NATO, Друштво, Политика, Преносимо, Русија, САД (Америка), Свет (планета), Србија

Америчка доминација опада мада је још далеко од слома  

Униполарна хегемонија САД трајала је историјски кратко, али се показала у свој својој изопачености

  • Како САД и њихове западне савезнике уклонити из кључних војних база захваљујући којима контролишу већи део света
  • Има ли наде да се ЕУ извуче из чврстог загрљаја Вашингтона, престане да буде његов „мостобран на западној обали Евроазије“ и „софтвер НАТО-а“.
  • Којим полугама довести у питање америчко вођство у светским политичким, економским и другим форумима захваљујући којима „дрмају Планетом“?
  • Хоће ли будући свет бити (а)симетрично мултиполаран или ће њиме управљати нов хегемон?

Пише: проф. др Миломир Степић

 Није ништа ново да једна држава успостави изразиту доминацију и вођство у односу на неколицину држава у одређеном региону. Лидерска позиција обично се стицала захваљујући војној снази и победама у оружаним сукобима, а упоредо или накнадно обухватала је политичку, економску, културну и другу надмоћ. Свеобухватност, дуготрајност и огромне просторне размере превласти посебно су дошле до изражаја током биполаризма и двостране хегемоније оштро супротстављених супарника – САД и СССР – хладноратовских предводника западног и источног блока. Њихово предводништво унутар групација које су окупили било је неприкосновено, проистицало је из тријумфа у Другом светском рату и заснивало се на способности да свим средствима, милом или силом, бескрупулозно наметну сопствене интересе (не)вољним следбеницима.

С обзиром на наслеђе нацистичке злоупотребе, готово да се није помињао прави, суштински, непомирљиви, „природни антагонизам“ принципа интегрисања – геополитички. С једне стране, амерички је био утемељен на „моћи мора“ (таласократији), а с друге, руски на „моћи копна“ (телурократији).

Тек је пад Берлинског зида и долазећи тзв. униполарни тренутак први пут у историји донео хегемонију једне силе, и то не у „познатом свету“ него у свету у целини. Уосталом, амерички униполаризам и глобализам су проистекли из јединства Светског мора као експанзионистичког медијума, насупрот (логичном) мноштву континената као природних станишта човечанства.

ПУТ ДО ТРОНА ОДУВЕК ЈЕ БИО ИСТИ, ОД ИСКОНА

До врха САД нису дошле ни брзо, ни лако, ни случајно. Настале су као историјско-геополитички баштиник (ипак ограничене) доминације „Империје где сунце никада не залази“, тј. као остварење, слободније речено, великодржавља Велике Британије, која им је независност дозволила када ионако више није могла (а ни имала потребе) да их контролише. Иако је незахвално одређивати тачно време рађања и почетка остваривања америчке хегемонистичке идеје, обично се сматра да је то Монроова доктрина, проистекла из наступа председника Џејмса Монроа у Конгресу другог децембра 1823. Њен смисао био је да се наследи већ онемоћали европски колонијализам на западној хемисфери и да целокупно америчко копно од Атлантика до Пацифика и од Аљаске до Огњене земље постане зона неприкосновених интереса САД.

Јачање Русије у 21. веку као јаке геополитичке силе почиње доласком Путина на власт

На основу крилатице „Америка Американцима“ уследиле су деценије територијалне експанзије и државног консолидовања, који су прошли кохезиону проверу у Сецесионистичком (грађанском) рату 1861–1865. и дефакто окончани куповином Аљаске од Русије 1867. Нису случајно холивудски филмови овековечили симболе тога доба: пионире Дивљег запада, коњанике, кочије, трапере, каубоје, железницу, „плаве блузе“… – дакле, у геополитичком смислу, копнене освајаче. Упоредо, ширењем утицаја на Карибе, Централну и Јужну Америку приводила се крају телурократска фаза хегемоније САД. Следило је неизбежно питање куда и како даље, јер империја која не напредује почиње да стагнира, суочава се с унутрашњим проблемима и сурвава се у деклинизам.

ОКЕАНИМА И МОРИМА ШИРОМ СВЕТА

Планетарна „острвска“ географска датост америчког копна и већ створени предуслови сами су понудили излаз – експанзионизам у ванамерички простор, на океане, мора острва и друге континенте, потпуном променом геополитичког принципа у таласократски. Опет, није Холивуд тек из уметничких мотива филмски „опевао“ поморске операције, бродове и подморнице, морнарицу, морнаричку авијацију, непобедиве маринце… – дакле, у геополитичком смислу, морске освајаче.

Теоријски творац-иницијатор изградње глобалне америчке надмоћи „посредством мора“ био је крајем 19. века адмирал Мехен, „први геополитичар међу војним писцима и први војни писац међу геополитичарима“. Уследило је читаво столеће систематског освајања и позиционирања САД, прво на геостратегијски важним пацифичким острвима, а потом дуж приобаља Евроазије.

Колико зависимо од Кине: Последње две деценије Кина преузима примат над САД у многим геополитичким аспектима у свету

Мехен је истицао значај те највеће континенталне масе и унутар ње копнене моћи Русије, називајући је „огромном целовитом површином земље чије средиште не може бити сломљено“. Шематско-картографски је издвојио појас између 30. и 40. паралеле где ће се одвијати стално сукобљавање руске телурократије из унутрашњости и америчко-британске таласократије из смера океана и приобалног појаса, апострофирајући тада неке кључне тачке које су за постизање примата у Евроазији важне и данас (градове Багдад, Техеран, Кабул, Кандахар, Пекинг, Шангај…, те поморске пролазе Босфор и Дарданеле, Скагерак и Категат, Гибралтар, Суецки канал…). Каснији теоретичари и практичари само ће тај појас померити нешто јужније, на евроазијски обод (Rimland), и до данас задржати његову функцију окруживања и обуздавања Русије као вечите претње из „срца копна“ (Heartland).

ИМПЕРИЈА У НАПОНУ СНАГЕ

Упркос великом руском доприносу без кога не би било победе над нацистичким злом, деценије које су долазиле показаће да су једини прави победник у Другом светском рату биле САД. Изузимајући опкољени источни блок (ВУ и СЕВ) и још неколико мање важних изузетака, под америчком контролом на овај или онај начин био је читав остатак света. Још крајем рата су Бретонвудским системом постављени финансијски, а искрцавањем у Нормандији и покоравањем Јапана експанзионистички макромостобрани као геополитички и геостратегијски темељи на којима је касније грађена и дограђивана хегемонија. Политичке, економске, културне, образовне, медијске и друге међународне организације и институције формиране су по мери американоликог Запада. Чак су и географски већином лоциране на западном и источном приобаљу северног Атлантика.

Хуавеј и Гугл: борба за доминацију кинеског и америчког гиганта у свету је у пуном јеку

Системом прецизно распоређених војних база, билатералних партнерстава, ад хок коалиција и „пактоманијом“ формираних савезништава која „нису могла бити одбијена“ настала је не само „анаконда“ око руске сфере већ и „паукова мрежа“ над већим делом света.

Источни блок и његов предводник СССР нису могли да издрже тај двобој и завршили су дезинтегрисани, а и сама Русија опстала је уз Божју вољу и нуклеарни потенцијал.

Као што су у 19. веку САД направиле државу и успоставиле панамеричку хегемонију на костима милиона геноцидно истребљених домицилних становника, тако током 20. и почетком 21. века ни за тренутак нису оклевале да глобалну хегемонију постигну оружаним агресијама, атомским бомбама, напалмом, хемијско-биолошким средствима, пројектилима са осиромашеним уранијумом, организовањем војних пучева, уклањањем легалних и постављањем „својих“ власти, „обојеним револуцијама“, намештеним изборима, наводним хуманитарним интервенцијама, економским санкцијама, масовним протеривањима и убиствима цивила, укључујући и децу.

Стога не би требало да чуди монструозна изјава М. Олбрајт да је смрт пола милиона малих Ирачана била вредна онога за шта се САД залажу.

КРЧАГ ИДЕ НА ВОДУ ДОК СЕ НЕ РАЗБИЈЕ

Постхладноратовска, разобручена, глобална, униполарна хегемонија САД трајала је историјски кратко, али се показала у свој својој изопачености. Посебно су је на својој кожи осетили Срби, први несвесни устаници против још једног „Новог поретка“, не супротстављајући му се (само) из узвишених већ првенствено из егзистенцијалних разлога. Америчка доминација сада неупитно и по свој прилици незаустављиво опада у релативном, а све приметније и у апсолутном смислу, мада је још далеко од слома. Поставља се питање на који начин демонтирати све полуге (над)моћи и привилегован положај САД који су градиле и чувале више од једног столећа?

На пример, како њих и њихове западне савезнике уклонити из кључних војних база захваљујући којима контролишу већи део света – Гуама, Окинаве, Дијега Гарсије, Рамштајна, Авијана… И Бондстила!

Или, има ли наде да се ЕУ извуче из чврстог загрљаја Вашингтона, престане да буде његов „мостобран на западној обали Евроазије“ и „софтвер НАТО-а“, те постане самосталан пол моћи?

Којим полугама довести у питање америчко вођство у светским политичким, економским и другим форумима захваљујући којима „дрмају Планетом“?

Може ли се то извести постепено, без великог, светског рата? Да ли је једини релативно миран начин, упоредо са „удруживањем варвара“ на спољашњем плану, да нарасту унутарамеричке слабости и антагонизми као што је све оштрији сукоб званичне и тзв. дубоке (дубинске) државе?

Хоће ли будући свет бити (а)симетрично мултиполаран или ће њиме управљати нов хегемон?

Карикатура Тошо Борковић

Будући да ће предиспозиције за упражњен престо имати једино Кина, каква ће бити њена хипотетичка хегемонија? С особинама бахатог и насилног „светског полицајца“, или пак наметнута „офанзивом шарма“, али с још суровијим ефектима?

Можда ће се свет једнога дана с носталгијом сећати Pax Americana?

Срби, ваљда, неће.

……………………………………………

http://srbinaokup.info/?p=110708

Подели:

0 0 vote
Article Rating
Subscribe
Notify of
guest
0 Comments
Inline Feedbacks
View all comments