Вампиризам изборне крађе

Мајдан као покриће за изборну пљачку

  • Вучић крађу избора покушава да затрпа спољним мешањем лажући да српска опозиција не протестује због изборне крађе, него због инструментализације од стране колективног запада
  • Ако ико има дилему о томе какав је Вучић антиамериканац и какав је то национални родољуб традиционалног кова треба да погледа како се понаша(о) према гаулајтеру Србије Кристоферу Хилу особито у епизоди: “Београд и геј-прајд”

Пише: Славко Живанов

Управо завршени парламентарни, покрајински и делимично локални избори у Србији показују извесне политичке тенденције откривајући важан структурни елеменат који их чини тривијалним, декоративним, чак и бесмисленим.

Математичке релације проистекле из изборних резултата свакако доносе занимљиве закључке, но како су оне утемељене на фингираним изборним процесима, на симулацији избора, онда треба говорити о пројекцијама и последицама нелегалних радњи, а не о изборној вољи грађана. Изборна воља грађана по правилу мери се на слободним изборима, али пошто су управо одржани избори у Србији били не само неслободни, него је власт на њима крала гласове, тако измерена вредност не представља изборну вољу. Тоталитаристичка, дубоко антидемократска власт генерисала је статистичко стање (тзв. изборни резултат) и као статистички податак користи га за фалсификовање сопственог легитимитета.

Ово је најважнија одредница минулих избора и најважнији узрок смртоносне ране српског друштва. Пре Вучића у Србији је гласове крао његов коалициони партнер, па се с том праксом стало тек у оном кратком међупростору када је та странка била ван власти. Међутим, многи су преузели њен изум јер им до демократије није нимало стало, а до власти им је стало апсолутно.

Резултати парламентарних избора потврдили су доминацију Вучићеве опције, али су створили и много неочекиваних чињеница које ће битно утицати на његову конкуренцију:

  • СПС је доживео још један пораз који, уз један изузетак, траје откад је с Вучићем у коалицији. Још пре неколико година било је уочљиво (како смо тада закључили) следеће: “Откад је дошао на власт 2012. године, Вучић јача све до ових дана. Али, СПС који је такође на власти, за четири године изгубио је четвртину гласова. Тај податак у СПС-у виде, али им вероватно није значајан јер они одавно функционишу само у циљу вршења власти. Тешко се може сакрити чињеница да Вучић из другог плана сатире и СПС, кроз изборне процесе, кроз дресуру, мајоризацију. Вучићева власт као воденички точак мрви подршку коју СПС има, али мрвице које остају са његове трпезе сласни су залогаји за Ивицу Дачића. (овде) Изузетак који помињемо догодио се на општим изборима, 3. априла 2022. године, када је СПС освојио 11,8 одсто или 435 хиљада гласова. На изборима од пре недељу дана освојио је 6,5 одсто и 185 хиљада гласова мање. Дакле, ствари су се врло брзо “нормализовале”, Вучић се вратио својој старој пракси сатирања СПС-а. Тако је од 1,63 милиона гласова 2022. године сад узео 1,78 милиона, 150 хиљада више, односно освојио је бакшиш који му је Дачић великодушно уступио од своје сиротиње. После ових избора СПС је доведен на руб са којег одлучује о сопственом опстанку уз дилему  ̶  да ли да пређе у опозицију, или да остане у власти и тихо умре дављењем.
  • Десница у Србији претрпела је тежак изборни пораз. НДСС и ПОКС изгубили су 6-7 одсто подршке, али су са освојених 190 хиљада гласова (5%) задржали парламентарни статус. Двери и Заветници доживели су прави дебакл изгубивши 180 хиљада гласова, односно освојили су упола мање него прошли пут. А парламентарни статус изгубили су Радуловићеви суверенисти и Народна странка Вука Јеремића. Народна странка је на прошлим изборима била у широкој коалицији “Уједињени за победу Србије”, а на садашњим изборима наступила је самостално и остала ван парламента. Једино су ову странку на десници притисли огромни објективни проблеми и баражна ватра са свих страна. Иако је релативно скоро формирана, дакле није успела да се развије, странка је примила два разорна (колегијална) спољна ударца од тзв. демократске опозиције и њених глобалистичких ментора. На прошлим изборима, мање-више перфидно, Народна странка поцепана је врбовањем Здравка Поноша, а сада је дотучена репризном финтом и одласком Мирослава Алексића који је, као и Понош прошле године, носио листу конкурентске опозиције. Ова странка, објективно, бачена је хијенама, те је за разлику од других њен неуспех више последица деловања спољних фактора и неравноправног надигравања.
  • Изненађење избора, листа др Несторовића покупила је традиционалне гласаче деснице, обезбедила парламентарни статус и освојила 180 хиљада гласова, или 4,5 одсто.
  • И овога пута изборни резултати избрисали су Шешеља, Чеду Јовановића и Бориса Тадића, али сасвим сигурно ова ће тројка учествовати и на будућим изборима упркос изборним шамарима грађана све док их од гласачких листића смрт не растави јер неки од њих немају образ, а неки никако да схвате очевидност.

Аутократија

Вучић је још једном обезбедио да му тзв. изборни резултати обезбеде комфорну владавину. Захваљујући социјалистима које је преформатирао у свој резервни резервоар гласова преводи Србе жедне преко воде упркос катастрофалној социо-економској ситуацији и разарању државе. Грађане, друштво и државу довео је на руб егзистенције, али је агресивном индоктринацијом и медијском тоталитаристичком страховладом за то обезбедио плебисцитарну подршку. Иако се сам није кандидовао ни за једну државну функцију, кампању је водио и представио тако да многи поверују како нико други сем њега неће бити ни на једној функцији у држави. Тиме је бизарно и садистички искрено оголио начело своје владавине  ̶  држава то сам ја.

А да би то обезбедио морао је да загази дубље у непочинстава чинећи грозоморније злочине над сопственим народом. Посегао је за начинима масовне крађе избора довожењем десетина хиљада људи без бирачког права из Републике Српске и других места у Србији, бранећи Београд као свој плен. Бугарски воз, уцене и притисци над запосленим у јавним предузећима, сигурни гласови, контролисање бирача ни у збиру нису омогућавали одбрану власти у Београду. Чак и уподобљавање бирачке слике и довођење диригованих гласача није било довољно да напабирчи комотну већину, али је за компромитовање изборног процеса то било и више него довољно.

У толико халапљивој и неутаживој глади за власти Вучић се дубље увалио у проблем, попут оне несреће у манастиру Бањска. Након тога, закономерно настаје најштетнији део тих активности – покушај да се јуноша извади из проблема. Наравно, Вучић ће покушајем вађења из нелагодности направити још већу штету, затвориће круг свог политикантског експеримента ин виво после којег ће избројати покоју десетину милиона више, а народ гурнути у извеснији ропац.

Трабуњања и истина о „Мајдану“

Откад је утврђено да су се америчке безбедносне службе директно умешале у обарање легитимне власти у Украјини 2013/14. године и спровеле тзв. наранџасту револуцију, овај догађај постао је сликовита парола којом се објашњава концепт покоравања суверене државе од стране политичких моћника колективног запада. Вучић крађу избора покушава да затрпа спољним мешањем лажући да српска опозиција не протестује због изборне крађе, него због инструментализације од стране колективног запада. Тиме мобилише своје кратковиде бираче, покушава да утекне од одговорности за покрадене гласове, али такође, покушава и да око себе окупи што више тзв. корисних идиота који ће га поштедети одговорности за лоповлук не би ли заштитили угрожену државу.

Занимљиво је то како Вучић није видео акте угрожавања државе док је углављивао Бриселске споразуме, немачко-француски план или Охридски споразум. Чуди и то како велеиздаје није било док је једну по једну државну атрибуцију поклањао Куртију, док је кроз Српску листу учествовао у бетонирању темеља косовске државности, итд, итс… а сад је одједаред држава угрожена кад Вучић треба да поништи београдске локалне изборе које је покрао, и у том непочинству је ухваћен.

Елем, Мајданом се нису оспоравали никакви локални избори, а особито се нису оспоравали делимични локални избори. С једне стране, власт београдских општина је у рукама напредњака и људи које апсолутно контролише Вучић. Републичка власт је такође неупитна са тог становишта. Овде говоримо о једном нивоу локалне власти за који не само да није извесно да ће га опозиција освојити, него је реч о нивоу власти који нема озбиљну извршну моћ јер је изнад општина, а испод републике које чврсто држи Вучић и који би, ако и припадне опозицији био под блокадом и саботажом. Само је реч о непризнавању политичког пораза и стрепњи од могућности да градска власт одбије учешће у општим незаконитим активностима његовог режима у које је огрезао и које му омогућавају шампионску самовољу и безобалну аутократију. Истовремено, не жели чак ни идиректно, да призна лоповлук који је чинио.

Не мање важан јесте и маневар којим покушава да генерише пожељан повод који би Несторовићевој листи представљао разлог или алиби да подржи СНС. Утолико пре што је то једини могући обрасац који продужава Вучићеву градску владавину у оваквим околностима.

Ма шта говорили неки политички неуки лидери, или манипулатори властодршци, мутиводе и штеточине, паралеле са украјинским Мајданом и америчкој интервенцији у тој земљи су привиђења или димне бомбе. У најбољем случају предимензионирани феномени.

Међутим, општа прича о Мајдану је утемељена када је реч о покушају да се интереси великих сила имплементирају на значајном геополитичком чворишту, особито на Балкану. Обе супротстављене велике силе имају своје (легитимне) интересе који се остварују углавном на уштрб интереса малих народа који се налазе у зони њиховог дејства. Кад се слонови бију, страда трава, с тога треба имати у виду да колективни запад има озбиљан интерес да дестабилизује Вучића, да га завртањем руке пожурује да заврши започето и оконча испоручивање косовске независности. Вучић оклева јер жели да влада доживотно, плаши се одбацивања после завршеног посла, а Англосаксонци, особито Енглези преко подршке прозападној опозицији поручују Вучићу да већ раде на неговању његове алтернативе.

Русија би, разуме се, с осмехом примила вест да у Србији стасава неки српски Лукашенко којем нико с Истока не би завиривао у двориште и преиспитивао технике владавине и цену опстајања на власти, под условом да је његова лојалност неупитна. Русија ту цену може неосетно и лако да плати, али би Србији од те цене попуцале кости. Добри односи са Русијом по цени опстанка диктатуре у Србији слаба су утеха.

И на концу, где је Вучић у свему овоме? Наравно, опет међу обманама, лажима и манипулацијом. Ако ико има дилему о томе какав је Вучић антиамериканац, колико се ефикасно и продуктивно супротставља Америци, и какав је то национални родољуб традиционалног кова треба да погледа како се понаша(о) према гаулајтеру Србије Кристоферу Хилу особито у епизоди: “Београд и геј-прајд”. Присетимо се како је Вучић обећао да тзв. прајда неће бити, да је забранио породичну шетњу и промоцију традиционалних српских вредности под изговором да неће бити ни промоције хомосексуализма, а онда се огласио Хил, рекао да од Вучићевих забрана нема ништа, па је са хомосексуалцима и онима који их политички подржавају лично шетао београдским улицама понижавајући Србију, њену историју и будућност, показујући да се идеологија хомосексуализма пролива Београдом и да је штите и намећу исти ови кордони полиције који данас чувају градску скупштину, бацају сузавац, бију демостранте и хапсе дечурлију која су реметила јавни ред и мир… Био је то празник сатанистичког оргијања глобалиста, светских моћника који под америчким барјаком доносе смрт свима другачијима, а којима је кључеве државе и града уступио лично Александар Вучић, као њихов најбољи и најлојалнији слуга.

Сасвим практично, а најактуелније, ови „дупли пасови“ између Вучића и колективног запада изгледају овако: – Јуче је Влада Србије признала приштинске ауто-таблице, прихватила их је као и таблице Мађарске, Хрватске или Немачке, а одмах затим је амбасадор Хил изјавио да „насиљу и вандализму над државним институцијама није место у демократском друштву“…

Одјеци и последице

Настала политичка криза донела је Србији мноштво проблема. Додатно је замутила и загадила односе у друштву и удаљила политичке процесе не само од демократских, него и од цивилизацијских стандарда. Вучић је поново у средиштве свог политичког егзистенцијализма утемељио изборну крађу као армирану структуру својих антидемократизма и тоталитаризма. Пред разбојничком изборном крађом не би требало да затварају очи ни они којима то помаже да прикрију лош изборни резултат, ни они којима се жури у посланичке или одборничке клупе јер се „проваљена“ изборна крађе не да верификовати. Она делегитимизује скупштине и прља све оне који је признају без обзира да ли су у њој непосредно учествовали. Листа др Несторовића требало би да има у виду да је готово свеједно да ли је у изборној крађи учествовала или је у некој фази помогла лоповима да се привремено верификују и избегну одговорност. Држава се не може сачувати тако што се лоповима изборне воље и узурпаторима олакшава нелегитимна и нелегална владавина. Напротив, помажући таквим антиполитичким факторима олакшава се њихова окупација државе. У неком ширем смислу посматрано, декларативним супротстављањем неком имагинарном Мајдану, омогућава се Мајдан – владање мањине која није добила мандат да врши власт над већином.

Све време треба имати у виду да је Вучић у Београду украо око три одсто бирачког тела. На тај начин, с једне стране, подигао је цензус, а на другој страни све те украдене гласове приписао је сопственој листи, па је за око три одсто поправио свој резултат. На основу тако фалсификованих вредности израчунаван је број страначких мандата који вероватно одудара код многих, а особито би мењао слику скупштине ако би та промена утицала на прелазак цензуса неких странака или коалиција које су овим лажирањем остале испод цензуса. Будући да је укупан број мандата фиксан, појављивањем нових странка изнад цензуса смањио би се број мандата најјаче листе, дакле СНС би се још више удаљио од власти.

Такође, наметнуло се и питање ваљаности бирачког списка за који је ове године показано да се готово не разликује од пописа становништва. РИК је саопштио да је у Србији укупно уписано 6,500.666 бирача, а најновији попис говори да имамо 6,647.003 становника. Ова разлика од само 150 хиљада лица не може да покрије чињеницу да у Србији живи 820 хиљада деце млађе од 15 година, а да том броју треба прибројати још око 200 хиљада старијих малолетника од 16 и 17 година, који још немају бирачко право. Наша држава већ годинама не одговара на важно питање зашто бирачки списак није ажуран, колико је у њему људи који не могу да гласају јер нису у земљи, колико их је легално, а колико нелегално у печалби широм планете и зашто им није омогућено да гласају (уз разумну процедуру) ма где се налазили.

Српско друштво такође тражи кредибилни одговор на питање зашто у најбољем случају гласа само 60 одсто бирача. Колико имамо вољних, а колико невољних апстинената и колико је непостојећих бирача у бирачком списку? Да ли власт спроводи изборни инжењеринг не само тиме што у бирачки списак уписује своје присталице који немају право гласа, него и тиме што физички онемогућује гласање опозиционих бирача који имају бирачко право, али су привремено у другој држави.

Истине ради, ни једна једина власт досад проблем бирачког списка није решила. Ова власт је, као и у мноштву других области, само искористила рђаве идеје других да се усаврши у злочину. Али, изборна крађа коју је Вучић повампирио мора се санкционисати. Не сме јој се допустити да се формализује и тај отпор и одбрана народне воље требало би да буде прворазредан патриотски и државотворни задатак свих добронамерних људи. На политичком дневном реду то је прва тачка и оријентир.

Related posts

Уклоните најгоре којима није место у суду и тужилаштву

Gost autor

Живот Амстердама пулсира каналима и мостовима

Јово

Наши проналазачи – светски људи

Јово