NATO, Балкан и суседи Србије, Друштво, Косово и Метохија, Политика, САД (Америка), Слободе, Србија

Без бојкота до независног Косова

Амерички гамбит
  • Ма колико Србија била кооперативна, ма колико клечала и шенила, званична Америка ће је увек и протоколарно понижавати
  • Основни циљ рата који је Америка водила против Србије био је окупација Косова и Метохије, његово насилно откидање од Србије и поклањање Арбанасима, да га у њихово име, и за њихов рачун користе онако како је то Американцима у највишем интересу
  • И поред, благо речено, благонаклоности псеудомондијалистичких медија и трендсетера, и других страствених слабости које неки имају према Лихтовој, фијаско овога скупа није могао да се сакрије
  • Опозиција мора да обезбеди делегитимизацију Вучићевог режима и делегитимизацију Скупштине, ако жели да сачува могућност да се Косово и Метохија не отргну од Србије

Пише: Славко Живанов

Иако је у историји САД на њеном челу било веома добрих глумаца, до сада им се није дало да их предводи један лик. Трагикомичан, сложен, будаласт. Пре неколико дана мртав `ладан понудио се Данској да откупи Гренланд. Данска премијерка, Мете Фредериксен, није била заинтересована да с њим разговара о томе, па је Трамп подвио реп, коментаришући то намером да разговор о купопродаји Гренланда “одложи”. Можебити да Американци, та прогресивна снага човечанства, уживају у смисленим и духовитим тумачењима свога “Малог Перице” којег су крунисали, али разборито држање једне, ипак, мале државе показује да у њој има далеко мање трулежи него што јој многи импутирају. Данска је на овоме примеру показала да и мали могу бити велики, што је за сваковрсно поштовање.

Србија и њено руководство могу бити све то, само супротно. Да којим случајем имамо право на Гренланд, наш би председник послао Трампу тапије поштом са клаузулом да припадају ономе коме су поштом и уручене, што би подржао добар део и опозиције и невладиног сектора. Не зато што је председник паметан и широке руке, него зато што се даје Америци…

Косово је и даље питање свих питања

Елем, пре неколико дана изнебуха је А. Вучић одлетео у Њујорк на брифинг са Американцима. Раговарао је с њиховим званичницима и државним секретаром Мајклом Помпеом. Америчко министарство спољних послова, након тих сусрета, саопштило је шта очекује од Србије и Вучић се вратио у Србију.

   Трпезарија у којој су се састали Вучић и Помпео

У српским медијима посета је пропраћана интензивно, углавном апологетски, наравно уз величање Вучићеве улоге, као што би то било у сваком другом диктаторском режиму и у свакој другој контролисаној, полицијској, антидемократској држави.

Стварност је, на жалост, далеко од добрих вести:

Формат састанка с Вучићем, уколико се уопште може говорити о формату, дефинисан је маргинама седнице Савета безбедности УН у Њујорку, на којој се расправљало о питањима на Блиском истоку. Не Вашингтон, чак ни Њујорк, него зона УН, што није територија САД. Није непознато да се веома важне ствари тако договарају, на маргинама, украј, али се то углавном чини због тога што неки велики играч не жели да дâ примерен значај ономе другом, с ким разговара. Или постоје неки дипломатски лавиринти у којима политичари скривају трагове. Али, кад је реч о позицији Србије према косовском проблему, а особито према америчком арбитрарном утицају на њега, постоји само једна једина пресуђујућа ствар. Ма колико Србија била кооперативна, ма колико клечала и шенила, званична Америка ће је увек и протоколарно понижавати. Увек и свуда Америка ће својим поступцима наглашавати да су односи Америке и Србије односи победника и губитника у рату. Однос победника који је ратовао, и натерао губитника на капитулацију. А особито ће се о томе водити рачуна када су предмети тих разговора ратни циљеви и окупирани ресурси или територија губитника. Зато о тим радњама тешко можемо говорити као о разговорима, или чак преговорима. О њима је природније говорити као о директивама, наређењима или инструкцијама…

Основни циљ рата који је Америка водила против Србије био је окупација Косова и Метохија, његово насилно откидање од Србије и поклањање Арбанасима, да га у њихово име, и за њихов рачун користе онако како је то Американцима у највишем интересу. Арбанаси су њихови савезници јер они треба да уместо њих, а као да су они сами ту, управљају Косовом. Читава сврха Србије у овом проблему, са становишта америчке политике, сведена је на сарадњу, односно колаборацију. Од Србије се очекује да изврши сваку задату радњу, што је она и чинила током две основне фазе. Прва је безмало окончана, а недостаје јој само формални финиш откидања Косова и Метохије од Србије, а друга фаза спроводиће се кроз дуготрајан процес функционисања Косова као језгра америчке колоније на Балкану. Американци ће томе подредити много, чак много више од Србије.

Сваки пријатељ Америке инвеститор је независности Косова и Метохије

Метју Палмер, заменик помоћника држ.секр. САД

Данас у Србији нема друге политичке снаге која може обезбедити легално заокруживање косовске независности. То може да уради само Вучић и СНС. И они то чине. Можда не онаквом брзином како је договорено и како се очекује из Лондона и Вашингтона, али много кооперативније и брже него што би се очекивало имајући у виду арбанашко јогуњење. Но, српска унутрашња политичка ситуација увелико се компликује и асинхронизује с развојем прилика ван ње. Вучићев паралелни ход, спољнополитички у складу с интересима Америке, и унутарполитички ка јачању тоталитарне државе, загазио је у раскорак чиме су трапаво отпочели његови озбиљни проблеми. Због тога трпи његова кооперативност ка Западу, па се Америка умешала не би ли му и на унутрашњем плану помогла. Америчку администрацију не занима Вучићева главобоља с опозицијом, али је итекако занима то што због те главобоље не стиже да одради домаћи задатак који су му доделили. Иницирали су своје старе познанике, тзв. невладин сектор, Соњу Лихт, и упрегли су све своје петооктобарске фаворите не би ли легитимизовали Вучићев поредак и удахнули му потребан кредибилитет за потписивање правно обавезујућег међународног споразума са Косовом. Ленглијевска менажерија још увек ухлебљена у странкама бившег ДОС-а безпоговорно приведена је „дијалогу с властима“, јер једноставно нису могли да погазе ауторит Лихтове. Сви они, не тако давно, а можда и данас, преко својих невладиних организација, или сличних комбинација, прикопчани су на доларску инфузију коју им Лихтова инјектира преко назови пројеката и помоћи „младој демократији“. Сав тај новац не долази овамо да би се одавде правили проблеми Америци, него да би се лакше решавали. Овај детаљ, није новооткривен, реч је о добро познатој чињеници, а помињемо га само да бисмо указали, посредно, на значај решавања косовског питања за Американце у односу на унутрашње уређење једне државе. Америка није оклевала да направи далекосежан потез ка потпуном разарању демократије, владавине права и правне државе, помажући Вучићу да опстане на власти што стабилнији, само због потписа за косовску независност. Нивои државне уређености Србије и друштвене солидности, америчкој администрацији вредни су тек по луле дувана. И због тога ће Америка жртвовати не само опозицију у Србији, не чак ни грађане Србије, него ће жртвовати и будућност тих грађана.

Зашто је Американцима важно учешће опозиције на изборима

Откуд одједаред толико занимање Америке да опозиција изиђе на изборе? Подсетимо да је Метју Палмер, заменик помоћника државног секретара САД (вероватно онај коме је додељено да овој власти удара чврге) почетком овог месеца рекао да се „Америка нада да опозиција неће бојкотовати изборе“. То није порука упућена Вучићу, то је барем јасно. Упућена је опозицији да ова не поступи супротно. Чак и оним опозиционарима који радо пузе пред Американцима, због овога, застала је кнедла у грлу, јер добро знају да Американци никоме не деле савете, него издају наређења. Иза наредби следују даљи кораци, а и разнолике последице. Па и оне најстрашније – да се постављају послушнији домицилни играчи који једва чекају да се из слабоплаћеног другог и трећег ешалона насаде у преплаћени први ешалон.

Није се, дакле, дуго чекало на прву конкретну акцију коју је шатро иницирала Фондација за отворено друштво (ФОТ). Ова трагикомична акција показала је свој пуни бизарни формат не само организацијом „дијалога“ који је више личио на размену шпијуна на Берлинском зиду, него и затицањем ФОТ-а у транзицији. Соња Лихт је, наиме, одлучила да престо препусти некоме млађем, и то само млађем, наравно. Међутим, њен млађахни наследник још увек није дорастао изазову, па је Бака Соња морала да асистира својим ауторитетом и диригентском палицом, тек да се и опозиција и медији не опусте превише. Но, и поред, благо речено, благонаклоности псеудомондијалистичких медија и трендсетера, и других страствених слабости које неки имају према Лихтовој, фијаско овога скупа није могао да се сакрије, али су, из раније наведених разлога последице с компромитацијом организатора ублажене и максимално разводњене. Режим је имао своје разлоге за то, а и не би се нешто замерао онима преко Атлантика. Дакле, дијалог власти и опозиције је, рекло би се, као што је и искочио, тако и пропао. Невоља је, међутим, у томе што се сасвим сигурно ту ствар окончати неће. Американци ће вршити све већи притисак на опозицију да изиђе на изборе и калибрација учинка тог притиска показаће степен америчке контроле српских политичких партија.

Репрезентација СНС на тзв. дијалогу

Кад је реч о гледању власти на овај тзв. дијалог, очевидно је да је Вучић и овој фарси несебично подарио своје очинство. Хотећи да прикаже свој супремат над животом и смрћу у Србији, чак и самим одабиром учесника представника власти, послао је брутално примитиван сигнал: – Дијалог је организован као фарса, унапред предодређен да пропадне, уздајући се у учинак америчке логистике која треба другим путањама да обезбеди оно што се не може обезбедити за округлим столом. На тај начин Вучић не жели да ризикује ни са каквим уступцима који би могли да се тумаче његовом слабошћу. Напротив, на унутрашњем плану жели да покаже како никада није био јачи, а како је опозиција штетна и непотребна. Ово је отприлике Вучићева платформа и накана када је реч о унутрашњим приликама, па би опозиција, уколико у њој има памети, требало да се према томе равна и одређује, а не према обећањима прекоокеанских „данајаца“.

Зашто је бојкот избора важан

Директан улазак америчког фактора и на унутрашњу политичку сцену у Србији уноси сијасет непознатих. Ни изблиза позиција Вучића тиме се не цементира, јер се отварају нове могућности за нове договоре и трговину. Уосталом тако је и Вучић дошао на власт. Али сви унапред срочени договори и трговина корисни су за оне који их чине, али су за Србију и народ који овде живи вишеструко штетни и катастрофални. Опозиција би, стога, требало да се држи што даље од те берзе на којој ће бити преварена, и на којој би други пут заредом, овога пута коначно и неповратно, изгубила кредибилитет. Грађани, друштво и држава, у том случају, изгубили би било какву ваљану алтернативу и шансу за препород.

Због тога је важно, не само да опозиција истраје на бојкоту избора, већ да не учествује у раду Народне скупштине Републике Србије, која ће морати, у некој форми, да верификује Вучићев правно обавезући међународни споразум о признавању Косова. Опозиција не сме том чину да присуствује, али то није довољно. Она не сме само да застане на тактичком маневру гласања против или неучествовања у раду. Опозиција мора да обезбеди делегитимизацију Вучићевог режима и делегитимизацију Скупштине, ако жели да сачува могућност да се Косово и Метохија не отргну од Србије. Скупштина Србије не може легитимно да донесе одлуку о признавању Косова, какву год већину Вучић у њој имао, уколико значајан део демократске опозиције бојкотује изборе, односно укаже на непостојање елементарних, темељних и минималних демократских начела, права и слободе. У том случају, Народна скупштина није одраз демократске политичке воље грађана, него пука трансмисија личног режима ауторитаристе. Одлуке такве скупштине не би обавезивале демократску Србију. Након таквог обрта, ни коначни пад ове штеточинске и фашистоидне власти не би се дуго чекао.

Дакле, ова интервенција америчке администрације ка ремћењу унутрашње политичке ситуације у Србији није ништа бахатија или блажа од глупаве и ђилкошке „понуде“ да откупи Гренланд. Али, Србија није Данска. Нити наш председник има оно што има данска премијерка. А видећемо и шта наша опозиција има да понуди.

Насловна фотографија: Жртве америчког бомбардовања Србије 1999. (аутор М. Поповић, Humanitarian Law Center)

Подели: