Балкан и суседи Србије, Гост Аутор, Друштво, Култура, Политика, Република Српска, Слободе, Србија

ГРОГИРАНА ПАМЕТ О “БОСАНСКОМ ЈЕЗИКУ”

          Повеља Кулин Бана из 1.189 године писана је на ћирилици

Поглед на „босански“ језик — из „санџачког“ угла

  • Херцеговачки муслимани:“Знамо ми своје порекло које већином као и ваше потиче од православних праоца, а знамо и то, да је наш језик чисто српски. Хоће ли вам ово доста бити?
  • Има идеја за суштинску децентрализацију Републике Србије у којој би Санџак био посебна изборна јединица“, преко оних „да се државни симболи — грб, застава и химна — ускладе са стањем на терену“ („државни симболи морају бити потпуно неутрални“)…
  • Европа је постала савез злочиначких држава коме више ни Енглеска као највећа светска злочиначка нација неће да припада, али и оно што је у њој остало најчешће се у то друштво уписивало злочинима
  • И у Босни и у „Санџаку“ Бошњак значи ‘житељ, становник Босне, Босанац’
  • Како меже постојати „бошњачка књижевност“ ако нема „бошњачког језика
  • У Санџаку нема ни српског Министарства просвете, науке и технолошког развоја, нити српске државе па остаје нејасно која се то „бошњачка опција“, нашла „у служби великосрпске политике“ ако се један „државни универзитет“ и његова катедра за српску књижевност и језик свела на сервис за брукање и те књижевности и језика за чије је студије утемељена.
  • Српско Министарство просвете, науке и технолошког развоја морало би се призвати памети: уместо што распродаје и српску школу, и српску историју, могло би се вратити оним извориштима с којих је кренуло кад се први пут међу Србима огласило. И могло би проверити ко му и по којим мерама кроји школски систем.

Пише: Драгољуб Петровић

На првом свебошњачком теферичу (у сарајевском хотелу Holiday Inn 27. септ. 1993.) нека чудна памет одлучила је да „бе-ха носиоци исламске вероисповести“ потону у сан као Муслимани, а да се следећег јутра пробуде као Бошњаци. И тај ће теферич остати „забиљежен“ по томе што су на њему навучене нове магле на идентитет и „Муслимана“ и „Бошњака“ јер су они који су ту памет образлагали учили школе код различитих учитеља и нису се у разјашњавању тих проблема најбоље сналазили.

Па нам своју истину, рецимо, на следећи начин „замотава“ проф. Мухамед-Туњо Филиповић: „Тко смо ми Бошњаци? Ми Бошњаци смо онај дио нашега првобитног босанскога народа који континуира својство народнога бића ове земље, остварује унутар тога бића повијесни смисао и садржај ове земље и носи њено повијесно и државно право. Ми смо, дакле, насљедници онога што је Босна као земља, као држава и као повијесни субјект била и јест. То наше својство никога не искључује из судјеловања у том наслијеђу и његовој перпетуацији, али не ће бити жртва парцијалних одлука дијелова првобитнога бошњачког народа идентифицирати се и везати за народносну идеју, интересе и државно право неких других држава и народа“.

Филиповић тиме „алудира на тврдњу да су босански католици и православци испрва били Бошњаци по народности, али су се у 19. стољећу због заједничке вјероисповијести идентифицирали с Хрватима, односно Србима.“ Тако је говорио друг Туњо идући за оном науком коју [му] је утемељи[ва]о Броз, али се са њом никако не могу ускладити неке друге, много — разумљивије, чињенице.

Подручје на коме већина становника говори бошњачки језик (подаци из 2006. године)
Сва Босна је била српска и то макар до првих деценија ХХ века

Једна је од њих она да је, стотинак година раније, „неколико Херцеговачких Мухамеданаца за све остале“ »превело« горње Туњине речи на много разумљивији језик упозоравајући и своје пореднике „латине“ (који по Босни покушавају да шире „ново хрватско име“): Знамо ми своје порекло које већином као и ваше потиче од православних праоца, а знамо и то, да је наш језик чисто српски. Хоће ли вам ово доста бити? Ако усхтијете приправни смо иако вакат није да вам и уз друге можда српскије гусле загудимо“.

С том је појединошћу повезана и још једна: „Бошњаци“ су само старије име свега онога „босанскога народа“ којим су означавани Туњини „православни праоци“ и његово вербално тамбурање не може послужити као завеса иза које ће се сакрити најпростија истина да је сва Босна била српска и то макар до првих деценија ХХ века (а њена главнина можда и до онога времена које је обележио Броз) и на сва друкчија „тумачења“ може се гледати само као на настојање да се велики злочини који су над Србима извршени у прошлом веку доврше и легитимизују у складу с  „новом памећу“ и њеним „агендама“.

Нема босанског језика, то је чиста измишљотина

И да се они, Срби, за сва зла овога света прогласе кривцима, па и за то што је Баба Мунира давно записала да је у Поточарима сахранила 8.372 кољача из 28. Насер-ефендијине дивизије из демилитаризоване Сребренице (међу њима и једну посестриму Ханке Палдум), али још никако не успева да пребаци преко 6.600 мезара иако тамо упорно превлачи покојнике из свих бх-градова из којих јој се укаже прилика, увози их и из иностранства, а као „НН-шехиде“ тамо сахрањује и Србе чији гробови никад нису пронађени, а она случајно зна и кад су побијени и где су закопани, при чему је, ето још једног — чуда, више од 3.000 њених покојника после „оживело“ и нашло се у рахметли Туњиним бирачким списковима за подршку рахметли Алији и „новој бошњачкој памети“.)

У време кад су „освитали с новом нацијом“, према добрим лингвистичким обичајима да се језик именује према народу-носиоцу, „Бошњацима се догодио и „бошњачки језик“, али се ту после нешто брзо „ишчашило“ и на неком трећем теферичу, ако ме памћење није преварило, Авдо Чампара уредио је да се тај језик ипак пренесе у „власништво“ државе и да се за ту „терминолошку изузетност“ не питају ни Срби ни Хрвати јер ће они из Босне ионако бити протерани и/ли уништени и тада ће „Бошњацима“ бити лакше: имаће и готов језик и државу ослобођену од Срба и од, дојучерашњих, Хрвата. (По тој логици после се догодило да је дејтонски споразум потписан и на „америчком“ и на „босанском“ језику — уз „хрватски“ и српски.)

* * *

На све ово о чему говоримо треба гледати као на основу да се „бошњачком комплексу“ осмотре обриси у којима се он остварује у — Србији. При чему треба рећи да нам лепо упориште за то разматрање нуди једна необавештена, али врло причљива „бабова мудрица“ (https://sandzacke.rs/featured/selma-kucevic-vucicevi-bosnjaci-dobijaju-sve-poluge-vlasti/ — 3/12/2021). Погледаћемо овде нека њена умовања и покушати да утврдимо њихову утемељеност.

„Бошњаци“ су донедавно били „Срби исламске вероисповести“

Она вели( Селма Кучевић) да је „један од основних циљева СДА Санџака, да се… Бошњацима врати раније стечено право народа“, али не објашњава како би се то могло извести ако су се „Бошњаци“ и у Босни „конституисали“ тек онога септембра „деведесет треће“, а у Србији никад такав статус нису ни могли имати. Да је завирила у статистичке податке, наиме, она би видела да је 1948. године у Србији „неопредељених муслимана“ било 17.315, 1953. они се и не помињу, десет година касније има их 93.467, за следећих 20 година нарастају на 237 хиљада, а на почетку нашег века опет „сплашњавају“ за стотинак хиљада. „Статус народа“ имали су Муслимани у оној држави коју су разорили заједно с Хрватима (последњи пут та је усташка коалиција 1990. најпре изгласала „издвајање Босне и Херцеговине из СФР Југославије“, после продужила тамо где се у мају 1945. зауставила, функционисала до тренутка кад су тамо (у „БХ-Федерацији“) Срби поломљени и/ли прогнати, а дефинитивно је „пукла“ у Мостару кад су се усташки коалиционаши окренули једни против других и показали да се, и једни и други, од свих људских занимања најбоље разумеју у клање слабих и незаштићених.

Наши „Бошњаци“ никако не могу да се одбране од чињенице да су донедавно били „Срби исламске вероисповести“ (прошле године један Салко написао и књигу о много десетина таквих), али њима се више допада да буду чланови неке (Алијине или Шемсове) кољачке странке него да стану у ред својих најумнијих истоверника. Од свих истина наши „Бошњаци“ знају једино да истине изврћу и то показују тиме што у стари српски етник (Бошњак) хоће да удувају сопствену памет и да преваре и себе и оне у чије име надувавају неистине.

Бошњачко национално веће залаже се за Рашку (Санџак) без граница, а овом региону дрско и стално придодају нове општине и шире се, као да се то не примећује

Наша мудрица има и много других идеја, од оне која „подразумијева и суштинску децентрализацију Републике Србије у којој би Санџак био посебна изборна јединица“, преко оних „да се државни симболи — грб, застава и химна — ускладе са стањем на терену“ („државни симболи морају бити потпуно неутрални“) до оних да „треба оставити отворено и право вета када су угрожени национални интереси једног народа, мањине или заједнице“. Мора бити да иза тих идеја стоји правничка памет стечена на неком „домаћем“ Интернационалном Универзитету јер се по свету може пронаћи много „нација“ којима се, као и „Бошњацима“, знају дан и минут кад су „утемељене“, али се не зна шта ће оне уградити у своје државне симболе — мимо онога што ће „присвојити“ од оног етничког комплекса од којега се одвајају. Такво је „присвајање“ у Босни врло свестрано: од туђег имена, туђег језика, туђег писма, туђе историје, туђег националног памћења тешко је направити нешто што може бити „своје“, а да за то не кресне мање елегантна реч (рецимо — да се све то мора покрасти). Показује се, наиме, да наша мудрица често понавља речи које су јој издиктиране с највишег страначког места и ми сад не можемо знати шта је у ономе што нам саопштава њен правнички темељ, а шта неспоран страначки налог. У оба случаја њена позиција биће неугодна, а у неким појединостима она ће бити неугодна макар — двоструко.

Питање је над ким је у Босни извршен геноцид

Ми поменусмо горе правничку памет из које су се изројиле неке идеје с којима треба ускладити српске „уставне прилике“, али овлашан увид у неке друге „изворе“ показује да у свему о чему говоримо има више површног „умовања“ страначког предводника него озбиљне заснованости онога о чему он говори. Може он(а) причати да треба „да изградимо Србију која би скинула са себе и будућих генерација одговорност за злочин геноцида у Босни и Херцеговини и која не би имала територијалних или политичких спорова са својим грађанима нити са сусједним државама“, али ће се лако показати да у томе има много више вербалне звоњаве него просте логике и истине.

Регион Рашке по српској званичној државној одели

Ако бисмо овде за правну теорију оставили проблем територијалних спорова грађана са својом државом, „одговорност за злочин геноцида“ може се осмотрити мало конкретније: не зна се колико је било Срба у Босни пре него што ју је њена усташка коалиција „исписала из СФРЈ“, али у БХ-Федерацији Срба је, после геноцида, остало 40.000. Питање је: над ким је тамо извршен геноцид?

У Хагу се судило једино Србима (многи осуђени на доживотнe робијe, осталима одмерене хиљаде година робије, „Бошњаци“ и Хрвати (о)суђени на „бањска лечења“, Насер Орић у Братунцу поклао 3.269 жена, деце и стараца и изручен за суђење Алији, Јуки и Мушану; нема хашких пресуда за геноцид, мериторна међународна комисија такође закључује да геноцида није било и не зна се где је наша причалица чула да је „Србија пресудом (ваљда — пресудама?!) Међународног суда правде и Хашког трибунала КРИВА за злочин геноцида у Босни и Херцеговини“ (она и баба Мунира знају да је извршен геноцид над Насеровим кољачима и свим оним „шехидима“ које су оне увезле из далеких „бх-градова или из иноземства“, али и над оних стотинак хиљада муџахедина које нико не исељава из села у којима су поклали Србе па се мирно уселили у њихове куће).

СДА Санџака зна за „постојање паралелних структура власти у Републици Србији, у војсци, полицији, тужилаштву, судству, државној безбедности“ и да су те структуре „одговорне за територијална освајања силом и етничким чишћењем у БиХ, за удружене злочиначке подухвате на територији БиХ, Санџака, Косова, дијела Хрватске и Словеније те (опет!) за злочин геноцида над грађанима БиХ, и Бошњацима и Хрватима и другима који су страдали у том злочину“.

Као и Хрвати, за чланство у ЕУ злочинима су се квалификовали и „Бошњаци“

СДА Санџака, дакле, зна све то, али неће да нам каже где је то оних 40 хиљада Срба поломило све оне „Бошњаке“, муџахедине, Хрвате, Санџаклије, Арнауте и све оне друге страдалнике у тим тешким поломима. Може Ратко Младић бити „највећи крвник бошњачког народа“, али је он за сву муслиманску нејач која се бојала да остане у Сребреници обезбедио превоз до Тузле; са друге стране, ни СДА-Санџаклије нити њихова мудрица још не саопштавају куд су „транспортовали“ посмртне остатке Срба које Баба Мунира сахрањује у Насеровом мезарју. Наша мудрица зна да је данас „опасно бити Бошњак у Србији, нарочито у Београду“, али би било занимљиво да нам то мало прецизније разјасни. А док она то не учини, ја ћу поменути две чудније појединости за које још нигде нисам наишао ни на покушај њиховог разјашњења.

Прва се тиче мојега давнашњег памћења да су се, у време увођења СДА-демократије, уз Алију, Јуку и Мушана, у Сарајевском пољу — рецимо, посебно прославили — Санџаклије; друга је нешто каснија и своди се на наводе једнога (Младићевог!) војног полицајца да су многи „бегунци“ гинули покушавајући да се пробију према Дрини уместо да беже на супротну страну, „према својима“. После је схватио: међу огромним мноштвом личних докумената које је полиција сакупила највише је било оних издатих у Србији, и то од Пирота до Суботице.

Наша се мудрица, вероватно, боји да ће се, некад и/ли негде, појавити сведочење да су неке од тих „бегунаца“ тамо послали Шемсо и Суљо или да су се макар распитивали за њихове ратничке подвиге и у Сарајевском пољу и по Подрињу; или можда зна за нека пијана хвалисања у Пријепољу и Тутину о кољачким подвизима у Сарајевском пољу и другде па је сада „опасно бити у Србији, нарочито у Београду“ јер би се и тамо о томе штошта могло чути пре него о „визији модерне, демократске и правне државе Србије, чланице Европске уније и НАТО савеза“.

Ћирилица као симбол препознавања Срба и њихове културе

А кад је о томе реч, ваља подсетити да је Србија, једном, давно, утемељила једну друкчију Европу, а од ове садашње много је нормалније да се измакне него да је „претемељује“: Европа је постала савез злочиначких држава коме више ни Енглеска као највећа светска злочиначка нација неће да припада, али и оно што је у њој остало најчешће се у то друштво уписивало злочинима, тек се покоја од њих нашла тамо јер није умела да се из тога блата извуче, а онима које су међу њима биле најјевтиније (као Црна Гора — рецимо) учинило се да ће то сакрити ако се придруже онима које су у то друштво ускочиле раније.

Као и Хрвати, за чланство у ЕУ злочинима су се квалификовали и „Бошњаци“ и они тамо „припадају“ по оним обележјима која им је одредио Еф. Церић (наша их мудрица само преписује), али се показује да су они засновани на неком курану који још није стигао до Шеика Имрана Назара Хосеина и по коме се наши „Бошњаци“ могу сматрати квалификованима за чланство у ЕУ: прославили су се као и Хрвати у Јасеновцу, да могу бити жешћи од Хрвата — потврдили су у Мостару, а изгледа да су се једино спотакли у Баљвинама јер се тамо нашло више Људи него „Бошњака“.

Подељени Санџачки „Бошњаци“

Санџачки „Бошњаци“, по свим показатељима, изгледа да су врло успешно подељени на оне „који нису у служби владајућег Вучићевог режима“ и којима је „отежано остваривање основних људских, грађанских, политичких, економских и националних права“ док они други „добијају све полуге власти и механизме за јачање своје »бошњачке« политичке опције која је у служби великосрпске политике“, али се не зна ни шта те „поделе“ значе ни докле допиру. Извесно је, наиме, да се свима њима српско Министарство просвете, науке и технолошког развоја  МПНТР (заједно с оним Елминим  Сектором за унапређивање људских и мањинских права) преселило у Главни уред Бошњачког националног вијећа и тамо издаје лиценце за наставнике босанског језика у основним и средњим школама, а као „технички сервис“ служи му Државни универзитет у Новом Пазару; и све се то чини „на основу члана 16. Статута Бошњачког националног вијећа, члана 15. ст. 14 Закона о националним савјетима националних мањина (»Службени гласник Републике Србије«, бр. 72/09), чл. 121. ст. 6. и 7. Закона о основама система образовања и васпитања (»Службени гласник Републике Србије«, бр. 72/09) и чл. 7. Правилника о издавању сертификата о познавању босанског језика“.

По Бошњацима ово је простор Рашке (Санџака), ко зна докле ће се ширити…

Имају ли се на уму те појединости, постаје извесно да наставу на „босанском језику“ изводе курсисти којима дипломе (пардон — сертификате!) потписује Бошњачко национално веће (БНВ) и то се тако чини од 23. маја 2013, а сад се Елма и Есад споре око заслуга за то што су ти сертификати тако појевтинили па их сад могу потписивати и учитељи српске књижевности (тест оцјењује трочлана комисија састављена од универзитетских професора [српске књижевности и језика] са Државног универзитета у Новом Пазару — на коме нису засноване студије „босанског језика“.

* * *

  За главнину података који су овде поменути сведоке налазимо на сајтовима БНВ и неким другим адресама, а најинтересантније су оне на којима је представљен главни санџачки СДА-миротворац: он је тражио (10. јула 1991) расписивање референдума о аутономији Санџака од СФРЈ, Србије, Црне Горе, Стејт департмента, Европског парламента и од других микрофона у Хагу, Хелсинкију, Сарајевском пољу, Лондону, Женеви, Казабланци, Братунцу, Бриселу, Техерану, Скеланима, Талину, због свега тога био упоређен са Махатмом Гандијем, Мартином Лутером Кингом, Далај Ламом (и још некима), али је остало нејасно који су се од њих бавили боксом и чија је памет била — грогирана.

Босански је српско име ‘језика који се у Босни говори’ јер тамо нема других језика осим српскога

Помињем ову последњу појединост зато што сматрам да је таква била сва српска министарска памет која је отворила простор да се у средишту немањићке државе људи који не знају ништа изругују с оним  што хоће да опљачкају и да му одреде природу по мерама сопственога незнања: нека скраћена и посувраћена памет, по механизмима ковид-респиратора, хоће да српском етнониму Бошњак удува значење које та реч никад није могла имати ни у Босни нити игде другде на дуњалуку па ни у последњем од много десетина „санџака“ који су посведочили „турско административно памћење“. Ако неки нови муслимани српскога језика „не могу живети под српским именом“ (као што су се њихови знаменити представници под њим сасвим угодно осећали, а ни сад се многи од њих не разликују), слободно им је да и даље трагају за оним што ће их од Срба разликовати, али се бојати да од српске јапије неће моћи истесати ништа што неће бити — српско: и у Босни и у „Санџаку“ Бошњак значи ‘житељ, становник Босне, Босанац’ (и од њега остала честа презимена Бошњак, Бошњаковић, Бошњачки).

 Босански је српско име ‘језика који се у Босни говори’ јер тамо нема других језика осим српскога, ни „под крижом“ ни „под полумесецом“, а онима који то не могу поднети — слободно је тражити хећиме који ће им муке ублажавати.

И Кулин Бан (1145 – 1204) је писао ћирилицом (Карикатура Новице Коцића)

С друге стране, ако већ не могу поднети сазнање да се налазе у средишту српске немањићке државе и њеног језика, санџачки муслимани нису морали „лагати као Бошњаци“, могли су то чинити и „оригиналније“ — као „Санџаклије“ (тј. тражити, рецимо, „санџачки језик“). Они, вероватно, имају објашњење зашто између двеју бесмислица бирају ону коју нико не може разумети нити у њу поверовати, али би се могло показати да је то обележје људи који су сасвим изгубили смисао за рационално понашање: њима је једноставније да од Срба беже у „Санџак“ преко Сарајева и Тузле него преко Раса и Рашке (па у Рас „увозе босански“ и опредељују се за „страни језик“ уместо да се ослоне на свој „матерњи“).

У Санџаку нема ни српског Министарства просвете нити српске државе

Видели смо напред да се све то дешава под окриљем Бошњачког националног вијећа, да је Државни универзитет у Новом Пазару претворен у технички сервис за штанцовање сертификата за „босанску језичку памет“, да је на све то Елма турила мухур некаквога министарског сектора за генетска оштећења и сада у основним и средњим школама у Новом Пазару, Пријепољу, Сјеници и Тутину нема друге памети осим сертификоване нити другога језика осим онога који оверавају Елма и Есад по правилима БНВ.

За све то време у Санџаку нема ни српског МПНТР нити српске државе па остаје нејасно која се то „бошњачка опција“, по дефиницији наше мудрице, нашла „у служби великосрпске политике“ ако се један „државни универзитет“ и његова катедра за српску књижевност и језик свела на сервис за брукање и те књижевности и језика за чије је студије утемељена.

Будући да „бошњачког / босанског“ језика нема ни у Босни нити игде другде, још га мање може бити по просторима старе српске немањићке државе и не зна се које га силе сада тамо натурају „као непорециву лингвистичку реалност“, а оверавају је професори српске књижевности потписујући Бошњачком националном вијећу сертификате за „језик којег нема“.

Има тамо, истина, и неких „интернационалних“ (тј. трговачких) факултета на којима се „студирају“ и такви језици, али тада остаје питање чији су то факултети, ко их је основао, по чијим законима и ко их је „акредитовао“. Потписник ових редова памти да је све то „почело“ кад је својевремено извесни чиновник, не знам да ли из неког министарства или из неког завода, приватним писмом обавестио „муслиманске школе по Санџаку“ да имају право да изводе наставу на „бошњачком језику“, али остаје нејасно да ли се за све ове године тај „језик“ одржава на оном (приватном) писму и на оним сертификатима, тј. лиценцама.

На једном од таквих факултета школују се учитељи за босански језик, за боснисте и за србисте, али је занимљиво да се на њему уз босански језик изучава бошњачка књижевност, чиме се потврђује да такве памети нема нигде у свету осим у Босни и, ево, у Новом Пазару па се мора поставити питање да ли се та памет устројава по законима који важе у Босни или по онима који се доносе у Србији.

(Или се можда налазимо пред оном праксом коју је, у једном тренутку успоставио Броз: да се Арбанаси на Космету школују по програмима који се уобличавају у Тирани и по уџбеницима који се отуд увозе.)

Факсимил повеље Кулин Бана писана је на ћирилици, а  Бошњаци кажу на босанчици (старобосански народни језик) који није никад постојао и нема га

На тим појединостима ломи се сва „босанско-бошњачка памет“: или нема „босанског језика“ или „бошњачке књижевности“, при чему смо за оно прво утврдили да га је измислила грогирана памет, а ово друго показује да је та памет грогирана безнадежно. И то се потврђује и чињеницом да „Бошњаци“ хоће да им историја почиње од 11. века (тј. од Хумачке плоче), а не присећају се да им је ислам почео стизати тек пет или шест векова касније, на оној давнашњој плочи потписали се Срби, српско је и оно што својим потписом оверава Меша, а „бошњачко“ може бити само оно што нико неће приметити ни кад му пред ногу падне.

Српско Министарство просвете, науке и технолошког развоја морало би се призвати памети: уместо што распродаје и српску школу, и српску историју, могло би се вратити оним извориштима с којих је кренуло кад се први пут међу Србима огласило. И могло би проверити ко му и по којим мерама кроји школски систем.

И да покуша одредити границе до којих се има сматрати пристојним изругивање са српском духовношћу и српским историјским памћењем.

И нека у тим пословима почне од тога да му ДУНП и онај трговачки факултет одговоре да ли припремају кадрове за српски или за „босански“ језик, а за случај да се помене „босански“ — тим факултетима треба одмах повући акредитацију или их, једноставније речено, затворити. Макар дотле док се не договоре с Мехмед-пашом Соколовићем или Мехмед-Мешом Селимовићем о томе по чему је српско име отровно док је „бошњачко“ лековито за књижевност, а „босанско“ много лековитије за језик. Српско министарство не може исправљати сарајевску памет, али од његове санџачке експозитуре мора тражити разјашњење: шта је то „бошњачка књижевност“ ако нема „бошњачког језика“ на коме би она, по простој терминолошкој логици, морала бити заснована.

Док по Босни не побију све Србе и Хрвате и не уклоне сва сведочанства да је, макар до пре стотинак година, Босна била јединствена српска земља, „Бошњаци“ не би морали истрчавати испред — најпростије памети.

Нити им „Санџаклије“ у томе — помагати.

………………………………

Подели:

0 0 votes
Article Rating
Subscribe
Notify of
guest
1 Comment
старији
новији
Inline Feedbacks
View all comments
trackback

[…] Извор: Између сна и јаве […]