Беда српске националне памети

Ошамућеним Србима, српским „државницима“…

  • Савету за српски језик — с молбом да продужи своју преважну мисију
  • Одбору за стандардизацију српског језика — с молбом да текст достави свим члановима Савета
  • Ошамућеним Србима — с позивом да се покушају отрезнити
  • Српским „државницима“ — с молбом да прочитају Чл. 10 Устава Републике Србије и да покушају одредити границу до које сматрају да је пристојно срамотити народ за чије су се предводнике истурили

Пише: Драгољуб Петровић

Расправа на Округлом столу о статусу ћирилице у медијима, коју је приредио Савет за српски језик 23. новембра на Филолошком факултету у Београду, показала је сву беду српске националне памети: од 14 „електронских“ и „штампаних“ медија, колико их је на расправу позвано, одазвали су се само Новости и Политика. И показали да се једино у њима може наћи још „покоји Србин“, а да је у свима другим тај сој истребљен док су његови отпаци унапређени у комунисте, либерале, мондијалисте, наркомане, демократе, трговце, НВО-глодаре, педере, окупаторске скутоноше, тј. у ону сорту која се, док је било Срба, у људе није ни убрајала. Броз и комунизам уредили су, међутим, да такви сојеви већ током многих дугих деценија уређују српску судбину, а у последњих двадесетак година такви су и Србију и Србе дефинитивно опустошили и сад могу најавити да је Брозов пројекат завршен:

  • земља отрована и распродата, понајвише странцима, штошта покрале домаће демократске лопуже, а оно за шта се није нашао странац, а домаће лопуже уништиле — било препуштено пропадању;
  • школа и наука претворене у разбојничке јазбине и окићене „црвеним фењерима“;
  • омладина обеспућена и њен најбољи део прогнат преко границе — да би онима другим било пространо;
  • Цркву разорили комунисти и педери, српске културне тековине претурили у „Македонију“ и Арнаутлук, у наше дане „банкротирају“ Српску Цркву у Хрватској и пресељавају је на Босфор, а Патријаршију у Ватикан.

Најпотпунији образац српског полома, међутим, показаће се на примеру страдања српског језика: идући за „католичким српским“, комунисти су 2. авг. 1944. истесали „комунистички српски“ на средишту српске немањићке државе, „исламски српски“ додали им 27. септ. 1993, своје пазаре довршили „комитским српским“ 21. маја 2006. док су исконски српски изложили терору свакога од њих појединачно, а подупрли државним терором и над језиком и над његовим писмом. Ако се, наиме, у Брозове заслуге мора уписати Новосадски договор и први окупациони удар комуниста на ћирилицу, оно што се с језиком догађало после Броза показује да је његова комунистичка памет продужена много ригиднијом мондијалистичком и она се одржава и негује до данашњега дана: Закон о језику донесен је 1991, али се места за ћирилицу у њему није нашло ни за школство; Устав Србије прописао је 2006. да се у тој срећној земљи говори српски и пише ћирилицом, додао да ће се „неке ствари“ уређивати Законом, али је у вези с тим Држава заборавила две „ситнице“: да донесе тај Закон  и да „подсети све »државнике« на то да се мора поштовати она чудна правна регула која одређује да се у свакој правно уређеној држави на Устав гледа као на највиши Закон, тј. док се не донесе Закон — законом се сматрају опште уставне одредбе. За српске законодавце, међутим, треба имати разумевања: уз то што се не зна где су куповали дипломе, њихову је правничку памет оверио Броз „науком“ да се „не морају држати закона као пијан плота“ и по њој се и српска власт руга Србима и после Броза — по његовим обрасцима (зашто Србима судити по закону кад се могу стрељати по пресуди Ђиласа и Крцуна).

Имају ли се на уму све поменуте чињенице, логичним се мора сматрати и банално питање: зашто Срби морају писати ћирилицом кад се она најјевтинија њихова сорта окупљена око пет (или шест?) окупационих телевизија и шест окупационих новина сасвим угодно осећа поред увек пуног латиничког корита и што може да уређује и Државу и да срамоти и њу и њене српске грађане. Итд.

Можда је тренутак да се макар покуша „стати на реп“ гаулајтерима из тих медија навиклих на то да су недодирљиви и да се „испитају могућности“ како би им се корито могло — преврнути.

Мислим да би им то најпре могао приредити Савет за српски језик, пре свега тиме што ће подсетити државу на чл. 10 њеног Устава и позвати је да се договори са својим законо[м]давитељима о томе коме ће на нос бити окачена „она као кантарска кука“ и да им се не скида све дотле док се не донесе или онај закон или док се не овери уставна одредба да се страни језици и њихова писма могу сретати једино у мањинским срединама и то тек под стриктно одређеним условима, тј. по међународним уговорима и на принципима реципроцитета. А по тим мерама списак мањинских језика могао би се свести тек на румунски, русински, мађарски, словачки и буњевачки, а сви би остали били „скрајнути да »сачекају« оне међународне уговоре“: Хрвати сад хапсе последње барањске бабе због терорисања усташких кољача и ћирилицу прогоне и са гробаља, а српска власт усташком министру поверава ресор за бригу о мањинским заједницама и помаже му да терорише Буњевце и да њихову традицију преводи под усташко окриље; из БХ-Федерације, с друге стране, исељавају се последњи остаци од 40.000 оних Срба који су преживели Алијину муџахединску демократију, а у Рашкој се расцветава „сертификована“ окупациона бошњачка памет под окриљем Есадовог и Елминог БНВ, а све о трошку српског државног буџета. На сличан начин мораће се осмотрити и „монтенегрињски језик“ који је у Милов устав уписан кад је њиме блејало 18,5% монтенегриња, а српски говорило 64% народа (сад је број оних првих знатно порастао, али је Милов устав тако скројен да се не може знати хоће ли се, и кад, тамо опет чути људска реч).

Уз сређивање односа са тим „језицима“ у исти чвор мораће се увезати и питање њиховога латиничног писма. То су писмо, наиме, Срби приредили за онај облик језика којим су писали Срби-католици док им, на Католичком конгресу у Загребу 1900, није наређено да „никад нису били Срби“ и да „морају бити Хрвати“. Од тога доба, извесно је, „српска латиница“ дефинитивно је „отишла“ из српског језика и оних 12 (или 11?) окупаторских електронских и штампаних медија латиничке вероисповести слободни су да се запуте за својим латиничким звонима и да својом памећу више не трују ни Србе ни њихов језик: ако неће ћирилицу, треба им узети лиценце, тј. националне фреквенције па нека се лиценцирају тамо где Срби неће морати ни да их гледају ни да их слушају. Ако им се, међутим, толико допала окупаторска улога па никако не могу пристати на то да без ње остану, власни су да је бране своју латиничку памет, али нека им то буде по цени по којој плаћају новине, часописе и књиге на страним језицима (Монд или Њујорк Тајмс, рецимо). За то Савет за језик не треба да „поучава“ ни Владу ни њене пореске службе: нека српским ћириличким медијима 10% пореза (толико су им и Турци узимали), а оне „девизне Србе“ нека мери — по девизним курсевима. Па колико „потегну“.

Савет, међутим, мора истрајати на оживотворењу уставне одредбе о статусу српског језика и његовог писма и „распитати се“ на свим државним адресама о томе како се могло догодити да већ „20 година постоје покушаји да се донесе нови закон о употреби језика и писма, да се променило много влада и много министара, али да од тога није било ништа“, а могло се догодити да је недавно, по хитном поступку, донесен закон за заштиту осмуђене феминистичке памети иако га је Високи савет судства огласио противуставним и de facto i de iure и то четири дана пре него што је објављен у „Службеном гласнику“. (И треба се „распитати“ која је то сила одлучила да се истури испред високе судске инстанце и објави закон који је означен као неуставан.)

Савет за језик повукао је први потез у настојању да заустави разарање српскога језика и да врати достојанство његовом осрамоћеном писму. И мора призвати и српску државу да се врати српским историјским исходиштима.

И довести је до свести да је предуго служила српским крвницима и да је време да нешто покуша урадити и за Србе.

Карикатура: Драган Стојановић

5 2 votes
Article Rating

Related posts

Документ из Вашингтона правно неважећи, без икакве међународне ваљаности

Prenosimo

Између терора глупости и терора незнања

Gost autor

Утврђивање броја ратних жртава 1941–1945. било би погубно за комунистичку идеологију

Gost autor
Subscribe
Notify of
guest
1 Comment
старији
новији
Inline Feedbacks
View all comments
Драгољуб Збиљић
Драгољуб Збиљић
3 месеца раније

СРПСКИ ЛИНГВИСТИ (ВЕЋИНА), ИЗГЛЕДА, ЈОШ НИСУ СХВАТИЛИ ДА ДВОАЗБУЧЈЕМ ДИРЕКТНО ЗАТИРУ СРПСКО ПИСМО ЋИРИЛИЦУ Проф. Д. Петровић више деценија (испред свих других лингвиста реално и стручнонаучно описује стање у које је доведен и српски језик и српско писмо. Он прецизно објашњава да се српски јези и српско писмо нису никако спонтано нашли у тако бедном и понижавајућем стању (за разлику од неких академика, да их сад не спомињемо јер су недавно напустили овај свет у коме се ми остали многи још мучимо у наметнутој нам борби за спас свог рашчерупаног језик и, посебно, за српско превише и предуго угрожено —… Учитај још »

1
0
Would love your thoughts, please comment.x