Годишњица масакра у Бјеловцу

Старци, жене и девојке убијани на кућном прагу, у заробљеништву и бебе

  • Славка Матић којој су тог јутра убијене две ћерке и муж ишла је у Хаг да сведочи, тамо су је, причала ми је једном, испитивали као да је она злочинац, као да је она побила оне људе у Бјеловцу

Пише: Зоран Шапоњић

На данашњи дан, 14. децембра 1992. године, снаге 28. дивизије тзв. Армије БиХ из Сребренице под командом Насера Орића у зору напале су село Бјеловац крај Братунца и у наредних неколико сати у овом и у селима Сикирић и Лозничка Ријека побиле 68 Срба. Спаљено је 350 српских кућа и других објекта, сва покретна имовина, стока, храна, пољопривредне машине, све је покрадено и однето пут Сребренице.

Брано Вучетић из Бјеловца, коме је тада било девет година, на данашњи дан постао је, не својом вољом, нежељено сасвим, симбол српског страдања на Дрини. Брану су тог дана убијени отац Радован и старији брат Миленко коме је било тек 17 година. Три месеца раније Брану је убијена и мајка, у заседи муслиманских снага, док је из Братунца долазила кући у Бјеловац да Брану Радовану и Миленку, који су остали код куће, донесе залогај хлеба.

Као дечачић Брано је заробљен са другим мештанима Бјеловца, одведен у логор у Сребреницу, тамо је остао 55 дугих и предугих дана. Док су га Насерови борци крвавог спроводили у заробљеништво, у шљивику више куће видео је убијеног брата Миленка. Касније је сазнао да му је и отац мртав.

У Сребреници, следећих два месеца, заробљена деца повремено су у влажном, хладном подруму добијала по кришку кукурузног хлеба и по флашу воде, батине су биле много редовније. У Сребреницу су, у заробљеништво, тог дана са мајком Миром одведени и Немања Филиповић коме је било седам месеци, његова сестра Оливера Филиповић од три године. Храбра жена тог јутра у Бјеловцу своју децу и Брана покушала је да одбрани бомбама.

Мира је у подруму у Сребреници, поцепавши део своје одеће Брану превила ране које је задобио када је у кућу у којој су били убачена бомба.

“Нисам одмах знао да сам рањен. Само ми се маглило пред очима. Они су упали у ходник, псују нам мајку. Одмах су почели да нас туку. Миру највише. Песницама, ногама, кундацима… Њени Немања и Оља су вриштали. Упао је један висок, са брадом, витлао је великим ножем и кренуо према нама. Испречио му се један други, кога су звали Миш, говорећи да нас је он похватао, па ће он и да нас коље, да за то има времена”, причао ми је својевремено Брано сећајући се крвавог децембарског јутра у селу.

Насерови борци у Бјеловац су изненада упали пред зору. Убијали су, мушкарце, жене, старце, децу, девојке, где су кога затекли. Слободан Петровић имао је само 15 година, Достана Матић 80, убијена је на кућном прагу. Неки од мештана покушали су да се бране, мањи део покушао је да се преко Дрине докопа Србије. Многи су страдали у заседи близу реке, други су убијани док су преко реке бежали у чамцима.

“Из сна су нас пробудили пуцњава и јаке детонације. Није било свануло кад су муслимани упали у село. Неки мештани су одмах убијени. Погинуо ми ј е и 18-годишњи син Грујица и још много чланова пире породице”, сведочио је својевремено мештанин Крсто Ранкић.

Радојки Филиповић тог дана су у Бјеловцу убијени супруг Драган и свекар Драгољуб. Тело старице Божане Остојић није нађено ни после три деценије. На кућном прагу убијена је и Злата Јовановић којој је било 87 година, поред ње нађени су убијени и Златин син Милан, унук Раденко. Три генерације Јовановића у једном дану.

Уз Брановог брата Миленка, убијени су дечак Чедо Миладиновић коме је било 15 и Слободан Петровић од 16 година.

Неко је израчунао да је свака српска кућа у Бјеловцу тог дана изгубила, у просеку, по два члана породице.

Злочини Насера Орића…

Славки Матић тог јутра у кући су убијене ћерке Сњежана и Гордана и муж Радивоје, кућа опљачкана и запаљена, несрећна жена остала је сама на свету. Славка је ишла у Хаг да сведочи, тамо су је, причала ми је једном, испитивали као да је она злочинац, као да је она побила све оне људе у Бјеловцу оног децембарског јутра.

У ствари, у њеној, до пола обновљеној кућу у Бјеловцу на чијем је прагу нашла побијене ћерке више смо ћутали но причали. Шта ту има да се прича.

После 55 дана заробљеништва, Брано Вучетић, дечак од кога су остали тек кости и кожа, са видним ранама по лицу, стајао је пред српском комисијом за размену  заробљеника у Скеланима. Кад су га питали куда да га воде једва је успео да изговори – “Не знам… Код тетке и теча…”.

Од тог дана Брано је постао члан породице Достане и Ивана Петровића којима је 14. децембра 1992. године у муслиманској заседи погинуо син Младен коме је била 21  година, а шест година старији Славиша тешко рањен у ногу.

Дуго се Брано лечио од последица задобијених рана, тамновања, гладовања, страхова. У прво време повремено је губио памћење, заборављао да чита и пише…

За злочин у Бјеловцу, побијене цивиле, старце, жене, за децу одведену у заробљеништво нико још није одговарао. Насер Орић у Хагу је правоснажно ослобођен и за овај и за многе друге злочине по српским селима на левој обали Дрине. По селима уз Дрину нису обновљене ни све куће тада миниране и попаљене, неки од преживелих и даље немају где да се врате.

У порти цркве Светог пророка Илије у Бјеловцу данас ће бити служен парастос за 109 Срба побијених у овом и околним селима током рата 90-их.

Семе Вучетића крај Дрине није се затрло. Брано се оженио, са супругом и децом живи у Братунцу.

“Нема у мом срцу мржње. Нити мени треба освета нити за њом вапим. Kао и други којима су побијени најмилији вапим за правдом. Па, ваљда је моја бол иста, ваљда и мене боли као и мајке Сребренице. Нико још није одговарао за моју мајку, мог брата, мог оца, комшије, пријатеље, правда нама треба. Срби су осуђени на хиљаду година затвора, на другој страни – нико. Истина нам је преча од свега, због живота И будућности”, рекао ми је Брано пре коју годину кад смо разговарали.

А бол за мајком, братом, оцем, она је вечна, она нити пролази нити ће кад проћи. Рана на срцу која никад неће зарасти.

“Kукаћу за мојима док сам жив”, рекао ми је једном Брано.

https://rt.rs/srbija-i-balkan/66810-bjelovac-godisnjica-masakr-brano-vucetic/

Насловна фотографија: РТ Балкан/Зоран Шапоњић

0 0 votes
Article Rating

Related posts

Вук и српски језички поломи

Gost autor

Политику СНС било немогуће предвидети, санкције Русији би нас потпуно разориле

Јово

За шта се 16. марта више гласало: за своју корист или за своју штету?

Јово
Subscribe
Notify of
guest
0 Comments
Inline Feedbacks
View all comments
0
Would love your thoughts, please comment.x