NATO, Балкан и суседи Србије, Друштво, Идеје, Косово и Метохија, Култура, Политика, Република Српска, САД (Америка), Свет (планета), Слободе, Србија, Србија и ЕУ

Вучићев десни лупинг

Чешљање бабâ

  • Имамо посла с политичарем који националистички романтизам користи само као изборни програм и паролу, краткорочно и једнократно
  • Након избора пустиће низ воду не само генерала Младића него целокупан корупус српских националних и државотворних интереса који су у супротности са његовим властодржачким и тајкунским интересима
  • Добар део бирачког тела Србије генерала Младића не доживљава као ратног злочинца, односно појаву генерала Младића разуме као сложену и значајну
  • Ни једно питање које одговара српском националном интересу Вучић неће отворити. Он много више чини за интересе наших непријатеља, него што то чине сами непријатељи

Пише: Славко Живанов

Када смо у фебруару ове године говорили о актуелном избору патријарха СПЦ, истакли смо доминирајући правац хода Вућићеве пропаганде у наредних годину дана. Прогнозирали смо још тада, на основу трендова, да ће се један од битних ослонаца изборне кампање утемељити у реанимацији националистичког романтизма. Односно, Вучић потпирује и повампирује најпримитивније, простачке шовинистичке рефлексе једног дела бирача, али и национална осећања наивних, поручујући им да је он несумњиво патриота који не само успешно брани националне интересе, већ то чини једини на политичкој сцени. Таквих политичара и данас, и у историји, било је сијасет, али овде и сада имамо посла с једним који националистички романтизам користи само као изборни програм и паролу, краткорочно и једнократно, због постизања бољег резултата на изборима и тиме све везе с тим престају.

Пре неколико дана у Његошевој улици у Београду „неко“ је на зиду зграде преконоћ насликао генерала Ратка Младића – и медији су експлодирали. Невладине организације добиле су високооктанско погонско гориво, директно инјектовани адреналин у само срце активизма. Све англосаксонско у Србији и региону кренуло је у крсташки рат против зидног молераја, а празноглави момци у црном, вероватно за „две црвене“, чували су фасаду. Било је ту и мноштво доконе пандуровине у цивилу што је, претходно, проблем криминала у Србији решила уз паролу: „кад не можеш да их победиш, онда им се придружи“, па је перформанс обећевајућег потенцијала могао да крене пуном паром.

Медији и тзв. цивилни сектор, који су под контролом Светске владе*, закључили су, лако и брзо, да се Србија враћа у деведесете, да је Вучић показао свој природни, искрени радикалски карактер и да ће, колико сутра ујутро, послати тенкове на Словенију и даље редом, при чему ни Лондон и Париз нису сигурни.

Пријатељско окружење, српски вековни добри суседи нису дремали већ су на овај набачени зицер из Београда поентирали подржавајући тврдње невладиних талибана и ленглијевских медија додајући покоји децибел таламбасима, а Вучић је исказао прилично убедљиво одсуство здраве свести и здравог разума тврдећи да полиција није чувала мурал него јавни ред и мир (!?). Односно, како Вучић резонује и капира ствари, то што активистима тзв. невладиних организација није дозвољено да прекрече и ижврљају мурал, није чињено због заштите мурала, већ због заштите јавног реда и мира. Илити, осликавање зидова фасада с јавним редом и миром нема никакве везе, али његово прекречавање је атак на јавно устројство и спокој – пар екселанс. Барем у глави председника СНС то изгледа тако и сасвим логично барем због поенте која следи: Ерго, кад се све то са Младићем, муралом и јавним редом и миром већ некако десило, сасвим спонтано по Вучићевом дубоком разумевању ствари, не треба пропустити шансу да се у истој изјави нанижу све могуће и немогуће аналогије са виновницима ратних злочина на свим другим странама. Шта је замислио то је и урадио приде добро пазећи да осликавање генерала Младића не прикаже у негативном светлу. Трудио се да прецизно емитује довољно улизичког материјала ка неким циљним групама како би их преварио и убедио да на појаву генерала Младића и он и они гледају истоветно, са симпатијама и у позитивном светлу.

Али превариће и групу национално осетљивих бирача, као и све остале грађане Србије. Јер, Вучићу је само стало да такав утисак створи, приброји који глас, а лако ће након проглашавања изборних резултата пустити низ воду не само генерала Младића и његове фанове него целокупан корупус српских националних и државотворних интереса који су у супротности са његовим властодржачким и тајкунским интересима.

Сасвим је могућно да добар део бирачког тела Србије генерала Младића не доживљава као ратног злочинца, односно да појаву генерала Младића разуме као сложену и значајну. Учинак генерала Младића у овдашњој новијој историји не би се објективно могао свести само на дешавања око Сребренице. То је многим Србима јасно и због личних сведочанстава, а и због многих других елемената, а најпре због истине коју многи затрпавају. Тако ствари стоје са садашњим генерацијама Срба, а како ће бити у будућности зависиће од многих параметара. То зна и Вучић, зато се додворава, зато је истрчао и испречио се тим људима приказујући им се као неко близак.

Међутим, посао није завршио па оваквих акција биће барем до пролећа следеће године. Честих, мање-више успешних, провоцирајућих и иритирајућих. Пљуштаће рафално од стране власти. Оне неуспешне, попут оне с Капетаном Драганом, гураће се под тепих, а оне успешне, попут ове са генералом Младићем, претвараће се у шпанске серије без краја, смисла и поенте. Поуздан тест по којем ћемо знати да ли су те акције директно спроведене од стране власти или су некако друкчије искочиле на светло дана биће количина настале штете по саму власт. Што су те акције смешније, апсурдније, безубије и потпуно безопасне по власт, вероватноћа да их сама власт спроводи расте вртоглавом брзином. Зато су узалуд наде неких да ће Вучић подржати Додикове претње у БиХ, нити ће покушати било шта значајно у враћању српског суверенитета на Косову и Метохији. Ни једно једино питање које одговара српском националном интересу, а противно је интересима САД, Енглеске и Немачке Вучић никада неће отворити. У том смилу он много више чини за интересе наших непријатеља, него што то чине сами непријатељи. Ова власт не жели озбиљно да отвори ни питање положаја српске заједнице у Хрватској, или ма где у окружењу, што је легитимно, нужно и сасвим безазлено. Али, истовремено, свом бирачком телу исцурелог политичког мозга, Вучић се приказује као национални јунак и патриота каквог Срби у својој историји имали нису, ни од сарматских ни од Лужичких Срба, ни од средњовековних династија до дана данашњег.

Елем, док су с једне стране летела јаја ка фасади, а на другој страни Вучић приказивао своју фејк патриотску искежену фацу потенцијалним бирачима, Влада Србије усвојила је Предлог закона о референдуму и народној иницијативи по добро уходаној пракси октроисања нормативе брзо и у тишини. Укратко, Вучићевој Влади се чини да би корисно било да на будућим референдумима било каква већина доноси одлуку и да власт може, ако се на референдуму грађани определе супротно предлогу који власт гура, сваке године поновити исто питање с тенденцијом да то питање понавља докле год народ не гласа онако како власт жели. И даље, ова Влада сматра да би сваки грађанин требало да плати оверу свога потписа нотару ако учествује у народној иницијативи, чиме је Вучићева влада још једном показала свој несумњив демократски карактер за увођење такси, акциза, глоба, намета и сл.

Иако такво законско решење не би подржао ниједан разуман, интелигентан и поштен Србин, Вучићев поредак управо на њему инсистира за шта одмах стижу данајски поклони. Напредњачки предлог порођен је на основу препорука Савета Европе а хитро га је поздравила и Венецијанска комисија. Још једном је тај пријатељски запад промптно показао Србији палац на горе охрабрујући је да баш тим путем крене. И мноштво Срба опет је поверовало да то чине због пријатељства, а не зарад експлоатације и колонизације. Тиме је циркус са муралом комплетиран па Срби заиста могу да се баве нечим веома битним – молерајом, а не припремом да се из Устава Србије елиминише цела једна српска покрајина, а успут, као цубок, да се омогући компанији „Рио Тинто“ да прекопа Србију, извади из земље шта јој треба, а у земљи и њеној површини, у води, и у ваздуху похрани довољно отрова за вечност.

Срби одавно не виде очигледне ствари. Ангела Меркел је у Београду потврдила да је Немачка заинтересована за пројекат рудника Рио Тинто иако је сваком нормалном и елементарно образованом човеку јасно да рударска технологија коју намеравају да користе не може да прође озбиљну еколошку контролу и легислативу ЕУ. У Европској унији такав рудник ни у једној земљи чланици не може да постоји. А Србима тај закључак не значи ништа. Они као да не умеју да преведу речи Ангеле Меркел на српски, и схвате, да им је заправо поручила, у центру Београда, да Србија никада неће бити Европска унија. Србија Европској унији, тачније, Енглезима, Немцима и Французима треба само као колонија, економски, геополитички и безбедносни ресурс.

На концу, у целој овој ствари могао би да се уочи и један позитиван тон колико год многи хтели све да отрују и загаде. Читаву акцију против мурала генерала Младића повела је једна искрена активисткиња невладиног сектора, Аида Ћоровић и она је свакако својеврсна жртва у овој ствари, иако из читаве приче неће књижити ни најмању штету. Напротив. Али, да ли је некаква слична акција уопште замислива у Сарајеву, Загребу, Сплиту, па чак и Новом Пазару? Да ли можемо замислити да у Загребу неки Србин хоће да прекречи мурал Фрањи Туђману или Алији Изетбеговићу у Сарајеву, осумњиченим ратним злочинцима којима Хашки трибунал није стигао да суди јер су умрли? Можемо ли замислити сличне догађаје и одмазду већине, државног апарата и друштва? У Србији су сличне ствари могуће, и хвала Богу да је тако. У Србији би свако требало да има право на политички став, на слободно мишљење и слободно изражавање. Србија би требало да буде земља слободних људи, али, на жалост, у Србији је све више оних који би да је поробе, али и оних који се добровољно одричу слободе. А ван Србије готово да нема несрба који би Србију волели да виде слободном. И чак у таквом скору Србија је далеко слободарскија од многих.

Међутим, у целој овој политичко-медијској ујдурми о цивилном сектору, ратним злочинима, српским властима и белосветским моћницима чула се једна отровна теза. Тзв. активисти цивилног сектора кажу да ће однос Запада према Србији бити управо овакав какав јесте све док и последњи Србин не призна геноцид у Сребреници и све остало што из тога произлази. Наравно, активисти Светске владе и ленглијевски цивилни сектор не сумњају да се такво што уистину десило, јер они одувек прилагођавају чињенице сопственим ставовима. Њима је све јасно, чак и то кад ће Запад да промени однос према Србији. А у сличној заблуди био је и Зоран Ђинђић. Мислио је да ће демократизована Србија, Србија без ауторитарног Милошевићевог режима уживати другачији третман на Западу. Силно се преварио, а био је барем десет пута паметнији од ових његових наследника.

*Појам Светска влада односи се на неформалну групу империјалиста, власника мултинационалног капитала, богаташа и моћника који су сконцентрисали економску, политичку и безбедносну моћ. Ову групу чине европска аристократија и мултимилијардери „обичњаци“ и контролишу све полуге моћи англосаксонске сфере утицаја.

Илустрација: Миросав Вујовић, карикатуре: Душан Петричић

Подели: