Византијска “коб” Руса и Срба

Србија – Царство небеско 

  • Као што католичка Русија не би личила на себе, тако и католичка Србија – са самостанима уместо Студенице, Дечана, Жиче или Манасије, као и без Косовске битке, Карађорђа или Светога Саве, више би личила на још један “провинцијски отпадак аустроугарског леша” него на земљу коју волимо

Пише: Слободан Антонић

Прошли пут сам писао о слављењу руске синтезе два културно-историјска елемента – словенског  и византијског (овде). Сада ћу пак да се осврнем на оне Русе који су управо православље као избор сматрали историјском грешком.

Први од њих је Петар Чаадајев. Он је у Философским писмима (1828-1830) – иначе, писаним на француском – дао следећу оцену Руса као народа и културе:

“Усамљени у свету, ништа му нисмо дали, ничему га нисмо научили. Ми нисмо унели ниједну идеју у корпус људских идеја, ничим нисмо сарађивали у прогресу људског ума, а све што смо од тог прогреса добавили, све смо покварили. Од прве минуте нашег друштвеног постојања ми нисмо ништа урадили за општу добробит људи, ни једна корисна мисао није се родила на бесплодном земљишту наше домовине, ни једна велика истина није издигнута из наше средине. Нисмо се потрудили да ништа измислимо сами, а из онога што су смислили други, ми смо преносили само обмањујућу спољашњост и некорисну раскош.“ (овде 330; уп. овде 40)

Оваква нихилистичка оцена сопственог народа и културе добро нам је познат феномен, и не треба је посебно коментарисати. “Проклета чаадајевштина!” (проклятая Чаадаевщина), рећи ће већ 1833. године Петар Кирејевски (уп. овде 78).

Но, кључна историјска грешка Руса, сматра Чаадајев, било је преузимање хришћанства од Византије, а не од Рима (уп. овде 79-80). Како каже овај мислилац: “Ми смо се, повинувши се нашој злој судбини, окренули ка ништавној, од западних народа дубоко презираној Византији, да од ње примимо морални закон који је требало да буде положен у основ нашег васпитања”.(овде 331; уп. овде 42)

Историјска вододелница

Одабравши Византију и православље, а не Рим и католицизам, верује Чаадајев, Руси су се самоизоловали од Европе и остали изван цивилизацијског развоја који је предводило западно хришћанство (уп. овде 43). Док се на Западу одигравао истински историјски напредак друштва, економије, науке и културе, Русија пре Петра Великог остала је изван историје – управо захваљујући византијском православљу (уп. овде 41; 50; 45).

И Александар Херцен се, пре него што је прешао на Запад да живи, “слагао с Чаадајевљевом оценом руске историје и садашњице” (овде 175). “У њему се некако благородно оваплотила разумна страна католицизма”, писао је Херцен за Чаадајева (овде 226).

Херцен је такође мислио да “с изузетком Пољске, Словени спадају више у делокруг географије, него историје” (овде 144. уп. овде 175). Проблем је био у словенском “устајалом православљу (стоячее православие) и отуђењу од целокупног човечанства” (овде 289; уп. овде 177). Зато је Херцен презирао “словенофилске фанатике (славянобеснующиеся)”, који “не разумеју историју, не разумеју европски развитак – то је лудило (помешательство)” (овде 289; уп. овде 179).

Херцен је, као и Чаадајев, веровао да је кључна историјска вододелница билo примање хришћанства од Византије. “Преобраћење Русије у православље један је од оних важних догађаја чије несагледиве последице, утичући током векова, понекад мењају лице целог света. Да се ​​то није догодило, нема сумње да би после пола века, или једног столећа, католицизам продро у Русију и претворио је у другу Хрватску или другу Чешку.” (овде 157)

Велика драма

Иначе, Херценов отац је био богати руски племић који уопште није читао руске књиге. “За време његовог васпитања”, пише Херцен о оцу, “бити образован значило је бити што мање Рус. До краја живота он је боље и правилније писао француски него руски – он à la lettre (дословце – С. А.) није прочитао ниједну руску књигу, чак ни Библију!” (овде 89; уп. овде  167).

Ипак, Херцен је променио мишљење о Европи када се тамо преселио, провевши последњих двадесетак година живота на Западу. Он се разочарао, најпре, у западноевропски космополитизам: “Сви су немачки револуционари велики космополити – sie haben überwunden den Standpunkt der Nationalität (превазишли су становиште националности – С. А.) – а сви су набијени најраздражљивијим, најупорнијим патриотизмом. Спремни су да прихвате светску републику, да избришу границе између држава, али само да Трст и Данцинг припадну Немачкој.” (овде 84; уп. овде 194)

Херцен је, такође, презрео Европу, увидевши доминацију хедонистичког и коруптивног ситнобуржоаског духа – због чега се тамо, по његовом мишљењу, не може развити социјализам: “Ми присуствујемо великој драми (…). Та драма није ни мање ни више него распад хришћанско-европског света (разложение христиано-европейского мира). (…) Орангутани који се нису развили у људе, уопште чине четири петине целе Француске и више од 95 одсто целе Европе.” (овде 111; уп. овде 189)

Тако је Херцен дошао на словенофилски положај када је реч о критици Запада (уп. овде 197), мада је његов лек за Русију био сасвим другачији и звао се руски социјализам (русский социализмовде 193; уп. овде  205).

Византија као судбина

Али, да се вратимо на Византију као судбину, занимљиво је и размишљање Чедомира Антића на тему: шта би било да су Срби прихватили католицизам. Хришћанство је у српске земље долазило и из Рима и из Цариграда, а Немања је “прво био крштен по римском обреду” (овде 19). Да је Србија постала католичка, што је лако могло да се деси, “тежиште њене државе остало би на приморју”, па би “таква Србија своје тежње окренула ка успостављању католичанства у залеђу (у Рашкој) и борби против јеретика у Босни” (20).

Доласком Турака, сматра Антић, католичка Србија била би покорена, али би била обновљена, већ током 17. или 18. века, опет са средиштем у приморју – “вероватно у Скадру” (20). Србија би укључивала Босну и Далмацију до Омиша, а северно од тога би била мала Хрватска, где би се говорио “језик вероватно знатно другачији од српског” (21).

Католичка Србија, такође, лакше би склапала савезништва с Француском, Британијом “и можда Пруском”, како би се одбранила од Аустрије. А “за време Другог светског рата Србија би вероватно била у статусу сличном Шведској (тј. неутрална – С. А.) или, уколико би се укључила у рат, Финској”. Након рата, процењује овај историчар, католичка Србија би била “на страни Запада”, и већ “шездесетих или седамдесетих година ступила у Европску економску заједницу” – данашњу ЕУ (21).

Као што се види, по овој виртуалној историји, католичка Србија раније би се ослободила од Турака, имала би веће шансе да избегне Први и Други светски рат – а самим тим и језиви хрватски геноцид, и била би чланица ЕУ већ пола века.

Наравно, остаје питање – какав би то народ живео у католичкој Србији? И да ли би Срби, у том случају, више личили на данашње Хрвате, него на данашње Србе?

Очување народа и идентитета

Могло би се рећи да, као што католичка Русија не би личила на себе – без Храма Василија Блаженог или без Тројице-Сергијеве лавре пре би подсећала на још једну Пољску него на Русију, тако и католичка Србија – са самостанима уместо Студенице, Дечана, Жиче или Манасије, као и без Косовске битке, Карађорђа или Светога Саве, више би личила на још један “провинцијски отпадак аустроугарског леша” (овде 46) него на земљу коју волимо и какву знамо.

Када је Николај Данилевски разматрао историју Словена на Балкану, он је процењивао да је “православљу предстојало да буде задављено и угушено моћним растом романо-германске Европе” (овде 246), јер је католицизам надирао како са севера, тако и са запада. Заправо је мухамеданство, оцењује Данилевски, сачувало православље на Балкану (246-247). “У епском предању о бици на Косову пољу”, пише овај руски мислилац, “инстинктивно-пророчански дух народне поезије као да је у победи над османском силом видео губљење духовне самобитности народа” (248).

Царство земаљско које би изашло из победничке Косовске битке ускоро би било покатоличено, сматра Данилевски, а онај народ који је дотле постојао претворио би се у неки други и другачији етнос. Избор пак Царства небеског, за ког се определио кнез Лазар, значио је, међутим, очување народа и његовог идентитета, без обзира на дужину и размере страдања.

Изгледа да су Византија и источно хришћанство у тој мери суштински део наших идентитета да се без њих не могу замислити ни савремени Руси, ни Срби. Без ове разлике, која нас је учинила “другом Европом” и судбински одредила, како лепо каже песник:

“Било би нас више, али кога?

И било би боље, али коме?”

https://rt.rs/opinion/slobodan-antonic-politikolog/33672-slobodan-antonic-rusija-pravoslavlje-srbija/

0 0 votes
Article Rating

Related posts

Да ли је Србима до слоге

Prenosimo

Викторија Нуланд и прикупљање генетског материјала Руса: Биолошки рат планиран четврт века

Prenosimo

Неопходне суштинске садржинске и кадровске промене у правосуђу

Јово
Subscribe
Notify of
guest
0 Comments
Inline Feedbacks
View all comments
0
Would love your thoughts, please comment.x