Јединствена српска шизофренија

Неуко народно „спасавање“ од ћирилице и бежање у латиницу

  • Здравомислећи човек мора да закључи да у српској правописној и законској стварности у вези са српским језиком и писмом нешто је много – болесно

Пише: Драгољуб Збиљић

У периоду сам кад полако бројим своје лепе године (79. ми је). Последње 23 године непрекидно сам се борио и (на)писао 21 књигу, а само о српском језику и ћирилици објавио сам 17 књига од којих су две књиге од преко хиљаде страна, а најмање шест-седам између 400 и 800 страна.

У готово свим тим књигама главни  је мото да се објасне српским лингвистима, пре свега, али и другим стручњацима  и националним радницима да се српско славно ћириличко писмо може вратити у живот и сачувати за будућност (колику-толику) само на тај начин што ће српска лингвистика нормирати српски језик у ћириличком једноазбучју уз објашњење у српском правопису оваквом реченицом: „српски језик се данас пише српским ћириличким писмом у коначној важећој (актуелној) Вуковој реформи ћирилице“ – у складу с важећим Уставом (2006) и општом праксом свуда изван Србије у свету. (Вукове и Даничићеве брљотине с Бечом у њиховом приватном Књижевном договору с Хрватима у вези с тада новим хрватским писмом нису тема ових мојих можда последњих редова, али не би морале бити кључне за коначну, планирану дуго од непријатеља Срба, пропаст српске азбуке, чему се данас још не опиремо, као лингвистика и држава, на прави, успешан начин.)

Вишевековни оштри прогони ћирилице

Српско (ћириличко) писмо је, историјски потврђено, записано и доказано, прогоњено готово од свог настанка и у више векова је забрањивано у окупацијама Срба и Србије посебно. Нарочито у време комуниста српска ћирилица је била, тобоже, проглашена по Новосадском договору (1954) званично „равноправном“ с латиницом (Гајевим, хрватским саставом латинице), али је од власти и политике деценијама чињена планска фаворизација те латинице, што је неминовно довело до сталне све веће превласти хрватске гајице, која се данас у Србији (махинално, сада и по навици и нашој општој нехајности, уз неодговарајући – лош правопис и  законе, противуставне у односу на став први Члана 10. Устава Србије, заступљеност српске ћирилице у односу на хрватску латиницу у језику Срба – уз сву истиниту прилично силну борбу за ћирилицу у народним удружењима, посебно у првосонованој „Ћирилици“ (2001) и, потом, Српској азбуци“ и другим млађим удружењима, па и уз лингвистичку вербалну борбу у институцијама за српски језик и у Вучићевој власти, најзад, постотак српске азбуке просечно живи једва десетак одсто у јавности. Све друго, у неким областима посебно, прекрила је хрватска абецеда у Србији – чак 90 одсто простора.

Наставак таквог стања српске славне и савршене азбуке и даље практично омогућују Правопис српскога језика (1993-2010. и данас) и оба закона државе Србије (један из 1991. а други из 2021) који се тичу обавезивања и омогућавања писања српскога језика на два писма, свеједно што то Устав Србије не дозвољава, али два закона су оба несагласна с Уставом у реченом  ставу реченог члана.

Поразан резултат за ћирилицу се могао и морао очекивати

С обзиром на стварно стање с ћирилицом у српском језику, људи који стварно трезвено о ћирилици и стручно размишљају знају да друкчији резултат у односу хрватске латинице и српске ћирилице у Србији није се могао очекивати и он се не може поправити све док постоје актуелно правописно решење питања писма, овакав актуелни нормативни (учевни), књижевни српски језик и док су само српски закони о употреби језика и писма подведени под зависност од тога, на пример, да обавезност коришћење ћирилице није иста обавеза свих грађана, него та обавеза зависи (и) од тога какво је власништво форме (да ли је државна, јавна, приватна и сл. као да није један устав за све њих у вези с језиком и писмом). Невероватно и немогуће за цео остатак света изван Србије!

Дакле, све док је Србија једина држава с матичним (српским) језиком и лингвистиком у којој једино матични језик постоји нормиран у школи и изван школе у шизофренији (двоазбучје: матично и алтернативно туђе писмо), а то противуставно државни закони дозвољавају и регулишу параграфима за „нормално“, и док се обавеза писања српског језика ћирилицом не односи на све грађане, него само матично (српско) писмо у Србији зависи од власништва фирме – што је светски преседан (изузетак) у односу на све друге државе и општу светску праксу у свему, па и у лингвистици – српска ћирилица неће моћи празним молбама и лажним „националним подстицањем ћирилице и моралисањем у јавности не само да сачува ћирилицу него ни да је подигне на који виши проценат од десетак посто, како је сада.

Својеврсна шизофренија од два писма у језику само Срба, што је гајено од власти у пракси све време трајања Југославије, није могло да донесе промену на боље ни у вези с језиком српским, а посебно не у вези са српским писмом, јер се нормативни и језички и законски статус ћирилице, без обзира на исправну уставну одредбу из 2006. године, ни у чему није мењао, осим у неким празним  државним и лингвистичким вербалним залагањем за њу и код лингвиста и код политичара на власти.

Народ се спасава азбучке шизофреније како то, погрешно и погубно, омогућују лингвисти и власти (у суштинској практичној сагласности)

Било је српских лингвиста који се се недавно (пре неколико година), на неки начин, помало ишчуђавали зашто српски народ у већем броју сâм не схвата лингвисте који лепим речима и стилским лепотама објашњавају зашто је важно да српски народ чува своје писмо и зашто је важно да то све више чине. Српски лингвисти као да нису данас довољно схватили зашто је српски народ напуштао своје писмо и све чешће прелазио у личној употреби и уопште на тзв. алтернативно, „наше друго писмо“ које је дуго у Југославији буквално плански форсирано, али се то понекад чинило и на „фине“ начине – како смо „ми привилеговани“ у свету, јер једини можемо свој језик да пишемо и једним и другим писмом, док су они заинтересованији за напуштање ћирилице међу Србима подстицали то и тиме што су објашњавали да је „латиница интернационално“ и „светско писмо“, а ћирилица, ето, може да буде, али је оно „српско локално писмо“, „ужег значаја од латинице“. И пошто је смишљено и плански ћирилица напуштана у ширим областима употребе „српскохрватског језика“, сматрало се нормалним да преовлађује хрватско латиничко писмо јер оно припада том „роду међународног писма“ и да је то хрватско писмо „богомдано Србима да и они буду с Хрватима преко њиховог писма“ – „међународна абецедна сила“.

И шта је онда друго могао сироти и обмањивани смишљено српски народ намучен на свакојаке начине у вези са својим писмом? Своју отежаност да стално, свакодневно живи с азбучком шизофренијом у двојству и сукобу са собом, све већи број Срба прихватао је и у личној употреби то хрватско писмо кад су га већ, ето, на дар, без приговора, добијали од „братског хрватског народа“ у оквиру „јединственог српскохрватског језика“. Природно је својом неукошћу наседао на објашњења у школству да је „свеједно којим писмом пишемо свој језик“, а ако је већ „свеједно“ пређимо на ово које више држе „браћа Хрвати“ с којима већ имамо „исти језик“.

И српско школство је ширило Србима туђе писмо

Тако су Срби у свом школству обмањивани да су два писма „српска привилегија и вредност у свету“, а с „Хрватима и с њиховим  писмом као нашим“ ми смо сви у Југославији „срећни и задовољни посебно због два писма“ били. Тако је фаворизација хрватске латинице Србима тумачена као срећна посебност и да „нема везе што је све више латинице, а мање ћирилице“ јер је то све „наше“.

То се, у пракси, углавном наставило и у „независној Србији“, нарочито деловањем “Југословена”  и „другосрбијанаца“ после разбијања Југославије, па су и српски правопис, уместо ранијег српскохрватског, и српски закони задржали нашу посебност у два писма. Томе није успела да се супротстви нормална српскост иако је срећна околност била то што смо имали Удружење „Ћирилицу“, Коштуничину Владу, лингвисту Б. Брборића и министра културе Д. Којадиновића који су се, у тешко време ДОС-а, одлично снашли и успели да у новом Уставу 2006. буде добра цементирана нераздвојивост српског језика и ћириличког писма у Одредби става првог Члана 10. Устава: „У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо.“ Дакле, један језик – једно писмо као у издвојеном „хрватском језику“ и у свим другим престижним  језицима у свету. Многи су тада мислили да је стигло отрежњење и коначан нестанак заблуде о ћирилици јер је српски језик у везаности за једно писмо, као и у свим  другим језицима у свету, нестала српска обмањивачка двоазбучка шизофренија.

Али, по сто пута али…

Срби и њихова држава нису били довољно расксрстили с комунизмом у коме устав значи оно што политичари хоће и одлуче да значи, тј. да оно што пише у Уставу – не мора да буде у пракси. У спровођењу тог новог Устава, сва српска интелигенција и већина српских лингвиста и властодржаца Устав Србије је, па и одредбу о српском језику  и писму, изричито, схватила да тај став први о природној нераздвојивости српског језика и писма ћирилице – може да буде, али не мора обавезно да значи. („Ко шиша“ Устав у Југославији, а, богами, и после Југославије?) Прво је власт у Србији задржала стари, неусаглашен с реченом уставном обавезом закон о српском језику и писму из 1991. године, а онда су лингвисти, по угледу на власт, иновирали 2010. стари Матичин Правопис српскога језика из 1993. године организовано преко Одбора за стандардизацију српског језика,  чак су цитирали Члан 10. Устава Србије на 15. страни, али су на 17. страни оставили 2010. године двоазбучје као да је Устав записао да су од српског језика нераздвојни и српски и хрватски алфабет којим је већ била масовно преплављена ћирилица у Србији. Правописци су још били записали (и сада то још пише у важећем Правопису на 15. страни) да је „ћирилица била дуго запостављана, маргинализована и чак забрањивана“, али она „још није егзистенцијално угрожена, па није штетно за српску културу ако се и даље задрже оба писма“ (што значи, наравно, и даље свакодневна само српска азбучна шизофренија, по В. Ђорђевићу) једино с пледирањем у Правопису да иде редослед: „ћирилица па латиница“.

Дакле, лингвисти и правописци су формално чак цитирали Устав у вези с ћирилицом, али их није занимало ни да помисле да би Устав требало да важи за све, па и за писмене лингвисте. Они су се осећали привилеговано и урадили су делимично у небитним стварима измењени Правопис, а у суштини потпуно супротно ономе шта се Уставом одређује у вези с ћирилицом.

Лингвисти се и данас, тобож, вербално „боре за ћирилицу“

Данас се лингвисти, тобож, „боре за ћирилицу и њено очување“, али само лепом речју и вербално, а не спомињу да решење питања писма у најављеном новом српском правопису треба да ускладе с уставном  обавезом, с општом праксом у свету и да тако својим не само вербалним ставом и високим моралисањем, него и практично, као што то раде сви други лингвисти у својим језицима, стварно спасу српски језик и његову нераздвојивост од ћириличког писма.

Закључак: у српској правописној и законској стварности у вези с писмом нешто је још много болесно

Осим нас у „Ћирилици“ и „Српској азбуци“ који из народних удружења на то подсећамо већ дуже од 23 године, једино се познати лингвиста проф. Драгољуб Петровић – који у наше време даје мериторне врхунске лингвистичке налазе о затирању српскога језика и писма у много векова уназад и данас и мериторно сведочи о старини и вредности српског језика и писма – усудио да Одбору за стандардизацију српског језика, чији је још члан, као и ми с предлозима из удружења, пре годину-две предложи да се коначно у најављеном новом српском правопису запише да се српски језик пише српским  писмом, дакле, без настављања азбучке шизофреније која је плански готово сасвим убила српску ћирилицу данас.

Слепило у важећем српском Правопису још стоји експлицитно у запису на 15. страни: „Српска ћирилица још није егзистенцијално угрожена“ и додаје се још болесније да „нема штете по српску културу“ ако се и даље не уважава став први Члана 10. Устава Србије и ако се у Правопису само задржи редослед: „ћирилица па латиница“, што у пракси потврђује исправност и даље: 90 одсто хрватска латиница према 10 одсто српска ћирилица.

Здравомислећи човек мора да закључи да у српској правописној и законској стварности у вези са српским језиком и писмом нешто је много – болесно.

Узрок болести су довољно и најбоље открила удружења „Ћирилица“ и „Српска азбука“, а недавно је потпис на тај налаз ставио и чувени лингвиста проф. др Драгољуб  Петровић својим сличним предлогом. Српска дуга епидемија планског полатиничавања Срба је до краја сагледана у више од 20 објављених књига, али као да ни лингвисти ни државници те књиге нису хтели ни у руке да узму. Зато имамо и даље само исправно уставно решење питања српског писма у српском језику, а све друго (правопис, закони, решења у пракси – све је криво и штетно, у Србији наопако постављено и у лингвистичком и државном непрактичном и наопаком решењу питања писма, и то само српског писма и само у српском језику.

*Драгољуб Збиљић, језикословац, писац 17 књига о српском језику и ћирилици, оснивач Удружења за заштиту ћирилице српског језика „Ћирилица“ (2001). Опрема и незнатно скраћење текста: Измеђуснаијаве.

0 0 votes
Article Rating

Related posts

Вучић и Дачић творци договора о регистарским таблицама

Prenosimo

Прича монаха Томе са бунара Светог Саве

Јово

Потресни наставак приче о троје деце проф. В.

Gost autor
Subscribe
Notify of
guest
0 Comments
Inline Feedbacks
View all comments
0
Would love your thoughts, please comment.x