Гост Аутор, Друштво, Политика, САД (Америка), Свет (планета), Слободе, Спорт

Глобализација у фудбалу – крај или почетак  

Неуспели покушај оснивања Европске Супер лиге у фудбалу схваћен искључиво као бизнис

 

  • Група најбогатијих клубова хтели су да буду у затвореном систему лиге сами за себе, односно приграбили би само за себе све што се ствара у фудбалској игри у целом свету. На тај начин профит би био изнад игре и спорта.
  • Затворени систем лиге подразумевао је стално учешће двадесет истих клубова, без испадања и давања шансе другим клубовима да се у тој фамозној лиги такмиче. А, спорт без такмичења представља шоу програм са мало емоција, лојалности клупским бојама, застави, химни…
  • Само што је објављено да је уговор потписан јавиле су се спортске, фудбалске али и политичке власти против таквог подухвата, сматрајући да ће то у целини уништити фудбал као спорт. Претње казнама, бојкотом навијача и спортске јавности уродило је плодом.
  • Фудбал је и једно и друго – и глобални бизнис и ИГРА-ТАKМИЧЕЊЕ. Једно без другог не може опстати.
  • Фудбал није изузет из светских трендова глобализације. Чак се може рећи да је он на неки начин и претеча опште економске, социјалне и политичке глобализације.
  • Енглески навијачи, протествујући против Европске Супер лиге оспорили су и модел власништва над клубовима, тражећи веће учешће чланова клуба у одлучивању и управљању клубова. Они сматрају да све потешкоће настају због похлепе власника за новцем, односно профитом

Пише: Др Милан Томић, професор спортског менаџмента

Многи ће изнети суд да је светска економска глобализација започела у фудбалу а не у традиционалном бизнису, пре свега због једновековног присуства трансфера фудбалера из мањих у веће клубове али и уздизања на највиши ниво великих међународних такмичења под окриљем ФИФА и УЕФА. Бизнис глобализација је новијег датума и млађа је бар пет деценија од глобализације у фудбалу.

Последњи догађаји везани за неуспели покушај оснивања Европске Супер лиге у фудбалу отворили су ново поглавље у разматрању питања глобализације фудбалске игре схваћеног искључиво као бизниса у којем се и на формалан начин жели раздвајање богатих од сиромашних клубова.

Дванаест клубова хтели су да буду изван система

Дванаест клубова изашло је са идејом да искључиво они, у затвореном систему лиге, поделе глобални фуудбалски “бизнис колач” не остављајући довољно простора оним мање богатим а поготово не сиромашним клубовима. Шест клубова из Енглеске (Манчестер Јунајтед, Ливерпул, Манчестер Сити, Челзи, Тотенхем и Арсенал), три из Шпаније (Реал Мадрид, Атлетико Мадрид и Барселона) и три из Италије (Милан, Интер и Јувентус) зачетници су те завршне глобалистичке идеје у фудбалу. Пари Сент Жермен И Бајерн као велики клубови одбили су да учествују у тој глобалистичкој игри. У свом већ потписаном уговору 12 клубова отворило је простор за још три клуба у својству оснивача а оставили су још пет места за оне који ће путем квалификација стећи право да се такмиче у овој ванинституционалној творевини. Дакле двадест клубова били би изнад или изван система фудбалског спорта који егзистира у 213 земаља и територија, признатих од Уједињених нација и Светске фудбалске асоцијације. То значи да би у том случају били сами за себе, односно приграбили би само за себе све што се ствара у фудбалској игри у целом свету. На тај начин профит би био изнад игре и спорта.

Профит је требало да буде изнад игре и спорта

Затворени систем лиге подразумевао је стално учешће двадесет истих клубова, без испадања и давања шансе дтругим клубовима да се у тој фамозној лиги такмиче. А, спорт без такмичења представља шоу програмса мало емоција, лојалности клупским бојама, застави, химни…Клупска историја би отишла одиста у историју, написану тек као подсетник на славне дане некадашњег фудбала. У свакој лиги, бар у оних пет највећих, најмање је четвртина која се такмичи да не испадне из елитног друштва. Сви остали имају тежњу да се домогну неког међународног, односно европског такмичења. Основна драж фудбала би у супротном доживела пораз, јер потрагу за победником и побеђеним не може заменити ништа па ни сусрети Реала и Манчестера, који се на терену не боре за престиж већ за профит.

Победили су основни принципи спорта

Одијум који се створио најпре код навијача а потом и код самих играча пренео се и на политички терен. Само што је објављено да је уговор потписан јавиле су се спортске, фудбалске али и политичке власти против таквог подухвата, сматрајући да ће то у целини уништити фудбал као спорт. Претње казнама, бојкотом навијача и спортске јавности уродило је плодом. Један за другим, најпре енглески а потом и други клубови одустајали су од ове идеје притиснути страховитим отпором јавног мнења. Упорни су остали Реал, Јувентус и Барселона. Они су пред избацивањем из свих европских такмичења на рок од неколико година. Немачки клубови у овој ујдурми нису ни учествовали. Као дисциплиновани чланови заједнице они су се најпре саветовали са својим властима.

Шпански Реал не одустаје од Супер лиге Европе

Може се рећи да је народ срушио мит профита који се као дамаклов мач надвио над фудбалом. Аутор овог текста има разлога да ликује, јер је деценијама писао и говорио да између профита у фудбалу И фудбалске игре као спорта мора постојати баланс, који се не сме померати као клатно на леву или десну страну.Победили су дакле основни принципи спорта, у којем је фудбал као игра доминантан.

Фудбал јесте глобалистички – али не у профиту већ у игри

Суштински, нова економија у фудбалу и бизнис у њему је глобализационог карактера. Мора се нешто и признати – фудбал као врхунска спортска игра, али и  као економска категорија не може да опстане на тако високом нивоу без сопствене глобализације, која се може окарактерисати на различите начине, што препуштрамо политичким и глобализационим стручњацима.  Најачи и највећи фудбалски клубови постају још јачи и још већи, односно богатији. Сиромашни и слаби још беднији и још више нејаки. Тако би формулисали глобализацију познати економски аутори Даниелс и Радебау[1], док би други, либерални економисти то окарактерисали као неминовни тренд развоја човечанства и фудбала у њему. Фудбал је, међутим и једно и друго – и глобални бизнис и ИГРА-ТАКМИЧЕЊЕ. Једно без другог не може опстати.

Фудбал није изузет из светских трендова глобализације. Чак се може рећи да је он на неки начин и претеча опште економске, социјалне и политичке глобализације. Новац који се у фудбалу “окреће” речито говори да трансферни, спонзорски и индорсементски бизниси, са подразумевајућим мерчандајзингом, не могу да опстану без глобализационих процеса у самоме фудбалу. Трансфери фудбалера су отворени у целом свету. За играче не постоје границе. Фудбалери су глобална категорија. То је захтев ФИФА и УЕФА. Зато три четвртине земаља чланица светске фудбалске организације на овај или онај начин учествује у фудбалском бизнису везаном за трансфере. Неко као купац, неко као продавац, али има и земаља које и купују и продају играче.

::::::::::::::::::::::::::::::::

Хтели су да украду фудбал

“Хтели су да украду фудбал, заборављајући да је он дубоко уткан у европски идентитет, у културу, веровања и вредности које владају у Европи” – Александар Чеферин, председник УЕФА, поводом догађаја везаних за оснивање Европске Супер лиге.

::::::::::::::::::::::::::::::::::

Када се има у види да су мултинационалне компаније, значи оне са глобалним карактеристикама највећи спозори, оглашивачи и индорсенти у фудбалу то говори о апсолутној умрежености фудбала преко капитала и људи. Највећи клубови отворили су глобално, светско тржиште за своје производе из мерчандајзинг програма. Робе које су представљене у мерчандајзингу продају се широм света, од Европе, све три Америке, Африке, Азије, Океаније и Аустралије. За фудбал више нема граница. Колико је то добро у економском и спортском смислу за мале земље је посебна тема за анализу и о њој треба да дају свој суд одговарајући експерти.

Фудбал је претеча економске глобализације

Дакле, може се говорити да је фудбал уствари претеча економске глобализације која је данас у првим деценијама 21.века на делу, али и са опонентима који сматрају да ће свет због тога доћи у озбиљну економску, социјалну и политичку кризу. Наговештаји таквог развоја ситуације већ се назиру. Глобализациони процес у фудбалу започео је још почетком а развио се половином 20. века када је светска економија  била у раљама националног економског протекционизма. Велики шпански, италијански а потом енглески, немачки и француски клубови били су у то време практично мултинационалне компаније по играчкој, али и бизнис основи. Прво глобално обједињавање зачето је у фудбалу. Реал из Мадрида је почетком педесетих година довео из Ривер Плате светску звезду Аргентинца Алфреда Ди Стефана. Јувентус је то исто учинио нешто касније са Омаром Сиворијем такође из Ривер Плате (Буенос Аурес), али и са Бразилцем Хозеом Алтафинијем “Мацолом” и – точкови глобализације су убрзаним путем кренули у неизвесну будућност. Када је Реал довео Ференца Пушкаша, славног Мађара и Рејмонда Копу из Француског Ремса, глобализациона трка са Италијанима се већ увелико развила. За то време Французи, Немци, а посебно Енглези још се нису укључили у надметање за светску доминацију. Учиниће тек деценију или две касније.

Долазак једног од највећих фудбалских звезда Ференца Пушкаша у Реал Мадрид био је доказ стварања слободне трговине играчима
Американизација европског фудбала

Долазак власника из САД у европске клубове већ ремети баланс спортске игре и профита, у којем годишње максимизације добити односи кључну превагу. Међутим, још једном треба подвући чињеницу да је све до гласнијег америчког утицаја у европском фудбалу, који, како навијачи кажу не знају ни колико играча истрчава на терен, да се суштински И највећи фудбалски бизнис до данас водио у купопродаји власништва над клубовима, односно приликом преузимања власништва над њима. Различита ограничења везана за профит само су неки важни аспекти и разлози одустајања менаџмента клубова од максимизирања профита (на противљење власника) као основног стратегијског циља.

У фудбалској игри није све у новцу

Стефан Жимански (Stefan Szimanski)[2]  тврди врло занимљиву ствар, која би могла да послужи и као део одговора на наша питања везана за стратегијске циљеве фудбалских клубова и односа међу њима, а најпре између максимизације профита и увећања материјалне и нематеријалне вредности клубова.

Жимански каже: “Власници америчких тимова се најчешће карактеришу стратегијом максимизирања профита, односно гледају на професионални спорт као бизнис за прављење новца. У Европи (али и у вец́ини остатка света) фудбалски клубови су углавном вођени стратегијом максимизирања спортских победа, односно троше што је могуц́е више на успех тима. Ово може бити само одраз такмичарског карактера европског система, али такође одражава другачији став у вези дефинисања мисије и сврхе постојања фудбалских клубова. Неки клубови (посебно Барселона и Реал Мадрид у Шпанији и већина клубова у Бундеслиги) немају бизнис класичног приватног типа, јер су то клубови са власништвом удружених чланова, који бирају председнике и чланове управних одбора. Чак и у Енглеској где клубови дуго функционишу као акционарска друштва са ограниченом одговорношћу, већина власника је изгледа више заинтересована за престиж власништва од краткорочног зарађивања новца кроз максимизирање годишњег профита.”

Жимански је открио слабости јурњаве за профитом у фудбалу

То се, свакако може променити, јер су Американци почели да купују клубове у Енглеској – као Глејзер породица која је купила Манчестер Јунајтед, и која је извукла много новца из тог клуба. Тако је дакле тврдио пре више од једне деценије познати професор спортског менаџмента и спортске индустрије на Мичиген Универзитету Стефен Жимански и наставља: „Постоји могућност да ће европски модел на крају бити замењен америчким моделом, нарочито ако су већи клубови одлучили да се одвоје и формирају сопствену лигу. Међутим, таква промена не може бити у интересу навијача, а може се очекивати да се успостави распрострањенији отпор, и то не само од стране политичара, већ и широког круга навијача”[3].

С тим у вези Ј. Каирнс (J.Kairns) са Универзитета MCM, тврди да “није сасвим јасно да смо у стању да у принципу емпиријски препознамо корисност пословног понашања при максимизирању профита, што говори да и разлике у циљевима не резултирају нужно разликама у пословном понашању“[4].

Опсесија и похлепа неких власника за профитом

Наравно, циљ максимизирања профита и деобе дивиденди није дефинитивно избрисан из стратегијских планова, што се види из најновијих догађаја. За “паметне” клубове и менаџмент у њима профит служи углавном као нови инвестициони и обртни капитал клубова. Оријентација у стратегијском менаџменту клубова се, дакле, померила ка увећању и расту материјалне вредности клубова, као сигурнијег и значајнијег поља где се може остварити највећи ефекат у фудбалском бизнису. Зато смо сведоци грчевите борбе за резултат, са идејом о његовом учесталијем понављању (спортски моментум), које се огледа у све јачем финансирању сопствених спортских академија, као фабрике фудбалера, затим у појачаним буџетима за куповину готових играча, у јачању стручног рада ангажовањем најквалитетнијих и најскупљих тренера, и низу других стартегијских, оперативних и парцијалних мера. Тај баланс у последњих неколико година је поремећен огромним упливом, пре свега америчких власника, у политику развоја фудбала као бизниса.

Подаци, добијени углавном на основу истраживања Скулија (Gerard W. Scully),  потврђују да је бити власник неког клуба веома уносан бизнис. У спорту САД, просечни годишњи ниво повраћаја капитала износи 27% од уложеног, што је чак два пута више него у другим бизнисима, док је раст вредности клубова стабилнији и за инвеститоре сигурнији. Само телевизијске компаније послују профитабилније, односно имају изгледније увећање капитала. Њихов просечни повраћај капитала на годишњем нивоу је 38 %, али за разлику од спорта, који углавном пословно делује на великом тржишту, ТВ компаније раде и на великом и на малом тржишту [5].

Енглески навијачи су осетили опасност за фудбал од формирања Супер лиге

Мора се узети у обзир чињеница да се инвестиције у фудбалске клубове врше између осталог и из стратегијских разлога, а не само из оперативних и краткорочних разлога, а који се тичу максимирања годишњих профита. Инвеститори врло често траже да се власништво над фудбалским клубом постави у добру позицију, односно да се стекну одређена права, као што су ТВ права, маркетинг права, која укључују спонзорства, мерчедајзинг, тикетинг и слично, чиме ће се омогућити увећање материјалне и нематеријалне вредности клуба.

Проблеми власништа су узрок најновијих трендова

Енглески навијачи, протествујући против Европске Супер лиге оспорили су и модел власништва над клубовима, тражећи веће учешће чланова клуба у одлучивању и управљању клубова. Они сматрају да све потешкоће настају због похлепе власника за новцем, односно профитом и у том смислу неопходно је ограничити власнике зарад будућности фудбала. Решење је, по њима у партиципативном менаџменту, познатом као једној од најнових теорија управљања. Како би ближе објаснили улогу менаџмента у управљању клубовима, као и различитих модела власништва дајемо разлоге који указују на чињеницу да менаџмент може да одигра одлучујућу улогу у очувању спортске игре, чак више од самих власника, чија похлепа може да одведе фудбал на странпутицу. Ти разлози су следећи:

  1. Власништво чланства над клубовима, онемогућава деобу дивиденди из профита а потпомаже успостављању инвестиционе климе у самим клубовима, што подразумева ангажовање ефикасног и компетентног менаџмента, лојалног пре свега клупским интересима;
  2. Заједничко власништво чланства и приватног капитала, у корист чланства, такође ограничава деобу дивиденди и такође јача инвестициони потенцијал клубова;
  3. Нека законска ограничења за фудбалске клубове у приватном власништву, везана за деобу профита, такође могу усмерити добар део профита у инвестиције а не у дивиденде, што се може постићи јаким менаџментом;
  4. Управљање профитом (менаџмент) и његовим претварањем у инвестициони капитал како би се одржао корак у спортском смислу са конкуренцијом, а потом увећавала вредност клубова, што је њихова основна спортско-пословна стратегија, требало би да представља основ за све клубове без обзира у ком моделу власништва се налазе.
Гомиле новца и велики интерес власника клубова за профитом заслепиле су главне циљеве фудбала

Власништво над фудбалским клубовима може бити вођено различитим циљевима. Власништво се може односити на максимизирање финансијских добитака. Инвестирање у фудбалске клубове се може посматрати слично као и многе друге пословне инвестиције и да се оправдава коришћењем различитим финансијским критеријумима, као што су дисконтовани новчани токови, интерна стопа приноса, вредновање и процена имовине, или повраћај уложеног капитала, како тврде Г. Фостер, С. Грејсер и Б. Валш (George Foster, Stepfen A. Greyser, Bill Walsh).[6]

Отуда се поставља врло једноставно питање шта је за клуб и власнике клубова значајније и важније од њиховог самог власништва. Стратегијски менаџмент и стратегије, циљеви фудбалских клубова или власништво без контролисаног и одрживог управљања у њима?[7] Макс Киндлер (Max Kindler) указује и на моделе власништва и проблем које из тог питања проистичу. Упоређујући два система енглески и немачки он је склонији да немачки модел “50+1” стави у приоритет у односу на енглески у којем ортодоксно влада приватни капитал, са могућим сумњивим намерама по фудбалску игру. Занимљиво је да је већина енглеских навијача тражила одлазак америчких власника залажући се за немачки модел “50+1”.

Први велики трансфер Алфреда ди Стефана из Латинске Америке у Европу почетком педесетих година означио је почетак глобализације у фудбалу

Зато ћемо укратко објаснити данас најприсутнија три модела власништва над фудбалским клубовима који доминирају у професионалном и комерцијалном фудбалу – шпански, немачки и енглески модел и на основу тога ставити у везу власништво, са стварањем нематеријалних (бренд, имиџ, репутација) и материјалних вредности клубова са достигнутим спортско-фудбалским моментумом и са самим менаџментом клубова, односно са компетентношћу управљања.

Хипотеза аутора овог текста гласи:

Управљање новоствореним нематеријалним вредносним ресурсима створених спортско-фудбалским моментумом (игра, спортски резултат, бренд, имиџ, репутација), дакле менаџмент који их претвара у  материјалне ресурсе и вредности, дефинитивно одређује материјалну и нематеријалну вредност клуба, независно од модела власништва.

То практично значи да су бар подједнако успешни клубови са различитим моделом власништва, који: 1. репрезентује приватни капитал и приватни модел власништва, и, 2. репрезентује већинско или апсолутно власништво чланства над фудбалским клубовима. Наша анализа је показала да су чак клубови са власништвом чланства остварили изванредне спортске и пословне ефекте ништа мање него клубови који имају приватно власништво, јер очигледно и једнима и другима треба добар менаџмент без кога се не може одржати стабилна позиција у конкурентској средини.

Анализа показује да од 12 клубова, иницијатора Европске Супер лиге, однос међу освајачима Лиге (Купа) шампиона је готово у балансу између такозваног профитног и непрофитног сектора (нису приватни клубови) – Реал Мадрид тринаест (13) титула (власници чланови), Милан седам (7), Ливерпул шест (6), Барселона пет (5) титула (власници чланови), Манчестер Јунајтед три (3), Интер три (3), Јувентус два (2) и Челси једанпут (1).

Објашњење у вези модела власништва аутор овог текста потенцира искључиво због већ озбиљно изражене сумње у ортодоксни модел приватног власништва, који има интерес супротан спортским принципима и идеалима, што се показало у неуспелом завршном ударцу фудбалских глобалиста. Те сумње на протостни начин изразили су навијачи највећих клубова, од којих власници клубова иначе живе.

Други наставак: Шпански, Енглески и Немачки модел власништва (у четвртак,13. маја):

 Напомене:

[1]John D.Daniels (Indian a University), Lee H. Radebaugh (Brigha m Young University): International Business, Enviroments and Oprations, Addison-Wesley Publishing  Company, 1994.

[2] Dr Stefan Szimanski predaje na Kineziološkoj školi Univerziteta u Mičigenu kao profesor sportskog menadžmentai marketinga od 2011.godine.  Pre toga radio na londonskim fakultetima – Business School, Imperial College Business School i Cass Business School. Dr Szimanski je završio dodiplomske studije na Univerzitetu u Oksfordu a doktorirao je iz oblasti ekonomije na Birkbeck College-u, Univerzitetu u Londonu. Kao vodeći stručnjak za ekonomiju sporta uopšte i posebno fudbala, često se citira u medijima i piše članke za Nev Iork Times, Vashington Post i Financial Times.

[3] Szimanski, Stefan (2015): Money and Soccer: A Soccernomics Guide: Why Chievo Verona, Unterhaching, and Scunthorpe United Will Never Win the Champions League, Why Manchester City, … and Manchester United Cannot Be Stopped, Bold Type Books;

[4] Cairns, J. i saradnici (1986): The Economics of Professional Team Sports: A Survey of Theory and Evidence, Journal of economic Studies, tom 13 and MCB University Press

[5] Skully, W. Gerard (1995): The market structure of sport, The University Chicago Press, Chicago, str. 114

[6] George Foster, Stepfen A. Greyser, Bill Walsh (2006): The Business of Sports: Cases and Text on Strategy and Management , South-Western College Pub; 2 edition, str.97

[7] Kindler, Max (2008) : Football Club Ownership in England and Germany, eBook, Master’s Thesis University of Liverpool Management School, GRIN Publishing GmbH, Munich, http://www.grin.com/en/e book/120479/football-club-ownership-in-england-and-germany;

:::::::::::::::::::::::::::::::::::::

Подели:

0 0 votes
Article Rating
Subscribe
Notify of
guest
0 Comments
Inline Feedbacks
View all comments