Друштво, Истраживања-Досије, Политика, Преносимо, Свет (планета), Слободе, Србија

Губитак личног идентитета и интегритета онемогућавају човеку да схвати и развије осећање заједништва

Зашто смо депресивни

  • Емоције, мишљење, воља и нагони су се преструктурисали на ниво испод природне датости. Изгубила се радост, осећање за друге, позитивна антиципација сутрашњице и самопоштовање. Мишљење је постало песимистичко, не траже се решења већ се пристаје на наметнути концепт.
  • Без виталне енергије коју су давно изгубили, и знања које никада нису стекли људи престају да буду рационална, морално освешћена и социјално одговорна бића.

Пише: Драгица Станојловић, неуропсихијатар

Тужна је Србија ових дана. У Бору, у Мајдапеку па у Новом Саду српска полиција, која по Уставу и Закону о полицији треба да чува сигурност грађана ове државе, окреће се против тих грађана, штитећи интересе кинеских компанија и локалних кабадахија.

Полицајци су агресивни према људима који бране своје право да живе у својој држави у очуваној природи. Неколико десетина одважних људи не пристаје да им уништавају планину и шуму. Они којима природа ништа не значи, јер верују да ће зарада остварена њеним уништењем, компензовати све њихове менталне недостатке, упућују на активисте оружану силу.

Насиљем покушавају да спроведу свој злочиначки наум, и то им успева. Успевају јер је бранитеља мало. Јесу они храбри и верују да имају право да бране своје, али њихова вера не може да победи силу. Њихова малобројност агресору даје право да закључе како је то „шачица згубидана, занесењака и плаћеника“, који спречавају развојни процес Србије, односно њихово несметано богаћење.

Већ изанђало питање: „Зашто се на тим местима није нашло више хиљада грађана?“ и даље остаје отворено. Нису сви они опортунисти и конформисти. Нису ни чланови окупаторског картела. Живот у хроничном стресу је многима изменио биохемијско функционисање најсложенијих можданих структура. Емоције, мишљење, воља и нагони су се преструктурисали на ниво испод природне датости. Изгубила се радост, осећање за друге, позитивна антиципација сутрашњице и самопоштовање. Мишљење је постало песимистичко, не траже се решења већ се пристаје на наметнути концепт.

Пресахле су борба за сопствено место у заједници и вера у сопствена умећа. Нагон за заједништвом је уступио место огољеном нагону за преживљавање. Са тих нивоа личност се осећа усамљено, изгубљено, застрашено и несрећно. Ако погледа у себе, сусреће се са празнином, апатијом и страхом од сутрашњице. Ако погледа око себе, сусреће се са хаосом, неправдом и неспремношћу, формално одговорних, да ураде макар минимални део преузетог посла.

У безнађу са којом се суочава човек се повлачи у виртуелни свет у који га уводе психоактивне супстанце или привлачне лажи из медија. Без виталне енергије коју су давно изгубили, и знања које никада нису стекли људи престају да буду рационална, морално освешћена и социјално одговорна бића.

Спектар природно датих различитих осећања бива замењен лебдећим, оптерећујућим страхом и стрепњом, који немају јасно дефинисан узрок, али су стално присутни, изазивајући тескобу, осећање недовољности и несигурности. Губи се поверење, чак и у блиске пријатеље и рођаке.

Доживљава се да одасвуд прети опасност. Не тражи се објекат за подршку већ за мржњу. Измучени тешким осећањима и објективним тешкоћама почињу да откривају сметње у функционисању телесних органа, што долива уље на ватру, погоршавајући душевну опустошеност. Ако дође у овакво стање, човек не може да сагледа целину, његова перцепција је попут погледа кроз цев. Види парцијално, и то искључиво себе и неправду која му је учињена.

У случају да овакви симптоми завладају над великим бројем људи од њих се не може очекивати да сопствене снаге усмере на заједничко добро, нити да се покрену у одбрану заједничких добара. Њихова пасивност и апатија омогућавају да их властодршци употребљавају за сопствене, по већину, деструктивне циљеве.

Губитак личног идентитета и интегритета онемогућавају човеку да схвати и развије осећање заједништва. Уместо тога отварају се врата и другим губицима. Тако може да нам се догоди да се једног јутра пробудимо и сазнамо да Србија ни формално не постоји, и да имамо друге господаре.

Линк

https://www.danas.rs/dijalog/licni-stavovi/zasto-smo-depresivni/

Подели:

0 0 votes
Article Rating
Subscribe
Notify of
guest
0 Comments
Inline Feedbacks
View all comments