Десетогодишњица погибије посаде хелекоптера
Саша Бошковић, пензионисани пилот потпуковник, у име одборничке групе Крени – Промени у Београду поднео је захтев да се изгради спомен обележје посади хеликоптера и медицинском тиму настрадалим у акцији спасавања бебе 13. марта 2015. године.
Пре скоро десет година посада војног хеликоптера МИ-17 у оквиру свог редовног дежурства службе трагања и спасавања полетела је са аеродрома Батајница до Рашке, иако су метеоролошки услови за лет ваздухопловним речником речено били сложени и неповољни. Након хиљада ваздухопловних мисија и много спасених живота током ратних 90-их на овим просторима, НАТО бомбардовања 1999. године, завејаних људи у снежним сметовима у Војводини, али и из поплављеног Обреновца и још много других задатака, овога пута мисија је била спасавање живота тек рођене бебе из Новог Пазара, јер једини могући пут је био ваздушни. У пратњи бебе у хеликоптеру од Рашке су била два медицинска радника ништа мање храбри од ваздухопловаца и професионално посвећени спасавању људских живота.
Након полетања из Рашке, више никада нису слетели, ових шест храбрих људи је наставило свој лет у незаборав.
Да бисмо отргнули од заборава овај подухват који је светли пример храбрости и родољубља будућим генерацијама, одужимо им се изградњом спомен обележја након деценије од њихове погибије. Овим чином ћемо омогућити да се деветоро деце која су остала иза ових одважних људи са поносом поклоне и положе цвеће својим очевима на једном месту, на месту пада или на некој другој адекватној позицији у Београду.
Хероји који су постхумно одликовани медаљом за храброст “Милош Обилић”, као и плакетом “Подвиг године” су:
пилот Омер Мехић,
пилот Милован Ђукарић,
летач механичар Небојша Драјић,
летач механичар Иван Миладиновић,
лекар Џевад Љајић и
медицински техничар Мирослав Веселиновић
Покретач петиције, Саша Бошковић, пилот потпуковник у пензији и одборник “Крени промени” у Скупштини Града Београда истиче да је у летачкој каријери достигао највишу летачку категорију на најзахтевнијем ваздухоплову и много је ситуација где су га делићи секунде остављали у животу. Бошковић истиче: “Када сумирам шта је било најзахтевније и најтеже, чак ни лет у априлу ‘99 када је била огромна вероватноћа да нећу слетети није оно најтеже. Најтежи задатак сам добио у зору 14. марта 2015. да породици једног члана посаде хеликоптера саопштим да је Он погинуо. Задатак када стојите испред врата у униформи и да не морате ништа да кажете, јасно им је зашто сте ту.
Нагласићу да медицински тим једнако уважавам и сматрам неизмерно храбрим као и летачки. Изградњом спомен обележја покажимо између осталог да генерације будућих часних људи који ће спасавати људске животе не мисле да ће у оваквим ситуацијама отићи у заборав и да им држава бар тиме неће одати дужно поштовање.
Поштујући све законске процедуре захтев сам поднео Комисији за споменике и називе тргова и споменике, а затим и Скупштини града Београда. Владајућа већина одбила је да стави на дневни ред ово питање. Иако је многима било непријатно и након седнице су ми рекли да лично подржавају овај предлог, нико није гласао за наш предлог.
Дубоко верујем да у дубини сваког човека постоје ствари које надилазе политичке разлике и да у сваком од нас постоје ствари где смо најпре људи. Ово није страначка ствар овим одајемо почаст храбрости, јунаштву, патриотизму, ово се тиче свих нас. Потпишите петицију за изградњу спомен обележја због генерација које долазе јер ово су личности на које треба да се угледају.
