Гост Аутор, Документи, Друштво, Култура, Политика, Слободе, Србија

Академик Шолаја „тајно“ брани председника Костића и напада колеге Пипера и Оцића

Иза замрачених прозора у САНУ трају борбе интересних лобија, група, проалбанских и српских

У САНУ иза кулиса трају борбе између Костићеве проалбанске струје и академика-заговорника српског Косова и Метохије

Очито да проалбанска струја око Владимира Костићау САНУ не жели јавно да брани своја становишта, па су прибегли старом опробаном механизму из давно прошлог времена – интерном информисању. Пример тајне, интерне акције Богдана Шолаје садржи покушај дифамације чланова Академије који су јавно иступили против Костићевих недржавних изјава. Ћутљиви академици изгледа разговарају само међусобно, унутар истомишљеничке групе.

Објављујемо интерно писмо академика Богдана Шолаје који напада своје колеге и брани председника САНУ, као и ранију јавну преписку Шолаје са др Александром Гордићем

У „интерном допису“ (?!) на четири странице (свака снабдевена грбом и званичним заглављем САНУ), с пиједестала врхунског моралног и интелектуалног арбитра,  академик Богдан Шолаја брани председника САНУ академика Владимира С. Костића, напада академике Часлава Оцића и Предрага Пипера и, узгред, хвали академике Крестића и Чавошког.

За оне који мање или више помно прате процес саморазарања САНУ ово није велико изненађење. Академика Шолају одавно краси титула првоборца у малобројној али грлатој скупини интересно умрежених бранитеља лика и дела председника Костића. У бисере тих денунцијантско-удворичких и арогантних писанија несумњиво спада и његово реаговање на текст „Пси лају, каравани пролазе“ Александра В. Гордића који је објављен у двонедељнику Сведок још 25. децембра 2018. А 15. јануара 2019. он у истом листу „демантује“ Гордића. Његов деманти објављен је под насловом „Слобода мишљења је једно, а пристојност, поштовање особе коју критикујете је нешто друго…“

У одговору доцента Гордића („Академик Шолаја: ‘Што је више клевета и лажи, Костић нам је милији и дражи!’, Сведок од 29. 1. 2019) академик Шолаја се провео као бос по трњу. Да му се то не би поново десило, он је одлучио да своју нову оду Председнику и критику критике неких својих колега, уместо јавно, предочи у тајном („интерном“) допису члановима САНУ.

„Заклела се земља рају да се тајне све дознају“, па је тако откривен и тајни (једносмерни) „дијалог“ академике Шолаја и његових колега академика.

Академик Шолаја је својим „интерним дописом“ реактуелизовао неке раније критичке анализе рада САНУ. Препуштамо читаоцима да оцене да ли су те анализе издржале пробу времена.

Преносимо сва четири текста у изворном виду, без икаквих (граматичких, правописних, стилских…) интервенција.

1.

Академик Богдан Шолаја:

члановима САНУ – Интерни допис

(1. фебруар 2021)

Поштоване колеге,

У последње време, са почетком нових избора у САНУ, као и за време претходног изборног периода, врши се притисак на САНУ, овог пута посредно нападајући председника Владимира С. Костића.

Шолаја је познат као бранитељ лика и дела председника Костића

Јавни притисак на председника Костића врши се преко очито унапред припремљених, врло конфузних, телевизијских интервјуа који садрже мноштво нетачних тврдњи, инсинуација започетим а недовршеним реченицама, уз ретко виђену острашћеност интервјуисаног (академик Оцић). У жељи да се докаже било каква уплетеност председника Костића у деловање нашег колеге Часлава Оцића. У интервјуу се скреће и на лични напад на председника Косгића и његову породицу. Наравно, ту је и већ добро позната реченица „Србима треба неко гласно и јасно да каже да Косово de facto и de iure није наше” (у оригиналу ова изјава нешто другачије гласи, Време, 2015, 1294). Ова реченица, изговорена/написана 2015. године, била је иницијална каписла да се оспе „дрвље и камење” на председника Костића и саму САНУ. У ствари, недавни интервју председника Костића, у коме исту није изрекао нити коментарисао, изазвао је лавину протеста једног мањег дела грађанства који себе називају патриотима или мисле да се тако осећају. Истог, или сличног, мишљења је и неколико чланова САНУ. Четворица чланова САНУ изнели су сопствена мишљења у новинама/медијима Данас (2021, 8520), НИН (2021, 3657), Печат (2021, 650) и Стање ствари (2021).

У свом чланку у Печату, академик Крестић наводи да не дели мишљење председника САНУ, господина Костића, да су Косово и Мегохија и de facto и de iure изгубљени. Исто тако, академик Крестић наводи да није спреман да оспори право господину Костићу да о статусу Косова и Метохије мисли другачије од њега, да га због тога опгужи да је издајица или да је неки плаћеник „како се то могло чути у одржаним протестима или прочитати у неким штампаним медијима“. У наставку чланка академик Крестић каже „Бруталне нападе па и тешке увреде упућене Костићу зато што мисли како мисли не одобравам. Нисам сагласан ни с онима који траже оставку председника Костића зато што се не слажу с његовим мишљењем о Косову и Метохији.“

У свом чланку у Стању ствари академик Предраг Пипер између осгалог каже: „Албанске власти и њихови покровитељи сигурно би били спремни много да уложе да неко Београду буде њихова личност за утицање на српско јавно мњење (impact agent). Неочекивано (за многе), сам председник САНУ рекао је оно што би они највише желели да чују. Разуме се, он то чини бесплатно и често се ограђује да износи само лична уверења (али са функције председника САНУ), која саопштава, очигледно, као представник тзв. нове нормалности, новог патриотизма и новог морала, по којем је морално оно шго некоме изгледа корисно, а није неморално бити председник САНУ и говорити против интегритета Републике Србије, и против суштинског дела идентигета и интереса српског народа, што су Косово и Метохија за Србе.“ Чланак академика Пипера завршава се овако: „Будући да су такве изјаве академика Владимира Костића неспојиве с функцијом председника САНУ и да веома штете угледу САНУ, за САНУ је једино исправно решење његова оставка. За чланове САНУ изјашњавање о томе није само изјашњавање о председнику САНУ, него се чланови САНУ истовремено изјашњавају и о самима себи – колико су достојни да буду чланови Српске академије наука и уметности. Ако би се склањали у ћутање, у обарање главе или у немушта саопштења, или ако би подржали оно што урушава углед САНУ у српском народу па и Академију као такву, ако би подржавали оно што је у интересу отимача дела српске државе, традиције и културе, онда не би били достојни да буду чланови Срнске академије, њен би назив у том случају требало променити или њу укинути, а нас распустити.“

Пиперов доследан српски национални став смета проалбанској групи око В. Костића

Каква разлика у приступу, размишљању, одмерености и промишљености!

Слободан сам да изнесем неколико чињеница које могу додатно осветлити насталу ситуацију:

  1. Председник Костић је изјавио: „Србима треба неко гласно и јасно да каже да Косово de facto и de iure није наше”, 2015. године. До пред ове изборе у САНУ (и недавног интервјуа председника Костића) није било коментара унутар САНУ на његов интервју из 2015. године, при том је (поново) изабран (скоро акламацијом) за председника САНУ четири године касније. То што штрајкачи испред палате САНУ, који „по први пут штрајкују против своје Академије у њеној 180 година дугој историји“ траже оставку председника САНУ једна је ствар, али колега Пипер би требало да зна како и коме председник САНУ може поднети оставку уколико се то буде тражило или он сам то буде желео. Шта представља ова реченица због које се председник Костић оптужује за издајника, не-патриоту, impact-agent-a (каква скандалозна инсинуација!) и тражи се његова глава, односно оставка на место председника САНУ? То је, према мом мишљењу, виђење председника Костића о стању ствари у вези Косова и Метохије. Интересантно је да нико од острашћених „критичара” испред палате САНУ, као и оиих са дугог списка опскурних критика, а и чланова САНУ, није примио к знању мишљење Владимира С. Костића о Косову и Мегохији које је изнео у Уводној речи у „Учешћу САНУ у унутрашњем дијалогу о Косову и Метохији – Прилози чланова и Одељења САНУ“ (2018), и ауторизованом излагању у ОМН 27. децембра 2017. Све је написано. али треба прочитати и онда се не слагати са нечијим мишљењем, а не с истргнутим делом реченице. Уз то, видети и Танјугову вест од 01. фебруара 2021.
  2. У вези de facto и de iure интересантан је ауторски текст академика Чавошког у истим „Прилозима”, који препоручујем за читање заједно са свим осгалим прилозима у тој књижици. Наводим део разматрања проф. Чавошког: „После потпуног и често принудног спровођења свих споразума потписаних у Бриселу, на Косову и Метохији нема више ни једног трага српске државности, Сви избори (општински и парламентарни) одржавају се по уставу и законима самозване косметске државе. Наши сународници, доскорашњи српски држављани, могу гласати на овим изборима само с личним исправама те назови државе. Да би наши сународници, рецимо лица која су постала пунолетна, добили личне исправе и возачке дозволе с косметском адресом, морају се претходно уписати у књигу држављана те такозване државс. Негдашње српске судије и полицајци могу то и даље бити само ако постану држављани самозваног Космета и положе заклетву по косметским законима. Наши сународници то наравно не би чинили да нису на то принуђени. Примера ради, директори и управници свих здравствених , школских и других установа присиљавају своје запослене да с одраслим члановима својих породица чопоративно излазе на изборе, уколико желе да и даље примају плату из републичког буџета. А позиви после сваког дневника РТС-а да се шаљу поруке за народне кухиње на Косову и Метохији нису довољни да прехране толико гладних устâ.

Ако се све ове чињенице пажљивије размотре, из њих несумњиво следи закључак да је влада Републике Србије de facto признала сувереност и независност самозване државе косметских Арбанаса. О томе најуверљивије сведочи наплаћивање царине на државној граници између те самозване државе и остатка Републике Србије. А царина је још од Исуса Христа искључиво била приход централне државне власти, за разлику од мостарине, пијачнине. гробарине или пореза на непокретностима који су најчешће приход локалних власти. Уз то, наши званичници уопште не могу ногом ступити на тло Косова и Метохије, ако им то претходно не одобре косметске власти.

Како је. дакле, наша Влада већ de facto признала самозвани Космет као суверену и независну државу, поставља се питање да ли се у преговорима с том назови државом још увек нешто може углавити, а да то не буде и њено de iure признање, које подразумева и њен улазак у Уједињене нације. Моје познавање уставног и међународног јавног права уверава ме да између de facto и de iure признања нема ничега што би било веће од de facto а мање од de iure признања самозваног Космета. Отуда, ако Вучић заисга жели да нешто ново учини по окончању овог наводног дијалога, то је једино de iure признање такозване државе косметских Арбанаса и њен улазак у УН. И ништа мање од тога.“

Како сагледавати/коментарисати горње текстове, садашњу хајку на председника Костића, САНУ? Остављам сваком од вас, уколико то жели, да донесе суд о догађајима који су узроковали недавни допис Владимира С. Костића, и стварне разлоге и изворе ових хајки.

Овде инсистирам да је свима нама, члановима САНУ, јасно да свако од нас има право да износи своје мишљење, па и председник Костић. Не једном су чланови САНУ и председник Костић, наглашавали да у јавност износе искључиво своја приватна мишљења. Службена мишљења САНУ саопштавају Извршни одбор и Председништво.

На крају, никада, молим вас не претите својим колегама, не „укидајте” САНУ, никад не прилажите савете са позиције духовног вође, јер тај није нико од нас.

2.

Александар В. Гордић: Пси лају, каравни пролазе

(25. децембра 2018)

Пошто је СВЕДОК једино јавно гласило које је током ове, изборне године у континуитету пратило збивања у САНУ, равноправно дајући реч обема (или бројним) супротстављеним странама, ваљало би у последњем овогодишњем броју резимисати недоличне догађаје, па и идентификовати субјекта (не само номинално) најодговорнијег за рецентно урушавање угледа доскора високопоштоване институције.

Та, неоспорно (и формално и супстанцијално) најодговорнија, а по својој жељи и најистакнутнија особа, лако је погодити, управо је челник Академије Владимир С. Костић, који постаје отелотворење бездана у који ова највиђенија наша установа бесповратно срља.

Премда ове квалификације могу деловати (пре)тешко, потписник ће настојати да у наредним редовима наведе чињенице и аргументе који на такве констатације недвосмислено упућују.

Најпре, иако то није у складу са грађанским редом, ваља поћи од породичног залеђа садашњег председника, који је оличење непотизма у академским установама Србије. Додуше, на свом Медицинском факултету није (био) и једини експонент и промотор ближе и даље родбине: ту су и друге династије.

Протест грађана испред САНУ  од 19. јануара због антисрпских изјава академика В. Костића

Његов отац, за којег нису демантована широко распрострањена подозрења о сарадњи с одређеним службама, довео је сина (не успевши да нађе бољег сарадника) за асистента на Медицинском факултету, а сада је у београдском болничком кругу на Савској падини запослено (колико се помиње у медијима) још макар десетак чланова famiglia-е (а било би незамисливо да ако је отац био декан, то не буде, тридесетак година потом, и преспособни син, који је, биће, генетски наследио надареност управо за медицину).

ВСК се својевремено похвалио како му је дед био неписмен, прост сточар са Старе планине – не бих повлачио паралеле нити се упуштао у вредносне судове, али лично мислим да му је дед био далеко озбиљнија личност, домаћин на своме месту, који није посезао за незаслуженим.

Пошто је већ и сâм у једном недавном новинском интервјуу изјавио како је његова главна животна победа петооктобарски преврат (који је појединцима јамачно донео значајне добитке, док је нама, обичним грађанима, приредио искључиво штету), ваља подсетити да је Костић у Академију изабран управо неколико дана касније, у систематски орхестрованој еуфорији коју су подјаривали пучисти.

У тим делиричним околностима, када су скоројевићи долазили на министарска и амбасадорска места, тешко да је неко и обраћао пажњу на кандидате за Академију, што је тада представљало само стручну почаст, са безначајним повластицама.

Међутим, када је реч о научном раду Владимира С. Костића, недавно су обелодањене сумње да је, с обзиром на квантитет, «сапотписао» бројне радове млађих сарадника. Но, ово није типично само за њега, него и за многе његове миљенике унутар и изван Академије, који су такође евидентисани са десетинама, па и стотинама «ауторских» радова годишње (чије ни наслове, вероватно, не би успели да поброје), само зарад вештачког прикупљања бодова.

Уосталом, како је могуће, поред обављања десетак врло одговорних функција и ван активног контакта с клиником и наставом, бити толико (хипер)продуктиван?! Такође, у погледу стручног деловања ВСК-а, бројни грађани су имали ту несрећу да обилазе своје ближње и драге на Неуролошкој клиници у време када је он био њен управник.

Неизвесно је да ли је болесницима током боравка битно поправљано стање, али су, заузврат, вршена нетранспарентна клиничка испитивања нових медикамената, о чему су, без икаквог накнадног демантија, писала поједина јавна гласила.

Неуролошка клиника је у време управниковања ВСК-а деловала као «болница на крају града», где су редовни посетиоци могли да се нагледају баш свега и свачега…

Врло је индикативно да се, поред изношења бројних политичких, историографских и етнопсихолошких запажања и тврдњи, али и паушалног, импресионистичког оцењивања тренутних прилика у Србији те других екскурс(иј)а у домене за које очигледно није компетентан, господин Костић практично никад (макар колико се може утврдити помном претрагом прес-клипинга) није изјаснио о кључним проблемима савремене медицинске науке (нпр. однос дијагнозе и терапије, индивидуализованост третмана, алтернативне терапије, увођење нових медицинских процедура, улога фармацеутске индустрије у лечењу, статус и могућности савремених биотехнологија), па ни данашњег српског здравства (о којем ни запослени, ни корисници, ни процењивачи немају високо мишљење) – да не помињем најболније проблеме непотизма и корупције у нашим некад уваженим медицинским установама.

Од истакнутог медицинског стручњака очекивало би се да макар покоју реч покаткад прозбори о тој проблематици, за коју је најквалификованији, уместо штедрог дељења политичких, демографских и сличних савета.

Тако, рецимо, у изливу родољубиве бриге Вл. С. Костић патетично упозорава на одлазак младих стручњака у печалбу – не размишљајући колико би међу њима овде нашло ухлебљење, само да небројене положаје није заузео лично, уз још многе чланове своје уже и шире породице (ангажоване на његовом Медицинском факултету, КЦС-у и сродним местима).

То веома подсећа на оне који тобоже брину о Ромима, избеглицама, мигрантима а да никоме од њих нису понудили ни подруме или дворишта својих троспратних вила.

Узгред, незаинтересован, а може бити и необавештен о бројним (250 научних за годину дана) скуповима који се одржавају под сводовима његовог пантеона, ВСК није прокоментарисао чињенице да се за његовог мандата под окриљем САНУ одржало готово више скупова о ромској него о српској култури и историји, као и да се Етнографски институт претежно бави тематиком наших суседа (под називима Бањаши, Египћани, Синти итд), па би се данашња Академија слободно могла назвати Српско-ромском академијом наука и уметности (с пропратном скраћеницом).

Библиотека САНУ располаже богатим књишким фондом

Уместо да разреши затечене нерашчишћене рачуне с финансијским и осталим пословањем установе на чијем је челу (нпр. извештај Државне ревизорске институције, корупција на изборима из 2012. и евидентни кронизам и клијентелизам 2015. године), ВСК је допустио да се у Академији пре неколико година на прилично одговорном положају у (иначе све бројнијем) административном апарату запосли старлета – но, када је то разобличено у штампи, није уследила никаква прикладна реакција, а још мање санкције према непосредно одговорнима за такав пропуст (ако то Костић уопште сматра пропустом).

Још мање су расветљени пословање Будимира Лончара млађег и статус Академијине имовине (легата, ренти за поклоњене станове у «кругу двојке», пар хектара у Кнез-Михаиловој и око ње…), о чему у круговима око Академије постоје разне сумње.

А тек је нетранспарентно ангажовање буџетских средстава за тзв. дигитализацију (скенирање) књижног фонда Библиотеке САНУ, где су ангажоване десетине новозапослених (у Београду и Сремским Карловцима) и набављено мноштво најсавременије рачунарске опреме (у време званичне забране запошљавања у јавним институцијама, као и прокламоване штедње у буџетским издацима); но, ове милионске издатке у конвертибилној валути, по свему судећи, не би успели да објасне ни Костић јуниор и Костић сениор (главни заговорник подухвата) заједно. Можда се један врхунски медицинар не разуме у све ове правне, административне и економске зачкољице, вероватно није ни «дигитални урођеник» ни стручњак за ИКТ, али би морао да јавности прикаже податке које о финансијама прикупљају његови чиновници.

У јавним гласилима је посебну пажњу задобио својевремени Костићев позив на «достојанствено» одрицање од Косова, али, зачудо, после срамоте коју је тада причинио својој установи није заиста достојанствено (тј. беспризивно) демисионисао од главне сопствене функције (коју, по прилици, сматра драгоценијом од свих наших светиња).

Заправо је ова недавна понуда била лакрдија од оставке, чија је озбиљност најављена (претеће?) подигнутим кажипрстом, а потом профанисана кратким обавештењем како су се «сва одељења» изјаснила против опозива (без назнаке о томе ко је могао да одлучује, колико академика је гласало, на који начин је спроведено опредељивање, шта је било образложење и који су били мотиви за подршку итд).

Помпезно (већ други пут) нудећи (а онда повлачећи, «под притиском изнутра») виртуалну оставку, само је оголио подземне игре које се воде под егидом академ(иј)ске части и одговорности, а уједно се изругао и самом институту оставке, која се или даје неопозиво, или је пак предмет разнолике трговине и кадровске комбинаторике.

Међутим, независно од свих ових огрешења, у овогодишњем изборном поступку најтежи проблем био је тајност целокупне процедуре, упркос заклињању на транспарентност, отвореност и наводну доступност свих информација, што се односи једино на хвалоспеве упућене ВСК-у, који су доиста учињени изразито видљивим и такорећи незаобилазним, већ на насловној страници сајта Академије.

При томе господин Костић губи из вида да чланови Изборне скупштине, већ самим тим што гласају о будућим корисницима буџета РС, врше јавна овлашћења (утолико пре што је САНУ чисто буџетска установа и што је њена делатност прописана државним законом [а не само сопственим статутом], па апсолутна аутономија мора бити ограничена, макар када је реч о избору будућих потрошача буџета, а и они који пуне тај буџет морају имати известан увид о апсолутним и компаративним мерилима на основу којих се бирају «најбољи од најбољих»). Али су његови «часници» успели да се и пре изборâ у једном тенденциозном гласилу «офирају» обзнањујући да бирају друштво и за кафану, а с алузијом да се у овом случају очекује још интимнији однос.

Паметан се тиме не би поносио…

Да нагласим, процедура је несумњиво била тајна, почев од (пот)пис(ив)ања «мишљењâ» за предложене кандидате без непосредног осведочавања у њихов опус (пакети с приложеним конкурсним материјалима нису били ни отворени), преко скривања рефератâ (макар и само) о предложеним члановима (уз чуђење што нико није поднео формални приговор на те извештаје – наравно, кад нико од академаца или грађанства није ни имао ефективну прилику за то), па све до чињенице да реферати о (свим) предложеним кандидатима нису били презентовани чак ни самим члановима Изборне скупштине, што их је довело у понижавајући положај да о претендентима (боље речно, протежеима одређених клика) гласају на основу личног утиска или кулоарских приповести.

Ово се поготово односи на његовог интимуса, миљеника, који је управо ономад на државној телевизији демонстрисао и на делу своје блиставе језичке способности тиме што је безмало сваку реченицу започињао муклим полугласом ə, а у свакој другој-трећој «обавезујуће» користио узречицу «’ајд’ да кажемо» (чак и приликом увођења најбаналнијих формулација), док његову синтагму један од средстава заиста никад раније нисам сусрео.

Када се томе додају немотивисана гестикулација и прилично чудна, егзалтована мимика, јасно је како не би требало да такав јавни делатник буде репрезентативан заступник САНУ у јавности.

Осим врло комотног трошења буџетског новца на већ поменути крајње суспектни пројект дигитализације (где би било најбитније извршити одговарајућу селекцију, а то изискује темељит рад широког, непристрасног стручног одбора састављеног од најозбиљнијих представника националних дисциплина), у самој тој дигитализацији се не уочава неки посебан значај за Академију, јер она не представља никакву научну, него тек репродуктивну активност, каква се врши у бројним библиотекама.

И мимо свих мистификација којима су Костићи јуниор и сениор заогрнули те трошкове, нису настојали (а још мање успели) да објасне стандарде према којима ће се сама операција одвијати.

Још је загонетније зашто у свему томе није поменут честити професор Жарко Мијаиловић, који је ту активност, безинтересно, у Математичком институту започео од споменичке (понајпре сакралне) баштине.

И ове околности недвосмислено говоре о перманентној, неотклоњивој характерној црти ВСК-а: сви иоле критички судови о његовим поступцима на тренутном одговорном положају протумачени су као атак на личност, дело, па и саму (староставну) институцију и све њене бивше, садашње и будуће чланове, док су похвале из њему блиских кругова приказане као једини објективни, утемељени ставови.

У том изливу самохвалисавости Костић сматра како треба да буде (а, на жалост, за сада и јесте) лучоноша безвремене, есхатолошке истине, заштићенији од патријарха, а можда и од светаца. За њега је сваки другачији став ништа друго него хостилност, док свака пријатељска подршка, као (из његовог угла) непристрасна оцена, налази место на сајту Академије и у њему наклоњеним листовима.

Забринутост Костића: Шта ће бити са Косовом и Метохијом

У интелектуалном и моралном профилу академика Костића најзанимљивије је избегавање сваке јавне, разложне дискусије упућивањем на околност да су већину приговарача кандидовале институције изван САНУ («улица»), односно да су били директно инволвисани у овим изборима (што би требало да их, наводно, априорно дисквалификује за сваку интелектуалну расправу) – значи ли то да су, и када указују на непобитне, ничим порекнуте аномалије, и даље непоуздани сведоци, јер нису «наши»?!

Како би, узгред, неко из грађанства (попут садашњег потписника, који никад неће бити лично заинтересован за ту врсту привилегија) и могао да дозна за малверсације попут неотварања и необзнањивања конкурсног материјала, за површно и рутинско састављање мишљењâ о кандидатима предложеним са стране (о чему је у више наврата писао Сведок), за мутне комбинације које су кулминисале на изборима пре шест година?!

Обичан члан академске заједнице није могао ни да приступи материјалима релевантним за избор (јер, премда достављени, нису били и презентовани електронски, док су у библиотеци, без уобичајеног оглашавања у средствима јавног информисања, били изложени тек на петнаестак дана, без могућности фототипског репродуковања).

Они који су били лично уплетени свакако су неформално могли да доспеју до одређених информација, које додатно подривају реноме некада цењене институције и бацају сенку на њен свеукупан рад, а, пошто њихови наводи, изложени у новинама, ничим нису оспорени, преостаје ми једино да у њих основано верујем (за разлику од нпр. веродостојности једне приватне преписке, коју је ВСК, без доказа о аутентичности, изложио јавности, што подлеже и правној одговорности).

Уосталом, када сам – на основу незваничним каналима прибављеног (тобоже јавног) реферата о експерименталном психологу А. Ђ. Костићу (који су потписала двојица правника и један музиколог) – у писарници (две недеље пре гласања) поднео примедбе на тај реферат упућене Председништву и свим члановима Изборне скупштине, Председништво САНУ (или, како себе воле да ословљавају, «часништво») прикрило је тај документ од уважених чланова ИС који су гласали о кандидатима – има ли јачег доказа за закулисне радње које се одвијају под окриљем «старе славе» древне установе?!

Када Вл. С. Костић исказује своје «сасвим личне» судове о Косову и Метохији, то је свакако његово грађанско право (које, додуше, не би добило никакав публицитет да се не налази на високом положају), али када један други академик, позванији да се бави том драгоценом тематиком, жели да о Космету организује научни скуп, са релевантним саговорницима, онда му се то апостериорно забрањује (тј. повлачи већ дато одобрење).

Ако медицинар већ не жели да јавно говори о својој тематици, ако не жели да лично организује скупове о проблемима у које се не разуме (што често покушава његов старији презимењак), зашто не би препустио другима да уприличе симпосијум неистомишљеникâ, где би разне перспективе могле доћи до изражаја?Зар се држалац моћи и функција прибојава јавног испољавања неког другачијег става?!

Не бих се упуштао у спекулације, али, да поновим, већ и наводне оставке показују хабитус самопрокламованог носиоца свих замисливих врлина – да ли би се икада искрено, неопозиво, одрекао иједне од својих садашњих небројених синекура и тиме упразнио место за неког од младих стручњака над чијим одласцима крокодилски јадикује?

Најзад, чуди да овај «највећи живи српски интелектуалац» (према децентној оцени Драгана Ј. Вучићевића, културтрегера данашње Србије) не уме ни назив своје главне функције да изговори са свим гласовима српског језика, а још је фрапантније да ни на сахрани покојног академика, једног од неколико најзнаменитијих српских историчара минулог века, његово презиме није успео да изрекне без грешке, као часно [Милорад] ЕкмеЧић.

Просторне могућности овде не дозвољавају да се набрајају друге, ништа мање бројне «заслуге» садашњег (из сопствене визуре вечитог) функционера, који је већ почео да се кандидује и за следећи мандат, а ваља се подсетити да је и за овај текући изабран с једним јединим гласом преко неопходног минимума (да ли својим или можда погрешно пребројаним?).

Додуше, његови тадашњи противкандидати били су под кривичним истрагама, што је њему била основна предност. Међутим, у том контексту, током предстојеће године, наслућујем, откриће још многе своје изванредне особине (које, за разлику од стандардних процедура у САНУ, не држи у тајности, по чему су овогодишњи избори имали и секташка обележја), па ће бити прилике да се и о томе штогод прозбори.

3.

Богдан Шолаја: „Слобода мишљења је једно, а пристојност, поштовање особе коју критикујете је нешто друго

(15. јануар 2019)

Скорашњи чланак објављен у листу Сведок од 25. децембра 2018. под насловом: „Пси лају, каравани пролазе…“ у облику личног става доцента александра В. Гордића са факултета за примењену екологију Футура Универзитета Сингидунум изненадио је многе нучник, професоре универзитета и академике.

Чланак је саздан од полуистина, лажи и вешто пласираних измишљотина и чини се да је намењен личном обрачуну са председником САНУ. Или са САНУ.

На пример:

  • полуистине – професуре ВСК и његовог поштованог оца изједначава са непотизмом користећи реч Famiglia. Наравно без основа, што је лако проверљиво.
  • лажи – приписује високо поштованом оцу ВСК везу са „одређеном службама“
  • инсинуира да су „вршена нетранспарентна клиничка испитивања нових медикамената“ на Неуролошкој клиници (нејасно да ли под руководством ВСК или са знањем ВСК);
  • „нетранспарентно ангажовање буџетских средстава САНУ за тзв. дигитализацију (скенирање) књижног фонда….“ (примедба Б.Ш.: дигитализација је много више од скенирања).
  • вешто пласиране измишљотине – датум избора ВСК у САНУ, 2000. године, повезује се са „петооктобарским превратом”. Непознавање изборног процеса (показано и у овом чланку) није мана Гордића, али јесте исказана видна нетрпељивост.

Увођење термина „Српско-ромска академија наука и уметности са пропратном скраћеницом” аутор исказује свој ниво образовања и лоших намера.

Инсинуира на поклањање станова и пар хектара „у кругу двојке”. Доцент А.В. Гордић је овим, а чини се и претходним дописима у различитим приликама, исказао високу нетрпељивост према САНУ, и њеном председнику.

Поставља се питање зашто:

а) заштита истине и указивање на израбљивање друштва од руководства САНУ и њених академика?

б)     писање увредљивог чланка после консултација са извесним менторима који
имају увид у свакодневна догађања у САНУ, па се истина може довољно изврнути
да послужи сврси чланка?

в)     жеља аутора чланка да се истакне као глас „обесправљених”, неизабраних кандидата за чланове САНУ (а по сопственом мишљењу значајних научника)?

д) или можда нешто друго?

Како сам горе навео, налазим да је чланак врло оштро и непримерено интониран и то као израз великог личног незадовољства аутора чланка и његове констернације произашле из тога. Аутор овог чланка би требало да зна да је, пре него што некога оптужимо за учињену неподопштину, потребно да се претходно упитамо знамо ли чињенице, познајемо ли особу на коју се обрушавамо и да ли то чинимо на пристојан и достојанствен начин.

И, шта је то у нама што нас тера томе?

Обично се тада нама разјасни неки други след догађаја који нас фрустрира, као и сопствена улога, и улога других, у тренутном подухвату.

Ни Српској академији наука и уметности, нити њеном председнику, није потребан тутор који ће процењивати њен рад на овакав начин.

САНУ то 177 година јавно саопштава у писаном виду у складу са садашњим, и ранијим одговарајућим законима.

Доценту А.В. Гордићу препоручујем да се више позабави научним радом не би ли напредовао у звању, а не, чини се, нарученим и непримереним чланцима, пуним неистина, лажи и вешто пласираних измишљотина.

4.

Александар В. Гордић: Што је више клевета и лажи, Костић нам је милији и дражи“

Најсрдачније захваљујем уваженом академику Шолаји на луцидном савету да објавим бројне научне радове како бих напредовао у звању – тога се никад нисам досетио. И бескрајно благодарим што је један од својих најдужих моноауторских радова посветио управо мојој маленкости, која (као ситни доцент) једва да то завређује. Међутим, не бих прихватио препоруку да упознам „личност“ брањеника – надам се да никад лично нећу имати контакт ни с њим ни с његовом (без)бројном фамилијом у белим мантилима.

Индикативно је да се уместо чак два („нападнута“ и увређена) Костића јавља академик Шолаја, који ме заузврат оптужује да је мој напис „наручен“ од „ментора“ – какав је онда тек његов, када брани живу и здраву „личност“, која се, иначе, нимало не устеже од честог наступања у медијима?! Сви подаци потичу из јавних извора, а нисам указао баш ни на једну инсајдерску информацију (за моју аргументацију она не би ни била значајна), па су крајње недоличне инсинуације да неко наводно стоји иза моје маленкости. За разлику од појединих полемичара у дебати о скандалима у САНУ, нисам ни у асоцијацији помињао кога бих, на основу сопствене методолошке процене, сматрао прикладним кандидатом, што академик сматра грехом, који непобитно „обеснажује“ моје аргументе. Признајем, неке претенденте (као старије колеге философе) лично познајем. Mea culpa, mea maxima culpa!

Бранитељ лика и дела Владимира С. Костића (ВСК) није демантовао ниједан чињенички навод, а такође није оспорио ни један једини аргумент – цењени академик је сметнуо с ума да се тврдње не оповргавају пуким порицањем, него супстанцијалним, независно проверљивим наводима. На пример, ако је „измишљотина“ да је ВСК изабран у (С)АНУ непосредно после 5. октобра 2000. године, опонент вероватно није упућен у званичну биографију свог штићеника. Ако се поштовани академик лично не сећа ко је и у којем својству с Медицинског факултета у другој половини 1940-их одстранио, на пример, предратне професоре Војислава Арновљевића и одиста легендарног Александра Ђ. Костића (али не овог рецентног, експерименталног психолога и дигитализатора, који се кити[о] његовим радовима), макар је могао да се распита; иначе, не знам шта је протумачио као „одређене службе“, али би ваљало да то експликује, па тек онда побија неспорне (и несрећне) историјске податке. Уједно, можда се хемичари служе неком другачијом дефиницијом непотизма и клијентелизма од оних устаљених у стандардном српском језику, али не знам шта би иначе означавао непотизам ако не ангажовање рођеног сина (што потврђује и сâм заштитник) у државној установи у којој је отац руководилац.

Стицајем околности, знам шта је дигитализација, али у овом случају, како је у више наврата на радију и ТВ-у објашњавао Костић сениор (АЂК), није реч о свеобухватној обради културног наслеђа Србије, него о механичком, репрографском раду. Кад се већ говори (и) о томе, било би лепо да нас академик обавести о томе где је изашао јавни конкурс за батаљон новоупослених делатника/-ца на овом подухвату, као и о томе на основу којег је конкурса, те каквих способности и квалификација старлета-крупије постала секретар(ица) важног сектора (С)АНУ.

Пошто ме опсесивно ословљава као доцента (као да се нисам и лично управо тако представио и као да је то нека посебна срамота), шта ли тек мисли нпр. о асистентима, својим лаборанткињама или, не дај Боже, медицинским сестрама, возачима, или пак онима који нису завршили ни средњу школу (а од њихових прихода се такође издваја за апанажу поштованог академика)?! Нисам (сапот)пис(ив)ао по 50-ак радова годишње (нити објавио иједан коауторски чланак), а и иначе се не кандидујем (нити ћу то икада) за доскора угледну институцију; но, ваљда ми неће бранитељ Шолаја ускратити право на лични став. За разлику од бранитељевог апеловања на цензуру, управо сам одувек пледирао да у штампи излази што више текстова чак и оваквих академика, како би јавност стекла уверљиву представу о томе ко су немилосрдни потрошачи буџета.

Сигурно је најинтересантније да бранилац прво позива на пристојност а онда безмерно клевеће и подмеће, користећи неакадемске изразе, попут лаж, измишљотина итсл, и то без икаквог поткрепљења тих оптужби. Кад би познавао богатство српског језика, служио би се изразима попут заобилажење чињеница, штедљивост на истини, избегавање аргумената, замена теза. Једино је похвално што се, за разлику од брањеника ВСК-а (и АЂК-а), пуномоћник макар служи српским писмом. Уопште узев, академик поступа управо супротно од онога што званично прокламује!

Још у претходном напису предсказао сам и директно најавио да ће се мој напис протумачити као окрутан атак на васколику историју Академије (тј. ДСС-а, СУД-а, САН), али и на врховне принципе научног рада, моралне врлине и вертикалу васцелог српства – тај шаблон (Академија – то сам ја, тј. Костић[и]!) одавно је познат, код свих тоталитарно настројених „умова“. Можда је уместан савет да оставим на миру његовог штићеника, вредног академика, да предано ради за народно добро и сапотписује по неколико десетина радова годишње – но, пустио бих ја њега, али неће он нас, јер се чешће од естрадних звезда оглашава у штампи поводом свих могућих тема у које се (не) разуме, а онда неслагања са својим судовима тумачи као атак на (недодирљиву) „личност“.

Видно је умишљање и приписивање (задњих) намера, а нејасно је зашто се хемичар није бавио мојим аргументима, него побудама (лична мржња, незадовољство), кад му (претпостављам) боље успева хемијска анализа него психоанализа. Тек је поготово загонетно на основу којих је ранијих написа то докучио, кад указује само на један. Напросто сам запањен тиме да је поузданије упућен у моја ментална стања и расположења него што сам то и сâм. Када је већ толико склон психоанализи, могао би да је провежба на гестикулацији свог брањеника!

Побројао сам довољно контрадикција, дозвољених, додуше, за хемичара који се не бави ни математиком, ни херменеутиком, али и хемија претендује на статус егзактне или макар кохерентне науке, па бих из своје скромне перспективе препоручио поштованом академику да ипак обнови гимназијско градиво из логике. Све у свему, бранитељ је, према скромној оцени овог неважног методолога (штавише, обичног доцента), свог протежеа могао узносити и хвалити знатно уверљивије, пошто га, за разлику од мене, блиско познаје, док ја, ето, незнавен каквог ме је Бог(дан) дао, нисам имао прилику да се осведочим у истинске врлине брањеника.

Ако академик Шолаја овако „успешно“ брани свог пријатеља ВСК-а, остаје питање ко ће од једног „незадовољног“ доцента заштитити њега самог. Ко би други него – сâм ВСК! Или (можда) НАТО?! (Академик Шолаја је то заслужио, јер је од 2010. до 2013. успешно руководио НАТО-пројектом EAP.SFPP 983638: Inhibitors of Botulinum Neurotoxins, „јединим оваквим пројектом у Србији“, како то сâм Шолаја тврди у свом цевеу [cv].)

………………….

Подели:

1 1 vote
Article Rating
Subscribe
Notify of
guest
0 Comments
Inline Feedbacks
View all comments