Вучић лоше резултате прикрива галамом, лажима, застрашивањем

Санда Рашковић Ивић о Вучићевим манипулацијама  грађанима Србије

• Успео је Вучић да направи имаго идентификације себе и Србије и напад на њега је напад на отаџбину.

• У ситуацијама криза популизам цвета, па за сада цвета и Вучић. Да нема кризе, да нема короне, било би других ванредних ситуација, покушаја атентата, непријатеља на границама, непријатеља у земљи, зле опозиције, нарко дилера.

Пише: Игор Максимовић

Ако је Вучић у нечем маестралан, онда је то манипулација масама. Попут свог политичког оца Шешеља деведесетих, окупио је око себе губитнике и ојађене, рањене људе, жртве транзиције, ратова, санкција и опште беде и дао им значај, ситне привилегије, често незаслужене мале позиције, послове и функције, а кроз ботовску делатност је учинио да они буду важни, да се њихов глас чује – каже у интервјуу за Директно.рс, Санда Рашковић Ивић, потпредседница Народне странке, психијатар по струци.

Вучића јавност може видети у бројним издањима. Сва та издања изражавају посебна психолошка и психичка стања у којима се налази. Час је бесан, час љут, час срећан, па узбуђен, (мело)драматичан, патетичан, хвалисавац, нарцис, осион и бахат, па сервилан… Посебна врста гестикулације коју негује, драмске паузе које прави, уздисаји, намештање наочара, све то говори колико је Вучић упућен у маркетиншке методе манипулације масама. Тим поводом, разговарали смо са Сандом Рашковић Ивић, психијатром и психотерапеутом.

1. Kојем типу личности припада Александар Вучић?

– Александар Вучић, баш као и велики број вођа-владалаца, спада у нарцистички тип личности. У темељу власти лежи страст која се зове власт над људима. Власт је захтев покоравања и потчињавања, а не бити покорен је могуће само ако се постане део тоталитета. Сем тога, власт је једини људски садржај који се употребом и трајањем не троши, већ јача. Ништа тако верно не служи власти као нарцистички вођа. Таквом вођи су стално потребне победе, има потребу да увек буде најбољи, несаломив и неустрашив, свеприсутан, да буде објект дивљења и конзумент вишеминутних аплауза, да се обраћа поданицима, јер једино поданички однос је могућ у односу између вође и грађана. А то обраћање је увек једносмерно, где он и поставља питања и одговара на њих. Поданици слушају. Нарцис је само привидно прагматичан, али је његова суштина укидање слободе. Он и његова група, јер сваки нарцис има своју камарилу, допуштају мале слободе, мале похлепе. Али мрзе слободу за истину. Ништа их тако ефикасно не рањава као истина о човеку у њима.

2. Да ли је Вучић успешно савладао методе политичке психологије у манипулацији масама?

– Ако је Вучић у нечем маестралан, онда је то манипулација масама. Попут свог политичког оца Шешеља деведесетих, окупио је око себе губитнике и ојађене, рањене људе, жртве транзиције, ратова, санкција и опште беде и дао им значај, ситне привилегије, често незаслужене мале позиције, послове и функције, а кроз ботовску делатност је учинио да они буду важни, да се њихов глас чује. И ти људи су спремни на све за њега. Они имају утисак да су значајни, да су власт. Постиже се идентификација с вођом, “ми осећање” их чини јакима. Сваки нарцистички вођа је истовремено и веома успешан човек и човек малих резултата. Вучић је успешан у манипулацији људима, а лоше резултате на осталим пољима прикрива галамом, лажима, застрашивањем и приказивањем себе као заштитника оних који га доживљавају као “момка из комшилука”. Успео је да направи имаго идентификације себе и Србије и напад на њега је напад на отаџбину.

3. Kако објашњавате Вучићеву бахатост и осионост на домаћем, а сервилност и понизност на страном терену?

– Пре неколико година сам рекла да Вучић има синдром бициклисте (по Адлеру). Погнуту главу држи пред онима изнад њега, а упире и гази све оне који су испод њега, баш као и бициклиста који упире ногама у педале свом снагом и држи погнуту главу да би боље возио.

4. Kако тумачите однос вођа-народ?

– Нарцис је измислио метафору победника или победе без противника. Нарцис стоји у арени костимиран у борца, замахује рукама на неприсутног такмаца, а његова група аплаудира и френетично скандира “победа”. У томе му помажу контролисани медији који информацију потребну ради човекове слободе, претварају у прочишћену информацију која медијски простор ушушкава у политичку “нову нормалност” владаоца.  А вођа се представља као брижан отац, заштитник од банкротства, болести, рата и сваког зла, а они “други” би желели да све униште. Христолики спасилац који често “нуди да ударе њега” слива се из новина и ТВ екрана на људе који немају ни времена, нити енергије да изграде критички однос сумње према оном што чују, већ конзумирају информације које су право и успешно “прање мозга”.

5. Kако и колико криза психолошки утиче на пораст популистичких лидера попут Вучића?

– У свакој кризи људи осећају несигурност, а у несигурности постоји потреба за заштитом, за моћним оцем, боголиком фигуром, за ставом “не дам ником да вас бије”, “ја смем да им се супротставим”, “одбранићемо земљу од најезде” и томе слично. Људи који живе у неизвесности кризног времена не могу да прихвате сумњу, јер она сама по себи продубљује неизвесност. Желе брзе, јасне и “попу поп, а бобу боб” речи које их теше и умирују. Људи су у таквим ситуацијама као човек болестан на смрт који верује у излечење и утеху лажних травара и надрилекара, и не прихвата реалност медицинских налаза. Није свака истина лековита, али и лажи и обмане су убојите и опасне, пре свега по њихове конзументе, грађане или народ, како вам драго. У ситуацијама криза популизам цвета, па за сада цвета и Вучић. Да нема кризе, да нема короне, било би других ванредних ситуација, покушаја атентата, непријатеља на границама, непријатеља у земљи, зле опозиције, нарко дилера. Избор је као велики шведски сто зла и обмане – закључила је Санда Рашковић Ивић.

Линк: https://direktno.rs/politika/314705/sanda-raskovic-ivic-aleksandar-vucic-psiholoski-profil.html