Балкан и суседи Србије, Гост Аутор, Друштво, Репортаже, Србија, Србија и ЕУ

Каменом на Бога

СОЦИЈАЛНА ПСИХИЈАТРИЈА „СТАРЕ ДАМЕ“  ЕВРОПЕ

 

  • Европа није вољна да помогне несрећним мигрантима, па своје „прљаве послове“ поверава другима.

 

  • Иако многи сматрају да је реч о двоструким стандардима тачнија одредница понашања Европе је – лицемерје

 

  • Чак ни фотографија трогодишњег дечака „мигранта“ Ајлана Курдија, чије је беживотно тело море избацило на пешчану плажу ексклузивног Бодрума, у „турском Сен Тропеу“, није могла да раскрави замрзнуто срце Европе

 

Пише: Милош Лазић

Својевремено је објављена једна чудна вест: „Словеначки новинар и публициста Себастјан Ерлах изазвао је сканадал након што је у расправи на Твитеру, у којој се појавио предлог да се у Словенију примају само мигранти хришћанске вероисповести, одговорио да би он био радикалнији, и да би на мигранте који се приближе граници требало пуцати без обзира на њихову религијску припадност.“ Јер, „Бог ће већ знати који су његови”, написао је он и изазвао свеопште згражавање кад су поруку са друштвених мрежа пренели и локални медији. Зарад ширења мржње и нетолеранције према избеглицама ваљда му је одузета награда коју је две године раније добио због ангажовања у промоцији „демократских и европских вредности на којима је утемељена Словенија“, а претило му је и искључење из Словенчке демократске странке.

Нажалост, он није био само усамљени појединац, већ глас донедавно непознате, ксенофобичне Европе која је свесно затурила способност да се стиди.

Ако није реч о суровом подсмевању „чистунцима“, алал им промоција демократије и европских вредности! Зато се чешће представљам као келнер у пензији, учитељ пливања и сродних дисциплина, или сакупљач секундраних сировина по београдским контејнерима, него као новинар и публициста.

                                     Први смо стигли

Мало је делова напаћене Европе чији се житељи могу похвалити да су им преци ту одувек, па смо сви ми некакви колонисти, негдашњи мигранти: неки су дошли раније и пустили корење, неки касније па су се тек жилицама ухватили за земљу, али готово никоме породично стабло није проклијало на простору где данас живи. Бајка о аријевској раси завршила се открићем да су једино Роми сачували гене тог изгубљеног народа из Подкавказја, односно са североистока Ирана. Мада, из тога би се могло закључити да су чак и Аријци били некакви мигранти. Не као данашњи, нити да би населили прибалтички регион, негдашњу Карантанију, или делове Балкана, али ипак скитнице у потрази за бољим, или бар сигурнијим.

Слика пребијеног мигранта у Хрватској

Зашто би, онда, Себастијан Ерлах, новинар и публициста, још и дипломирани богослов католичке и демократске провенијенције, припуцао на избеглице чим се примакну границама Словеније, чак и ако би се доцније, наравно посмртно, установило да су били хришћани? И због чега су његовим „хуманим решењима“ озбиљне новинске агенције придале толики значај? Да ли је то кокетирање са разгоропађеном ултрадесницом (неонацистима!), или указивање на неке ветрове који дувају с те стране европске политичке сцене, не зна се, али резултат може бити погубан.

Наиме, Виктор Орбан, премијер Мађарске, хвалисао се уоколо жичаном оградом на граници са Србијом као својим личним доприносом спасавању напредног дела човечанства од најезде варвара „чија се култура радикално разликује од хришћанске Европе“ – дакле римокатоличке, протестантске и евентуално унијатске.

Да се у решавању овог проблема користе „радикални методи“ упућује и то што је Средоземно море, посебно око острва Лампедуза, за последњих неколико година прогутало више бродоломника него у целом прошлом веку, чему није посвећено иоле пажње иако је реч о податку над којим би требало сви да се замисле.

То се дало наслутити онда кад се почело са социјалним и семантичким одређивањем статуса тих несрећних људи, када су се и озбиљни научници ухватили у коло наводних учених расправа о томе да ли је реч о економским мигрантима, обичним скитницама, или избеглицама.

Тешки услови живота у збеговима

На овакву квазинаучну замку први је указао наш колега Мирослав Стојановић на почетку мигрантске кризе, и то  тврдњом да се Европа суочава са жетвом плодова које је она, или бар неке од чланица Европске уније, посејала на северу Африке, на Блиском истоку и по централној Азији, односно у Сомалији, Либији, Ираку, Сирији, Курдистану, Бангладешу, Авганистану… (дописати по сећању).

          Замрзнуто срце  Европе

Остаће, међутим, вечита тајна зашто се иста та хришћанска Европа није претерано забринула када је пре нешто више од две деценије, готово у једном дану (5. август), у Србију пристигло барем двестотинак хиљада „миграната“ бежећи од сасвим извесне судбине у суседној Хрватској? Па и данас у Србији живи око четрдесет две хиљаде Срба из Хрватске са статусом избеглица, што је тек административна одредница која се не односи и на око сто педесет хиљада злосрећника који су у међувремену узели наше држављанство, и бар неколико хиљада њих који су успели да се врате на своја огњишта (или пре згаришта). А, колико је избеглица из Босне и Херцеговине, или „привремено расељених“ из покрајине Косово и Метохија, не зна се, свеједно што је махом реч о људима који више немају где.

За четири године, колико су трајали оружани сукоби на тлу негдашње Југославије и још две године ратовања против терористичке ОВК на Косову и Метохији, али и после тога, под патронатом УНМИК-а и Еулекса, Србија је поново постала земља избеглица… са свим последицама које њихов тужни статус доноси – и њима, и држави.

А то што се Србија данас са поштовањем и саосећањем односи према тим несрећним људима, мигрантима или избеглицама, свеједно како их зову „с оне стране жице“, ствар је болног искуства које нација стиче још од 1690. године и прве сеобе (читај: бежаније) након Великог бечког рата, у којем су се Срби сврстали уз Европу, односно Аустрију, и то прескупо платили.

Сада, кад се Европска унија сусреће с нечим сличним, спао је повез с очију богиње Јустиције, а језичак на њеним теразијама вуче на тас на којем су „европске вредности“, иза којих се скрива животни стандард домородаца. Европа, једноставно, није вољна да помогне тим несрећним људима, а своје „прљаве послове“ поверава другима. Иако се сматра да је реч о двоструким стандардима, много тачнија одредница је – лицемерје.

Трагедија: Фотографија дечкића Ајлана Курдија која је потресла већи део света

Јер, како би друкчије могла да се протумачи генијална идеја Николе Саркозија, тада премијера Француске, да се сви мигранти сатерају у два „тријажна логора“, који би се налазили у Бугарској (која јесте чланица ЕУ али није у шенгенској зони) и у – Србији?

Чак ни фотографија трогодишњег дечака „мигранта“ Ајлана Курдија, чије је беживотно тело море избацило на пешчану плажу ексклузивног Бодрума, у „турском Сен Тропеу“, није могла да раскрави замрзнуто срце Европе којој, иначе, посебно прија кад је називају „Стари свет“, па још и колевка западне цивилизације!

::::::::::::::::::: * ::::::::::::::::::*:::::::::::::::::::::*::::::::::::::::::::
Судбина Нафи Хамида 

На нашу срамоту, и Србија је допринела стварању избеглица које данас у таласима запљускују обале Европе

Маја 2004. године боравио сам у окупираном Ираку, а како се нисам акредитовао у „прес комесаријату“ тада привременог цивилног надзорника те напаћене земље, оданде сам, уместо компилација званичних саопштења и унапред штампаних интервјуа с војним и другим званичницима, послао или донео прегршт аутентичних и изузетно занимљивих репортажа.

Још су вођене спорадичне борбе, а најжешће је било у Фалуџи, граду на само тридесетак километара удаљеном од Багдада који су потресале удаљене детонације. Ипак, оно што је објективном извештачу одмах засметало било је то што су „коалиционе снаге“ у Фалуџи ратовале против сунитских бораца, а истовремено су све војне и цивилне обавештајне службе тражиле Муктада ел Садра, верског лидера шиита који се нашао на челу њиховог покрета отпора? Таква „сегрегација“ била је доливање уља на ватру верски увелико подељене земље, мада се свака политика, па и она ратна, увек води иза кулиса. Плодови такве политике убирају се данас, а највишу цену, не рачунајући злосрећнике који су морали да оставе своје домове, успомене и наде, плаћа Европа.

Али, и негдашња СР Југославија је томе дала свој скроман допринос!

                                                                     Прављење избеглица

          Благодарећи поверењу које сам стекао код домаћина, готово сва врата су ми била широм отворена, а сви саговорници доступни, бар у мери коју је допуштала обострана сигурност. Али, било је ту и неформалних сусрета са срдачним дружењем, најчешће с „Југословенима“, како су тамо без цинизма називали бар тридесетак хиљада Ирачана који су се у срећнијим временима школовали, или су радили у нашој тада већ растуреној домовини. Један од њих је био и четрдесет двогодишњи Нафи Хамид, увек насмејан, и дозлабога срдачан човек који је српски говорио као арапски, па и боље! Непогрешиво, и без акцента!

Трагична судбина: Нафи Хамид, први с десна, маја 2004. у Ираку, у средини репортер Милош Лазић

Нафи је у свом стану, на последњем спрату модерног здања у „зеленој зони“ Багдада, на зиду држао огроман дрвени крст, па сам тако дознао да је предани верник старосиријанске цркве, једне од најстаријих у хришћанству, али и да у Ираку, уз седамдесет одсто шиита и двадесет одсто сунита, живе још и друзи, зараостроанци и, чак, осам одсто аутохтоних хришћана. И њих, припаднике мањинских вера ваља споменути, јер их је највише у колонама несрећних избеглица који безуспешно куцају на замандаљена врата Европе.

Нафи Хамид је пола живота провео у Београду, где је завршио школу, започео приватан посао, купио стан, засновао породицу и поднео молбу (или захтев?) за упис у држављанство Србије. А ипак, себе је сматрао избеглицом. Кад је 2003. године свргнут Садам Хусеин, уз олакшање, заскочила га је зла слутња: и за судбину Ирака, и за своју сопствену. Испоставиће се, нажалост, да је био у праву.

Крајем прве године рата, Нафи Хамид је добио службени допис да му се ускраћује даљи боравак у СЦГ. Дакле, да га нова демократска власт сматра непожељним, и да му ускраћује даље гостопримство. Исти тај допис добили су вероватно сви Ирачани који су тада живели код нас, али озбиљне новине, па чак ни таблоиди, о томе нису извештавали, нити је ико поставио питање – зашто?

Почео је, узалуд, да обија прагове надлежних државних институција: у Министарству спољних послова тврдили су да не знају о чему је реч, док му је у Министарству унутрашњих послова без увијања речено да свака држава има дискреционо право да ускрати гостопримство било ком странцу, и да то право користи и СЦГ. И без образложења! Објашњење да га враћају у земљу захваћену ратом није претерано гануло срца равнодушних чиновника, па се поново обрео у Багдаду.

Био је срдачан и увек насмејан, а нимало злопамтило, што је додатно посрамило београдског новинара због неразумних бирократских поступака ондашњих власти и људи који су морали знати шта ће се са њим догодити свеједно ко изађе као победик у том неравноправном сукобу.

Савест на провери

Од тренутка кад је четири године касније до Београда стигла вест да је Нафи Хамид убијен приликом некакве „рутинске контроле личних исправа“ на самом улазу у зграду у којој је живео, савест не да мира, а осећај кривице је само појачан колонама злосрећних избеглица које ових дана, месеци или година пролазе кроз Србију на путу у какву-такву сигурност.

Нафи је сахрањен у родној Басри, јединој луци на обали Шат ел Араба, у којој су и корени кувајтске краљевске династије, а воштанице за покој душе запаљене су му у београдском храму Светог Арханђела Михаила, у Саборној цркви.

Да ли је морао да погине? Не, наравно. Ни он, ни хиљаде „Југословена“ којима је ускраћено гостопримство. А, да је остао у Београду, Нафи би данас вероватно био међу оним честитим људима који искрено брину и старају се о избеглицама (прозваним „мигрантима“ како би се избегле сумње у сопствену савест), помагао им како уме и колико може, у чему би свима њима од велике помоћи било његово знање арапског језика.

Због тога изједа осећај неспокоја, иако је Србија, чак и не слутећи, била само наивна саучесница у том злочину.

Да ли су несрећни Ирачани 2003. године заиста представљали опасност по безбедност земље, или су најурени по препорукама „пријатеља са запада“, никада нећемо сазнати, али остаје нада да ће и таква одлука, и тај поступак, барем мало узбуркати савест оних који су својевремено учествовали у овој нехуманој епизоди. Или им је и данас свеједно?

Поставите коментар

avatar
  Subscribe  
Notify of