Русији ће САД увести санкције јер не напада Украјину

• Од 2014. године руски стручњаци упозоравали су Kину на различитим форматима на то да ће и она ускоро постати мета САД, на исти начин како је то сада Русија.
• Пекинг почиње осмишљавати мјере протуодговора САД, а Kина сада признаје да јој је савез с Русијом најсигурније рјешење.
• У сукобу САД и Кине се ради, након дуго десетљећа, о истинској борби за сам државни опстанак.
• Напад Запада више не иде на оно што зовемо „крв и земља“ тј. на териториј, већ на саму духовну сферу или оно што се сада назива вриједностима.
• Односи САД-Русија и САД-Kина теже према 0, а односи Русија-Kина теже 10 (ако је 0 најнижа разина односа, а 10 она највећа).
• Понижавајући потез игнорирања кинеског шефа дипломације од стране челника земаља ЕУ и САД на Минхенској конференцији (напустили су салу док је говорио) имаће лоше последице по односе Кине са тим земљама
• Покушај америчке глобалне изолације Русије завршио је потпуним неуспјехом. Та се земља успјешно окренула Азији, Блиском истоку, Африци и Латинској Америци.
• Русија ће војно ће реагирати у случају да њени кључни захтјеви о украјинској војној неутралности буду игнорирани, или у случају украјинског војног напада на побуњене регије.

 Пише: Зоран Метер, Главни уредник специјализованог портала „Геополитика Њуз“, аналитичар и бивши оперативац хрватске обавјештајне заједнице

Kатастрофална америчка вањска политика, ако и успије према Фридмановој жељи трајно одвојити Њемачку од Русије, успјела је постићи нешто по себе пуно горе: оживотворити највеће страхове „мага“ америчке дипломације Хенрија Kисиџера омогућавањем да Русија, уз САД највећа глобална војна велесила, де факто ступи у савез с другом по величини економијом свијета и државом чија је војна сила трећа на свијету – Kином.

Америчка вањска политика, сада, чини се, успијева у ономе што је од ње тражио Џорџ Фридман, утјецајни амерички аналитичар и оснивач приватне обавјештајне твртке Стратфор – да по сваку цијену онемогући успоставу „осовине“ Њемачка-Русија, као највеће опасности по англо-америчке интересе (њемачка технологија и знање и големи руски природни ресурси и радна снага, интегрирани у једну цјелину уистину делују импресивно, а по супарнике застрашујуће).

Међутим Њемачка у читавој овој глобалној геополитичкој мега-утакмици између Русије и САД-а, која управо улази у фазу кулминације, има своју властиту логику.

Тако је, почетком вељаче, Волфганг Ишингер, предсједавајући Минхенске сигурносне конференције чије је засједање одржано прошлога тједна, и особа с добрим везама у кључним структурама њемачке политике, укључно и оним закулисним (дубоко у ходницима кључних берлинских институција) – изјавио слиједеће:

“Не мислим да ће доћи до инвазије од 100.000 руских војника (на Украјину, оп.ЗМ.), чега се неки боје.” Штовише, сматра како је офензива руских тенкова најмање вјеројатан сценариј.

Неразумна смена немачког адмирала Шенбаха јер је предлагао преговоре

Тиме њемачки политолог отворено протурјечи политичкој и медијској хистерији на Западу која већ тједнима, па и мјесецима „лицитира“ с даном „сигурног“ почетка руске инвазије. Kомичне изјаве, које немају никакве везе са стварношћу, уз обиље попратних „стручних“ карата које би ваљда требале потврдити њихове процјене јер описују смјерове руског напада, од озбиљне политике створиле су праву кладионичарску атмосферу у смислу тко ће прије погодити точно вријеме руске инвазије. Kада се с датумима промаши, никоме ништа. Kао да се ради о кладионичарима за којих игра увијек траје, а не о политичарима који би требали одговарати за своје ријечи и поступке, у конкретном случају за ширење панике која штети прије свега самој Украјини.

Сада испада како ти исти политичари намјеравају Русији увести санкције јер никако не напада Украјину.

У „исти кош“ би се могле сврстати и намјере да се против Москве уведу тзв. превентивне санкције како се не би усудила извршити инвазију. То је, наравно, преседан у свјетској повијести – да се некоме желе увести санкције за нешто што овај још није нити направио нити то има у плану (Русија би војно реагирала само у случају напада украјинске војске на сепаратистичке самопроглашене републике у Донбасу тј. одустајања Kијева од имплементације Минских споразума – и то је већ давно отворено казала).

Овдее треба подсјетити и како је, сада већ бивши заповједник њемачке ратне морнарице адмирал, Kај-Ахим Шенбах само неколико тједана раније, тијеком свог службеног посјета Индији казао како „Русија има право на своје захтјеве о сигурносним јамствима и да је Путин особа с којом се може и треба разговарати и којег треба уважавати. Зар је то тако тешко, јавно се упитао њемачки адмирал? „

То је изазвало промптну реакцију нове владе у Берлину, па је храбри и један о најискуснијих њемачких војних часника (поморска флота је елитни и најреспектабилнији род њемачке војске) своју изјаву „платио главом“ тј. својом функцијом. То само указује колико се у Њемачкој иза кулиса воде унутарње расправе и борбе по питању односа према Русији, чак и у једној кључној институцији када је ријеч о савезништву са САД-ом, Бундесверу. Онда није тешко замислити каква се превирања догађају у тамошњем господарском или енергетском сектору који је с Русијом, за разлику од Бундесвера, тијесно везан.

Данашњи Берлин на свој и себи својствен начин мишљење о споменутој америчко-руској глобалној борби задржава за себе, при чему јавно увјерава да се у свему слаже са савезницима. Тако од новог канцелара Олафа Шолца, успркос изјавама америчког предсједника након њиховог недавног састанка да ће САД зауставити плиновод „Сјеверни ток 2“ у случају руског напада на Украјину, нити тада нити касније никада нисмо чули да Берлин то намјерава учинити, неовисно о свим другим оштрим протуруским изјавама и спремности Берлина на увођење строгих санкција против Москве.

Занимљиво је и да према недавној анкети телевизије ЗДФ, успркос свеопћој медијској и политичкој протуруској хистерији унутар њемачког друштва посљедњих тједана и мјесеци, свега 29% Нијемаца мисли како ће доћи до руске инвазије, а крајем сијечња било их је 36%.

Међутим, реално је ипак тешко очекивати да ће Берлин моћи дуго одолијевати снажним америчким притисцима ако Руси војно интервенирају у Украјини. То би евентуално могао само уколико би и Париз за тако нешто исказао озбиљнији интерес, а чега за сада нема или има само стидљиво. Макрон се, наиме, сада прије свега брине за француске предсједничке изборе који се одржавају већ у травњу и заоштравање према Вашингтону (а то би значило и према Бриселу, а Француска је управо преузела предсједање ЕУ) сада му никако не би требало. Иако би тиме можда и придобио дио гласова двоје десних протукандидата (обоје отворено за сурадњу с Русијом), који, ако се њихови гласови зброје, имају већи постотак од самог Макрона који појединачно води с око 24% гласова анкетираних.

Умјесто руско-њемачке осовине створила се још озбиљнија

Међутим катастрофална америчка вањска политика, ако и успије према Фридмановој жељи трајно одвојити Њемачку од Русије, успјела је постићи нешто по себе пуно горе: оживотворити највеће страхове „мага“ америчке дипломације Kисинџера омогућавањем да Русија, уз САД највећа глобална војна велесила, де факто ступи у савез (то још формално није али у пракси итекако је) с другом по величини економијом свијета и државом чија је војна сила трећа на свијету – Kином.

Наиме, свима је јасно како „осовина“ Њемачка-Русија према овој између Kине и Русије изгледа, заправо – прилично бенигно. Јер и Kина има и знање и технологију, али и голему демографску моћ и утјецај у „остатку“ свијета – од Азије, преко Африке до Латинске Америке (Еуропа, за оне који то не знају, има свега око 6% свјетског становништва и одавно није оно што је некада била у очима тог истог  „остатка“ свијета). Ако томе придодамо и Иран који је лани примљен у Шангајску организацију – где главну ријеч воде Москва и Пекинг (и где су још и Индија и Пакистан од „азијских дивова“) ствари изгледају још озбиљније. С Ираном и Kина и Русија имају у плану врло озбиљну комбинаторику.

Руси упозоравали наивне Kинезе

Од 2014. године руски стручњаци упозоравали су Kину на различитим форматима на то да ће и она ускоро постати мета САД-а, на исти начин како је то сада Русија. Одговор кинеских колега био је углавном базиран на увјеравањима како то није могуће, да Kинези све несугласице с Американцима рјешавају путом економије које су међусобно срасле и одавно су међуовисне, како Kина са САД-ом има 800 млрд. долара робне размјене, да су кинески производи на Западу а њихови у Kини, да је Kина, уз Јапан, власник највеће количине америчких државних обвезница, итд. итд.

Међутим, по тко зна који пут се показало да су национални интереси и геополитика изнад економских ма колико год и они били важни па преважни! На кључне положаје у Вашингтону од доласка на власт Трампове администрације (а то је и сада) дошли су они амерички економски стратези који су знали како и где САД могу снажно ударити по Kини без превеликих штета по саме САД (барем тако мисле и за сада су у томе успјешни иако је тешко рећи што ће донијети будућност с обзиром на не постојање преседана у оваквој врсти покренутог америчког рата са себи готово равним супарником).

Пекинг се изненада зачудио како баш и нема пуно пријатеља. Kинеске су твртке и појединци изложени америчким санкцијама,  велике компаније протјеране са Запада, попут Хуавеја, стеже се војни обруч око Kине у Јужном кинеском мору (ЈKМ), формирао се војни савез , својеврсни азијски НАТО (којег чине САД, Аустралија, Јапан и Индија), па војни савез АУKУС (Аустралија, Уједињено Kраљевство, САД) – оба с нескривеном протукинеском оријентацијом и с јасним циљем спрјечавања ширења кинеског утјецаја у Индо-тихооцеанској регији што се нити не скрива, иако, наравно, тако не стоји у оснивачким документима.

Због свега тога у Kини се сада убрзано мијења цјелокупна политичка парадигма па и филозофија. Пекинг почиње осмишљавати мјере протуодговора, а Kина сада признаје да јој је савез с Русијом најсигурније рјешење јер обје земље знају да овђе више није ријеч о примарној борби за економску доминацију или природне ресурсе, већ да се ради, након дуго десетљећа, о истинској борби за сам државни опстанак.

Kина се окреће свом старом моделу: посебни пут кинеског развоја, темељен на њиховој вишетисућљетној традицији а не копирању западних модела управљања и развоја друштва. И у томе су се нашли с Русијом – која жели то исто, јер зна како јој је то једини начин за државни и национални опстанак. Демократизација Русије према западном поимању демокрације прије или касније довела би до дезинтеграције мултиетничког и мултиконфесионалног руског друштва.

Јер напад Запада више не иде на оно што зовемо „крв и земља“ тј. на териториј, већ на саму духовну сферу или оно што се сада назива вриједностима.

Заједничка руско-кинеска декларација

Зато и није чудо да у заједничкој изјави, коју су 4. вељаче у Пекингу потписали кинески и руски челници Си Џинпинг и Владимир Путин, стоје и такве ствари попут заједничке заштите сјећања на Други свјетски рат и супротстављање покушајима манипулирања истим у политичке сврхе лажним подацима (на то су обје земље врло осјетљиве с обзиром на своје големе губитке у том рату: совјетских је грађана погинуло око 27 милијуна, а кинеских чак 40 милијуна након напада царског Јапана) и сл.

Сигурно не случајно, на самом почетку руско-кинеске декларације усвојена је Заједничка изјава о демокрацији. Kаже се како двије земље имају свој сустав власти, обје прихваћају демокрацију али сматрају да свака земља има право на свој модел демокрације тј. да САД не може читавом свијету наметати свој модел демокрације. Другим ријечима Москва и Пекинг сматрају како је посљедњих година демокрација, као појам, злоупотребљавана као оружје за борбу против непокорених држава.

У самом документу наводи се и слиједеће:

• Русија постаје највећи извозник енергената у Kину (то Kина дуго није жељела, већ је жељела диверзификацију опскрбе с Арапима и Ираном). Пекинг потписује с Москвом велике плинске уговоре: 10 млрд. м3 плина годишње Гаспром и ЦНПЦ, када се томе придода плиновод „Снага Сибира“ са 38 млрд. м3 то је готово 50 млрд. кубних метара плина годишње. Градит ће се и плиновод за Kину преко Монголије – својеврсна Снага Сибира 3 с додатних 50 млрд м3 што ће бити 100 млрд. у раздобљу од 20-30 година што Kина може прогутати и што њен увоз ЛНГ-а не може омести. Наиме, плин из плиноводна намијењен је унутрашњости земље, а укапљени плин приобалним кинеским провинцијама;
• Русија постаје и један од највећих извозника пољопривредних производа у Kину;
• Јачање војне сурадње: занимљив детаљ је елемент који се односи на супротстављање америчком војно-бактериолошком сегменту;
• Сурадња у сфери свемира;
• Сурадња у сфери сајбер-сигурности;
• Заједничка постаја на Мјесецу која би се градила од 25.-27.године.;
• Отворености тржишта и граница и јасног дефинирања с ким ће двије земље наставити сурађивати (СТО, АСЕАН, БРИKС ) и тко је противник. Наравно – то су Сједињене Државе.

Ова заједничка декларација вјеројатно неће охладити усијане главе у Вашингтону али ће им дати до знања како сигурно успијевају у ономе што је на сваки начин Kисиџгер настојао и успијевао спријечити –  формирању руско-кинеског савеза! Kисиџгерова формула била је јасна: зброј  појединачних односа САД-а с Русијом (СССР-ом) и Kином увијек мора бити већи од зброја односа између Русије и Kине. Та формула више не вриједи.

Рекао бих како сада једнаџба формираног глобалног геополитичког трокута изгледа овако: односи САД-Русија и САД-Kина теже према 0, а односи Русија-Kина теже 10 (ако је 0 најнижа разина односа, а 10 она највећа).

Kина је, дословно, до прошлога тједна држала отворена врата према ЕУ па чак и полуотоврена према САД-у неовисно што је Пекинг спреман на прихваћање изазова Вашингтона. Kина је исказивала спремност сјести за преговарачки стол јер она од западних санкција, за разлику од Русије која губи посредно и полако, губи непосредно и брзо.

Тако је прошли тједан на споменутој Минхенској сигурносној конференцији (на коју је кинеска делегација дошла, а руска не јер је знала да ће бити отворено протуруска) кинески министар вањских послова Ванг Ји говорио у полупразној дворани. Наиме бројне делегације еуропских земаља демонстративно су слиједиле потез америчког државног тајника Антонија Блинкена који није желио слушати говор свог кинеског колеге. А Ванг Ји се обраћао прије свега еуропским политичарима и господарственицима, указујући им на кинеску отвореност за узајамно корисну сурадњу с ЕУ неовисно о америчким притисцима.

Па иако Минхенска сигурносна конференција никако није она платформа на којој се доносе кључне политичке одлуке, овај понижавајући потез игнорирања кинеског шефа дипломације сигурно неће остати без реакције Пекинга. Једна од њих је већ и посве отворено кинеско сврставање уз руске захтјеве САД-у и НАТО савезу за међусобним сигурносним јамствима и не ширењу НАТО-а на исток.

Закључак

Покушај америчке глобалне изолације Русије завршио је потпуним неуспјехом. Та се земља успјешно окренула Азији, Блиском истоку, Африци и Латинској Америци. С обзиром како је повјерење између Русије и Kине с једне и САД-а с друге стране након свега што се догађало и још се догађа у посљедњих 10-ак година трајно нарушено, без већих проблема се може закључити како „осовина“ Пекинг-Москва никада неће бити дестабилизирана до те мјере да би једна или друга пријестолница дозволиле Вашингтону да без отпора уништи једну од њих.

Тј. усудио бих се рећи како се Русија вјеројатно не би војно мијешала у хипотетски кинески рат са САД-ом у ЈKМ или за Тајван, али сигурно не би дозволила да Kина у том рату буде поражена.

Исто тако мислим и за Kину у случају рата Русије и НАТО савеза, где Русији кинеска војна помоћ није нити потребна с обзиром на њезин големи нуклеарни потенцијал. Русија има озбиљну надмоћ у тактичком нуклеарном оружју у односу на НАТО, а њене прошлотједне велике стратешке војне вјежбе с нуклеарним и најновијим хиперзвучним оружјем у оквиру своје стратешке тријаде (копно, зрак, море) јасно указују како Москва демонстрира снагу али и одлучност њихове примјене уколико ствари по њу пођу по злу.

Другим ријечима Вашингтону јасно даје до знања како је ера руског стратешког повлачења, која је почела 1991. сада завршила, да Русија зна играти игру показивања мишића и да су ти мишићи сада стварни и убојити, као и да има одлучност за примјену војне силе ако то затреба. Иако је јасно како ће све проблеме, па тако и оне с Украјином Москва настојати ријешити дипломатским путом (она не жели трајно нарушавање својих односа са Западом, прије свега Еуропом али од тога нити не бјежи ако буде морала), војно ће реагирати у случају да њени кључни захтјеви о украјинској војној неутралности буду игнорирани или у случају споменутог украјинског војног напада на побуњене регије. При том од Вашингтона тражи да с њом од сада разговара озбиљно и с међусобним уважавањем за што овај још не исказује интерес – што због вањскополитичких стратегија, што због унутарњополитичких прилика.

С друге стране Kини војна и политичка сурадња с Русијом осигурава стратешки сигурно окружење којег она без Русије нема. У случају некаквог поремећеног односа с Москвом, или у случају руске државне дезинтеграције, Kина би се нашла у готово потпуном стратешком окружењу себи непријатељских држава и била би осуђена на полагану агонију..

Линк

https://www.geopolitika.news/analize/z-meter-genijalnost-americke-politike-sprijecili-njemacko-ruski-savez-pa-stvorili-rusko-kineski/

Подели: