницима, морали су примити и арнаутски језик и остале њихове спољашње облике. Многи су се утркивали, да што пре прођу за праве Арнауте. Сва истраживања доказују да је од поарнаућених Срба, од Арнауташа тешко искамчити традицију о њиховом српском пореклу. Не свиди се исламизираном и поарнаућеном Србину да призна да је, по ономе како по народном оцени изгледа, отпадник вере и народног имена… Забележено је казивање да ће Арнауташи, пре своје порекло довести од Јевреја, него што би признали да су српскога порекла. – Девојка или жена уграбљена па преведена у ислам и поарнаућена, стиди се да призна да је тако било с њом; а и не сме то да каже од својих нових укућана. Шта више ни њеним – православнима, није право да признају да им је жена или девојка уграбљена. О томе се може сазнати само од Хришћана који су оданде избегли и који знају како је уистину било” (А. Урошевић, Горња Морава и Изморник, Насеља и порекло становништва књига 28, Београд 1935, 5-6).

Србине, Брате,

Не мораш се “уписивати” у Народни покрет за Србију, али прихвати као истину да Србије нема без тебе и мене, Србија ће опстати и постојати само ако смо и ти и ја приправни да заједно, један уз другога станемо наспрам осведочених србских непријатеља, оних који и данас, у име јаловога фашикратског Запада, свесрдно настоје да дођу главе србскоме народу, почетном народу-мајци, творцу људске цивилизације.

Знамо ли да су и Руси србско племе, те да се рат који исти тај фашикратски Запад води у Украјини до последњег Украјинца – а против Русије и руског православља, али и против србског православља и Срба, моја је и твоја морална обавеза, Србине, Брате, да заборавимо на сопствено “свезнање” и чврсто станемо један уз другога, не бисмо ли помогли да се уместо замишљенога новог светског поретка васпостави људскост.

Једино на тај начин можемо “изаћ пред Милоша и пред друге србске витезове, који живе доклен сунце грије”!

***

После написаног: Било је замишљено да се овај текстић најпре пошаље Покрету за одбрану Косова и Метохије, али јок – он своју адресу крије, иако се са сваке странице топло препоручује да му тамонеко приступи и подржи га новчано.

* Илија Петровић (Косор, код Подгорице, 1938) српски је историчар и публициста. Бави се српском историјом новијега времена.

0 0 votes
Article Rating

Related posts

Држава уништава породицу у Србији

Јово

Емисија сумпор-диоксида из српских термоелектрана већа него у целој ЕУ

Prenosimo

КАСНО ЗА ЗДРАВЕ И ДУГОРОЧНЕ ДОГОВОРЕ

Јово
Subscribe
Notify of
guest
0 Comments
Inline Feedbacks
View all comments
0
Would love your thoughts, please comment.x