Морални и социјални атеизам

Прилично је нејасно и даље да ли је Митровић покренуо одмазду тако што је цвилећи и плакајући пред Вучићем, као ономад пред Миром Марковић, искукао милостињу у чину да га властодршци „опет утеше“, или је Господар живота и смрти у Србији, Александар Вучић главом и брадом, напад на „ријалитије“ доживео као сечење гране на којој седи, па одбраном Митровића и његовог богатства штити себе и своју, много већу империју?

Пише: Славко Живанов

Министар културе и информисања Србије, Владан Вукосављевић, на трибини у Београду „Је ли стварно лепше са културом“, пре неколико дана, испалио је рафал утемељених критика по бедном и мизерном, готово порнографском видео садржају који се протеклих година емитује са националних фреквенција неких телевизија.[1] Био је то неуобичајен, ничим изазван излив истине у етар од стране неког високопозиционираног представника власти који га је из једне релативно самоскрајнуте позиције лансирао у саму жижу јавне сцене. Критиком тзв. ријалити програма министар културе Србије постао је одједаред веома битна политичка фигура у Србији, бар судећи по копљима која су око њега остала поломљена.

Наравно, друкчије и не би ишло, осетивши се прозваним, одмах је скочио музичар и писац отворених писама Жељко Митровић, политички паразит и родитељ дичне ријалити породице, о којем ћемо нешто касније, а затим су Вукосављевића оштро напали и тзв. премијерка[2], па министар унутрашњих послова[3], затим извесна Оливера Зекић из Регулаторног тела за електронске медије[4], и булумента – „ала и врана“ како би народ рекао, доказујући да Вукосављевић трабуња и ради за Ђиласа који је, иначе, и излегао „ријалитије“ у Србији.

И можда би цела ова прича требало да остане дневнополитичка, попут битке врабаца у прашини, да се на њој не види језива грозота катастрофе и драме у којој живимо и као држава, а и као друштво. Пођимо редом.

Жељко Митровић:

Овај човек основао је безначајну телевизију деведесетих година прошлог века. Да би створио империју учланио се у ЈУЛ, моћну странку супруге тадашњег председника Србије, Мире Марковић. Та жена, нешто више од десет година касније, у својој књизи „Destierrada e imperdida”, одговарајући на Митровићеве неистине у медијима написала је највернији портрет овога човека[5]. Између осталог, Мира Марковић каже: „И други су, из страха или из интереса, или само из личног ништавила на разне начине се дистанцирали, побегли од ЈУЛ-а, мање или више минимизирали своју улогу у партији у чијем су руководству били и захваљујући којој су радикално променили своје материјалне и статусне прилике. Али, нико, бар да ја знам, није ништа ружно рекао о ЈУЛ-у. Жељко Митровић је ових седам година у више махова давао ружне изјаве о ЈУЛ-у“. „Био је партији на услузи за све као иницијатор сопствене активности“. „Засипао нас је маркетиншким и ДРУГИМ идејама. Долазио је често у партију“. „Ускоро је свакодневно био у партији“. „1996. је био на листи СПС-ЈУЛ-Нова демократија за савезне посланике“. „Његова маркетиншка активност се подразумевала, али да је била једино поље његовог деловања не би била довољан разлог да буде кандидат за посланика. Морао је пре свега да политички делује. То је важило и за њега. Уосталом у то време су нам маркетинг радили и други. Они нису били чланови партије“.

Мира Марковић

„За време демонстрација коалиције „Заједно“ 1996. године самоиницијативно је покренуо са још једним другом из ЈУЛ-а новине „Флеш“ којима је желео да `демаскира` вође демонстрација, главне људе из опозиције.“ „За први Конгрес ЈУЛ-а 1998. је са својом екипом из „Пинка“ самионицијативно урадио све што спада у маркетинг Конгреса и сам је све финасирао а да од њега то нисмо тражили. Када је реч о његовом раду то што смо ми могли да видимо, или што сам ја могла да видим, било је искрено, лепо, другарски, пожртвовано. Био је кандидат за члана Главног одбора. Када су на крају Конгреса на монитору у сали емитована имена кандидата за чланове Главног одбора и имена новоизабраних чланова Главног одбора, неко ме је дискретно обавестио да Жељковог имена нема на екрану и да је одјурио кући сав очајан. Разуме се, радило се о грешци. Био је веома активан у партији, народни посланик, било је логично да буде не само кандидат за члана Главног одбора већ и члан Главног одбора. Одмах сам га позвала кући, разговарала сам са једним очајним човеком. Набројао ми је узбуђено све своје заслуге за ЈУЛ и сву своју љубав према ЈУЛ-у и ја сам све прихватила и замолила га дође код мене кући. У новинама које су сутрадан објавиле састав Главног одбора било је и његово име. Кад смо после месец дана формирали органе ЈУЛ-а, Жељка смо поставили за директора Центра за маркетинг. Директор Центра за маркетинг као и председници комитета ЈУЛ-а за разне ресоре, били су у рангу чланова Дирекције ЈУЛ-а“. „Од почетка свог присуства у ЈУЛ-у ишао је на многа места на којима сам ја говорила широм Србије, незван али заинтересован. Звао ме је да дођем у „Пинк“, да се обратим његовом колективу, тврдећи да ће цео колектив ући у ЈУЛ. Дошла сам, руку на срце, да га не разочарам и одржала мали говор. Сматрала сам неприкладном агитацију за чланство у ЈУЛ-у пред људима који ме нису звали већ су окупљени на захтев власника фирме у којој раде. Нисам ни очекивала, разуме се, да се цео колектив прикључи нашој партији. То би било нереално, а ако би до тога и дошло било би неискрено и у целини бесмислено.“ „Пред изборе 2000. године опет је био кандидат за савезног посланика на нашој листи. Жељко је био један од најнадахнутијих критичара ДОС-а.“ „Његова изјава да му је `политика служила као кишобран` је, нажалост, тачна. Додуше, мени он онда није изгледао као човек мотивисан искључиво личним интересима, мада их је све за време свог, како сада каже, неполитичког живота у ЈУЛ-у реализовао. Од мале једва познате телевизије, какву је имао оног дана када је онако усплахирен дошао код мене да ми се куне како нема везе са Арканом и Вучелићем до септембра 2000. године `Пинк` је постао веома популарна телевизија. У том периоду саградио је велику, лепу и модерну вилу за себе на Дедињу и огромну телевизијску зграду, такође на Дедињу. У том периоду он је материјално, статусно и професионално постао сасвим други човек. Разуме се, уз његове личне способности, ипак и уз огромну подршку ЈУЛ-а, односно његових утицајних другова из ЈУЛ-а на разним функцијама у савезној држави и Републици које су се тицале активности којима се он бавио и који су излазили у сусрет свим његовим потребама. И не само они из ЈУЛ-а на функцијама, већ и сви други на функцијама због ЈУЛ-а.“ „Немам трговачки ген, не рачунам шта сам дала а шта добила, нисам рођена у ваги да стално и све мерим, већ у несрећном и често смотаном раку, али Жељко је од ЈУЛ-а добио више него што му је дао. Добио је СВЕ што је ЈУЛ могао да да, а могао је много. Он је ту чињеницу знао и употребио је.“ „А када је ЈУЛ изгубио власт он није изгубио своја добра. Напротив. Увећао их је. На који начин? Па на тај што је нашао другу политику као `кишобран`. Под једном, јулском политиком као `кишобраном` направио је значајну телевизију, постао познат и прилично богат, сазидао вилу, телевизијски замак, био народни посланик, упознао многе утицајне људе на власти, од шефа државе преко министара до важних директора и председника општина и тако даље. Под садашњом политиком као `кишобраном` постао је још познатији и богатији, али да би се сместио под тај `кишобран` морао је да минимизира своју улогу у ЈУЛ-у а сам ЈУЛ да оклевета. Те лажи и клевете су му биле неопходне да се смести под `кишобран` који му је омогућио да купује те бродове, камионе и авионе и да се хвали како има милијарду долара пред народом који броји око седам и по милиона становника (без Косова) а има преко један милион незапослених.“ „Помоћу оне политике постао је прилично богат, помоћу ове постао је разметљиви богаташ. Ми, ондашњи, нисмо мислили да смо `кишобран`. Ови садашњи немају разлога да сумњају да су `кишобран`. Ми, да смо знали да смо `кишобран`, не би био под њим ни дан. Ови садашњи знају да су `кишобран` и држе га под њим. Ја не знам зашто. Али, они, или бар неки од њих, знају.“ Била је и видљива и „дирљива солидарност коју смо сви из руководства ЈУЛ-а показали када му је отац био тешко болестан и када смо се искрено и вртоглаво ангажовали да омогућимо све што је потребно за једну деликатну трансплантацију. И успели смо у томе. Жељко је био срећан и ми са њим заједно. Али, та срећа није дуго трајала. Ипак је после неког времена изгубио оца. Скоро цела Дирекција је била на сахрани. Сутрадан, дубоко дирнут великим присуством из ЈУЛ-а ми је рекао да никад толико хуманости и другарства није доживео, да никад неће заборавити толико пријатељства у злу, да сада има `браћу и сестре у ЈУЛ-у, да са њима никад неће бити сам`. И сама, наравно, знам да нема ништа лепше од подршке, солидарности, разумевања, пријатељства у невољи. Ко то у невољи добије, па заборави и чак одрекне да су га та добра снашла, редак је пример моралног и људског посрнућа. Нема те материјалне и социјалне користи која би могла да амнестира овакав морални и социјални атеизам.“ „Ја сам му била најближи политички човек у Србији, односно вероватно једини близак политички човек, да будем нескромна, од важнијих политичких људи.“ „Можда је, заиста, прогледавши 2000. године схватио да демократије није било у времену када је он био посланик четири године и у том својству гласао за законе који су креирали недемократско друштво и члан руководства владајуће партије и као такав бранио патриотску и херојску политику власти у земљи, већ да је почела када је он МОРАО да емитује вести и политички програм за који се за време недемократије клео да никад неће проћи на његовој музичкој и забавној телевизији, онда када је МОРАО да се одрекне и пријатељства а не само сарадње са онима са којима се дружио и сарађивао, онда када је у среду МОРАО да каже да је уторак. Онда када је у једном јесењем дану 2000. увече звао демократијом оно што је у том истом јесењем дану ујутру звао издајом.

„Заклетва у демократију је данас већ похабана поштапалица колективних и индивидуалних улизица на Истоку и надмених узурпатора слободе на Западу. Ту се Жељко Митровић уклапа у клише али, он помиње и тржишну економију која је Србима донела благостање укључујући и њему. Е, ту је изашао из клишеа, превише се занео у пружању подршке новој политици. Не прати проблематику економије, ни тржишне. Она је у Југославији – и Титовој, а нарочито Милошевићевој, била заступљена и то нико не оспорава, чак ни на Западу. А ова садашња тржишна економија у Србији није као тржишна економија на Западу, она је као тржишна економија на Истоку. Запад их разликује. Аутор је и једне и друге. С тим што другу (бар што се тиче већине некадашњих социјалистичких земаља) не би хтео за себе. То каже Запад, односно његов највећи економиста Кенет Галбрајт. Али, Жељко не чита ту литературу па не зна да се по Кенету Галбрајту обогатио на економском сурогату западне цивилизације и да живи у складу са карактером тог богатства.“

Овај подужи избор цитата био је важан да бисмо заиста разумели о каквом је човеку реч, а наглашавамо и то да је објекат ове аланизе овом режиму битан таман онолико колико и бившим режимима. С том разликом, разуме се, што, како каже Марковић, бивше власти можда и нису схватиле поенту Митровићевог ангажовања, док садашња власт савршено добро зна с ким има посла и о чему је ту реч.

Механизам и оруђа пропаганде

Свака власт у својој пракси користи механизме пропаганде. Што је власт недемократскија то су јој средства гора, бахатија и примитивнија. Што је власт удаљенија од демократије то јој је пракса нецивилизованија, неодговорнија и покваренија. Што је власт суровија и сировија то је начин на који делује одвратнији и бизарнији. Судећи по томе, ова власт је међу најгорима у свету и то не само у данашњици. Када уочи претњу, власт из командног центра шири директиве ка својим функционерима и они путем медија испаљују салве и канонаде на своје циљеве. Циљеви су људи или конкурентске политике и што је плотун синхронизованији, његова разорна снага је већа. Само од личне процене претње најмоћнијих зависи какав ће напад бити, да ли ће он бити тек понеки осврт или прави ураган, као сада.

Србија се већ неколико година дави у смраду тоталитаризма. Господар живота и смрти протумачио је победу на изборима тако што је сматра карт-бланш пуномоћјем. Сам исписује границе, сам оптужије, сам пресуђује. По њему се све управља и он је мера свему. Оно што му је по вољи то је благословљено, оно што му се не свиђа то је прогањано. Његови партијски другови су његова војска која беспоговорно извршава наређења све док је он способан да им обезбеди привилегије. И обрнуто, свако ко је спреман да та наређења беспоговорно извршава виђен је за било коју државну функцију. Квалификације су сведене на лојалност, а заслуге на учинак у буразерској работи. Препоруке су закон ћутања и чување леђа првога до себе. Зато је Србија данас у агонији. И зато разлике у каквоћи нема између градоначелника, одборника, министра, директора јавног предузећа, тзв. премијера и председника државе. Све су то глава хидре и њени пипци. Зато делују уз гесло „сви за једног – један за све“, и због тога, овде, бране Жељка Митровића и Александра Вучића и њихове империје или обрнуто.

Елем, да ли се министру с почетка приче омакло да критикује мисију Жељка Митровића или не, сада није толико важно. Кључно је да се увиди и примети то да је Митровић успео да створи огроман ураган и ошине њиме Вукосављевића. Вербалног топлог зеца за министра културе предводи тзв. премијерка Србије, главом и брадом. Њој се придружују и остале СНС цвећке које заузимају веома високе државне функције, дакако с благословом патријарха Вучића. Међутим, прилично је нејасно и даље да ли је Митровић покренуо одмазду тако што је цвилећи и плакајући пред Вучићем, као ономад пред Миром Марковић, искукао милостињу у чину да га властодршци „опет утеше“, или је Господар живота и смрти у Србији, Александар Вучић лично, напад на „ријалитије“ доживео као сечење гране на којој седи, па одбраном Митровића и његовог богатства штити себе и своју, много већу империју?

А било би најбоље, додуше, да је консолидована опозиција овиме конципирала први озбиљан напад  на власт и да је ово почетак једне успешне борбе против антидемократског режима. Али, „су чим ће изаћ пред Милоша“? Може ли се против Вучића с Вукосављевићем? Тешко бисмо разумели шта уопште Вукосављевић тражи у влади тзв. премијерке ако између њих и њега зјапи непремостиви културолошко-цивилизацијски јаз и да ли су тзв. ријалитији једина ствар око које се дотични не слаже с Вучићевом Аном и Жељком, и њиховим Нешом. Ако се не слажу у вези са политиком у култури, око чега битнијег би министар културе могао да се сукоби са Владом? Може ли уопште бити већег разлога? Није ваљда да министар културе диже себи цену не би ли капитализовао скок сопствених акција, а по Жељковом моделу?! Односно, није ли тиме цела српска опозиција спала на ниске гране побегавши у сенку једне једине влати траве?! Дакле, тешко је поверовати у такву могућност. Најпре је реч о сплету чудних и по многе несрећних околности, мада ће сигурно бити оних који ће покушавати да из свега извуку какву корист за себе и своје интересе.

Било како било, видљив је модел по којем Вучић влада. Реч је о потпуно контролисаним инстанцама власти од стране узурпирајућег, тоталитаризму склоног властодршца који теледиригује кадровима тако што у сваком тренутку, својој моћи може да покори државне институције и политичке пајаце које је именовао за носиоце државних функција… Господар живота и смрти у Србији формално не поседује никакву моћ. Он је протоколарна личност, безмало батлер, Устав га минимализује на смехотресан начин, али такав какав је, успео је да инсталира послушнике свуда, од Владе до месних заједница. А онда лично, дозлабога често, али и повлачењем конаца и трбухозборењем саопштава шта жели, па затим и чини шта му је воља. Са подршком гласача, а против њихових интереса.

[1] https://www.danas.rs/drustvo/vukosavljevic-pretplate-za-rijaliti/

[2] https://www.danas.rs/drustvo/brnabic-rijaliti-programi-nisu-specificnost-srbije/

[3] https://srbin.info/2018/09/22/i-ministar-policije-brani-rijaliti-ne-moze-vukosavljevic-da-uredjuje-privatne-medije/

[4] https://www.danas.rs/drustvo/olivera-zekic-vukosavljevic-moze-da-kuka-ali-je-na-pogresnoj-adresi/

[5] http://www.koreni.rs/zabranjeni-tekst-mire-markovic/

Related posts

Број јасеновачких жртава није могуће ни повећати ни умањити – могуће је само износити процене

Gost autor

Срби да буду мудри и да не потписују ништа што би их удаљило од повратка на КиМ

Prenosimo

Наши проналазачи – светски људи

Јово