Да ли треба ревизија тумачења одређених збивања у ратним годинама?
- Документација је 1945. године распарчана у више делова који се данас чувају у Војном архиву, Архиву Југославије и Државном архиву Србије. Пажљивим листањем тога што је доступно, лако је закључити да недостају кључни сегменти документације
- У архивској грађи има више стручних елабората, међу којима је посебно занимљив „Усташка обавештајна служба у Београду 1941–1944. године“
Пише: Вељко Ђурић Мишина
Када сам се пре нешто више од пет година, у трагању за релевантном архивском грађом корисном за истраживање судбина избегличке деце са територије Независне Државе Хрватске, обратио Црвеном крсту Србије са питањем да ли тога има код њих, добио сам одговор који ме је пренеразио! У директном разговору казали су ми да имају само неколико прогласа из периода од 1941. до 1944. године!
Својевремено сам, у време истраживања друге теме, гледао грађу у фонду „Емигрантска Влада“ која је похрањена у Архиву Југославије – реч је о архиви Југословенске краљевске владе из година када је она била у избеглиштву у Лондону. У том фонду има и докумената о акцији Диане Будисављевић на спасавању Српчади из хрватских логора, и њеним индиректним контактима са припадницима дипломатских служби Шведске, Швајцарске и Велике Британије. (Узгред, њен девер, Срђан Будисављевић, министар у Југословенској краљевској влади у Лондону, био је добро обавештен о збивањима у Загребу!)
Позната ми је извесна количина докумената о деци у Србији 1941–1944. године, нарочито о избеглицама и њиховом спасавању и збрињавању што је радио Комесаријат за пресељенике и избеглице и његовим мукама и проблемима. Документација је 1945. године распарчана у више делова који се данас чувају у Војном архиву, Архиву Југославије и Државном архиву Србије. Пажљивим листањем тога што је доступно, лако је закључити да недостају кључни сегменти документације. На пример, извештаји Томе Максимовића Милану Недићу и поједини записници седница владе којима је Недић председавао!
Познат ми је и часопис „Гласник Српског друштва Црвеног крста“ из ратних година који се чува у Народној библиотеци Србије (НБС, 104/п). Приликом листања видео сам текстове о бројним активностима поменутог хуманитарног друштва: спискови погинулих војника у Априлском рату 1941. и ратни заробљеници у логорима у Немачкој, помоћ у збрињавању, прехрани и одевању избеглица у Србији са бројним илустрацијама. Наишао сам и на текстове о односима са Међународним комитетом Црвеног крста из Женеве. Посебно сам се изненадио читајући текстове о сарадњи Српског друштва Црвеног крста са Црвеним крстом Трећег рајха. И ту сам застао!
Нешто се променило објављивањем архивске грађе коју је првих послератних година партизански борац пуковник Славко (Фрањо) Одић, као проверени припадник обавештајне службе, добио на коришћење (убеђен сам у то) а тек је пре четири-пет година испливала на светлост. Наиме, један Одићев рођак је неколико година после његове смрти ту грађу донео у Архив Војводине. Приликом сређивања те грађе испоставило се да је реч о сасвим новим чињеницама о прошлости. Онда је јасно зашто је Одић љубоморно чувао поменуту грађу! Архив Војводине је иницирао објављивање па је тако настао зборник „Усташка зверства 1941–1942. године“ који је приредио и написао стручне коментаре историчар др Милан Кољанин. (Мада је било планова да све то одради израелски историчар Гидеон Грајф, ипак је добро што то није остварено!)
Питање зашто је прворазредни архивски материјал скриван више од пола века има тежину али и одговор: та архивска грађа (углавном немачке провенијенције) указује на нешто што је било свесно прећутано – улога немачких високих официра при војно-управној команди Србије и представништва немачког Црвеног крста у Србији 1941–1944. године у спасавању српског народа из Независне Државе Хрватске. Документација о важној улози Немаца није смела да допре до историчара јер би она довела до промене одређених стереотипа о личностима и догађајима ратне историје.
Овај случај указује на нешто слично: познато ми је да је некадашња Савезна Служба државне безбедности имала богате фондове који су 1992. године пренети у србијанску Службу државне безбедности, која је касније, по англоамеричким „сугестијама“ преименована у Безбедносно-информативну агенцију. Знатан део архивске грађе предат је Државном архиву Србије, и то је добро. Лоше је што је највећи део тога још увек недоступан историчарима! Познато ми је да у тој архивској грађи има више стручних елабората, међу којима је посебно занимљив „Усташка обавештајна служба у Београду 1941–1944. године“. Но, ко зна колико ће проћи времена да се тај део отвори. Узгред, нисам стигао да проверим да ли је можда један примерак тога доступан у Хрватском државном архиву у Загребу! Све ово наводим зато што је познато да су материјали припремани за седнице владе Милана Недића завршавали у року од месец дана код усташке службе у Земуну! Зато је умесно и питање да ли поменути архив у Загребу чува тајне ратне српске историје?
Одличан текст!