Безглаве белешке (VI)

Хоће ли почети да се решавају проблеми српског језика

Ове редове треба разумети као подршку идеји да Савет за српски језик као једини приоритет у овом тренутку истакне захтев да се српском језику врати ћирилица, да се за њу плаћа „десетак“ (као и у турско време), а да се латиница као страно писмо страног језика пренесе на курсне листе и да се на њу гледа као и на све што је Србима стигло са Запада. Па и то да је само у ХХ веку број Срба, демократски и с латиничким потписом, смањен макар за половину њиховога садашњег броја

Пише: Драгољуб Петровић

Ваља очекивати да ће састанак Савета за српски језик, одржан 11. јуна, остати уписан по томе што ће, „тамо где треба“, коначно почети да се решавају проблеми  назначени у документу о оснивању Савета. Наду да ће се то догодити подгрева чињеница да је на седници био и министар културе Никола Селаковић и да су „размотрена питања од значаја у области употребе српског језика у јавном животу и спровођењу мера заштите и очувања ћириличког писма“. И сад први пут сазнајемо да се нешто дешава: министарство је „почело да врши инспекцијски надзор примене службеног писма у државним и у јавним институцијама“, а „чланови Савета изнели су и очекивања од министра Селаковића, која се могу свести на два приоритета. Први је да помогне иницијативе око доношења новог Закона о службеној употреби језика и писма, те да се подржи предлог да се у њему прецизно регулише питање обавезних лиценцираних лектора у медијима и издаваштву. Други приоритет јесте утемељење јасније језичне политике за Србе у расејању“.

*

Који су путеви полома српскога језика. И сад ће, ваљда, до српске Владе допрети сазнање да се на катедрама за српски језик и у Матици српској окупљају бољи зналци српскога језика од оних у педофилским НВО-асосијацијама и њиховом Центру за женске студије и педофилију. Треба се надати да ће то бити знак да ће се држава коначно умешати у свој посао и почети да решава макар део оних питања које је препустила, рецимо, приватним удружењима за заштиту ћирилице у српском језику или онима који мисле да би из српске школе требало прогнати проституцију – заједно с министрима који су је у школу увели. Сви су изгледи, наиме, да српска Влада не зна ништа мимо онога што је од Броза наследила: он до јесени 1944. клао „западне Србе“, после им десет година додавао и „источне“, а кад више није имао „оправдања да коље“, прешао на затирање српског националног памћења, тј. на забрану ћирилице: она проглашена равноправном с латиницом, после посклањане (тј. забрањене) све ћириличке писаће машине, латиница уведена у војску, полицију, администрацију, почео прогон православља (током више послератних година, сведочили су ми старији суседи у Качеру, у војничким евиденцијама Хрвати су уписивани као католици, муслимани као „неопредељени“, а Срби као „без вере“, а православним црквама које су за време рата биле порушене Броз и комунисти само су после – поравнавали темеље). Тако је комунистичка памет уредила да се 36 година Брозове окупације у Србији покаже надмоћнијом над 12 векова српске ћириличке традиције и да аутистична српска власт продужи да ту памет и даље подупире, да о томе доноси законе које неће поштовати, али се хоће изругивати и правди и Србима, тј. њиховој традицији и националном памћењу. Најбоља је потврда за то уписана у Чл. 10 српског Устава: У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо. Тој се формулацији не може ништа додати, а може одузети само једна ситница: свака је јавна употреба језика службена и зато ту реч из горње формулације треба искључити јер осим ње постоји само она која се одређује као приватна, а њу су Србима забрањивали једино усташе и комунисти. Зато би српску власт требало припитати докле мисли да подупире Брозову науку и његове злочине над Србима.

И може ли бити да се за све ове године откад је Устав усвојен није нашао правник који би власти јавио да се закон изводи из уставних одредби и док се он не донесе – те се одредбе сматрају законом. Помињем те појединости зато што се (како рекох –аутистична) српска власт већ скоро 20 година изругује и Србима и српском Уставу тиме што Закон о језику не доноси, а уставне одредбе багателише: та Жалосна Држава морала је прогласити да је време Брозових злочина истекло и да се ћирилица морала вратити Србима. Уставна одредба, дакле, била је довољно „широка“ за све оне који су се у њој желели сместити, а можда би се показало да ће се једино безнадежно латинизовани „Срби“ пред ћирилицом осећати мало „стешњено“, али би се таквима могло прилично лако одговорити: ако неће српски језик и његово писмо, могу бирати туђи, али нека га онда плаћају по ценама утврђеним курсним листама за сваки језик који бирају. Ако у Србији, наиме, још има српског језика, он би се морао бележити ћирилицом и за њега би се, као и у турско доба, плаћао „десетак“, а сви остали језици (латинички и ини) били би пресељени на курсне листе. И томе би морало бити додато још понешто.

Рецимо: све би српске књиге морале бити штампане ћирилицом. И српско Министарство културе једино би такве књиге откупљивало за српске библиотеке, а оне друге морале би се оставити издавачима да их продају оним читалачким сојевима по чијим су укусима и мерама приређене (а ако се њихова цена не може одредити по курсним листама, може се узети просек од неколико најчешћих, нпр. евра, фунте и долара: такве се књиге не би смеле срамотити ценом по којој се штампају ћириличке, тј. морале би бити вишеструко „паметније“ па макар толико пута и скупље).

*

Како најуспешније срамотити и Србе и њихов језик. Могло би се рећи: по оним мерама по којима су то учинили Народна библиотека Србије и Институт за стандардизацију Србије када су („17. липња 2008“), „на захтјев Националне и свеучилишне књижнице у Загребу… измјеном постојећих трословних ознака хрватског и српскога језика из норме ISO 369-2 у међународну класификацију језика коначно уведена два потпуно раздвојена језика и то: хрватски језик с кодом hrv и српски језик с кодом srp. Дотад је за хрватски језик вриједила ознака  scr (Serbo-croatian-Roman), а за српски језик scc (Serbo-croatian Cyrilic) које су ознаке третирале та два језика као један језик“; тај трговачки аранжман „супотписали су и Институт за стандардизацију Србије и Хрватски завод за норме“. Пре неку годину један „специјалистички поглед“ на то како се у каталозима наших библиотека представљају српски писци омогућио ми је да прецизирам да то показује сву беду српске националне памети: Бранко Ћопић пише „босански“, девет „хрватских књига“ написао је Момо Капор, истим језиком  писани су Моји проналасци Николе Тесле, Козарачка дјеца и Ријечи које нису заклане у Јасеновцу; „српски и хрватски“ писали су Његош, Б. Радичевић, Мркаљ, Стерија, Сремац; „хрватском ћирилицом“ потписивали су се Змај, Дучић, Меша, Иво Андрић, а то још увек чине Р. П. Ного, СПЦ и САНУ; другде сам тим поводом записао да су Народна библиотека Србије и Институт за стандардизацију Србије, потписујући Хрватима „признање“ да српски и „хрватски“ нису један језик, истовремено „потврдили да не знају ни шта је језик, ни шта је књига ни шта су то стандарди“.

Сад би се „хрватском“ језику (утемељеном 5. септ. 1900) могли додати „македонски“ (од 2. авг. 1944), „босански“ (од 27. септ. 1993), „црногорски“ (од 21. маја 2006), при чему Хрвати потписују признање да су лопуже без премца: они су преписали друго издање Вуковог Рјечника (1852) и прогласили га основом „хрватског језика“, Броз „македонски прекривач“ развукао преко српске немањићке државе, а „Бошњаци“ и Црногорци своје српске окрајке преименовали према својој новој „националној памети“. За све те „језике“, међутим, још почетком прошлог века имамо потврде да су били српски, а не знмо која је памет уредила да се они унапреде у српске језичке брабоњке, с изгледима да, под надзором својих националних неговатељаица и уз тапију Народне библиотеке Србије и Института за стандардизацију Србије, израсту у озбиљне језичке балеге.

Прегрејану хрватску језичку памет (засновану на настојању да у ЕУ „уђу са својом етикетом“) својевремено је „расхладио“ амерички слависта Кенет Нејлор (1937–1992) необичним наводом: неупоредиво су дубље разлике између енглеског језика и његове „америчке верзије“ од оних по којима се разликују српски и „хрватски“. И разлози за то јасни су сваком осим Хрватима и њиховим горепоменутим сојузницима у черечењу српскога језика: Енглези су у Америку закорачили пре пет или шест векова (тј. у време док се енглески језик још уобличавао), а Хрвати за Србе први пут чули кад су, пре 120 година, преписали Вуков Српски рјечник. А ваља ми овде поменути мога другара Кенета и због макар две друге појединости.

Прва се налази на оној линији која је напред поменута: 1990. године он је сведочио пред „Заступничким домом Конгреса Сједињених Држава, Одбором за вањске послове, о етничком ривалству у Југославији и развоју српско-хрватског језика“. (Сретао сам се много пута са „сведочењима“ разних специјалиста-незналица о историји Балкана у томе Дому америчког Конгреса, али сам уверен да су конгресмени једино тада могли чути истину о ономе о чему су Кена „пропитивали“.)

Друга је појединост знатно општија, али не треба очекивати да би она, у било ком облику, могла стићи до свести нити хрватских нити иних черечитеља српског језика: од „народа“ који признаје да му језик служи једино за блејање не треба очекивати да ће разумети ишта од онога што надилази „његове потребе“ (а да им способности да ишта од тога разумеју – не стављамо на искушења).

*

Злочини САНУ над српским језиком. САНУ се уврстила у први ред српских националних штеточина и зато је довољно поменути само неке појединости које се тичу њенога односа према Српском речнику.

Једна је од њих много стара: за време Другога св. рата Белић је грађу за Речник склонио у трезоре Народне банке Србије. Последњи „Белићи“ ту су грађу избацили на ђубриште, заједно са српским језиком. При том се знало: та је грађа била пописана на преко 6 (шест) милиона картица, а до дигитализације је „стигло“ само четири милиона и двеста хиљада. И на то треба гледати тек као на половину академијског злочина над српским језиком и српским историјским памћењем: она друга половина почиње забраном да се дигитализована грађа укључи у израду даљих томова речника, при чему ваља признати да је то учињено прилично просто: неко искључио и сакрио ону „справицу“ на којој се грађа нашла, а после заборавио где је сакрио. И поручио: може се Српски речник радити као и пре сто година и на корпусу који је за трећину краћи од онога на коме су претходни томови приређени.

Тај се Речник, дакле, нашао „на тапету“ на седници Савета за језик, али ваља признати да се он мора посматрати из нешто друкчијег угла: он је од 1888. до 1954. године приређиван као Речник српског језика, али су после „друге силе“ одлучиле да се „преименује“ и на то приговори нису помагали: они који су за уобличавање Речника били посебно заслужни били су „прислоњени уза зид“, од Новосадског договора речник пет година „уподобљаван »српскохрватском« имену“, али за његову српску суштину то није имало никаквог значаја: Лајош Талоци (1857–1916), секретар Бечког архива, саопштио је да су Беч и Ватикан „хрватски језик“ створили 1836, а после су на Католичком конгресу 1900. године Ватикан (и Каптол) наредили Србима-католицима да се морају срамотити тим новим („хрватским“) именом и да никад нису били Срби. Те су чињенице „пресудиле“ да се „хрватски“ само именом утурио у Речник и да му ништа друго није могао ни додати ни одузети. Приговори који су на седници Савета за језик упућени Речнику могли би се, дакле, означити као формални, а формалан би могао бити и разлог да се тај приговор оспори: серијска публикација, одн. многотомно издање може се обуставити, али мењање наслова од одређене књиге у серији мора се означити макар као проблематично. У нашем случају, при том, суштинског огрешења о такво схватање и не би било будући да су Хрвати као основу „свога језика“ преписали друго издање Вукова Рјечника (1852) и то признали на уводним страницама свога „хрватског рјечника“ 1901. године, али би ваљало врло пажљиво одмеравати све разлоге и за измену наслова и за њено неприхватање. Ја мислим да то не би требало чинити већ и због тога што је то наметнуто државним терором и оверено силом политичке тољаге и била је прилика да се то расправи знатно раније и да се под сакатом памећу не посрће толико деценија, утолико пре што се усташка пљачкашка памет „одрекла“ српског језика већ после 10 година и однела „»латинички српски«“ под срамотним »хрватским« именом“, а Срби тој ишчашеној памети остали „верни“ и следећих 30-ак година. Од српске јапије Хрвати нису могли направити никакав језик који не би био српски и то су им лепо објаснили Виганд и Лескин неки дан пре онога Конгреса и неку годину после њега: то што они „хоће да је хрватски“ може бити само српски записан латиницом. И то им најбоље потврдио Ђуро Даничић заснивањем RJAZU,  а оверио Томо Маретић својом Gramatikom (1899). Свест да се бави граматиком српског језика, осим ослањањем једино на Вука и Даничића, на необичан начин посведочио је Маретић и у писму Љуби Стојановићу (1860–1930), филологу и политичару, од 7. IX (26. VIII) 1899, после сазнања да се он „спрема написати критику“ његове Граматике и стилистике. Молећи га да му „у кратко јави свој суд о вриједности [ње­гове] књиге и главније приговоре, што их мисли у критици рећи“, Маретић вели: „То би ми за то било врло мило, јер бих Вам онда могао бар на гдјекоје од тих приговора у писму одговорити те разјаснити и оправдати, за што сам ово или оно учинио баш овако или онако… За један Ваш приговор већ сада знам из писма г. Јагића: Ви нијесте сложни с тијем, што сам ја за изворе употребио само Вука и Да­ничића и народне умотворине издате од Вука. Осим онога, што ја о томе велим на II. страни предговора, казат ћу још и ово: ја управо не знам, којега бих писца још употребио, јер онако добро и правилно као Вук не пише ни један, у свакога се другог писца XIX. вијека налази више или мање погрјешака, па би се те погрјешке санкционирале, кад бих ја био осим поменутијех извора још и друге писце употре­био; или би за погрјешке тијех писаца свуда требало изријеком спомињати да су погрјешке, а то би био баласт. Осим тога мислим, да ћете и Ви и други који критик врло тешко наћи штогод у српском језику (курзив – ДП), што је добро и правилно, а у мојој се граматици не налази само за то, што нијесам употребљене изворе боље претражио, а не у томе, што нијесам употребио и дјела другијех писаца.“

На тим се чињеницама, коначно, заснива сва истина о „хрватском језику“: као кољачка руља, Хрвати никад нису ни могли стићи до фазе писмености, њима су Беч и Ватикан „објаснили“ који је њихов језик, али то није било довољно, требало је да прође још 50 година, да им Ђура Даничић приреди прву свеску „речника тога језика“ (RJAZU), али и још 20 следећих година да им Ватикан нареди да историја Хрвата и њиховог језика почиње 5. септ. 1900. године, али им тада није „јављено“ да је тај језик српски. Хрватска духовна сиротиња одрекла се своје српске вертикале и српске историје и њима је сад лако да се каче на све за шта им се из Ватикана „нареди да је њихово“: сад је њихов Дубровник мада Хрвати до онога Конгреса 1900. нису знали ни шта је Дубровник ни где се налази. Нити да је Држићев Гулисав Хрват тамо чекао 350 година да му се који дан пре онога Конгреса прикључе прва четири сународника. Такви „Хрвати“, разуме се, нису могли знати ни шта је језик, а камоли да је тај језик српски, да „Хрвати“ за његово уобличавање нису ни криви ни заслужни: они само, нису знали ни ко су ни којим језиком говоре.

*

»Смртни греси« Милоша Тривунца. Акад. Милош Тривунац (1876–1944) био је један од најугледнијих српских интелектуалаца прве половине прошлог века, експерт за француску и енглеску књижевност, засновао студије германистике на Филолошком факултету у Београду, потписао Огледну свеску Српског речника 1944, као сарадник окупатора стрељан у Ђиласовом (и Кардељевом) „сређивању прилика“ у Академији. Ово последње саопштава нам Александар Стојановић (у Зборнику радова с „Десничиних сусрета“ 2012), цитира оптужницу, пресуду, не зна се ни кад је стрељан ни где му је гроб, али ни он ни Ђилас не наводе податак да је Тривунац и „погрешно оптужен и погрешно осуђен“ и да је и он, једнако као и Жика Павловић, ујео комунисте за срце. Својом књигом Биланс совјетског термидора Ж. Павловић показао је, наиме,  да код Стаљина „пшеница више не рађа шест пута годишње“ и због тога греха остао без главе (према Ђиласовој речи: „да их је имао девет – остао би без сваке“). А што се тиче Тривунчевих „грехова“, помињао сам онај да је, као угледан германиста, потписао налаз немачке комисије међународних угледника да су много хиљада пољских официра у Катинској шуми пострељали Руси, после ме Матија поколебао наводом да је то био Светислав Стефановић (1877–1944), ја не знам јесу ли тај налаз потписали обојица, као што је извесно да су обојица на исти начин остали без гроба. А Матија свему томе додаје: Анджеј Вајда, син једног од стрељаних официра, причао да се та епизода дуго није смела ни помињати, после о томе снимио филм, филм приказан у Москви, Вајда тамо дочекан с овацијама, а ми и данас Брозове окупаторске злочине славимо као „ослобођење“ од најбољих представника српског национа, од најбољих домаћина, тј. од свега онога чему су Срби вазда тежили и чиме су се вазда поносили. Ваља се надати да ће и Срби бити коначно обавештени о томе јесу ли Стефановић или Тривунац (или обојица?) главама подмирили потпис који се у срамотној српској историји још не сме помињати.

*

Савет за језик и његови приоритети. У разговорима с министром Селаковићем поменута су „два приоритета“ за чију се реализацију очекује темељитија подршка Државе, а ја мислим да би се они могли свести на један из кога се сви други могу изводити: да се Србима врате и српски језик и ћирилица, да се прогласи да 36 година Брозових злочина над Србима не могу донети превагу над дванаест векова српске ћириличке традиције. И да свака српска власт (ако неће да је окупаторска) на то мора гледати као на највиши приоритет јер кад се то оствари – многи ће се други проблеми решавати много једноставније. (Па недовршене жене, на пример, неће моћи успостављати језичке ковачнице из којих ће међу ногама износити оно што им је на природној подели остало ускраћено. Нити нас српска Влада поучавати ономе чему и педофилске асоцијације науци о  језику у српским основним и средњим школама.)

*

Како писати историју које – нема. Вечерње Новости објавиле су посебне Историјске додатке о Брозу као о „великом човеку без дела“ и о Бранку Петрановићу као о „великом историчару Брозове епохе“. Мислим да би оба та „посла“ морала бити означена макар као незаснована: политичар без дела мора историчара оставити без посла. Извесно је, наиме, да се Броз током свих дугих деценија у Југославији бавио једино затирањем Срба и православља и праћење таквог „дела“ озбиљни историчари лако могу препустити и не посебно брижљивим хроничарима.

Један непоменут злочин мало ће шта Брозовој слави додати, а још мање српским страдањима олакшати.

0 0 votes
Article Rating

Related posts

Корумпирани Вучић се каје што је донео одлуку да Србија одустане од ископавања литијума

Јово

Шта то беше суверенитет?

Славко

Учинили смо све да се прекине са пљачком пензионера и врати отето

Јово
Subscribe
Notify of
guest
1 Comment
старији
новији
Inline Feedbacks
View all comments
Драгољуб Збиљић
Драгољуб Збиљић
1 месец раније

СУШТИНСКИ И ПОМАЛО “ДИПОМАТСКИ” ПРОФЕСОРОВ ОСВРТ НА ПОСЛЕДЊУ СЕДНИЦУ САВЕТА ЗА СРПСКИ ЈЕЗИК Могу само рећи, али и желим да кажем: од српских језичких истина и реалности у језичкој пракси садашњице, а бојим се и сутрашњице, у вези са судбином српског језика и српског (разуме се ћириличког) писма, нажалост још је далеко знатна већина српских лингвиста (мислим, наравно, и лингвисткиња). Разумем да то и боље зна проф. Петровић и боље и више од нас у удружењима “Ћирилица” и “Српска азбука”, али дипломатски не жели да их критиком не поколеба да српски лингвисти коначно прихвате ове овде лепо предочене чињенице. Зато… Учитај још »

1
0
Would love your thoughts, please comment.x