Балкан и суседи Србије, Друштво, Лист "ПОЛИТИКА", Политика, Србија

РЕШЕЊЕ ЈЕ МОДЕРНА ФЕДЕРАЛНА ДРЖАВА

ИНТЕРВЈУ ПРЕДСЕДНИКА СРЈ ДР ВОЈИСЛАВА КОШТУНИЦЕ „ПОЛИТИЦИ”

 

  • Понудили смо савршенији федерални савез, по америчком рецепту. –
  • Најважније је да влада Србије излази у сусрет очекивањима народа и да испуњава обећања. –
  • Верујем да ће сада нестати двојни аршини САД о томе шта је тероризам

 ПЕТАК 21. СЕПТЕМБАР 2001.

Интервју водио: Јово Вукелић

Поводом неочекиваног отказивања заказаних разговора председника СРЈ Војислава Коштунице и највиших званичника Црне Горе и Србије о будућности федерације што је најавило продубљивање кризе у односима две републике и у функсионисањусавезне државе, председник СРЈ Војислав Коштуница дао је ексклузивни интервју нашем листу.

Постоји решење за заједнички живот: Председник Коштуница говори за наш лист уреднику Јову Вукелићу
  • Најновији недолазак представника црногорске владе на састанак о будућности Федерације потврђује уверење да је опстанак и функционисање Југославије као федералне државе озбиљно уздрмано сталним непризнавањем Савезне владе, али и честим оспоравањем час савезног парламента, час Војске Југославије, час Ваше функције од владе и председника Црне Горе. Чиме објашњавате неочекивани наставак и чак појачавање такве политике непризнавања и бојкота Југославије од званичне Црне Горе и после демократских промена у Србији од 5. октобра прошле године?

То што јуче није одржан разговор између представника савезне власти, Србије и Црне Горе који стоје иза две платформе, две визије регулисања односа између Србије и Црне Горе, не сме да нас обесхра­бри. Међутим, разлози за неуспех овог првог покушаја су познати, они су се могли и наслутити. Заправо, могло би се рећи да је садашња власт у Црној Гори увелико изненађена од пре годину дана и обесхрабрена демократским променама у Србији. За садашњу власт у Црној Гори ствари су се добро развијале све дотле док је у Београду на челу савезне државе и под својом контролом Србију имао Слободан Милошевић.

…………………………..

Пешић као терориста

Запањен сам да председник Црне Горе бежи од преговора, а посвећен је дијалогу, духу толеранције и демократији. Цео свет, па и ми водили смо и водимо дијалог чак и са окорелим терористима од Рамбујеа, преко Бујановца, до Скопља, само да би се зауставило крвопролиће, или спречио сукоб. А председник Ђукановић неће да учествује у разговорима са савезним премијером Пешићем као да је он гори од терориста. Коме да то објасни – пита се Коштуница.

…………………………….

Власт у Црној Гори се могла изговарати приликама у Србији и појавом Слободана Милошевића. Милошевић је био сјајан изговор или сјајан аргумент да Југославија нема смисла, да будућности нема. Оног тренутка када су се ствари у Србији промениле тај аргумент је из руку оних који су заправо мање тежили за демократијом него што су тежили за државношћу Црне Горе, избијен. Требало је сада накнадно пронаћи нове аргументе зашто је Црној Гори боље изван Југославије него у њој, премда је цео свет после 24. септембра и 5. октобра, па и 25. децембра, почео да понавља формулу о демократској Србији и Црној Гори, демократској Југославији која представља најбоље решење и за Федерацију и за мир и стабилност у региону.

…………………..

Чуда у политици

Идеја о одвајању Црне Горе од Србије не наилази на одобравање скоро половине грађана Црне Горе. То сви знају, а најбоље Ђукановић. И он сада чека да га неко чудо спасе и да грађани промене преко ноћи мишљење. Али, тог чуда нема! У политици се чуда не дешавају, ту се помаци напред или назад остварују малим и ситним корацима. Чуда се дешавају на другим местима и у другим областима – објашњава Коштуница.

……………………………

  • Како наћи брзо и ефикасно решење за кзлаз из тешке државне кризе која прети неконтролисаним распадом државе кад нема воље за дијалогом?

– Ми смо радом експерата и политичара у Савезној и Републичкој влади дошли до новог решења. То решење треба да пружи велика права обема федералним јединицама. Да сузи права савезне државе али да оно што заиста припада савезној држави буде ефикасно извршено.

Дакле, ми смо, да поновим фразу коју су створили оснивачи Америке и употребљавали је, створили савршенији савез.

Понуђено је једно ваљано решење. Ђукановићева власт је остала практично без аргумената. Пред аргументима које су пред њу изнели представници Савезне владе и републичке владе својом платформом, пред аргументима које је износио свет.

Србија и Црна Гора се још налазе у провизоријуму због спорова у самој Црној Гори. Као и због немогућности да за идеју одвајања црногорски председник Ђукановић добије једну значајнију већину у Црној Гори. Те већине, по свим основима у којима се он одржава на власти, у Црној Гори нема.

  • Ако, ипак, пропадну преговори о будућности федералне државе, како, када и под којим условима се може одржати демократски референдум у Црној Гори чије ће резултате сви да прихвате и поштују?

– Све опције су могуће. Не дође ли се до споразума ево прилике Црној Гори да се изјасни путем референдума о будућности својих односа са Србијом. Ето прилике да неком алхемијом незнатну већину, коју је добио на претходним изборима, Ђукановић претвори у неку значајну већину, али поштујући при том све оно што се мора у таквим приликама поштовати, уставне одредбе, неке узусе који важе у погледу већине која је потребна на референдуму.

Шака гласова за растурање државе

Мене је запањила једноставно та неспремност да се и први корак у разговорима учини. Мене је запањила та неспремност, поновићу, у време када се у свету навелико говори о томе да предност мора имати дијалог а ето, како се врло често заговарало од западних званичника кад је реч о дијалозима на Блиском истоку, кад је реч о дијалогу на Балкану, да сви на неки начин буду укључени у дијалог, па чак и такозвани екстремисти и терористи, не би ли дијалог успео.

Треба само да утврдимо да ли се две платформе могу приближити. Да ли се та разна правила могу приближити. А, ако се покаже да је та разлика у правилима тако велика да разговори не могу ни да започну, онда их нећемо ни започети. Ја сматрам да дијалог треба да започне, али и минимум добре политичке воље за тај разговор је изостао. Али, већина добијена на референдуму мора да буде значајна већина. Морам да подсетим јавност како ствари стоје са променом државног статуса у Уставу Црне Горе. То је онај устав који чак није направљен ни договором Милошевића и Ђукановића, већ вољом самог Ђукановића.

Устав је у том погледу потпуно јасан. Он предвиђа референдум као претходно изјашњавање. Затим, после референдума предвиђа двотрећинску већину да би се утврдио референдум кад је реч о промени државног статуса. Затим, предвиђа двотрећинску већину у Скупштини да би се утврдио предлог уставних промена. Затим, предвиђа распуштање постојеће скупштине, расписивање нових избора, избор нове скупштине и затим усвајање опет двотрећинском већином у новој скупштини Устава или уставних промена чији је смисао у промени државног статуса. Тако ствари стоје по Уставу Црне Горе.

Кад је реч о референдуму, на њему мора постојати значајна већина, значајна разлика у таквом једном маленом бирачком телу као што је црногорско, између оних који јесу за независну Црну Гору и оних који су за заједничку државу. Исто као што сам сигуран да се то питање не може отварати сваки час. Исто онако као што сам сигуран, поменули смо то у једном тренутку, да ћемо поштовати одлуку донету на референдуму под демократским условима уз слободне медије уз ту значајну већину, свеједно је који се механизам примењује, може он бити 50 посто плус један, од укупног бирачког тела, а можемо претпоставити да ће број изашлих бити врло велики.

Сигурно ће преко 80 одсто бирача изаћи, али ту мора постојати значајна већина бар 60 према 40 одсто. У сваком случају то не може бити неколико хиљада гласова, не може бити шака гласова за растурање једне државе. Довољно су побуде за растурање државе које долазе од власти Црне Горе сумњиве да би још и сам поступак растурања државе био такав да се заиста за шаку гласова може растурити. То нигде у свету није било па неће бити ни у овом случају.

  • У Србији политичка размимоилажења и сукоби унугар ДОС-а, тачније ваше Демократске странке Србије и Владе Србије, настају због неслагања око начина спровођења и остваривања изборних обећања и циљева које је коалиција дала грађаиима. Шта конкретно предлажете и тражите да се промени у раду Владе Србије како би криза владајуће коалиције била решена, а ДСС опет био у Влади?

– Демократска странка Србије незадовољна је начином како Влада Србије ради. То је био разлог за излазак представника ДСС из Владе Србије. Оно што је кључно јесте како ће влада радити и како ће испунити дата изборна обећања. Циљ Демократске странке Србије није да буде у оваквој влади. То може бити циљ неким странкама које, заправо, свој опстанак једино виде у влади, због тога што немају реалне снаге у бирачком телу. Нама је циљ да се нешто у раду владе промени. Ако се то може променити уз учешће ДСС онда ће ДСС бити у влади. Ако се не може променити онда ДСС неће бити у влади. Ми смо то изласком из владе јасно показали.

Главни циљ ДСС је да влада добро ради, да уради нешто корисно и добро за грађане и државу. Има доста разлога за незадовољство оним што је досад постигнуто. Ствари се нису битно промениле. Кад је реч о реформама пореског система и када је реч о условима за приватизацију много се шта покренуло. Али, много шта није урађено. На крају крајева није урађено у самој влади. Она је састављена на један начин који је увелико споран. ДСС сматра да је та структура владе од почетка била спорна. Али, чинило се да ће се наћи неки начин да се промени та необична врста владе, која је једним делом састављена од министара, другим делом од потпредседника, тако да има више потпредседника него министара и да потпредседници имају већа права од министара.

Говори се како је Савезна влада скупа, како су њени министри три пута скупљи од сваког српског министра, како ова савезна влада оптерећује пореске обвезнике у Србији. То се говори из Владе Србије. Зашто би Влада Србије морала имати толико потпредседника и зашто она има колегијум чије постојање није правно регулисано, није уређено на ваљан начин. Дакле, колегијум доноси пресудне одлуке у Влади Србије, а то је један параправни део владе.

Влада затим у многим случајевима посеже за једном правном формом која је била уобичајена и у претходном режиму, а то су уредбе. Има доста примера да се ствари које би требало регулисати законом регулишу уредбама. Чак се важне одлуке доносе закључцима који се не објављују у Службеном гласнику, и то заиста потпуно разара нешто што би требало да буде један правни систем у настајању и заснован на начелу владавине права. Свега тога нема.

Имамо једну владу која не личи на праву владу, имамо уредбе којима се све више потискује законодавна активност, имамо низ уредаба којима се једноставно закорачује у надлежност савезне државе, дакле, на исти начин како се то чини и у Црној Гори. Имамо веома много тога што заиста доводи у питање оно начело за које смо се залагали на септембарским и децембарским изборима, а то је начело правне државе. Има такође претераног мешања у привредне токове, једног хиперактивизма који би требало да устукне пред стварањем некаквих нормалних нормативних и институционалних претпоставки за функционисање привреде.

  • Из иностранства, мећутим, стижу похвале за реформе које спроводи влада Србије?

– Иностранство се не бави тиме како ради једна влада поготову влада у једном делу државе, зашто би се тиме бавило. Иностранство се бави једино тиме колико једна власт у једној земљи у транзицији, у једном посткомунистичком друштву, испуњава његове захтеве. Дакле, колико му излази у сусрет кад је реч о стандардима који су постављени од међународних финансијских институција, уређивање дугова, кредита, сарадњу са Хаш­ким судом. Свет не интересује како, једна влада ради. Не интерееује га како народ  живи, то је нешто што треба да буде наша брига.

Ми морамо наћи начина да грађани буду задовољни. Захтеви иностранства морају бити испуњавани, јер је то услов нашег повратка у свет и изласка из изолације. То није спорно. Наравно, спорно је питање колико и како испуњавати те захтеве. Испуњавање тих захтева увек мора да се руководи нечим што се не може избећи. Мора се руководити стањем у земљи, расположењем јавности и још тачније приликама у којима народ живи.

Ако хоћемо реално ствари да посматрамо, овај народ је измучен једним режимом ауторитарним, санкцијама међународне заједнице, НАТО бомбардовањем 1999. године и тешко може да преживи, тешко може да опстане, и то су просто неке околности које се морају узети у обзир, посебно кад је реч о испуњавању тих спољних захтева. Међутим, мора се наћи нека мера; и у животу и у политици се на крају крајева нешто мери. Не можемо изаћи у сусрет сваком диктату света, од првог до последњег слова, да не уништимо нешто што је сама народна супстанца, што је основа једне државе. Мислим да ту главни проблеми настају.

Има оних који сматрају да у свему треба бити кооперативан и предусретљив, па макар нас и немало, макар нестали. Има и оних других који сматрају да ни у чему не треба бити кооперативан, а и једно и друго су крајности. Постоји и оно средње решење, опет долазимо на питање мере, морамо водити рачуна и о спољним захтевима ио унутрашњим захтевима, приликама у којима се живи, које нису ни најмање једноставне, мора се тражити неко решење не само у ослањању на спољну помоћ, него на неке реалне снаге у нашој привреди.

Не може се живети само од донација и кредита. Треба видети шта је са пољопривредом, шта је са малим предузећима, створити кредитне системе који би омогућили да преживимо на тај начин, а не да се само наша политика руководи тиме да испуњава спољне захтеве, да обмањујемо јавност и себе причом о реформама, које се на крају крајева своде на приче. Реформе постоје само онолико колико их обичан човек осећа. То је права мера реформи, не треба о реформама да говоре непрекидно политичари. На народу је да процени колико осећа реформе. У свим посткомунистичким земљама, оног тренутка кад је пао комунизам, створена су велика очекивања, сви су се понадали. Али, показало се да је реалност другачија.

Мора бити расправе о раду владе

Чак и у неким од земаља које су имале најстабилнији развој, најсрећнје прилике, дошло је до велике осеке у том расположењу, у том оптимизму који је био првобитно. Тако то мора бити и код нас. Хоћу да истакнем да су код нас прилике теже, а одговорност је на властима да учине све што је могуће да се ствари поправе, али не причом о реформама него неким реалним реформама за које треба пронаћи основу у ресурсима у самој држави.

Факсимил “Политике” од 21. септембра 2001.

Уколико би се већим учешћем ДСС у влади могла издејствовати та промена у раду владе, то је прихватљиво. ДСС није никад имала наспрам Савезне и републичке владе неке екстремне захтеве. Била је у том погледу врло уздржана. Према томе за нас персонална питања и кадровска питања нису прва питања. Питање је једноставно колико једна влада излази у сусрет очекивањима народа и још поред свега и изнад свега колико испуњава дата обећања.

………………

Kве6ек и Црна Гора

Канада има већ дуго проблем са регијом Квебек где су грађани тражили одвајање и стварање независне државе. На референдуму је та воља два пута проверавана и није било довољно гласова за ту идеју. Зато је направљен посебан Закон о јасности који ствара механизме како се то

питање не би постављало свака три дана и како би се спречило растурање државе, сем ако тај део државе није колонија или угњетена федерална јединица. Е, сада нека неко покаже да је Црна Гора колонија или Црногорци угњетани народ -подвлачи председник СРЈ.

………………….

О слону и мишу

– До 5. октобра прошле године званичкој Црној Гори је постојање и опстајање Милошевића на власти био сјајан аргумент за политику одвајања од Србије. Потом се, после 5. октобра. поставило питање зашто је Црној Гори боље ван Југославије, него у њој. Како је то било тешко доказати аргументи су тражени у прошлости, вековима се ишло уназад, чак до Дукљанске државе.

Неуверљивост аргумената наставила се новом тезом о немогућности живота велике Србије и мале Црне Горе у заједници, јер како да слон и миш живе заједно? Као и да их једна басна о томе не подучава. Али, и ту примедбу смо отклонили нуђењем решења из Платформе владе Србије и Савезне владе у којој нудимо опстанак заједничке државе и федерацију сличну оној коју има Америка. То је историјски познато као „савршенији савез”. Ко би могао да има нешто против таквог предлога кад су сви у свету ову идеју подржали -истиче Коштуница.

………………

Ми ћемо на одговарајући начин у јавности питање рада владе покренути. Мислим да је Скупштина најбоље место да се о томе разговара. Важно је да се разговор покрене а не да се избегне. Избегавање разговора је нешто најопасније. Ту врсту одговорности одговора о начину на који влада ради је претходни режим избегавао на све могуће начине. Они који су владу критиковали проглашавани су за непријатеља. Данас се то чини на један други начин утолико што се не говори о непријатељима и издајницима, него се говори о онима који су тобоже за реформе и онима који су против тих реформи.

То све опет преведено на други језик она предходна прича.  Дакле, мора бити отворености, мора бити слуха за критику.

Не бих био склон да стварам мит од нечега што је Председништво ДОС-а и што су расправе на Председништву ДОС-а. То је слика која личи на колегијум владе Србије, на политбиро. Оног тренутка кад у једној влади имате више партија расправа је неминовна. У земљама које имају ту срећу да нису прошле кроз ову несрећу кроз коју смо ми прошли и са проблемима са којима се они суочавају, дакле коалиционе владе на Западу, сукоби су мањи. Међутим, овде су и проблеми и сукоби велики.

О коегзистенцији цивилизација

  • Терористички напад на Америку прети да изазове дуготрајну нестабилност и нове конфликте у међународним односима. Намера најјаче екокомске и војне силе светаа да на терор одговори силом и објавом „неограниченог рата” једној или више исламских земаља та страховања појачава. Који је излаз из овог опасног стања?

– Хоћу да верујем да ће разум преовладати. На тероризам и терористичко зло и злочине који су почињени у Њујорку и Вашингтону, није се одмах реаговало што је врло охрабрујуће. Али, разлога за забринутост има јако много. Тероризам је тероризам ма ко га починио и ма ко био његова жртва. У овом тренутку у свету се преко разних “терористичких аката прелази олако и тероризам није узиман озбиљно, осим ако се радило о властитој кожи, или властитој кожи једине светске суперсиле – САД. Тек се тероризам у свој својој опасности сада показао. Али, страхујем да ти двојни аршини не остану и даље на делу. Надам се да ће се другачије гледати у САД на тероризам на Балкану.

Они знају да пипци Осаме бин Ладена увелико постоје на овом простору. У Босни, на Косову, у Албанији. У спрези са првим албанским председником Салијем Беришом те везе су постојале све време. Треба се и даље бојати једне ствари: да све оно што се дешава овде на брдовитом Балкану није исто што се дешава у Њујорку и Вашингтону, или у Чеченији, наравно. Ти различити критеријуми не смеју и даље остати на делу. Тероризам ће постати много транспарентнији него што је био до сада, а борба против њега ефикаснија, ако се ти аршини укину.

Коштуница: О тероризму не може бити дуплих аршина

Зато мислим да та двојност аршина мора бити избегнуга. На крају крајева, то се види и у самим перипетијама које прате настојање САД и садашње администрације да образују једну антитерористичку коалицију. Ко ће у њу ући и које ће то потре се изазвати између појединих арапских земаља, , шта значи укључење или неукључење појединих земаља, све су то сложена питања. Оно од чега се највише треба плашити јесте да се ипак не сагледа нешто до краја, што је дубље и озбиљније од самог тероризма, макар тероризам по својим последицама био страшан, а у Вашингтону и  Њујорку  је било страшно.

Чињеница је да су се на неки начин САД нашле у једној новој улози после распада комунизма и да ту своју улогу и своју позицијуу свету до краја нису јасно сагледале. Оно што је потребно јесте једна редефиниција те позиције Америке у нечему што је униполарни свет, те надмоћи, те улоге светског полицајца који може, без неких већих последица да функционише када једну земљу, као што је Југославија, треба бомбардовати 78 дана. Када се суочи и та земља са тероризмом у најфанатичнијем облику, а што се десило 11. септембра, онда једноставно ствари изгледају другачије.

Мислим да је раст тероризма оваквих неслућених размера изазван гушењем различитости међу цивилизацијама у свету од стране раније америчке администрације предвођене Билом Клинтоном. Свет је вековима живео кроз коегзистенцију различитих цивилизација, религија, култура, обичаја. Те цивилизације су постојале и развијале се паралелно једна поред друге, а свет је био раскошно разноврстан. Али, позиција надмоћи највеће светске суперсиле је тежила брисању и гушењу тих разлика. Обе владе Била Клинтона су провоцирале тај сукоб цивилизација својом улогом светског полицајца и тежњом за потпуном доминацијом у скоро свим сферама. Ту су заправо ти дубоки корени сукоба и прави разлози настанка и развоја тероризма. Зато сматрам да је потребно да се размишља и о редефинисању положаја САД у свету.

Поставите коментар

avatar
  Subscribe  
Notify of