Годишњица страдања Ђорђа Мартиновића

Српско распеће на Косову и Метохији

  • Држави је наложено да Мартиновићу исплати на име одштете 150.000 немачких марака. Налаз је склоњен од јавности, а одштета никада није исплаћена
  • Албанске банде на Косову и Метохији су од 1974. do 1985. године направили више од 2.200 кривичних дела (убиства, пљачке, силовања, физички напади, паљење имовине, рушење цркава и др.
  • Случај Данила Милинчића је сличан случају Ђорђа Мартиновића, по томе што извршиоци убиства нису кажњени

Ђорђе Мартиновић (1929-2000) је Србин са Косова и Метохије који је 1985. свирепо мучен набијањем на колац на чијем је врху била полулитарска стаклена флаша. Руководство комунистичке Југославије било је уједињено у заташкавању овог бизарног случаја који је, противно бројним лекарским налазима, обележен као самоповређивање у покушају прикривања етничких тензија у тадашњој САП Косово и Метохија.

              Ђорђе Мартиновић

Званична верзија одбачена је судском пресудом из 1990. године, која никада није извршена. Ово је довело до великог незадовољства међу Србима са Космета, тако да је настављено њихово исељавање у централн делове Србије и Војводину. Ђорђе Мартиновић је рођен 1929. године у Гњилану.

Случај Ђорђа Мартиновића, један од најшире расправљаних кривичних случајева у некадашњој Југославији, постао је метафора страдања, скривања истине и медијских манипулација, а предвидео је и будућа догађања на Космету и у СФР Југославији.

До данас нису објављени документарни филмови који је снимио режисер Милорад Бајић. Чак ни Слободан Милошевић, није никада Бајићу одговорио на писмо у вези страдања Ђорђа Мартиновића.

Страдање

Дана 1. маја 1985. године у 13 часова Ђорђе Мартиновић је пресретнут од косовских Албанаца на својој њиви и набијен на колац, на чијем је врху била полулитарска стаклена пивска флаша. Флаша му је кроз чмар набијена у утробу, данцетом на горе, а на дрво била натакнута кроз грлић. Зауставила се тик под десним подребарним луком и поломљена, остала у утроби жртве.

Мартиновић је смогао снаге да се допуза до пута, одакле је пребачен у приштинску болницу. Хитну операцију вађења флаше водила су три хирурга, од којих су двојица били по националности Албанци. Они су накнадно позвали трећег хирурга, Србина др Морачића, уплашени од флаше и срче коју је требало извадити. Др Морачић је после операције описао да је призор који је затекао био „језив“.
Прва вест о догађају објављена је три дана касније, 4. маја 1985. у дневном листу Политика. Гласила је: „Службеник Дома ЈНА у Гњилану, Ђорђе Мартиновић, набијен је на колац 1. маја на својој њиви Јаруга, два километра од Гњилана. Ово злодело извршили су шиптарски терористи.“
Да је над Ђорђетом Мартиновићем извршен гнусан злочин насиља говорило је и прво саопштење власти из Гњилана, а касније потврдиле и многе комисије лекара специјалиста. О гњиланском злочину је писала готово цела домаћа штампа, али и страни медији.

Развој случаја

Како је прича доспела у медије, јавност се узнемирила, а случај је почео постајати симболом насиља над Србима на Косову и српског незадовољства и осећаја несигурности. Суочени са причом у гротескном несугласју са званичном мантром о братству и јединству, бојећи се да би признање да је косовски Србин содомизован у етнички и верски мотивисаном злочину мржње ојачало српски национализам у СФРЈ или чак довело до побуне Срба, комунистичко руководство из Београда одлучило је да учини све да злочин не буде приписан етничким Албанцима и да прича добије другачију представу у јавности, како би изгледала потпуно исконструисаном. Случај је водио Стане Доланц, савезни секретар унутрашњих послова СФРЈ.
У посету Мартиновићу, који је још био у тешком животном стању, долази његов претпостављени, пуковник ЈНА Новак Ивановић, начелник Дома ЈНА у Гњилану и захтева од њега да призна да се сам набио на флашу у хомосексуалном аутоеротском акту. Пуковник Ивановић је годину дана касније у исповести за новине навео да га је на ово натерао извесни генерал ЈНА Стојановић. Након овога, пуковник Ивановић добија прекоманду за Зрењанин.

                                                       Мартиновић са унуцима

Ђорђе Мартиновић је затим из Приштине превезен на Војно-медицинску академију у Београду, где је поново оперисан. Тим од пет лекара који је предводио др Ћерамилац потписује дијагнозу којом се потврђује да самоповређивање ове врсте није могуће. Тражи се супервештачење, у којем медицински стручњаци потврђују налазе вештака. Онда је тражено ново супервештачење од љубљанског академика Јанеза Малчинског, чији је званични налаз садржавао и оцене да је самоповређивање могуће (по неким изворима и оцене да није могуће).

За све то време, док је тешко болесни Ђорђе Мартиновић лежао на ВМА у Београду, наставља се са изнуђивањем признања о самоповређивању, од стране Вукашина Трумпића и Градимира Поповића из правосуђа и уз присуство полиције. Тадашњи начелник ВМА, генерал ЈНА Владимир Војводић, је одобрио испитивање. Његов заменик, Срђан Крстинић, касније адмирал у Армији Републике Хрватске, инсистирао је да се Мартиновић избаци са ВМА.
Ђорђа Мартиновића потом пребацују у Лондон, где га у болници „Сент Џорџ“ два пута оперише проктолог др Питер Холи. Он је после операције изјавио: „Искључено је свако самоповређивање, злочин сам проучио са својим колегама после увида у комплетну медицинску документацију. Насиље су извршиле најмање три особе!“
Др Питер Холи је након овога од Јанеза Малчинског добио писмо претеће садржине „зато што се меша у унутрашње ствари Југославије“. За званични Београд, закључак је био другачији. Власти су уз друго саопштење са налазом о „самоповређивању“, супротно првом саопштењу из Гњилана, приложили налаз из Љубљане, као и добијену изјаву самог Мартиновића. Педесетшестогодишњи Ђорђе Мартиновић се, према званичној верзији, упустио у хомосексуални акт самозадовољења који је кренуо наопачке. Он је непријатни инцидент напросто свалио на албанске сепаратисте, истовремено га искорштавајући у пропагандне сврхе за демонизацију Албанаца и осликавање Срба као жртава. Сам Стане Доланц је закључио случај изјавивши 1987. на Телевизији Љубљана следеће:
„Случај Ђорђа Мартиновића је завршен. Моја полиција је утврдила да се сам повредио и нема судског процеса… Ђорђе је први српски самурај који је над собом извршио харикири.“
Изјаву Доланца присутни новинари су пропратили смехом.
Група српских интелектуалаца и новинара писала је домаћој и светској јавности протест под насловом „Истина набијена на колац“. Писац и академик Добрица Ћосић молио је за разрешење случаја у јавном писму упућеном адмиралу ЈНА Бранку Мамули и Душану Чкребићу, председнику Скупштине Србије, али без одговора.

Скупштина СФР Југославије расправљала је о „случају Ђорђа Мартиновића“ осам пута без резултата. У Скупштини СР Србије, расправа је шест пута одлагана, јер су руководиоци тврдили да према Уставу САП Косово, Скупштина Србије нема надлежност над случајем. Покрајинско руководство Косова и Метохије, којим су доминирали етнички Албанци, подржавало је тезу о самоповређивању током аутоеротског акта.  Генерал ЈНА Милан Даљевић из Управе Савезног секретаријата за народну одбрану (ССНО), тврдио је да ЈНА нема никакве везе са случајем. Генерал ЈНА Петар Грачанин, који је на месту секретара унутрашњих послова заменио Доланца, је захтевао да се предмет Ђорђа Мартиновића закључи.  Савезни јавни тужилац Милош Бакић одликован је високим одликовањем, између осталог и због начина вођења истраге у случају Ђорђа Мартиновића.
Амерички часопис Њујорк тајмс је 1986. писао како је случај 56-годишњег сељака Ђорђа Мартиновића постао најшире расправљани кривични случај током низа година у Југославији, описиван у најситнијим појединостима на телевизији и у штампи.

Годинама касније

По тужби Ђорђа Мартиновића, Други општински суд у Београду донео је 1990. године пресуду према којој је држава проглашена кривом за нанете увреде и тенденциозно скривање истине. Суд је одлучио да је над Мартиновићем извршено насиље, а узео је у обзир изјаве лекара др Холија и посебне комисије на чијем челу је био др Владислав Доџић. Држави је наложено да Мартиновићу исплати на име одштете 150.000 немачких марака. Налаз је склоњен од јавности, а одштета никада није исплаћена.

Извршење пресуде су, према Милораду Бајићу, спречили савезни секретар унутрашњих послова Петар Грачанин и адмирал ЈНА Бранко Мамула, који су наложили да предмет буде похрањен у Архиву Савезног Секретаријата за Народну одбрану (ССНО).

Ђорђе Мартиновић је после пет операција коначно услед жестоких притисака продао своју њиву у Гњилану и населио се у селу Читлук крај Крушевца где је и преминуо 6. септембра 2000. године. Иза себе је оставио супругу Јагодинку, три сина, кћерку и десеторо унучади. Сва три сина и два најстарија унука били су мобилисани за време НАТО агресије односно варварског бомбардовања Србије и Црне Горе 1999. године.

Слику страдања Ђорђа Мартиновића овековечио је сликар и академик Мића Поповић у својој слици 1. мај 1985. назвавши “Распеће Ђорђа Мартиновића”, која га приказује у јасној паралели са распећем Исуса Христа, под будним оком комунистичке полиције. О злочину су снимљена и два документарна филма: “Страх од истине” и “Оптужујемо”, режисера Милорада Бајића, који су снимани свугде где се кретао повређени Мартиновић. Филмови су приказани, једини пут за дуго времена, 1986. на фестивалу документарног филма у Дому синдиката у Београду. Емитовање ових филмова на Радио-телевизији Србије одбили су потом редом сви генерални директори ове куће: Душан Митевић, Ратомир Вицо, Милорад Вучелић, Драгољуб Милановић, Александар Црквењаков и Александар Тијанић.

Емитовање на БК телевизији одбила је њихов главни уредник Бојана Лекић. Бајић је неколико пута позиван да донесе филмове, али је емитовање сваки пут отказивано у последњи час. Ово нису једини филмови овог аутора које РТС не жели да емитује. Објављивање филмова на националној телевизији захтевали су 2006. у отвореном писму председнику Борису Тадићу и председнику Владе др Војиславу Коштуници, 350 студената-чланова Парламента Правног факултета Универзитета у Београду, Младен Мркаљ, проф. др Зоран Кривокапић, један од Мартиновићевих лекара, сам Милорад Бајић, те проф. др Светислав Никић, шеф Неуропсихијатријске клинике ВМА. Милорад Бајић је поводом случаја Мартиновић некадашњем председнику Слободану Милошевићу писао сваког 1. маја, укупно 11 писама, на која није никада одговорено. Он тврди да је тираж три књиге, које су написане о случају, откупила углавном југословенска односно српска УДБ-а.
Глас јавности оценио је да је вест о догађају била иницијална каписла за многа потоња збивања на Космету и у Југославији па је на неки начин и чувене Осме седнице ЦК СКС годину и по дана касније. Случај је, као симбол и метафора четири пута поменут и на суђењу Слободану Милошевићу пред Хашким трибуналом.
Књижевница Светлана Велмар-Јанковић је подсетила на случај Ђорђа Мартиновића у свом ауторском чланку поводом једностраног проглашења независности Косова и Метохије у фебруару 2008. Према њеној оцени је „случај“ Мартиновића, „како се тај догађај тада, пре готово тридесет година, називао, отворио све будуће случајеве српског мучеништва и страдања“. И владика Атанасије Јефтић писао је како је „овај напаћени човек… живо оличење стања и страдања српског народа на Косову, од окупације 1941. до ове нове окупације око Савиндана 1990“.

Случај Ђорђа Мартиновића подигао је, због своје природе, југословенску јавност на ноге, али ово је био само један од небројених случајева насиља над неалбанцима на Косову и Метохији 1980-их. Незадовољство оваквим развојем догађаја и односом српских комуниста и решења која је у свом политичком програму понудио Слободан Милошевић, што је одиграло су пресудну улогу у његовом вртоглавном успону на власт.

                                                  Потомци Ђорђа Мартиновића

Албанске банде на Косову и Метохији су од 1974. do 1985. године направили више од 2.200 кривичних дела (убиства, пљачке, силовања, физички напади, паљење имовине, рушење цркава и др.). Пошто је тада цивилна и полицијска власт била у рукама Албанаца, то су кривци ретко или симблично кажњавани.

Један од таквих, али и веома сличан случај догодио је се у околини Вучитрна када је мучки убијен Данило Милинчић.

Данило Милинчић (рођен 1960. у селу Самодрежа, Вучитрн − убијен 2. јуна 1982. у селу Самодрежа, Вучитрн) је Србин са Косова и Метохије који је мучки убијен од својих комшија албанске националности 2. јуна 1982. тако што су му упали у сеоско имање, а затим га оборили на земљу и пуцали из пиштоља у срце.

Случај Данила Милинчића је сличан случају Ђорђа Мартиновића, по томе што извршиоци убиства нису кажњени. Данило Милинчић је био земљорадник у селу Самодрежна, крај Вучитрна, који је живео од узгоја стоке и обраде земље. На свом имању је живео са мајком, женом Радмилом и двоје деце (ћерка Ивана, син Иван, који је рођен после смрти свог оца Данила). Данило је има и два брата Павле и Мирослав. На имању Милинчићи су имали: кућу, две краве, две јунице, 15 оваца, шест свиња…

Иначе, отац Данила Милинчића је у јуну 1968. године такође убијен од својих комшија Албанаца, тако што је претучен металном штанглом. Они нису кажњени од Суда и полиције за своје злодело. Када је Данилова мајка Даница ишла да тражи од Суда правду за убиство свог мужа, они су је отерали уз коментар, да иде и бежи са Косова и Метохије, и да нема никаква права. А да је предмет њеног мужа “застарио“. Један Данилов брат је до његовог убиства живео у Вучитрну.

Мајка Данила, Даница Милинчића била је за време Другог светског рата активан учесник, као припадник СКОЈ-а.

Убиство

Данило Милинчић и његова мајка Даница, 2. јуна 1982, године на свом имању имали су пуно посла око стоке, и требало је напојити краве. Видео је да су међу његовим кравама дошла четворица комшија Албанаца. Замолио их је да оду са имања, а они су га физички напали и оборили на земљу. Поред тога, било је још неколико Албанаца комшија који су немо посматрали шта се дешава, без жеље да помогну Данилу, и да спрече ово ужасно малтретирање. Једино ко је помогао Данилу Милинчићу, јесте његова мајка Даница. Док су три Албанца држали Данила Милинчића, комшија Мухамед Мујо Ферат вади пиштољ и пуца Данилу Милинчићу у пределу груди, а Данило бива смртно рањен, док је његова мајка Даница погођена у раме. Све то је убица Мухамед Мујо Ферат пропратио са тешким увредама, псовкама и претњама Даници. Говорио јој је да њено имање није у Србији (СФРЈ), већ да је то земља албанског председника Енвера Хоџе. Након убиства свог сина Данила, Даница Милинчић, побегла је са имања у Београд.

Суђење

Суђење убицама Данила Милинчића је трајало неколико дана, и сваки пут када је одржавана парница, испред суда било је присутно неколико стотина Албанаца. Сви они су пљували и претили Даниловој мајци Даници, и супрузи Радмили која је тада била трудна.

Јавни тужилац је убиство Данила Милинчића оквалификовао као: “Убиство из непријатељских побуда према СФРЈ, извршено је са предумишљајем“.

Занимљивост овог случаја су: Прво, да пресуда никада није доживела извршавање, тачније одвођење убице Мухамеда Мује Ферата на дугогодишњу казну затвора, као и његових саучесника. Друго, да је пресуда прочитана у судници на албанском језику (иако према важећем Уставу СФРЈ из 1974. службеник језик на целој СФРЈ па и САП Косову и Метохији био српско-хрватски), тако да нико од Милинчића није разумео шта је пресуђено.

Данило Милинчић је сахрањен у дворишту Православне цркве у Вучитрну. Споменик му је подигла породица.

“Сине оче брате роде/погинуо си у слободе/зликовац је налетио/и кукавички ти срце разнео/па му децу сирочиће оставијо/мајку сестру и браћу и црно завијо/Ал херојски си погинуо/бранећи своју очевину/Ал, живо биће никада не умире/оно је увек са нама“.

Данилове убице су: Мухамед Ферат звани Мујо, син Мухамеда Ферата, сестрић Мухамеда Ферата и синовац Мухамеда Ферата

Последице

Након овог некажњеног убиства, настављено је исељавање Срба из општине Вучитрн, јер су се људи осећали веома несигурно и заплашено, да и они не буду нападнути. Функционери у покрајинским институцијама САП Косова и Метохије, албанске националности били су непријатељски настројени према Србима. Чак су и Даници Милинчић, којој су Албанци убили мужа и сина, рекли да иде у Београд, и да се не враћа, као и то да не сме да продаје своје имање. Она је отишла у Београд да тражи правду за убијеног сина, и боравила је у Београду месец дана. Вратила се на своје имање у Самодрежи. Наредних годину и по дана је трпела велике притиске и уцене, добијала претње смрћу, да би се на крају у јануару 1984. дефинитивно иселила са Косова и Метохије.

Данилова супруга Радмила Милинчић је после убиства супруга, отишла у место Косово Поље, и тамо радила као учитељица.

Изводи из: http://www.zlocininadsrbima.com/Zrtva.aspx?ImeZrtve=%D0%82%D0%BE%D1%80%D1%92%D0%B5_%D0%9C%D0%B0%D1%80%D1%82%D0%B8%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%94%D0%B0%D0%BD%D0%B8%D0%BB%D0%BE_%D0%9C%D0%B8%D0%BB%D0%B8%D0%BD%D1%87%D0%B8%D1%9B

0 0 votes
Article Rating

Related posts

Пензионери постају социјални случајеви

Gost autor

Интерес Запада је распарчавање Русије и контрола над ресурсима

Prenosimo

Народ страхује од еко-катастрофе, а Вучић им се смеје

Јово
Subscribe
Notify of
guest
0 Comments
Inline Feedbacks
View all comments
0
Would love your thoughts, please comment.x