Безглаве белешке (IV)

Стварање нација

  • Иза намере да се истреби цео један народ стоји геноцидни пројекат Запада и Ватикана и ваља веровати да његови уобличитељи неће бити далеко од оних који су Енглеску уредили као водећу злочиначку државу у много последњих векова људске историје

Пише: Драгољуб Петровић

Брозизасланик зла. С исте адресе с које 1917. Троцки и Лењин Русима, тек који дан касније Броз је изаслан Србима. С истим налогом: да им приреди оно што је онај двојац опослио у Русији. Тако је Запад, како записује Ги Метан, после 12 векова, одлучио да престане да се „тресе пред источном опасношћу“ и да је коначно покуша поломити; не знам које су силе о томе одлучивале, остао је запис да је В. Вилсон („уз подршку енглеског јеврејства“) из неке канадске луке изаслао Троцког са 275 пробраних зликоваца, а Немци им (уз почасну пратњу преко ратом запаљене земље) из Швајцарске додали Лењина са тридесетак сличних сапутника. И сви они, удруженим силама, потписали октобарску револуционарну несрећу и, током више каснијих година, смакли много десетина милиона бољих руских глава. Не зна се је ли се Броз налазио у групи која је пратила Троцког или је тамо стигао касније, али је извесно да је тамо израстао у протуву високога међународног ранга и квалификовао се за разарање и Срба и српског православља, у Стаљиновим „чисткама“ уклонио све „српске комунистичке кадрове“, у Шпанији скрајнуо и „Бравара“ и преузео његов идентитет (остала је само недоумица о оном прсту који му је одсекао струг).

И такав се предводник нашао да „народ(ић)у“ без језика, без историје, без идентитета помогне да своје кољачке таленте потврди по пројектима онога загребачког Конгреса 1900. кад је Ватикан наредио Србима-католицима да своје исконско народно име упрљају и осрамоте новим („хрватским“), наредбу за то саопштили им Посиловић, Штросмајер и Штадлер, прописали да до краја века из Хрватске Срби морају бити истребљени и поставили темеље њиховом сатирању у Првом и, дефинитивно, у Другом св. рату (у Јасеновцу и свим српским кланицама по НДХ за време рата и по Србији и другде после рата). У српској историјској науци (и публицистици) на све се то сада гледа као на „сурову спознају намере да се истреби цео један народ“, а не примећује се да се овде ради о геноцидном пројекту Запада и Ватикана, да се не зна ко га је уобличио (помињу се илуминати и слична мистериозна друштва), али ваља веровати да његови уобличитељи неће бити далеко од оних који су Енглеску уредили као водећу злочиначку државу у много последњих векова људске историје. Лепо о томе сведочи мноштво података, а међу њима покоји може бити и прилично необичан.

Као, рецимо, онај да је Држићев Гулисав Хрват у Дубровнику чекао пуних 350 година да му се, неки дан пре онога Конгреса, прикључе прва четири сународника.

Или онај да „сељак из околине Загреба не само да не зна да има људи који се називљу Хрватима у Далмацији, Славонији, Истри, па чак и у Босни, него не зна ни за се, да припада извесној хрватској народности“.

Или запис Аугуста Харамбашића (из 1904) да је би[ва]о „на скупштинама у Славонији и дивио се оним сељацима, који још прије 15 година нису ни знали да су Хрвати“.

Или сведочења о томе да су у тим чудним крајевима „многи сељаци истицали да су »Славонци«, и да говоре »славонски«, а да су Хрвати у Хрватској“, као и да је тамо „било име Хрватско све до близу 1867. зазорно, као у Хрватској име Крањско“.

Или сведочења „Магдебуршке плоче“ да су Немци за Хрвате чули 300 година пре Срба, да их је тамо изаслао Ватикан да их прослави покољима протестаната. И да је на поменутом Католичком конгресу Ватикан то исто претписао и Србима.

За Хрвате се, дакле, први пут чуло пре четири века кад су из историјских магли, под ватиканским уларом, као бесловесна кољачка руља уведени у Тридесетогодишњи рат, двеста година потом опет били заборављени и Беч и Ватикан их се сетили кад су „приметили“ да је сва Западна и Средња Европа покатоличена, а да се православље још држи у загребачким предграђима и уз словеначку границу. Беч је тада схватио да је православна ћириличка традиција била баријера коју католичанство на Балкану није могло „прескочити“ и зато је Ј. Копитар формулисао идеју о томе да се српски језик „реформише“, да му се нађу неке „друге мере и карактеристике“, Лајош Талоци после објаснио да су Беч и Ватикан опет „нашли“ Хрвате, 1836. „створили им нацију“, али од тога није било неке користи све док им „»хрватски« вуковци“, крајем XIX века, нису подметнули српски језик, а они га одмах зграбили као „хрватски“. И тим именом осрамотили сву српску католичку традицију: на оном Конгресу наређено им да никад нису били Срби, да су за Дубровник и за све штокавске просторе први пут чули тек који дан пре Конгреса и пристали на то да крену у крађу свега онога чега су се, у њихово име, Посиловић, Штросмајер и Штадлер – одрекли.

И покрали све са чим су се срели па и српски језик. Да би њиме могли – блејати „хрватски“.

*

Немци на енглеско-ватиканској узди. На неке појединости које су напред поменуте треба гледати као на почетне кораке у припреми великога цивилизацијског слома који је свет задесио 1914–1918. године кад је Запад проценио да је потоњи тренутак за удар „на источно хришћанство“, да је с тим циљем планиран Први светски рат, а брзо му потом додат и Други (1941–1945), да се „поправи“ понешто од онога што се Првим могло и темељитије разорити и да се, узгред, на просторима Палестине успостави нова јеврејска држава. Тако колосални планови могли су се остварити једино истим таквим злочинима, а Енглези су их „подмиривали туђим главама“: двапут су на Русију покренули Немачку, и њих и Русију скратили за више десетина милиона глава, а у наше дане у Рамштајну најавили Немцима и дефинитивни слом: тамо су оглашене неке одлуке које су Руси разумели као објаву рата. Показује се, ето, да су Немци неутемељен народ и да много лакше усвајају памет коју су међу њима ширили Бизмарк или Хитлер (а да Шолца и Аналену Бербок не помињемо) од оне на коју су их покушавали окренути Хердер или Гете и да никад нису ни покушали схватити да су им англоамерички „савезници“ увек били много већи крвници од „руских непријатеља“. Свој убилачки ген Немци су, при том, посебно потврдили од VIII-XII века када су на четири петине своје садашње државне територије (од Алзаса до Лужице) затрли Словене, о томе сведочи тамошња словенска топонимија, али и чињеница да је до тада у немачки језик ушло мноштво словенских речи за које сада Немци „хоће да су индогерманизми“ не схватајући да оне могу бити једино индославизми. До немачке свести, наиме, не допире чињеница да се „индијска компонента“ у њима своди на онај лексички слој који се неспорно одређује као словенски и за који ће се показати да је расут по свим старим европским језицима, а у Индији се повезује са санскртом, при чему неки зналци његове корене од пре пет миленијума (или који век више) налазе на данашњим српским просторима па би тим „германизмима“ много лепше пристајало неко – српско име.

*

Броз и његова усташко-арнаутска коалиција. Као што су Немци, вековима, затирали словенске трагове, Броз је српске националне територије широкогрудо разбацивао хрватској, босанској и арнаутској католичкој и исламској духовној сиротињи:

  • Барању, западни Срем, Дубровник с Конавлима до улаза у Бококоторски залив, даровао Хрватима;
  • после им додао и средњодалматински појас с острвима које је Италија (кад је капитулирала 1943) дала Југославији као одштету за покоље Срба у њеној окупационој зони, а Броз и за то Хрвате огласио као највеће заслужнике;
  • препустио Србе у Хрватској и Босни тамошњим комунистичким кољачким олигархијама (које ће се касније изродити у неоусташтво и припремити прогон Срба и из Хрватске и из највећег дела Босне);
  • на Бујанској конференцији Косово и Метохију обећао Енверу Хоџи, тај „пројекат“ пропао 1947, али је тада почео систематски прогон Срба и он се у наше време, после овере Бриселским споразумом, може сматрати завршеним.

Сви су ти дарови били награда „Хрватима“ и „Бошњацима“ за пресељење Срба у Јасеновац и за ослобађање простора за ширење усташких кољача из Херцеговине које је тамо за време рата преселио Павелић (и које сада предводи њихов потомак Иван Пенава као домовински кољачки поглавица). Тада је Ђиласова комисија за разграничење „Хрватске и Војводине“ Барањи и западном Срему прикључила и узан појас низ Дунав од Вуковара до Нештина, с наводом да су тамо Хрвати „имали већину“. И заиста: од укупно 18.000 житеља на том простору „Хрвата“ је било 6.000! (А кад је реч о томе како су им Ђилас и комунисти даривали српске територије, вреди поменути и податак да је тада група од тридесетак угледних Срба из Барање и Срема кренула за Београд да се жали на „Ђиласове границе“, али је негде „залутала“ и кости им још нису пронађене: незадовољник револуционарном правдом, ни пред Брозом ни пред Ђиласом, није имао „право на грешку“.)

*

Којим се језиком »најљепше блеји«. Декан Филолошког факултета у Никшићу и његов Одсјек за црногорски језик и књижевност објавили су правила по којима ће функционисати „удружени [злочиначки] подухват“ усмерен на то да „оправда најаву присвајања српске баштине“. И вели да „корпус црногорскога језика и књижевности чини све што је у Црној Гори објављено од почетка 90-их до данас“ и да је то „велики велики посао који неће имати крај“. И да ће се све то изводити по оним обрасцима по којима су се из енглескога језика истићили амерички, канадски, аустралијски, новозеландски (и никако да научим који још), из шпанскога и португалскога – сви латиноамерички језици, а тако и сви арапски од Атлантика до југозападне Азије док би такви из нашега ближег суседства могли бити аустријски, швајцарски, тиролски, бургенландски, баварски, пруски и други немачки језици. Такву деканску памет жестоко је подупрла професорка докторка предсједница УО Универзитета Црне Горе, прва руководитељка Студијског програма за црногорски језик и јужнословенске књижевности, уредница часописа за језик и књижевност Института за језик и књижевност Филолошког факултета „Ријеч“ и чланица Организационог одбора Међународног научног скупа „Његошеви дани“. Она, међутим, тврди нешто што [се] доказати не може: да црногорска језичка памет почиње 1947. кад је на Цетињу основана Виша педагошка школа (то није била Педагошка академија) и да се у њој тада предавао „српскохрватски језик“. Ја морам признати да не знам како се тај језик тада звао, али памтим да сам у гимназији до 1955. године учио српски језик и да је он тек после Новосадског договора унапређен у онај како га она именује, ја после томе језику „служио“ више од 40 година (међу њима и две године у Педагошкој академији у Никшићу), пратио расцветавање никчевићевске лингвистичке памети, забележио стрељање Луке Вујовића који ту памет није разумео, дочекао да се језику „врати српско име“ (пошто је истекло време важења Брозове усташке памети), али и то да Мило и Мијат у црногорски Устав утуре „никчевићевску науку“ и притврде да декан и професорка докторка председница итд. не знају ни шта је језик ни шта је лингвистика: песник рече да је језик „једини живи сведок свих времена“, а Монтенегриње не би било то што јесте да се не прогласи да је и од њега старије.

*

»Западни Балкан« и европско беспуће. Мој Председник ових је дана најавио да ће „западни Балкан“ сачекати још шест година да му неко покаже пут којим ће Срби стићи у Европу. Нисам могао утврдити да ли је он (док је то саопштавао) био нерасположен или раздраган, али процењујем да ни за једно ни за друго расположење не би имао разлога: на тај пут Србија не би смела стати ни кад би јој га ружама посули. И нека за то буде довољан један разлог: ЕУ су засновале највеће злочиначке државе у историји света за више последњих векова. И да се водећа међу њима недавно повукла из те дружине и показала да се лакше може дисати без „европске цевчице“.

А да томе додам овде и две напомене. И обе су сасвим приземне.

Прва. У Европској Унији нашле су се углавном католичке земље, а од „православних“ само Грчка, Бугарска и Румунија. Стављам их овде међу наводнике зато што су оне и „повише католичке“, макар утолико што њихове интересе тамо заступају немачке династије (Кобурзи, Хоенцолерни, Гликсбурзи и др.), али су се потврдиле и као солидно злочиначке, а за садашњи статус ових двеју последњих у Унији „пресудила“ је чињеница да су се нашле на граници с Русијом.

За другу напомену треба питати Кинкела и Шредера кад ће бити „активиране“ одредбе Агенде 21 о свођењу Србије на „безначајну балканску енклаву“ и кад ће они (тј. Кинкел и Шредер) почети да европске Цигане пресељавају у Шумадију, а Рио Тинто бити овлашћен да их потрује заједно са последњим Србима.

И нека нам овде буде допуштено да свему томе додамо и две недоумице. Рецимо: шта је мађарски председник имао на уму кад је рекао да њима ЕУ даје две милијарде евра, а узима им четири? И је ли уверен да се њему не може догодити оно што и словачком премијеру?

0 0 votes
Article Rating

Related posts

Доминантан утицај руске духовности на православље у Светој Гори

Јово

Све власти се односе исто према ћирилици

Gost autor

Петровић: У Сребреници геноцид је извршен над Србима

Prenosimo
Subscribe
Notify of
guest
0 Comments
Inline Feedbacks
View all comments
0
Would love your thoughts, please comment.x