Друштво, Књиге, Политика, Преносимо, Србија

RAZNOVRSNE POLITIČKE I ORGANIZACIONE FUNKCIJE POLITIČKIH PARTIJA

 

Objavljena trotomna monografija „Stranačka trilogija“ prof. dr Milana Tomića

 

  •  Treći insert iz prve knjige „Organizovanje političkih stranaka“

 

Objavljujući inserte iz “Stranačke trilogije”, monografije prof. dr Milana Tomića o prirodi i suštini političke stranke i njenoj organizacionoj formi, u trećem nastavku govori se o vrstama i prirodi funkcija političkih stranaka. Takođe, ukazući na njenu strukturu, autor se bavi tipologijom modela organizacionih struktura definišući njene statične i dinamične činioce.

Funkcije političkih stranaka

Piše: Milan Tomić

Politička teorija u priličnoj meri obrađuje funkcije političkih partija. Istraživanja u tom pravcu se pre svega odnose na one funkcije partija koje su omeđene njenim političkim aktivnostima, a veoma malo ili gotovo nikako na one funkcije koje proizlaze iz njenog drugog bića – organizacionog. Stranke su podjednako utemeljene na ideološko-programskim (političkim) i organizacionim osnovama i funkcionišu istovremeno i na jednim i drugim. Stranka je pre svega organizacija, kao i sve druge, i stoga je definisana i organizacionim funkcijama, koje mogu biti, a većina njih jeste, instutucionalizovane svojim organizacionim dizajnom. S obzirom na to da je cela prva knjiga ove trilogije protkana izučavanjem stranaka kao organizacija, to ćemo se u ovom delu zadržati samo na nabrajanju funkcija koje proizlaze iz njenog organizacionog bića. U ovom delu knjige stavićemo akcenat na političke funkcije, koje ujedno zahtevaju i organizacionu podršku.

Političke stranke imaju niz funkcija u demokratskim sistemima. Funkcije partija najbolje se uočavaju kada se identifikuju razlozi zbog kojih jedna stranka postoji. Mnogi su skloni da uproste njene funkcije, iako se i kao takve mogu smatrati dobrim pokazateljem odgovora na pitanje: koje su funkcije političkih stranaka? Razlozi postojanja stranaka, kao osnova za identifikovanje funkcija političke partije, mogu biti:

‒Međustranačko takmičenje i pobeda na izborima kako bi se preuzela kontrola nad vladinim institucijama u cilju sprovođenja politike koju zastupa pobednik;

‒Okupljanje različitih ljudi i grupa ljudi koji imaju zajedničke vrednosti i jednake ili u dovoljnoj meri slične političke stavove i ideje;

‒Obezbeđivanje političkom auditorijumu kompetetivne političke, ideološke i programske alternative i pridobijanje glasača za nju;

‒Identifikovanje, regrutovanje, nominovanje i obuka političkih lidera i kandidata za javne i državne funkcije;

‒Služenje kao veza između građana i vlasti i

‒Politička edukacija biračkog auditorijuma.

Iz pomenutih razloga za postojanje stranaka može se uočiti političko usmerenje funkcija, što je i normalno, s obzirom na prirodu egzistiranja partija. Međutim, kako je rečeno, političke stranke funkcionišu na svoja dva stuba, te ćemo stoga stranačke funkcije podeliti na organizacione i političke.

Organizacione funkcije

O organizacionim funkcijama političkih stranaka govorićemo najviše u delu koji obrađuje organizacioni dizajn partija, ali i kada bude reči o upravljanju organizacionim aktivnostima stranke, u trećoj knjizi Trilogije. Dizajn prati organizacijske funkcije, koje opredeljuju organizaciju kao skup njenih delova, dizajniranih na osnovu četiri kriterijuma: 1. teritorijalnom, 2. funkcionalnom, 3. resornom i 4. na osnovu zahteva političkog auditorijuma. Ovde ćemo pomenuti sedam glavnih organizacionih funkcija političkih partija, a to su sledeće:

  1. Administrativno-upravna funkcija‒ menadžmentskim principima upravlja se celinom organizacije stranke, između ostalog i administrativnim postupcima, koji su imanentni svakoj organizaciji i bez kojih se upravljanje može svesti na voluntarističke metode.
  2. Finansijska funkcija ‒ stranke svoje finansijsko poslovanje usklađuju sa zakonitošću svoga rada, uključujući pribavljanje i alociranje finansijskih i drugih materijalnih sredstava, staranje o balansu između prihoda i rashoda (cash-flow), izradu periodičnih finansijskih izveštaja, izradu finansijskih planova za celu organizaciju, njene delove i posebne akcije i kampanje, rad sa bankama i drugim finansijskim institucijama i dr.
  3. Marketinška funkcija ‒ stručno-marketinškim metodama povećava se udeo na „političkom tržištu“, a ujedno podižu rejting, reputacija i imidž stranke.
  4. Funkcija fandrejzinga ‒stranka, marketinškim i finansijskim načinima, pokušava da uveća svoj organizacijski budžet, neophodan za realizovanje planova i ostvarivanje ciljeva koji iz njih proizlaze.
  5. Funkcija izbornih kampanja ‒ stranke sopstvenom metodologijom približavaju svoju politiku najširem političkom auditorijumu ili njegovim delovima. Ova funkcija podrazumeva organizaciju kampanja na nacionalnom, regionalnom i lokalnom nivou, kao i posebne akcije tipa „od vrata do vrata“ ili „kampanja sigurnih glasova“.
  6. Funkcija razvoja ljudskih resursa i članstva ‒ u stranci se ostvaruju kriterijumi za izbor kandidata za stranačke i javne funkcije, donošenje kriterijuma i procedura za izbor članova stranke (operacionalizacija statutarnih rešenja), vodi evidencija članstva i kadrova (po polu, starosti, nacionalnosti i profesiji), obavlja se komunikacija sačlanovima stranke ikoordinira senjihovi rad i dr.
  7. Funkcija odnosa sa javnošću (PR)‒ ostvaruju se ciljevi transparentnosti stranačkog rada i utvrđuju posredni kontakti sa biračkim telom putem i pomoću SMI (neplaćeni advertajzing). PR funkcija (public relation) može se tretirati u organizaciji političke stranke kao posebna organizaciona funkcija, ali i kao potfunkcija marketinške funkcije i koja se u njoj može organizaciono i ostvarivati. U svakom slučaju, bez obzira na to kako se PR posmatra, neophodno je utvrditi dobru komunikacijsku i koordinacijsku vezu PR-a sa svim marketinškim potfunkcijama.

Naravno, postoje i druge organizacijske funkcije, ali čini se da susedam nabrojanih za organizaciju političke stranke najvažnije.

Političke funkcije

Analiza političkih funkcija nije predmet našeg izučavanja, ali mi ćemo ih obraditi u onoj meri u kojoj one doprinose rasvetljavanju organizacionih funkcija s obzirom na to da proističu iz njih. Lari Dajmond i Ričard Ganter (Larry Diamond, Richard Gunther) smatraju da političke partije imaju sedam osnovnih funkcija, a koje autor ovog teksta posmatra kao isključivo političke funkcije, i to:[1]

Ričard Ganter, svestrani američki istraživač funkcionisanja partija
  1. Nominovanje kandidata ‒ Ova funkcija se ogleda u tome što partije kandiduju svoje predstavnike-kandidate za određene državne i javne funkcije.
  2. Izborna mobilizacija ‒ Funkcija partija je da mobiliše i motiviše biračko telo, a posebno one njegove delove na koje usmerava svoju ideologiju, programe i politiku.
  3. Strukturiranje biračkog tela ‒ Dugoročno posmatrano, a u zavisnosti od strategija izborne mobilizacije partija, može da formira trajne strukture koje je podržavaju. Izborne kampanje u tome mogu da formiraju partijske izborne niše na dugi rok, trajno opredeljujući određene strukture za svoju politiku, programe i ideologiju. Međutim, može se dogoditi i suprotno ‒ da određene društvene grupe zamrznu svoju privrženost određenim strankama.
  4. Reprezentovanje različitih socijalnih grupa ‒ Ova funkcija podrazumeva da partija može predstavljati interese određenih socijalnih grupa, bilo simbolično, bilo proširujući njihove specifične interese.
  5. Uopštavanje interesa ‒ Partije imaju funkciju da više separatnih i grupno-individualnih interesa sakupe i da ih objedine u univerzalniju i opštiju formu.
  6. Formiranje i održavanje vlade (vlasti) ‒ Ova funkcija podrazumeva da partije na vlasti moraju u oblastima za koje su odgovorne imati ključni ulogu u rezultativnosti vršenja vlasti.
  7. Društvena integraciona uloga ‒ Prema ovoj funkciji, partije mogu imati odlučujuću ulogu u integrisanju društva i društvenih grupa, jer omogućavaju građanima efikasno učešće u političkim procesima i, ako su partije uspešne na tom zadatku, građani mogu da osete ličnu zainteresovanost za ovekovečenje partija.

Očigledno je da se Dajmond i Ganter oslanjaju isključivo na funkcije koje se odnose na političko delovanje stranaka, a da u tom smislu nema onih funkcija koje partije karakterišu kao organizaciju.

Političke partije i demokratija: Glavno delo Gantera i Dajmonda

Kristina Vajsenbah pravi drugojačiju specifikaciju funkcija, naravno, koristeći sedam funkcija koje su predložili Dajmond i Ganter. Vajsenbahova uočava da su partijske funkcije različite, jer su smeštene na tri različita nivoa delovanja, i to kada su: 1. partije u biračkom telu, 2. partije kao organizacije i 3. partije na vlasti.[2] Ona, takođe, smatra da uvođenje različitih nivoa u istraživanje stranačkih funkcija daje nesumnjivi doprinos analizi značaja stranaka u demokratskom procesu.[3] Ona se kao i Dajmond i Ganter u svojoj analizi oslanja isključivo na političke funkcije partija. Mi ćemo u ovom tekstu nabrojati svaku funkciju koja proizilazi iz pomenute tri grupe funkcija, onako kako to vidi Vajsenbahova, koja je inače naučni saradnik Instituta „Konrad Adenauer“.

  1. Stranke u biračkom telu

Funkcije u odnosu na delovanje političkih partija u biračkom telu mogu biti:

  • Pomoć biračima da izaberu najbolje rešenje
  • Edukacija građana
  • Stvaranje simbola identifikacije i lojalnosti
  • Mobilizacija ljudi da učestvuju u izbornim procesima i političkom životu

 

  1. Stranke kao organizacije

Drugi set funkcija koje obavljaju političke partije odnosi se na ulogu koje stranke imaju kao organizacije. Iako to nijedan autor eksplicite ne ističe, pa ni Vajsenbahova, u svakom slučaju prvi set se odnosi na partijske aktivnosti usmerene prema spoljašnjem okruženju, drugi se svakako odnosi na ono što organizacija stranke treba da učini u svom unutrašnjem okruženju. U tom smislu Vajsenbahova i u ovom setu pronalazi isključivo one funkcije koje su usmerene na političko delovanje stranaka kao organizacija, a ne i na one funkcije koje se odnose na partijske organizacione aktivnosti. Ona u ovom nizu funkcija vidi sledeće:

  • Regrutovanje i nominacija kandidata za javne funkcije
  • Obuka političke elite
  • Artikulacija političkih interesa
  • Sabiranje (agregacija) i uopštavanje političkih interesa

 

  1. Stranke u vladi

Krajnji nivo analize funkcija političkih stranaka podrazumeva ulogu koju partije igraju u upravljanju i strukturiranju poslova vlade, onda kada za to dobiju „zeleno svetlo” od biračkog tela i parlamenta. U ovoj oblasti, takođe, političke stranke ograničene su brojnim ključnim aspektima demokratskog procesa:

  • Kreiranje većine u vladi
  • Organizovanje parlamentarne većine
  • Implementacija ciljeva vladine politike
  • Organizovanje neslaganja i opozicionog protivljenja
  • Obezbeđivanje odgovornosti za aktivnosti vlade
  • Kontrola državne uprave
  • Podsticanje stabilnosti i kontinuiteta vlasti

Vajsenbahova zaključuje: „Imajući sve ovo u vidu, funkcije političke partije doprinese kako procesu demokratizacije tako i dobrom upravljanju državom. Kada su ove odvojene funkcije povezane sa modelom odgovorne partijske vlade, moćan mehanizam za razvoj predstavničke demokratije je obezbeđen. Od jednog racionalnog izbora perspektive, političke stranke mogu se posmatrati kao potencijalno rešenje za problem, one su „agencije” kolektivnog odlučivanja koje se javljaju u reprezentativnim demokratijama. Kako mnogi ugledni naučnici ističu, političke stranke su „važna vozila” za prevođenje masovnih sklonosti u izbor najbolje politike, kao i važan faktor osiguranja efikasnog funkcionisanja celog demokratskog procesa.[4]

Analiza političkih funkcija je veoma bitna sa stanovišta organizacionog stranačkog delovanja. Saznanje o prirodi i suštini političkih funkcija neminovno ukazuje na put kojim treba da krenu dizajneri organizacione strukture u političkim strankama. Svaka pojedinačna politička funkcija analogno povlači za sobom neku od organizacionih funkcija ili jednog njenog dela. Završićemo ovaj deo konstatacijom koju su izneli Rasel Dalton i Martin Vatenberg (Russell Dalton, Martin Wattenberg,posebno prvi autor), da će nesposobnost političkih partija u izvršenju svojih funkcija (ili nekih od njih) neminovno izazvati ozbiljnu zabrinutost u vezi sa efikasnošću, efektivnošću, ali i održivim funkcionisanjem stranaka.[5]

 

.*.*.*.*.*.*.*.*.*.*.*.*.*.*.*

Tipološki modeli stranačkih organizacionih struktura

Struktura predstavlja statiku organizacije, a procesi u organizaciji njenu dinamiku. Proces organizovanja ne treba poistovećivati sa drugim procesima u organizaciji, iako među njima postoji korelacija, odnosno postoji njihova međusobna zasnovanost. Proces organizovanja ima brojne faze, principe i postupke i zavisi od mnogih faktora. Takođe, proces organizovanja sastoji se iz raznih aktivnosti, čiji je cilj uspešno izvršenje osnovnih političkih, poslovnih, organizacijskih i drugih  poduhvata stranke kao organizacije. Organizacijski cilj procesa organizovanja sastoji se od dizajniranja odgovarajućeg tipa organizacione strukture, primerenog osnovnom zadatku političke stranke i sadržanog u njenoj prirodi političkog nadmetanja sa drugim strankama.

Kako se može izgraditi optimalna i organizaciji političke stranke potrebna organizaciona struktura? Da li postoji neki poseban, idealan način njenog dizajniranja? Klasična škola organizacije daje neke svoje odgovore na ova pitanja, utvrđujući da se dobra struktura dizajnira na osnovu pravila i stroge hijerarhije ovlašćenja, odnosno autoriteta, kada obim upravljanja ne prelazi više od nekoliko nivoa odlučivanja. Savremene teorije smatraju da dizajneri organizacionih struktura (pre svega upravljači u organizacijama) moraju da u pravilnim proporcijama sjedinjuju, pored mnogih drugih komponenti, dugoročno planiranje, obogaćenje procesa rada i matričnu strukturu.

Mincberg, međutim, smatra da postoji treći put do dobro dizajnirane organizacione strukture. Mi bismo rekli da je taj njegov „treći put“ u priličnoj meri spoj, u neku ruku kompromis, između oba pristupa ‒ i klasičnog i savremenog.

Prof. dr Henri Mincberger, izvanredan teoretičar menadžmenta

„Elementi strukture moraju biti tako odabrani da dostignu unutrašnju usklađenost ili harmoničnost, ali i podjednako fundamentalno slaganje i poklapanje sa organizacijskom situacijom, odnosno sa veličinom organizacije, njenim uzrastom, tipom spoljašnjeg okruženja u kome ona funkcioniše, korišćenjem tehničkih i tehnoloških sistema i drugo“, smatra Mincberg[6], priklanjajući se takozvanom situacionom pristupu u organizovanju, o čemu je već bilo reči.

To praktično znači da je za stvaranje tipologizovaneorganizacione strukture potrebno parametre dizajna i situacione faktore grupisati na poseban način. Dizajniranje organizacione strukture i određivanje njenog tipa je poseban izazov za svakog rukovodioca, pogotovo kada se postavi pitanje koji koncept primeniti – mehanički ili organski? Pol Lorens (Paul Lawrence) i Džej Lorš (Jay Lorsch)smatraju da se podjednako i jedan i drugi koncept mogu primeniti u praksi, jer i jedan i drugi model mogu rešiti organizacioni problem, zavisno od adekvatnosti situacija u kojima svaka organizacija deluje.[7] Toj ideji priklanja se i Mincberg, koji kaže:

„S obzirom na to da u praksi nema čistih modela, izbor između mehaničkog i organskog dizajna svodi se na odluku o tome da li će model strukture imati više mehaničkih ili više organskih osobina. Većina organizacija predstavlja njihovu kombinaciju. Po pravilu, najuspešnije su baš one organizacije koje balansiraju između mehaničkog i organskog modela.“[8]

Imajući u vidu iznete konstatacije, možemo reći da jedan tip organizacione strukture ne bi mogao da zadovolji potrebe širokog kruga različitih organizacija, u kojima su prisutni različiti faktori određivanja prirode organizacione strukture, ali i različiti pristupi specijalizaciji rada, dizajniranju poslova u procesu departmentalizacije, grupisanju poslova, prenosu autoriteta, ovlašćenja i odgovornosti, centralizaciji ili decentralizaciji i drugo. Ujedno, organizacija na različitim stupnjevima sopstvenog razvoja ima i različite zahteve u odnosu na tip organizacione strukture. Upravo svi ti faktori na različite načine bliže određuju i tipove organizacione strukture političkih stranaka.

*.*.*.*.*.*.*.*.*.*.*.*.*.*.* 

Тротомна „Страначка трилогија“, може се купити по цени од 1.650 динара по примерку (комплет: 4.950 динара – са ПДВ) у Беосинговој књижари “Каиса“, Савска 9, и у књижарама „Лагуне“,  „Вулкана“, и „Службеног гласника“.  

Број телефона аутора за студенте који желе да купе књиге са попустом је: 0607336803

.*.*.*.*.*.*.*.*.*.*.*.*.*.*.*

Izneti stavovi predstavljaju faktore i argumente organizacione teorije vezane za određivanje tipologije organizacione strukture političke stranke. Međutim, pre nego što se pozabavimo postavkama i principima teorije organizacije u vezi satipologijom stranaka, razmotrićemo jedan drugi osnov koji daje politička teorija, a koji organizaciona teorija ne može i ne sme zanemariti razmatrajući stranku kao organizaciju. Faktori koji su relevantni za ovu temu i koji proističu iz političke teorije odnose se na misiju (svrhu postojanja), ciljeve, mogući procentualni zahvat u biračkom telu, teritorijalnu razuđenost njenog delovanja, širinu i dubinu političke ideologije i programa, broja članova/aktivista, kvaliteta i kvantiteta upravljačkih struktura, materijalne i finansijske podrške i drugih parametara. Pomenuti faktori opredeljuju vrste i tipologije stranaka više u političkom nego u organizacionom smislu. To znači da se pomenutim faktorima još uvek u potrebnoj meri ne definiše stranačka organizaciona osnova, vidljiva u tipologiji njene organizacione strukture, iako bi, na prvi pogled, trebalo da označavaju jedno te isto – „dve strane istog novčića“. Politički faktori koji opredeljuju stranku kao političku tvorevinu i vrstu njenog političkog delovanja u biračkom telu (u političkoj teoriji pojam poznat kao vrste ili tipovi političkih stranaka) trebalo bi da imaju neposredni uticaj i na metodologiju stvaranja tipa njene organizacione strukture. Politički parametri su najznačajniji ulazni resursi u procesu stvaranja organizacionih struktura stranaka kao organizacija.

U teoriji organizacije najčešće se identifikuju četiri osnovna tipa organizacione strukture, a koje srećemo u praksi svih vrsta organizacija, pa između ostalog i u praksi stranačkih organizacija, i to:

  1. Prosta organizaciona struktura;
  2. Funkcionalna organizaciona struktura;
  3. Diviziona organizaciona struktura;
  4. Hibridna (kombinovana) organizaciona struktura.

Struktuiranje političkih i organizacionih funkcija političke stranke prevode partije iz Proste, koja je svakako najređa, ali postoji u praksi, u Funkcionalnu i druge organizacione strukture. Primer globalne organizacione strukture jedne stranke, koja je u svetu i kod nas najčešća (uz moguće drugojačije nazive organa) prikazan je na slici br. 1. Funkcionalna struktura stranaka nije dovoljna da pokrije sve zahteve stranaka, pa se uporedo sa njom koristi Diviziona struktura. Međutim, kako nema čiste organizacione strukture u partijama, koje limitiraju samu njenu organizaciju, stoga u praksi načešće srećemo Hibridnu ili Kombinovanu organizacionu strukturu. Ona pokriva većinu zahteva koje ima politička stranka. Zbog važnosti i sveobuhvatnosti Kombinovane organizacione strukture mi ćemo je u ovom pregledu dati u sledećem nastavku.

Sl.br.1. Globalna organizaciona struktura političke stranke

Prosta organizaciona struktura karakteristična je za one organizacije koje su zasnovane na specifičnoj misiji, ograničenoj i po kvalitetu i kvantitetu, kao i limitiranim organizacijskim ciljevima. Limitiranost se ogleda u činjenici svesnog napora organizacije da ograniči ciljeve, koji se najčešće svode na one ciljeve koje mogu da prate osnivači i/ili članovi organizacije. Ograničenje ciljeva istovremeno predstavlja i definisanje načina na koji funkcioniše organizaciona struktura, jer je karakteriše odsustvo organizacionih jedinica, kao i obim i nivo upravljanja.

Sledeći takvu definiciju, prosta organizaciona struktura može uglavnom da se odnosi na male organizacije političkih stranaka. Ova struktura je, takođe, imanentna „novorođenim” organizacijama, koje još nisu stigle da definišu u potpunosti svoje razvojne mehanizme. Novonastale političke stranke definiše višak vizije a manjak ciljeva i strategija sopstvenog razvoja. Takva situacija ih pozicionira u faze nižih stupnjeva organizovanosti. Kod takvih stranaka glavni rukovodilac ima neposredan kontakt sa članstvom. U lancu komandovanja i rasponu upravljanja (menadžmenta) ne postoji nijedan stepenik koji članovi treba da preskoče ne bi li došli do glavnog rukovodioca. Karakteristično je da se na području Balkana i u zemljama u tranziciji, a naročito kod nas u Srbiji, prosta organizaciona struktura čini dominantnom, čak i u onim organizacijama koje su u nedavnoj prošlosti, pre demokratskih promena, imale visok stepen organizovanosti i visok nivo političkih, organizacionih i poslovnih i drugih rezultata.

Razlozi za takvu pojavu su višestruki i zahtevaju posebnu analizu i istraživanje, ali pre svega se nalaze u okvirima prevelike želje pojedinaca da se nametnu političkom auditorijumu kao nezaobilazni politički faktori, tražeći u tome šansu za ostvarivanje svojih ličnih ambicija i interesa. Takođe, nije zanemarljiva ni činjenica da lideri teže kontroli tokova novca iz jednog centra. Postoji iskonski poriv rukovodilaca da oni mogu sve sami, iskazujući na taj način i nepoverenje prema saradnicima. Naravno, ne treba zanemariti odsustvo edukacije rukovodilacau ovoj oblasti.

Skupovi srodnih, istih i/ili dopunskih poslova i njihovo razmeštanje u odgovarajuće organizacione jedinice čine funkcionalnu strukturu stranačke organizacije. Drugim rečima, funkcionalna struktura stranačke organizacije jeste tip departmentalizacije u kojoj su odgovarajuće pozicije grupisane prema njenim glavnim funkcionalnim (ili specijalizovanim) oblastima ili delatnostima. Pozicije u organizacionim jedinicamakombinovane su na osnovi sličnosti radnih aktivnosti i na bazi znanja, sposobnosti i veština ljudi čiji poslovi iz toga proizilaze.

Sl. br. 2. Globalna organizaciona struktura izvršnog organizaciono-političkog tela u političkoj stranci

Poštovanje ovih činjenica određuje i postavku funkcionalne organizacione strukture kao jedne od paradigmi koja bi mogla biti primenljiva na manje složene sisteme, kao što se u većini slučajeva pojavljuju stranačke organizacije. Međutim, postavlja se pitanje da li ovakav tip organizacione strukture u potpunosti odgovara političkim strankama i da li je to jedina moguća varijanta za njih, kada se ima u vidu postojanje nekoliko faktora koji stranke odvlače od isključivosti primene funkcionalne tipologije. Ti faktori se nalaze u domenu razuđenosti političko-resornog principa organizovanja poslova, u kojem se resornost mora posmatrati u kontekstu multidisciplinarnosti i teritorijalnosti. Takođe, kompletna organizaciona struktura stranke, bez obzira na činjenicu da li u njojpostoji resornost kao princip, zasnovana je, između ostalog, na geografsko-teritorijalnom principu (nacionalni, regionalni i lokalni nivo), prateći najčešće ustrojstvo državne organizacije vlasti. Te dominirajuće činjenice mogle bi da se uzmu kao relevantne i da se mogućnost uspostavljanja funkcionalne strukture apriori odbaci. Ali nije tako. Funkcionalna struktura organizovanja političkih stranaka, pored drugih tipova, provlači se na svakom nivou upravljanja njome, na nacionalnom, regionalnom i lokalnom nivou, jer na tim nivoima postoje organizacione funkcije jednake za svaki nivo, a koje imaju potrebu strukturiranja. Najupečatljiviji primer funkcionalnog organizovanja stranke odnosi se na nacionalni nivo, ili na najviši nivo upravljanja strankom.

Izdavač trotomne monografije “Stranačka trilogija” je “Beosing” iz Beograda

Međutim, iz već pomenutih razloga, ostaviti stranku samo na funkcionalnom tipu strukture nije dovoljno za njeno uspešno organizaciono delovanje, s obzirom na to da se time neće ispoštovati i drugi faktori koji utiču na određivanje tipologije organizacione strukture, najpre političko-resorni i teritorijalni. Svaki tip organizacione strukture ima svoje specifičnosti i o tome ćemo posebno govoriti.

Na različitim nivoima organizacije stranke, deluju različite organizacione strukture. Tako na primer na nivou Izvršnog odbora, (operativno organizaciono-politički organ) deluju principi pre svega funkcionalnog organizovanja, te stoga iz te činjenice proizilazi i odgovarajuća struktura, (vidi sl. br. 2.).

(Nastavak br.4: Kombinovane organizacione strukture partija)

…………………….

[1]Diamond, L. and Gunther, R. (2001): Tipes and Function of Party, in Political parties and Democracy (by editing Diamond, L. And Gunther,R.), The Jonhs Hopkins University Press, Baltimore, London, str.7‒8;

[2] Zasniovano na paradigmi „tri lica partije“, prim.autora

[3]Weissenbach, K. (2010): Political Parties and Party Types – Conceptual Approaches to the Institutionalization of Political Parties in Transitional States: The Case of the Philippines,Konrad-Adenauer-Stiftung, Manila Office, str. 8‒16;

[4] Weissenbach, K.(2010);

[5]Dalton, R. J., & Wattenberg, M. (Eds.). (2000)Partisan Change and Democratic Process, In: Parties without Partisans, Polical Change in Advanced Industrial Democracies, Eds. Russell Dalton and Martin Wattenberg, London: Oxford University Press;Wattenberg, Martin. (1991): The rise of candidate centered politics, Cambridge, MA: Harvard University Press; Dalton, R. J. (2000): Citizen Attitudes and Political Behavior, inComparative Pilitical Studies, Sage Publications, Inc., str. 914‒940;

[6]Mintzberg,H., (1983): Structure in Fives . designing effective organizations, Prentice Hall International, Inc.;

[7]Lawrence, R. P., Lorsch, W. J.  (1967): Organization and Environment, Managing and Differentation and Integration, Harward University Press;

[8]Mintzberg,H., (1983):

Поставите коментар

avatar
  Subscribe  
Notify of