Балкан и суседи Србије, Гост Аутор, Друштво, Политика, Свет (планета), Србија

Британцима одговарао напад Немачке на Југославију 1941. године

Демонстрације у Београду 27.  марта 1941. у знак протеста због потписивања Тројног пакта Југославије са Немачком, Италијом и Јапаном довеле су до Војног пуча и обарања Владе Цветковић-Мачек

Место и положај кнеза Павла Карађорђевића у вртлогу историје (2)

  • У Југославији је у лето 1937. избила Конкордатска криза због ратификације међудржавног уговора Ватикана и Југославије који првенствено регулише положај Римокатоличке цркве. Главна оптужба против Владе је тврђење да је Римокатоличка црква постала повлашћенија у односу на Српску православну цркву.
  • Председник југословенске Владе Драгиша Цветковић и Влатко мачек, председник Хрватске сељачке странке 26. августа 1939. су потписали споразум о стварању Бановине Хрватске у границама које нису имале, првенствено, никаквих историјских упоришта. То је означило федерализацију Краљевине Југославије.
  • Неспорно је да је Велика Британија са Југославијом „играла“ политичку игру руководећи се својим стратешким и глобалним интересима. Британија је била одлучујући политички чинилац у најважнијим кнежевим одлукама као што је приступање Југославије силама Тројног пакта.
  • Знајући за могућности новог немачког напада на острво, Великој Британији је одговарао и напад Немачке у пролеће 1941. на Југославију

Пише: Вељко Ђурић Мишина, директор Музеја жртава геноцида у Београду

Немачка је у лето 1936. показала своје намере према Југославији. Прво је у Београд дошао председник Рајхсбанке с намером да припреми услове за знатну економску помоћ што би била основа за немачки утицај на Балкану. У разговорима су, осим економских, помињана и друга питања, на пример војна и политичка. Према југословенским службеним белешкама, Немци су нудили гаранције у погледу мађарских и италијанских претензија на југословенске територије. Потом су понудили веома повољне економске услове.

Британци су помно пратили југословенско-немачке разговоре и спровођење договора и закључили да економска зависност може бити веома опасна по Југославију у случају неке кризе. Британце је више плашила могућност куповине наоружања од Немачке од неких других послова.

У јесен 1936. Мусолини и Хитлер су разговарали, између осталог, и о Југославији. Ускоро је Италија понудила споразум Југославији. Приликом посете Лондону, кнезу је саветовано да не прихвата ни одбија понуду већ да преговара.

Почетком 1937. Галеацо Ћано, италијански министар иностраних послова, понудио је југословенској страни почетак преговора што је она и прихватила. Разговори су прво били на нижем нивоу а завршени су 25. марта 1937. доласком грофа Ћана у Београд. Стојадиновић и Ћано потписали су политички споразум користан за обе стране. Непријатне реакције су дошле из Француске у облику кампање против Југославије. Кнез је на повратку из Лондона допутовао у Париз како би ублажио реакције и у томе делимично успео.

Конкордат са Ватиканом узрок кризе уСрбији 

У Југославији је у лето 1937. избила Конкордатска криза због ратификације међудржавног уговора Ватикана и Југославије који првенствено регулише положај Римокатоличке цркве. Противници су били готово све опозиционе странке и знатан број јавних личности. Кнез је сматрао да је то посао који треба да се заврши јер ће, осим осталог, допринети положају државе у међународној констелацији. Иако је патријарх Варнава Росић од самог почетка преговора био у току и био обавештен о садржају и суштини, под утицајем неколицине епископа је променио мишљење.

Масовни протести грађана у Београду  против потписивања Конкордата са Ватиканом  1937. завршили су се крвавим нередима, па је догађај назван “крваве литије”

Главна оптужба против Владе је тврђење да је Римокатоличка црква постала повлашћенија у односу на Српску православну цркву. Мада је конкордат био од државног интереса, који је започео још краљ Александар, иако је прошао прву скупштинску инстанцу, ипак је повучен из процедуре. То је била одлука кнеза Павла у договору са Стојадиновићем.

Као колатерална штета у овој кризи био је патријарх Варнава који је умро исте ноћи када је Скупштина прихватила предлог конкордата. Ситуација у земљи се постепено смирила, Српска православна црква је добила извесно задовољење. Почетком фебруара 1938. изабран је нови патријарх. Био је то митрополит црногорско-приморски Гаврило Дожић. Вредно је помена да су у том избору кнез Павле и председник Владе имали одређену улогу а све у намери да односи Државе и Цркве буду на обострану корист.

Док је Стојадиновић обилазио европске престонице Париз, Лондон, Рим, Берлин и још неке, кнез је започео разговоре са Мачеком посредством обострано поверљивих људи – Мачековог Ивана Шубашића и свог Драгише Цветковића.

Грађански рат у Шпанији био је предмет пажње европских држава па и Југославије. Иако су Италија и Немачка биле директно умешане, Француска и Велика Британија су биле по страни. Такав однос довео је до поларизације јавног мњења у тим државама. Немачка помоћ једној страни у грађанском рату изражавало је њену политику продужења сукоба.

Немачка врши аншлус Аустрије и поделу Чехословачке  

Крајем 1937. Хитлер је казао Мусолинију своје планове о будућем подухвату у Аустрији и Чехословачкој. То је остварио 11. марта 1938. када су немачке војне снаге кренуле ка Бечу у сусрет групи која је подржавала припајање Аустрије Немачкој.

Аншлус Аустрије изазвао је само дипломатски одговор Велике Британије. Југословенски врх је био свестан могућности припајања и издао је смернице о понашању са новим суседима на граници а немачкој страни захтев за поштовање међусобних граница.

Краљ Петар Карађорђевић Други и кнез-намесник Павле Карађорђевић честитају славу припадницима Коњичке бригаде у Београду 1939. године

У међувремену, у Београду је априла 1937. боравио председник Чехословачке Едуард Бенеш. Он је казао да нема велике опасности по његову земљу наводећи у прилог постојање више фракција у немачкој спољној политици, нарочито у војсци, и постојање негативне слике код већине становника Немачке о судетским Немцима као о лошем елементу.

У априлу 1938. Хитлер је консолидовао своју позицију у свим сегментима државе, полиције и војске и започео реализацију плана о Чехословачкој. Истовремено је добро проценио да му међународне прилике то омогућавају, у првом реду однос Француске и Велике Британије према дотадашњим његовим потезима, на пример у Аустрији. Зато је и кренуо у акцију наговарајући Мађаре да траже ревизију границе са Чехословачком. У Минхену су 29. септембра Британци и Французи поверовали Немачкој и њеним намерама и поделили Чехословачку. Немци су 1. октобра умарширали у Судете. Бенеш је отишао у иностранство. Британија је дочекала Невила Чембрлена подељена. Једни су га доживели као миротворца а други као лаковерну будалу.

У Београд је дошао немачки министар привреде и понудио домаћинима уговор по коме ће Немачка гарантовати откуп половине југословенског извоза, дати опрему за руднике и повољне кредите. Заузврат, Југославија би требало да купује више немачких производа. Понуда је одбијена јер је југословенска страна закључила да би то било и превише задирања у домаћу привреду.

Кнез Павле је затражио од Велике Британије да повећају своју трговину са Југославијом. Британци су одговорили једним меморандумом о намерама, нудећи, првенствено, своје авионе. Већи обим трговине није био остварљив јер је немачка понуда била боља.

Неуспешни договори кнеза Павла са Хрватима

Тешко је утврдити шта су Британци тражили од кнеза јер нема доступних докумената. Судећи по кнежевим потезима, тражили су такве политичке промене у Југославији којима ће се удовољити Хрватима федерализацијом краљевине.

Кнез је схватио да политика Милана Стојадиновића не иде за тим да удовољи Хрватима и њиховим тражењима. Како су Британци имали своје планове за Балкан, а посебно за Југославију, може се претпоставити да су од кнеза затражили промену председника Владе. То претпоставку потврђује и налог Милану Аћимовићу, министру унутрашњих послова, да припреми извештај о осталим активностима Стојадиновића. Како је Аћимовић то казао Стојадиновићу, договорен је посао по коме ће у извештају бити пун неуверљивих и исправних објашњења. Кнез није прихватио извештај.

Избори су били 11. децембра 1938. године а највише гласова је добила Стојадиновићева странка. Како је систем гласања био заснован на листама, могло се и очекивати да ће владајућа коалиција (Југословенска радикална заједница, Словеначка народна странка и Југословенска муслиманска организација) добити већину без обзира што се готово комплетна опозиција нашла на другој листи предвођена Владком Мачеком.

Гроф Ћано, министар иностраних послова Краљевине Италије и Милан Стојадиновић, председник Владе Краљевине Југославије  често су се састајали и развилаји добросуседске односе, али споразуме су тешко постизали…

Кнез је свестан политичког профила Стојадиновића али и спремности Мачека да разговара о хрватском питању. Избори су били прилика да кнез мандат за састав Владе повери неком другом а не Стојадиновићу.

Одлуку о промени Стојадиновића кнез је донео по доласку Галеаца Ћана у Београд и његових настојања да од Стојадиновића добије југословенску подршку у предстојећој војној акцији у Албанији. По закључном споразуму је требало поделити Албанију па би тако Југославија пристала да стане на страну агресора. То је, по кнежевом мишљењу, био још један доказ неискрености од стране Стојадиновића.

Одлазак Стојадиновића  и избор Драгише Цветковића за премијера

Потом је, у синхронизованој акцији, пет министара дало оставке на положаје и тако изазвало кризу Владе. Стојадиновић није добио од кнеза сагласност да замени министре па је 4. фебруара поднео оставку.

На основу Устава, кнез Павле   је за новог мандатара именовао Драгишу Цветковића. Да би на неки начин одобровољили Италијане и Немце после, може се казати, неочекиване оставке Стојадиновићеве и именовања другог да састави нову Владу, за министра иностраних послова је именован Александар Цинцар-Марковић, дотадашњи амбасадор у Берлину.

Избором Цветковића одлучено је, између осталог, да се хрватско питање реши. То је потврдио и сам Цветковић у свом обраћању Народној скупштини.

Мапа нове хрватске бановине: Британија је била одлучујући политички чинилац у најважнијим кнежевим одлукама као што су стварање Бановине Хрватске

Спајање бановина Приморске и Савске у једну нову, Хрватску бановину, није био ни мало лак посао. Како је то укрупњавање захтевало скупштинску расправу и промену Устава, договорено је да се све то избегне па је на крају све то испало као споразум председника Владе и председника Хрватске сељачке странке. И то је окончано 26. августа 1939.

У међувремену, Немачка је наставила своју експанзију припремајући се за напад на Пољску. Велика Британија је на сазнања о могућем нападу реаговала обзнаном да ће бранити Пољску. Исто то учинила је и Француска. А тада је Хитлер издао наређење да почетак ратних операција против Пољске буде 1. септембра 1939.

Мусолини се поносио својом улогом у Минхену, противио се Хитлеровом плану против Пољске и размишљао о Балкану сматрајући га својом интересном зоном. Истовремено, био је свестан да ће морати да буде на Хитлеровој страни због његове силе. Да би показао како и он може да успе у војном погледу, 7. априла 1939. напао је Албанију.

Немачка и Италија су 21. маја потписале Челични пакт. После Албаније, Италија је сматрала да ће затребати и напад на Југославију и за то тражила војну сарадњу са Мађарском.

Кнез Павле у седмодневној посети Немачкој маја 1939.

Кнез Павле је схватио да су му сада суседи Немачка и Италија. Како је још раније Југославија затражила од Немачке поштовање својих граница, то је поновила и са Италијом. У међувремену, Велика Британија није повећала трговинску размену са Југославијом нити наручено наоружање. Немачка је тражила од Југославије да се проценат продаје југословенске робе повећа на више од 50 одсто. Зато је кнез маја 1939. учинио последњи покушај да поправи ситуацију упућујући човека од поверења код британског министра иностраних послова. Британац је прихватио све информације и поруке обећавши да ће о свему обавестити своје надређене у Лондону.

Тих дана Британце је више занимало шта би Југославија могла да учини у случају немачког напада на Румунију. Управо то је питао њихов амбасадор кнеза Павла. Британце је истовремено занимало докле се стигло са споразумом са Хрватима с обзиром на вести о прекиду преговора. Посебна брига је настала сазнањем да кнез почетком маја 1939. иде у Рим, а почетком јуна у Берлин.

Кнез је очекивао невоље у Риму али их није доживео. На њега није вршен притисак да се приклони савезу Италије и Немачке. Домаћин је желео југословенску неутралност.

Кнез Павле био је у седмодневној посети Немачкој 1939. године

У Берлину је кнез доживео почасти какве нису приређене ниједном страном државнику. Седмодневна посета је започела пријемом код Хитлера. Немци су покушавали да угоде гостима на сваки могући начин. Истовремено су очекивали добар гест са југословенске стране. На пример, да Југославија иступи из Друштва народа или да потпише Антикоминтерна пакту. Гости су одбили предлог. Предлог да ће склапање споразума са Хрватима отклонити све прилике да сепаратисти траже помоћ од Италије или Немачке, представљао је дипломатску и провидну претњу.

По повратку у Београд, кнез је могао да види учинке својих посета али и учврсти прве утиске о Мусолинију и Хитлеру и њиховим даљим корацима. Био је убеђен да је рат на видику. Тих дана је послао генерала Петра Пешића, човека кога је још, својевремено, краљ Александар одредио као првог човека војске у случају рата, да хитно иде на консултације у Париз и Лондон. А он је средином јула 1939. кренуо у Лондон под изговором да га позива краљ да му додели орден подвезице. Судећи по догађајима који су уследили, стварни разлози су били сасвим другачији.

У Лондону је разговарао са политичким врхом Велике Британије о свим могућим питањима и проблемима. Има тврдњи да је у једном таквом сусрету кнез казао да ће у случају да Британци не направе споразум са Совјетима, то учинити Немци и да ће проблем Данцинга изазвати европски рат.

У таквим околностима председник југословенске Владе Драгиша Цветковић и Влатко Мачек, председник Хрватске сељачке странке 26. августа 1939. су потписали споразум о стварању Бановине Хрватске у границама које нису имале, првенствено, никаквих историјских упоришта. То је означило федерализацију Краљевине Југославије.

Четири дана касније, 1. септембра 1939, Немачка је напала Пољску. Једино што је Југославија могла да учини јесте да даје уточиште појединим Пољацима и да чека даљи развој догађаја.

Велика Британија је крајем децембра 1939. променила амбасадора у Београду – уместо Роналда Кембела стигао је Роналд Јан Кембел. Политика је, међутим, остала иста.

Кнез Павле је, сматрајући да је хрватско питање решено, почетком 1940. отишао у Загреб и то први пут као намесник. Гаранције за безбедност пружио је Мачек и његова партијска војска такозвана „Хрватске заштита“. Тродневна посета је завршена 17. јануара.

Кнез Павле као угледни државник добио је насловну страну британског Тајмса  (децембра 1938.)

Месеци који су следили Хрвати су настојали да се изборе за реорганизовање финансија и реструктурирање војске. Успели су само прво да повољно реше. Решавање хрватских захтева помно су пратили британске дипломате и о томе извештавале надлежне у Лондону. Док је српска опозиција нападала стварање Бановине Хрватске, Британци су то поздравили и хвалили кнеза за учињено.

Политичке прилике покушао је да искористи Милан Стојадиновић али је кнез убрзо наредио његову интернацију.

Кнез се окренуо спољној политици. Повод су му била разматрања Британаца и Француза плана о искрцавању у Солуну због могућности да тамо први дођу Италијани.

Када су Французи одбили кнежев захтев о слању једног експедиционог корпуса правдајући се потребним временом па идеја о новом Солунском фронту није добила подршку Париза. Италија је у међувремену обзнанила своју неутралност.

Насупрот француској идеји обнављања Солунског фронта, Британци су више разматрали стварање једног блока балканских држава који би био неутралан и довољно јак да издржи евентуални немачки напад.

Почетком 1940. кнез се, после неуспеха придруживања Бугарске Балканској антанти, окренуо Французима. Југословенска страна је помно пратила немачке послове ка Бугарској и то слала у Париз.

Док је у пролеће 1940. рат трајао у Европи, отпао је план о фронту код Солуна. Немачка је 9. априла изненада напала Данску и Норвешку. Било је то време совјетско-финског рата.

Немачка је 10. маја напала Холандију, Белгију и Луксембург и после краткотрајне офанзиве освојила их. Тога дана пала је британска Влада.

Италија и Мусолини су поново покренули питање напада на Југославију.

Немачка војска је наставила продор нападајући Белгију и Француску. Већ средином јуна, Француска је капитулирала. Док су се Немци приближавали Паризу, Мусолини је објавио рат Француској. Тако је за њега Југославија остала на другој страни, у другом плану.

Када је Југославија одбила немачке предлоге о јачању међусобне трговине, остала јој је само нада у Совјетски Савез, држава коју није признавала. Прво су покренути економска питања, потом су успостављени дипломатски односи 24. јуна и ускоро размењени амбасадори.

Хитлер је 19. јула последњи пут упозорио Велику Британију а три дана касније наредио је припрему плана за инвазију на острво. Нешто касније, променио је план и окренуо се Средоземљу и Египту, где су Британци били јаки.

Кнез Павле са супругом књегињом Олгом, најстаријим сином-кнежевићем Александром (1924) сином -кнежевићем Николом (1928 ) и ћерком-књегињицом  Јелисаветом (1936) живео је у врло складној заједници целог живота

Када се јула месеца Италија спремала да нападне Југославију, Хитлер је то спречио.

Септембра је потписан Тројни пакт (Немачка, Италија и Јапан). Мусолини је 28. октобра наредио да се нападне Грчка. Тако је Југославија готово била окружена. Југославија је помогла Грчку шаљући оружје и оруђе, а спречила Немце да преко њене територије допремају војну помоћ Италији у Албанији.

На седници Крунског савета и још неколицине дипломата 28. октобра, присутни су се сложили да Италији не треба дозволити улазак у Солун. Иако то није закључено, генерал Милан Недић и маршал Двора Милан Антић су на специфичан начин од својих сарадника у Берлину тражили одговор на питање како би се Немачка понашала ако Југославија заузме Солун. Одговор је убрзо дошао: Италија не би преговарала док би Немачка могла да посредује. Када је кнез дознао за ову акцију, и чуо мишљење да се Југославија мора одредити у сукобу, сменио је генерала Милана Недића. Тих дана, Италијани су, наводно грешком, бомбардовали Битољ тестирајући Југославију.

Румунија и Мађарска су 23. новембра пришле Тројном пакту па су тако сви осим Бугара и Грчке били на једној ратној страни.

Тих дана, британски амбасадор у Београду је тражио помоћ за кнеза и Југославију. Британци, међутим, нису могли ништа да учине. А тада је из Берлина стигао позив кнезу да посети Хитлера. Кнез је то одбио и послао министра иностраних послова Александра Цинцар-Марковића с наредбом да ништа не обећава.

Хитлер је предлагао да Југославија потпише споразум са Немачком о ненападању и нудио Солун. Цинцар-Марковић се није изјаснио.

Совјетски Савез је изјавио да би могао да снабде Југославију извесним количинама оружја и војне опреме. У међувремену, Италијани су се закопали у Грчкој и трпе поразе.

Југославија је 7. децембра одговорила Хитлеру да је вољна да са њом и Италијом потпише уговор о ненападању. Најважнији мотив одговора био је добијање времена.

Крајем новембра Хитлер је затражио напад на Совјетски Савез јер није успео да га приволи у један антибритански пакт. Забринуо се због савезника Италијана у Грчкој, није желео да се Британци искрцају у Солун и претњу новог Солунског фронта. Зато је 15. децембра 1940. потписао план о нападу на Грчку а три дана касније о нападу на Совјетски Савез. За Југославију је у тим временима и плановима припремана друга политика.

Крајем децембра Немачка је упутила предлог Југославији да потпише споразум о ненападању са Италијом и Немачком. Британски амбасадор је 12. јануара 1941. предао кнезу ноту свог председника Владе Винстона Черчила са захтевом да се Југославија изјасни по предлогу о стварању заједничког балканског фронта – турско-грчко-југословенског. Тих дана, италијанске трупе у Африци су трпеле губитке од Британаца.

Средином фебруара Черчил је упутио наредбу својим подређеним у Каиру да припреме слање помоћи Грчкој и свих послова који ће довести Турску и Југославију да се укључе у процес. Наредних неколико недеља кнез је покушавао да убеди Британце о тешкоћама своје земље. А онда, 14. фебруара, из Берлина је дошао предлог да у Салцбург допутују Драгиша Цветковић и Александар Цинцар-Марковић. Позив је прихваћен па је до састанка дошло. Домаћини су били Хитлер и Рибентроп. Разговори нису успели, јер Југословени нису ништа обећали. Хитлер је тада позвао кнеза Павла у Берхтсгарден на разговор.

Кнез је о свему обавестио Британце. Министар иностраних послова је тражио 22. фебруара од кнеза сусрет али му није удовољено.

Како Југославија није испуњавала британске планове о укључивању, покренуте су разне оптужбе.

Бугарска је приступила Тројном пакту па је немачка армија ушла у ту земљу.

Кнез Павле је 4. марта отпутовао тајно на састанак са Хитлером и Рибентропом. Домаћини су на све захтеве госта попуштали до краја.

После два дана на седници Крунског савета кнез је говорио о састанку са Хитлером. Мачек је питао Цинцар-Марковића да ли би одбијање потписивања приступања тројном пакту значио рат и добио потврдан одговор. Потом је питао генерала Петра Пешића о могућем отпору. Добио је одговор да би готово сва територија била заузета. На остатку би се организовао отпор и он би трајао најдуже шест месеци.

Приликом изјашњавања, сви су били за потписивање док је кнез ћутао. Мада су се присутни заклели у тајност одлуке, она је продрла у јавност.

Цветковић је немачком амбасадору 7. марта предао захтев о гарантовању суверенитета, нетражење војне помоћи и излаз на Егејско море.

Велика Британија је наставила притисак на Југославију а на том послу ускоро су се придружиле и Сједињене Америчке Државе. У међувремену, упутили су своје војне изасланике у Атину да се сретну са југословенским и разговарају о помоћи. И Идн је покушао да приволи кнеза на промену политике неутралности посредством специјалног изасланика.

Хитлер је одговорио 19. марта да прихвата све југословенске услове и затражио да се потписивање приступања Тројном пакту обави у року до 24. марта.

После југословенског прихватања, договорена је церемонија потписивања у Бечу 25. марта.

Британски амбасадор у Београду је 24. марта јавио својим надлежним да кнез Павле нема осећај реалности. Добио је наређење да предузме све што је потребно за „промену Владе или режима, чак и путем државног удара“.

Kраљевина Југославија приступила је Тројном пакту нацистичке Немачке, фашистичке Италије и Јапанског Царства 25. марта 1941. године. Приступање су у Бечу потписао је Драгиша Цветковић, председник Владе  Цветковић – Мачек, а са немачке стране министар иностраних послова Трећег Рајха Јоахим Фон Рибентроп

Југославија је приступила Тројном пакту у дворцу Белведере, у Бечу, који је, као место потписивања, одабрао Хитлер, јер је вековима царска престоница била политички и културни центар југоисточне Европе

Југословенске новине су 26. марта објавиле вест о потписивању у Бечу. Тога дана састали су се кнез и Цветковић. Увече је кнез кренуо у Словенију. Исте ноћи, десио се војни удар, пуч!

Извели су га официри који су били у блиским односима са британским обавештајцима. Командовали су генерали Боривоје Мирковић и Душан Симовић, свако у свом домену.

Збачена је Цветковићева Влада, и именована нова са Симовићем као председником, смењено је Намесништво а малолетни краљ Петар Карађорђевић Други је проглашен пунолетним па је ступио на престо после миропомазања у Патријаршији.

Војни пуч: Мајор Краљеве гарде Живан Кнежевић хапси председника владе Драгишу Цветковића током Војног пуча 27. марта 1941. у Београду

Међу првим саопштењима нове Владе је уверавање о поштовању потписаног приступања Тројном пакту.

Кнез Павле је доведен у Београд и ускоро предат Британцима а они су га преко Грчке упутили у Африку, као својевремено и Стојадиновића на Мадагаскар.

Хитлер је на вест о догађају у Београду наредио израду плана напада на Југославију са почетком 6. априла.

Оно што је следило била је добро позната историја.

::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::

Бомбардовање Београда-лична освета Хитлера

Ваздушни напад на Београд 1941. године имао је првенствено политичко-терористички карактер и није имао ништа заједничко са ратом. То бомбардовање из ваздуха било је ствар Хитлерове сујете, његове личне освете.

Пол Лудвиг Евалд фон Kлајст, немачки фелдмаршал

::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::
За време бомбардовања Београда 6. априла 1941. Немци су разорили капиталне културне, привредне и државне објекте уништивши непроцењиво уметничко благо и убивши хиљаде недужних цивила
Закључак

Кнез Павле Карађорђевић је готово од почетка регенства краљевића Александра Карађорђевића сазнавао о важним државним питањима. Информисање је појачано после схватања да је пројекат личне диктатуре доживео неуспех.

Краљ Александар је био ауторитарна личност, кнез Павле је нагињао демократским методама владавине.

Првих година постојања Краљевина Југославија се ослањала на Француску и Велику Британију. Промене у Европи, првенствено економске и политичке, довеле су до јачања Италије и Немачке.

Убиство краља Александра означило је и постепену промену југословенске политике а што је иницирао кнез Павле као први намесник.

Краљ Александар је своје образовање стекао у више држава што се одразило на његов политички карактер. С друге стране, кнез Павле је провео много времена у Великој Британији. Прво, у време школовања у Оксфорду а потом због разних приватних а касније и државних послова.

Историчари још увек нису разјаснили узроке кнежеве превелике англофилије која је знатно, на директан или индиректан начин, утицала на збивања и судбину Краљевине Југославије.

Неспорно је да је Велика Британија са Југославијом „играла“ политичку игру руководећи се својим стратешким и глобалним интересима.

Велика Британија није била превише заинтересована за развијање међусобних трговинских односа нити је помогла до краја Југославију.

Мада то званично никада није исказано нити изговорено, Велика Британија је у Југославији видела Велику Србију, остала на ставовима према Србима које је изрекла 1903. после убиства краљевског брачног пара Александра и Драгиње Обреновић.

Велика Британија је имала много више невидљивих веза са личностима их корпуса хрватског народа него из српског. Мада је њен притисак на кнеза Павла Карађорђевића ради решавања такозваног хрватског питања био невидљив, она је, ипак, била одлучујући политички чинилац у најважнијим кнежевим одлукама као што су стварање Бановине Хрватске и, по свему судећи, у приступању Југославије силама Тројног пакта. Знајући за могућности новог немачког напада на острво, њој је одговарао и напад Немачке на Југославију, па је, посредством својих поверљивих личности међу цивилима и вишим официрима, имала знатног удела у војном удару 26/27. марта 1941. (Крај)

Подели:

0 0 vote
Article Rating
Subscribe
Notify of
guest
0 Comments
Inline Feedbacks
View all comments