Гост Аутор, Истраживања-Досије, Политика, Русија, САД (Америка), Свет (планета), Слободе, Србија

Штетна брза и непромишљена дигитализација школства

АНАТОМИЈА  «НАУЧНОГ»  НЕЗНАЊА И ФИКЦИЈЕ О БУДУЋНОСТИ  ОБРАЗОВАЊА (3)

  • Цитирани изводи из тандара–мандара, иди ми–дођи ми, млати празну сламу програма, су идеални за сакривање правих циљева због којих су нам “белосветске” САУН-овце у “госте” послали.
  • Није тешко било закључити да је конференција била најмање о образовању, а много више о пропаганди одређених, за глобализацију и глобализаторе, важних тема у вези с променом свести.
  • Говорило се о свему, а у исто време ни о чему и, наравно, најмање о стварним проблемима српског образовања који су проистекли из две деценије потпуно дебилних интервенција на свим нивоима образовања.
  • Гледајући овај списак “наших” учесника, одмах пада у очи да у њему преовлађују београдски економисти, у већини припадници најцрње неолибералне економске доктрине
  • Интересантно је да никоме не смета што се ова конференција одржала без јасних идеја шта је то што не ваља у образовању сада, а још мање се зна и мисли о конкретнo мерљивим резултатима који се желе постићи у будућности.

Пише: Др Филип Раке Вукајловић, научни саветник Института „Винча“(у пензији)

Разумевање начина и принципа одабира предавача, за ову четрврту по реду конференцију о будућем образовању, требало би бар делом да осветли идеју водиљу горе описаних организатора, као и разлоге због којих су толике људе потегли на тако далек пут и изложили, и себе и њих, значајном трошку.

Јесу ли то људи за чијим мудрим мислима о будућем школовању и образовању цео свет вапи, да ли су они својим доласком и боравком у нашој средини хтели да нам велику част укажу, или су разлози друкчије природе?

Невероватно бесмислене и неоствариве тезе

У том циљу подсетимо се прво декларативног циља организатора:

“Образовање за непознате: Како образовне реформе помажу да се избегне парадокс да је будућност иза нас?” и њихових “маштарија” на другој страни програма у поднаслову “Фокус четврте интернационалне конференције о будућем образовању” где је написано следеће:

“На претходним међународним конференцијама о будућем образовању, САУН и СУК су свестрано анализирали природу образовних изазова с којима се суочава човечанство данас као што су: адаптација образовног процеса у складу са захтевима и могућностима технологија у настајању и глобализације, потреба за одустајањем од превелике дисциплинарне специјализације, што ограничава практичну важност образовања и потребу за променама у педагогији и технологијама учења како би се проширио приступ, побољшао квалитет и смањили трошкови образовања. Најважније је да су истраживали, и још увек истражују, потребу за темељном променом сврхе и стратегије образовања, померјући тежиште од предмета ка ученику, од преноса информација до развоја капацитета за самостално размишљање и решавање проблема, од развоја менталних капацитета до формирања комплетне личности студента и од запослених који раде само за плату до креативних мислилаца, иновативних предузетника и истинских глобалних грађана.

Хитно је потребна нова парадигма да би се нагласак преусмерио на контекстуално, релацијско, на појединца усмерено и колаборативно образовање које подстиче критичко размишљање, креативност и технолошко предузетништво. Примена нове парадигме, кроз примењену стратегију и политике, добиће ефикасне одговоре помоћу нове индустријске организације која подстиче потпуно ослобађање људских потенцијала, пре свега иновативне пробоје који су мултидисциплинарни, применљиви и вредносно засновани.

Четврта међународна конференција о будућности образовања ће испитивати ефикасне стратегије и политике потребне за убрзање ове промене парадигме у образовању. Извлачиће поуке, увиде и практичне приступе из успешних иновација у образовању које се дешавају широм света. Испитиваће начине за превазилажење дисциплинских баријера како би обезбедили интегрисано знање потребно за постигнућа у нашем све компликованијем свету. Конференција ће истражити методе преусмеравања фокуса са предмета на студенте и са академског на контекстуално знање. Истражиће нове технологије и педагогије које могу преусмерити нагласак с наставе на активно учење, из такмичарске у кооперативну интеракцију и с наставника на ученика у окружење за вршњачко учење. Истражиће начине за промовисање развоја капацитета за креативно размишљање, личност и индивидуалност, што ће нову генерацију припремити за висока достигнуће у годинама које следе.”

Ова гомила празних небулоза ме је подсетила на Наполеона Бонапарту, који је у жељи да сакрије своје праве намере и пошто је изложио шта је за њега главно, тадашњој комисији за писање устава Француске из 1799. године наредио: “Пишите кратко и нејасно”. А, цитирани изводи из тандара–мандара,иди ми–дођи ми, млати празну сламу програма, су идеални за сакривање правих циљева због којих су нам “белосветске” САУН-овце у “госте” послали.

Зато покушајмо да докучимо стварне намере организатора на основу изабраних предавача и онога шта се и како излагало у току ове дводневне конференције. Прво, да видимо како је свако од побројаних организатора био заступљен.

Ко су били учесници Конференције

Представници САНУ су имали 8, наставно особље БУ 6 (без економиста), економисти 10 (пет професора БУ), чланови СПРК 5 (од којих су два професора БУ) и чланови САУН 32 предавања/презентација. Преосталих тридесетак предавања/презентација, организатори су поделили углавном својим познаницима и пријатељима из света, понеком овдашњем пријатељу и понеком из дијаспоре. Наравно да су и ту пажљиво бирали. Међу учесницима је било и 12 директора и зам. директора, 13 председника и потпредседника, 3 главна менаџера компанија 1 декан и 1 заменик декана (укупно 30 руководилаца).

Организатори Конференције која је промашила тему о образовању: Костић (САНУ); Ђуричин (Римски клуб); Нешковић (САУН); Соуза (председник САУН и члан Римског клуба); Влаховић (СЕС)

Просек година учесника из САНУ је 68,25 (Владимир Костић – лекар, Владимир Бумбаширевић – лекар, Тибор Варади – правник, Дејан Поповић– електро инжењер, Слободан Грубачић– филолог германиста, Бранислав Јеленковић – електро инжењер, Небојша Лалић – лекар и Владица Цветковић – геолог). Кад се све сабере и одузме може се видети да су српски учесници (не обавезно и Срби, а било је и “случајних Срба”) на конференцији иступали 33 пута.

Провером учесника претходних конференција лако је закључити да постоји једно тврдо језгро САУН-оваца које иде на све важне конфренције у чијој организацији учествује САУН и СУК. То су изгледа чланови неког ‘политбироа’ САУНе. О њима ћемо нешто касније. Додамо ли томе тридесетак поменутих руководилаца, старосну структуру и компетенције учесника, није било тешко закључити да ће сама конференција бити најмање о образовању, а много више о пропаганди одређених, за глобализацију и глобализаторе, важних тема у вези с променом свести  и закуцавањем одређених шаблонизованих директива у том смислу. Упознавање с темама и организацијом претходне три конференције, као и са именима локалних учесника, само додаје аргументе у овом смеру размишљања.

Да би свако могао, ако то пожели, да самостално оцени подобност учесника за предлагање нових идеја за свеколико образовање у будућности прилажем списак домаћих учесника одржане “Четврте конференције о будућем образовању” (звездицом означени домаћи економисти, а бројевима 1– 5 побројани су чланови СПРК) [1].

Већина предавања, презентација и усмених, најчешће прочитаних, излагања доступно је на сајту:https://www.youtube.com/results?search_query=4th+ICFE+Main+hall. У прилогу је фајл: Predavaci_4_konferencija_Beograd_2019.doc, с линковима и временима наступа појединих предавача које детаљније коментаришем, или их у излагању само помињем.

Какву нам образовну будућност предвиђају ови, с коца и конопца, одабрани кадрови

Пре него што пређем на разматрање излагања одређеног броја домаћих и страних учесника и укратко изложим свој поглед на ову конференцију, поменућу најчешће помињане речи, слогане и теме.

Пример успешне манипулације: говори о свему, а у исто време ни о чему и, наравно, најмање о стварним проблемима српског образовања

То су: глобализација, дигитализација, информационе и комуникационе технологије, дигитална револуција, дигитална економија, економија одрживих ресурса, зелена, циркуларна и плава економија, мултикултурализам и интеркултурализам (“меки” и “тврди”), мењање свести, нови човек за нову еру, људска права, равноправност свих полова (још увек неутврђен број), заштита животне средине, еколошка писменост, исцрпљивање светских ресурса, експоненцијални раст, потпуна запосленост, радити интердисциплинарно, мултидисциплинарно, нелинеарно, интернационално, “транснационално”, фер и поштено, транспарентно, човекољубно и глобално одговорно, “виши резултати с вишим принципима”.

Јасно је да овакве кључне речи и слогани повлаче за собом могућност да се говори о свему, а у исто време ни о чему и, наравно, најмање о стварним проблемима српског образовања који су проистекли из две деценије потпуно дебилних интервенција на свим нивоима образовања.

Кад нам још овакви експериментатори и играчи у виртуелном свету ‘екс катедра’ предлажу нову парадигму образовања и то за ученике с “истраживачким стилом” учења, који желе да њихово окружење за учење буде:

– интерактивно

– прилагођено

– колаборативно

– офанзивно

– смислено

– пријатно

– забавно

– разиграно

Уз учење феномена и самообучавање, а  знамо колики је проценат функционално неписмених код нас, не остаје ми ништа друго него да пожелим да их каменујем.

Колико бездушни, одрођени и безосећајни треба да буду ти привилеговани, докони и асоцијални “интелигенти” којима је данас у Србији могло пасти на памет да у тренутку, кад  нам комадају државу, растурају Српску Православну Цркву и отимају њене храмове, у назови храму српске науке САНУ организују овакав бордел од конференције која наводно разматра важне светске проблеме образовања?

Гледајући овај списак “наших”, одмах пада у очи да у њему преовлађују београдски економисти, у већини припадници најцрње неолибералне економске доктрине, која се свугде у свету увелико напушта.

Излагања и предлози без реда и смисла

На њихова излагања не желим да се осврћем, мада је било и оних које вредело чути на неком другом месту (Бранко Урошевић који “решава економске проблеме користећи програмирање” и у последње време је заинтересован за вештачку интелигенцију, специјално за разумевање језика – “natural language processing”) и оних недопустиво лоших. Ове последње је требало да неко озбиљнији претходно послуша и не допусти им убудуће да се пред светом појављују и струку брукају.

Излагање Атанасијевићке без разумног реда и смисла, с много кревељења, махања рукама и сувишних осмеха

Да не претерујем, свако ће се уверити ако погледа и послуша “српско-римску клубашицу економистицу” Јасну Атанасијевић, која је наступила као представник председништва СЕС-а. Њено излагање без разумног реда и смисла, с много кревељења, махања рукама и сувишних осмеха, може се наћи на линку: https://www.youtube.com/watch?v=EZrk2CO38iQ (скрећем пажњу на то како је на младу Јасну гледао модератор секције). Још млађа је Дара Мељник, стручњак за “либерално образовање”, мастер од 2013. године и истраживач “Центра трансформации образования Сколково”, Москва. Срећа у несрећи је то што је Атанасијевићкино излагање уживо пратио невелики број присутних.

О “озбиљности” којом се приступило избору предавача може се судити и по томе што је директор Етнографског музеја у Београду, Тијана Чолак-Антић Поповић, уместо да сама наступи, на подијум послала да је замене два ‘ћосава’ младића (описивали су рад и резултате једног од пројеката које је урађен у музеју). Тијана је бар послала замену, док је академик– лекар пензионер и бивши ректор УБ Владимир Бумбаширевић (69 година), своје предавање отказао у последњи час, а разлоге није навео чак ни свом пријатељу и модератору панела академику Дејану Поповићу (који није могао да не похвали Бумбаширевића за “велике ствари” које је овај на месту ректора УБ учинио– а за које изгледа зна само Дејан Поповић).

Преостали предавачи са УБ били су: Љиљана Марковић, декан Филолошког факултета (јапанолог); Владан Девеџић, ФОН (софтвер инжењер); Јован Деспотовић, Грађевински факултет (хидротехника и водно-еколошко инжењерство); Александар Бауцал, Филозофски Факултет (развојна психологија и оцењивање образовних достигнућа) и Весна Вучинић Нешковић, Филозофски Факултет (антрополог).

Вучинић-Нешковић је на почетку свог излагања приметила да на њеној секцији доминирају антрополози, а да су остали учесници “атропофили”, па је охрабрена тиме и присуством својих студената “у великом броју” одмах рекла:

“Ја хоћу да будем врло конкретна на крају овог панела. Ја желим да кажем да имајући у виду најважније вредности антрополошке перспективе, као што су холизам и препознавање једнаких вредности свих култура, предлажем да се антропологија уведе као обавезни предмет у основне и средње школе”.

Види се да Весна Нешковић мисли глобално и да се не шали

Мушки део екипе УБ је, на овај или онај начин, повезан с дигиталним приступом образовању (дигитализацијом): Давеџић најдиректније преко оцењивања/мерења способности за колаборацију на основу ‘дигиталног отиска’ који остављају учесници заједничког пројекта, Александар Бауцал се бави оцењивањем квалитета, правичности и ефикасности образовања (ПИСА тестови) и факторима који на то утичу и Јован Деспотовић симулацијама стохастичких процеса у вези с падавинама (водно-еколошко инжењерство).

И Милена Станковић с Универзитета у Нишу се бави сличним пословима, анализом велике количине података (Big Data Analysis).

Панел дискусију “Учење колаборацијом” водио је Александар Бауцал. Он је квалитетно припремио уводно излагање и одржао интересантно предавање о важности колаборације с ‘експерименталним’ истраживањем њеног утицаја на примеру одређеног броја успешних школа у Србији, које је показало да нема правила нити рецепта како да се буде успешан у школству Србије (осим да су у тим школама углавном колективи били сложни а међуљудски односи и односи с родитељима солидни). За мене би било све ‘супер и екстра’, да у уводном делу Бауцал није, образлажући потребу за “колаборацијом” набројао три глобална проблема, које су и многи други учесници конференције папагајски понављали, а то су: промене климе условљене глобалним загревањем, проблем одрживог развоја и мигрантска криза. Истраживање разних врста колаборације, националне и интернационалне, и колаборационих способности појединаца и група, је неоспорно важно питање. Колаборација може да се дешава по многим каналима и у више колона. Надам се да пропагатори интернационалне колаборације имају добар кључ којим искључују “пету колону”. Десетогодишња колаборациона искуства са тзв. европским пројектима су веома допринела хаосу у научним истраживањима Србије у њиховом сталном урушавању под вођством апсолутно неадеквантних кадрова ресорног министарства.

Мирјана Ковачевић из Привредне коморе Србије као да је имала двојницу

Иако рекох да нећу о економистима, ипак ћу се осврнути на учешће једног економисте. То је Мирјана Ковачевић, шеф Центра за дуално образовање при Привредној комори Србије (ПКС), директор Пословне академије за дистантно образовање ЦЦИС, једном речи права дигитална “cyberlady”. Она је на конференцију вероватно позвана не зато што је економиста, него на директну интервецију генсека САУНе Нешковића. Којим је тачно бартер аранжманима, једино она, и то из ПКС[2], позвана да исприча своју сасвим тривијалну причу о дуалном образовању у Србији, на веома лошем енглеском језику, сам Бог зна. Да то није делимична надокнада за услугу којом је Нешковић 2016. године предложен од стране ПКС, “као истакнути привредник”, у Национални савет за научно-технолошки развој, иако ниједан дан у привреди није радио?

Пре Ковачевићкиног наступа Гери Џејкобс је напустио просторију у којој се панел одвијао, али је зато Нешковић добро уши начуљио и до краја устрептало слушао. Слутим да се плашио да Ковачевићка не испусти листић папира– подсетник, који је држала и стално њиме махала док је слајдове своје ишчитавала. Само једну, за мене нову ствар, сам научио из Ковачевићкиног предавања. То је да сви привредни субјекти Србије плаћају обавезни харач ПКС.

Из чисте радозналости, пођох да проверим шта је све Мирјана Ковачевић радила у последњих годину дана. Имао сам шта да видим. Ковачевићка је учествовала бар на још три конференције ове године, све о дуалном образовању зборећи. Ево тих конференција.[3]

Наравно да је ова последња четврта – светска, најцењенија, дошла је ко’ шлаг на торту и то Нешовићу она вероватно никад неће заборавити. Можда се испили и „научни радић“ у међународном Cadmus часопису па и неки европски пројект после капне, као против услуга.

Свако разуман би овде престао да се бави госпођом Ковачевић. Али, ја не могох. Ђаво ми не даде мира. Учинило ми се да је Мирјана Ковачевић, која је излагала, изгледала знатно млађе него њена слика на Интернету. Додатно ме узнемирило и то што се скоро истим послом у ПКС бави и нека Ивана Ковачевић, која је ликом врло слична Мирјани, само доста млађа (види слике испод).

                    

Две Ковачевићке: Тешко је утврдити ко је ко

Мислим да је оволика сличност само пука случајност. Не би могло у Србији да се деси да су њих две блиски род и да баш исти државни посао раде у истој институцији, ПКС. То не мере бити!?

Ипак, Моја сумња ко је стварно држао предавање! на Четвртој конференцији о будућем образовању остаје делимично и даље, јер видео снимак није довољно јасан да би се нешто са стопроцентном сигурношћу могло закључити. Знам да није лепо што сумњам, поготово што пише да је Ивана завршила енглески језик и књижевност на Филолошком факултету у Београду, а предавач је доста лоше излагао на енглеском језику. Али, уз све данашње плагијате, потписивања и дописивања на радове, дистантно образовање и исто такво уписивање оцена, све је могуће, зар не?

Једино Нешковић поздано зна ко је стварно одржао предавање. Њему бих можда веровао.

Наступ председника Академије Костића

Доста је било замајавања ‘ситном боранијом’ време је да пређемо на капиталце – академике САНУ. Први је наступао академик – председник Владимир С. Костић. Костић се својим досадашњим делањем на челу САНУ савршено уклапа у шему оваквих конференција. Он воли да учено празнослови, да користи мудре необавезне речи и формулације, да се мало поигра речима, да нешто паметно цитира и да истакне своју скромност и непретенциозност. Никако не могу да заборавим Костићев летњи интервју: Зашто су интелектуалци потребни” (Недељник, 25. јул 2019), где је његов стандардни приступ дошао до изражаја одмах на почетку: У одлуци да се одазовем молби да на ову тему напишем ауторски текст, пристао сам из уверења да нисам у конфликту интереса: себе не сматрам ни довољно образованим, ни довољно креативним, а посебно не храбрим, да бих се доживео интелектуалцем. (истицање моје – Ф.Р.В.)

В. Костић: «Себе не сматрам интелектуалцем?!»

 Међутим, чини ми се да после 65 година живота, који дефинитивно и без моје воље није био досадан, имам довољно искуства да могу да сагледам њихов значај и шта би се догодило са менталним еколошким системом цивилизације у случају њиховог евентуалног нестанка. Јер, упркос мутацијама и прилагођавањима, интелектуалци су данас озбиљно угрожена врста.”(истицање, Ф.Р.В.)

Овог пута, прикривен седом брадом, Костић је започео на следећи начин: “Постоји саркастична реченица да мудри људи, људи који поседују мудрост, а ја не претендујем да сам један од њих, способни су данас да препознају и предвиде самo савремени тренутак. Будућем образовању не могу да помогнем својом дискусијом, али ћу дозволити себи да гласно размишљам у општим терминима о теми која ме преокупира: о будућности универзитета како је то Лешек Колаковски учинио у свом давном есеју из 1996. године насловљеном ‘Зашто универзитет’…” и даље иде, више од пола предавања, цитирање Колаковског и мудрих опажања других аутора. Приметимо само очевидну противуречност. Костић каже да мудраци могу да антиципирају само садашњост и да стога он будућност образовања не може да предвиђа, односно не може да му помогне. Ипак, ради супротно (делом га оправдава то што не претендује да буде мудар), придржавајући се мисли и изрека проверених светионика мудрости, наравно на Западу, који су ламентирали о будућности универзитета у новом добу обележеном глобализацијом, мобилношћу, премрежавањем света свакојаким мрежама и поплавом доступних информација. Главни цитати се односе на изазове које пред универзитет будућности поставља глобализација и дигитализација (информационе и комуникационе технологије).

Цитирајући шта се све очекује од будућих студената: да треба да развијају компетенције и вештине које ће их припремити за светско тржиште рада где нове технологије и иновације извиру скоро свакодневно, где се вертикална организација рада замењује умрежавањем и тржишне стратегије због брисања међудржавних граница постају све компликованије, да студенти треба буду спремни да извршавају задатке за које нису били претходно учени и обучавани, да се припреме за нелинеарни ток својих каријера, да развијају капацитет за иновације, да користе информације независно и без предрасуда и да “развију способност да комплексно мисле као одговор на виртуелност живота”.

Костић се оправдано забринуо за њихову судбину “опште познатим” латинским цитатом: Vae victis [4]. Не знам зашто не рече, да га сви разумеју: “Нека им је Бог у помоћи”. Или је баш хтео да га нико не разуме? Последња два минута свог излагања, Владимир Костић углавном цитира мисли о процесима трансформације у “дигитално друштво”.

Шта би у таквој ситуацији требало да раде традиционално јавне установе које се баве науком, образовањем и промоцијом уметности? У одговору на ово питање Костић се позива на “Европску академију” и њену службену изјаву у којој се тврди да је процес трансформације у дигитално друштво раздељен, те да ће у овој фази транзиције јавне институције бити натеране да себе редефинишу у потпуно нове институције тако да се “укорене у ново неодређено тло”, које карактерише постојање платформи с великом количином података (big data platforms), алгоритамско управљање и где је свеприсутан Интернет и многобројне активности на њему.

У друштву у коме су сви стално у вези (on-line society) институције је могуће лако прескочити/бајпасирати платформама, а знање заменити скупљањем информација обично изједначених с голим подацима. Ова трансформација може, како рече, “да скоро неприметно дестабилизује институције које обезбеђују и омогућавају: интегритет, транспарентност, аутономију и поузданост”, што како се верује универзитет обезбеђује.

Костић: Данас имамо превише ума, а премало карактера

Излагање завршава причом о Умберту Еку и његовом одговору на питање једног од његових студента: “Али, у ери Интернета, шта је ваш предлог овде?” Пошто је питање дато у грубој форми с идејом да је Интернет “Матер Божија” и као такав енциклопедија свега постојећег, Еко му је одговорио: “да свако са добром меморијом може да упамти и депонује одређену информацију, али да су много веће способности потребне кад треба да се одлучи шта да се запамти,  а шта је боље заборавити.”

Председник Костић је своје излагање заључио речима конзервативца да школе треба да се врате на Сократове и Платонове идеје о свестраном слободном дијалогу, наравно у сенци неизбежне “старомодне” етике. Баш ту му је, рече, пала на памет реченица: “Данас ми имамо превише ума, а премало карактера. Моје је мишљење да само школа, и универзитет у генеричком смислу, може постепено и чврсто усадити смисао у ову релацију. Али, не брините. То је само моје мишљење.”

Прави и непоправљиви вишеструки “ревидирац” Владимир – Волођа С. Костић! Са својим: “Добро јутро чаршијо, на све четири стране!” И, “Мож’ да бидне, ал’ не мора да значи.” Свака му је од ових задњих за тв-дневник, с тим што бих ја истакао и веома поздравио његову самокритику у вези са ‘премало карактера’. Премало карактера и неетичност је данас, не само његов проблем, него и проблем његовог Председништва и велике већине у САНУ.

Успут, Костић је тако брзо читао написано излагање да сам сигуран да 90% присутних није било у стању га нормално прати и у нешто смислено повеже то што он говори. Свима је на крају лакнуло, јер су схватили да је мала штета што ништа нису запамтили, јер ни Костић сам себе озбиљно не доживљава.

Цветковић геолог – стручњак за Сребреницу

Зачудих се кад видех да је међу стручњацима САНУ за будуће образовање и дописни академик Владица Цветковић. Сетих се да сам летос прочитао на линку: “Владица Цветковић, геолог, дописни члан САНУ и редовни професор Рударско– геолошког факултета у Београду оклеветао је српски народ да је починио геноцид у Сребреници, због чега је бурно реаговао председник СРС проф. др Војислав Шешељ:

Цветковић је веома истакнут у потписивању/дописивању на ‘купус’ радове

– Још једна комплетна будала постала дописни члан САНУ. Неки Владица Цветковић, редовни професор Рударско-геолошког факултета. Запео као Сивоња да је у Сребреници био геноцид. Кретену, прочитај Конвенцију о спречавању и кажњавању геноцида, где је прецизно дефинисано то кривично дело – написао је Шешељ на Твитеру.”[5]

Колико ограничен и необразован човек (иначе: професионални болоњизатор) мора да буде и додатно још социјално-политички аналфабета, “случајни србин” и “аутошовиниста[6], па да овако монструозно – опасно клевеће свој народ? Кога такав може да васпитава, образује и за будућност припрема?

Проверих и како је Цветковић у 48. години доспео 2012. године у САНУ. Те године је преминуо академик-геолог Марко Ерцеговац. Пошто је геолозима изгледа од ‘ћаћа остало’ да у САНУ четири места наслеђују, а Владица Цветковић се потрефио тада на месту декана Рударско-геолошког факултета УБ, упаде му младом секира у мед. На свом списку радова је, 24 године после дипломирања, у том тренутку имао тридесетак, већма купус, радова. Последњих 7 година је потписао/дописао још 90 радова, а онај академик Теодоровић само С. Малог јури (председник Владимир С. Костић са Ђорђем Шијачким никако да му у ракурс упадну – а они су прави шампиони САНУ у потписивању/дописивању).

Шта је то паметно имао дописни Владица Цветковић да поручи у вези са светском образовном будућношћу? Одмах на почетку је Владица “ухватио бика за рогове”. За њега су главна питања ко ће да формулише, спроводи и контролише промене у образовању и у каквој околини ће се оне дешавати. Питао се и ко су прави људи за остваривање циљева који су пред њима. Лако ћемо за промене. Зар није важније прво формулисати циљеве? Или он очекује да му туђинци циљеве напишу па да их испуњава? Као са “сребрничким геноцидом” којим су наши енглески вековни “пријатељи” хтели да нас “одликују”?

Интересантно је да никоме не смета што се ова конференција одржава без јасних идеја шта је то што не ваља у образовању сада, а још мање се зна и мисли о конкретнo мерљивим резултатима који се желе постићи у будућности.

Замислите колико је тешко све то формулисати и ускладити у једној земљи, а онда помножите проблеме са 1.000 да би добили тежину задатка који су пред себе поставили, ови престарели, и с конца и конопца прикупљени, “играчи” за све позиције и сва времена.

Цветковић је наставио рекавши је да је конференција на којој учествује погрешна конференција. Тачно је приметио да се ту понавља много тога што се догађало, и о чему се причало, на претходним конференцијама и правилно је предвидео да ће се слично дешавати и на следећој, Петој конференцији о будућем образовању. Ово ће му организатори сигурно уписати као фаул, јер се не сме јавно говорити да је њихов циљ баш да све то понављају и у тупе главурде локалних Абориџина усађују на свакој будућој конференцији. Даље је истакао да промене за будућност треба да обаве људи који су нам сада на располагању и које не треба да измишљамо, да су они у Академији и у академској средини, да су њихове карактеристике и природа дефинисни раније: “Они су из прошлости, они су одабрани у прошлости, ми контролишемо њихов квалитет у прошлости, морамо да се суочимо са будућношћу са људима из прошлости”.

После овако мудрог закључка остало му је једино да препоручи: “Не можемо се суочити с будућношћу ако немамо довољно људи, самоуверених, мотивисаних и способних, социјално и друштвено одговорних и креативних. Имамо ли их, или нам недостају? Важно је имати праве људе на местима где се доносе важне одлуке.”

::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::

Сва предавања са Конференције

Линк :

https://www.youtube.com/results?search_query=4th+ICFE+Main+hall

ЗакључциКонференције

Линк:

https://www.youtube.com/watch?v=TxkM8OVKwiU

:::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::

И ту Владица дође до главног питања: “Можемо ли ми одговорити на захтеве будућности, а да претходно не решимо претходна оштећења? Ја мислим да то није могуће, и наравно, ја мислим овде на земље или системе који су много ближи Србији него Немачкој или Швајцарској.”

Која су то претходна “оштећења”? “Болоња” која нас је уназадила, или бесмислени европско-НАТО пут на коме српска лумпен интелигенција годинама чергари?

Или Владица мисли да су Срби криви за “ратове деведесетих” па би пошао да се извињава Хрватима зато што су Србе из Српске крајине, док су били под заштитом Уједињених нација, под америчко– европским кишобраном и уз њихову помоћ, избацили са вековних огњишта?

Цветковићево излагање схватам као имплицитну препоруку да је хитно потребно да се исправи досадашња грешка владајућих структура које су га држале далеко од ‘високих места’ на којима се одлучује о важним државним питањима.  С моје стране, препоручујем му да се сети речи Милоша Обреновића: “Седи ди си ни за ди си ниси!

Још ми паде на памет да не би било лоше потсетити се историјских примера борбе с издајницима, шпијунима и диверзантима. Такав светао пример је Совјетска војна служба СМЕРШ.

Искоренити шпијуне и диверзанте

Један од успешних плаката СМЕРШ-а («СМЕРТЬ ШПИОНАМ»), што је скраћени назив за веома ефикасну војну контрашпијунажну службу Совјетског савеза у периоду од 1943-1946 године, на чији рад и успехе потсећају многи у данашњој Русији

Четврти наставак у среду, 11. новембра: САНУ И “КЛУБАШИ”, СВЕТСКИ, А ЈЕСУ ЛИ НАШИ?

……………………….

[1] 1.*Dragan Đuričin, Faculty of Economics, University of Belgrade (српска подружница Римскогклуба СПРК); 2.Nebojša Nešković, Secretary General, WAAS (СПРК); 3.Dragan Simeunović, Faculty of Political Sciences, University of Belgrade (СПРК); 4.Radmilo Pešić, Faculty of Agriculture, University of Belgrade (СПРК); 5.*Jasna Atanasijević, Presidency, Serbian Association of Economists, Belgrade (СПРК); 6. Ljiljana Marković, Dean, Faculty of Philology, University of Belgrade; 7.Tijana Čolak-Antić Popović, Director, Ethnographic Museum in Belgrade, Serbia; 8.Vesna Vučinić Nešković, Faculty of Philosophy, Department of Ethnology and Anthropology University of Belgrade, Serbia; 9.Aleksandar Baucal, Faculty of Philosophy, University of Belgrade, Center for Social Policy (CSP), Serbia; 10.*Tatjana Marković, Academy of Professional Business Studies, Belgrade ;11.*Aleksandar Vlahović, President, Serbian Association of Economists; 12.*Goran Pitić, Faculty of Economics, Finance and Administration, Metropolitan University, Belgrade, Serbia; 13.Vladan Devedžić, Faculty of Organisational Sciences, University of Belgrade; 14.Goran Bašić, Director, Institute of Social Sciences, Belgrade; 14.*Mirjana Kovačević, Head, Center for Dual Education, Chamber of Commmerce and Industry of Serbia (Director of Business Academy of CCIS: Steknite četvorogodišnje veštine za 12 meseci uz intenzivne Business Academy kurseve); 16.*Dejan Molnar, Faculty of Economics, University of Belgrade; 17.*Branko Urošević, Faculty of Economics, University of Belgrade; 18.*Blagoje Paunović, Faculty of Economics, University of Belgrade; 19.*Mladen Stamenković, Vice-Dean, Faculty of Economics, University of Belgrade; 20.Milena Stanković, Faculty of Electronic Engineering, University of Niš; 21.Aleksandra    Drecun, President, Intersection – Centre for Science and Innovation, Belgrade, Serbia; Director for Europe, Harvard Alumni Association; 22.Jovan Despotović, Faculty of Civil Engineering, University of Belgrade, Department of hydraulic and environmental engineering; 23.Danijela Kirovski, Faculty of Veterinary Medicine, University of Belgrade (specijalista iz Zdravstvene zaštite goveda) ;24.Milena Dragićević Šešić, UNESCO Chair in Cultural Policy and Management, University of Arts in Belgrade; 25.Vladimir Popović, State Secretary, Ministry of Education, Science and Technological Development of Serbia.

[2]Нико од професионалаца из просвете се није појавио. Формални позив да присуствују су добили чланови “Националног просветног савета”. Неколико њих (укупно их има 35) који су дошли да нешто чују, брзо је схватило о чему се на конференцији ради и побегло главом без обзира већ после неколико сати.

[3]1. EDU– LAB – EDU– LAB conference in Belgrade, Serbia17– 01– 2019

The Institute Mihajlo Pupin (University of Belgrade) and the Serbian Chamber of Commerce and Industry organised a conference entitled “Dual Education in Higher Education – Challenges and Possibilities“on January 15th 2019 in Belgrade, Serbia;

  1. BELGRADE WOMEN’S CYBER FORUM 2019: LAUNCHING CAREERS IN CYBER SPACE September 19, Belgrade City Hall;
  2. “Dual Education Serbia 2019: the role of the private sector

The conference was part of the ”Week of dual education in Serbia’‘ which took place from October 21– 25, 2019 in Belgrade, in organization of the Chamber of Commerce and Industry of the Republic of Serbia (PKS) and the Ministry for Education, Science and Technological Development of the Republic of Serbia, and in partnership with the Austrian Economic Chamber (WKO), Austrian Development Agency (ADA), Swiss–Serbian Chamber of Commerce (SSCC) and the German–Serbian Chamber of Commerce (AHK).

[4] Значење: поражени у борби су потпуно на милости својих освајача и не треба да очекују– или захтевају– милост.

[5]https://www.srbijadanas.com/vesti/info/sivonjo– kretenu– procitaj– nesto– dopisni– clan– sanu– oklevetao– srbe– zbog– srebrenice– seselj– brutalno– 2019– 07– 24:

[6]Термине овде написане италиком користим у смислу који им придаје Зоран Ћирјаковић.

Подели:

0 0 vote
Article Rating
Subscribe
Notify of
guest
0 Comments
Inline Feedbacks
View all comments