Ћирилица је део идентитетског питања

Србија  – земља опште апсурдности

  • Прихватање туђег (у српском случају хрватског националног абецедног писма) српска “интелектуална елита” не схвата да на тај начин српски  народ увлаче и формално и стварно у хрватску поткултуру
  • Српски “велики интелектуалци” расправљају о најважнијим темама, а никако да се колективно озбиљно заузму да се макар једно велико питање реши на нормалан начин

Пише: Драгољуб Збиљић*

И симболично, и стварно, и правнички и демократски, и дубински и површно. и на моралу и у смислу правне државе, српство је пало највише на питању ћирилице, а одмах затим на питању Косова и Метохије и Косовско-родољубивог завета. Дакле, најпре ћирилица (временски), а затим и питање Косова и Метохије пресудиће српском народу у смислу трајања и у смислу идентитета и обједињености.

Без ћирилице као општесрпског писма у језику Срба и без Косова и  Метохије у оквиру српске државе, ни српски народ ни српска држава ни у којем смислу немају никакву трајнију будућност.

Занимљиво ја да су неки инжењери (који се често  сматрају “техницистима”) то боље схватили од многих водећих данашњих српских интелектуалаца тзв. друштвене. филозофске, књижевне па чак и лингвистичке оријентације и правничке струке.

Оно што је правнички најтеже схватљиво јесте чињеница да се у Скупштини Србије 15. септембра 2021. године није нашао баш ни један једини правник или макар један логички нормалан човек међу посланицима да укаже да је тада усвојен закон о тобожњој  заштити српског језика и ћирилице донет без икаквог спомињања исправне уставне (то значи и народне с референдума) обавезе да се српски језик увек, дакле редовно, пише ћириличким писмом (став први Члана 10. Устава Србије), па је он у старту, у предлогу, био апсолутно неуставан. А за још веће чудо је и та чињеница да се није нашао тада (15. септембра 2021) у целој Скупштини Србије нико ко би указао да није могуће донети било који закон пред којим нису сви грађани исти и равноправни, што је данас светски апсурд над апсурдима јер је усвојен тај закон по коме не морају (или не треба) сви Срби и сви који пишу српски језик да пишу овај језик истим писмом,  него неки морају да пишу ћирилицом, а други Срби (на пример, ако воде своје приватне форме) не морају да пишу свој језик писмом којим пишу они који немају приватне фирме. (То се, наравно, догодило пре свега зато што су српски посланици следили српске лингвисте у Правопису српскога језика Матице српске који су два пута, 1993. и 2010. године, други пут су чак написали да “ћирилица није егзитстенцијално у Србији угрожена”, па ни са оних овде споменутих Станићевим бројањем и потврдом да је у главној улици у Новом Саду само 1,5 одсто исписа на ћириличком писму, где је било неупоредиво више српске ћирилице и када је Нови Сад, некада се често звао и Српска Атина, био под влашћу Аустроугарске.)

Моја маленкост не зна ниједну другу државу у којој данас, као у Србији у вези с ћирилицом, нису сви грађани једнаки (макар формално, у законским параграфима) пред заклоном.

Велика мудровања без предлога правих решења

Српски “велики интелектуалци” много расправљају о најважнијим темама, а никако да се колективно озбиљно заузму да се макар једно велико питање (као што је писмо српског народа у српском језику) реши на нормалан начин, као што је питање писма решено у сваком другом народу и његовом језику, јер се само српски народ и данас дели по писму, а да српска “инетелектуална елита” никако да види да се по писму дели само српски народ и да без тог јединства није могуће никакво друго јединство, не увиђајући да вирус двоазбучја и деобе српског народа у томе није никако случајан и спонтан процес или буквално вирусна болест, него је само међу Србима плански извођен стотинама година програм, а нарочито у време владавине комуниста у Југославији и Србији.

Просто је невероватно да само српски  интелектуалци (па међи њима и већина лингвиста) мисле да ми нећемо моћи да научимо и знамо да користимо и латиничка писма, ако нема у српском језику и хрватске абецеде као алтернативног (замењивачког) писма на штету српске ћирилице.

Омаловажавање (или неразумевање) питања писма у српском  језику и обједињујућег и идентитетског значаја хиљадугодишње ћирилице у српском  народу једна је од првих и најтеже поражавајућих поступака и односа српске “интелектуалне елите” што се међу тзв. другосрбијанцима појављује не као незнање и неупућеност него буквално као добро осмишљено издајство. а код већине “интелектуалаца” као глупост и тешка “лењост” у схватању и дубока неупућеност.

Прихватање туђег (у српском случају хрватског националног абецедног писма) српска “интелектуална елита” не схвата да на тај начин српски  народ увлаче и формално и стварно у хрватску поткултуру, а то значи, практично, у поништавање себе у хиљаду година свога ћириличког културног и цивилизацијског трајања.

Дакле, необорив је закључак да су у праву сви они ретки који увиђају да је целокупна српска “интелектуална елита” трагично пала и још пада на народном и националном питању тиме што потцењују или не разуме значај решења питања писма у српском народу.

*Аутор је језикословац, оснивач прве “Ћирилице” (2001)

0 0 votes
Article Rating

Related posts

СНС уништио поред ЕПС-а и Телекома и СДПР

Prenosimo

Велике шпекулације Синише Малог

Славко

 Због профита на делу је огољена распродаја природних ресурса Србије

Prenosimo
Subscribe
Notify of
guest
0 Comments
Inline Feedbacks
View all comments
0
Would love your thoughts, please comment.x