Prenosimo, Reportaže, Rusija

Moskva za pamćenje

Čuveni duhovni centar Rusije: Sergejev posad
Krstarenje vodenim arterijama kroz srce Rusije (1)

 

  • Krstarenje Volgom, kanalima i jezerima od Moskve i Ugljiča, preko Jarosljava do jezera Ladoge i Onjege i rekom Svir do neve i Sankt Peterburga, turistički je hit već godinama
  • Manastirski kompleks Sergejev posad u bivšem Zagorsku, duhovnom centru Rusije,sedamdesetak kilometara severoistočno od Moskve krasi crkva Svete Trojice

 

Tekst i foto: Vjekoslav Radović i Jovo Vukelić

10. jul 2006.

Prosečnog smrtnika na Zapadu decenijama su plašili “crvenom opasnošću” koja dopire iza misteriozne i zastrašujuće “gvozdene zavese”. Onda se, negde sredinom šezdesetih godina prošlog veka, Norman Džuison dosetio da od svega napravi tipično američku filmsku komediju – “Rusi dolaze”, po romanu Natanijela Benčlija. Zaradio je milione i sve obrnuo na šalu, još mnogo pre pada Berlinskog zida.

Danas, Amerikanci i drugi zapadnjaci više ne strahuju od “crvene opasnosti”, ni pretećeg “ruskog medveda”. Naprotiv, pohrlili su poslednjih godina u buljucima da bi svojim očima videli pravo lice Rusije i doživeli novi šok – od bogatstva istorije, arhitekture, duhovnosti, tradicije i beskrajnih prostranstava u zemlji nezalazećeg sunca.

Spomenik moreplovcu i caru Petru Velikom u Moskvi

Međutim, kasno probuđenim nevernim Tomama, našli su se nedavno i autori ovog teksta, zaplovivši na 1.800 kilometara dugom vodenom putu od Moskve do Sankt Peterburga turističkim brodom “Kronštadt”. Tura je evropski i srpski hit, za koju se traži “karta više”. Po sletanju u Moskvu, dočekuje nas pljusak.

Putovanje  dugo tri sata do hotela

Od aerodroma, do luke na reci Moskvi, gde je ukotvljen naš brod-hotel, putujemo tri sata. Saobraćajni špicevi u Moskvi su za izluđivanje. Tekovina “zapadne civilizacije”.

– Tako je svaki dan, nikad ne možeš da predvidiš koliko je vremena potrebno da negde stigneš – kaže Beograđanka Mira Milutinović, koja koordinira sve aktivnosti na brodu i planira izlete.

Konačno, stižemo na odredište. Dočekuju nas mornari, koji unose prtljag u unapred raspoređene kabine. O svemu brine i sve nadgleda menadžer “Kronštadta”, opet naš čovek, Nijaz Rastoder, rođeni Baranin, naturalizovani Beograđanin.

Nijaz Rastoder, vrsni poznavalac Rusije

Piće za dobrodošlicu, večera, a potom zabava po izboru: pijano bar “Neva”, bar “Volga” s muzikom za igru ili gluvarenje uz piće u barovima “Ladoga” i “Onjega“. Onda se odnekud pojavljuje naš “treći čovek”, Predrag Rajković, koji u Moskvi vodi prestižni restoran “Boemi”. Doneo čovek pečenu jagnjetinu, navodno iz Dagestana, barene paprike na srpski način, makedonska vina da počasti zemljake. Čak se i nebo razvedrilo posle večernjeg pljuska.

Sutradan smo popadali na nos. Panoramsko razgledanje grada, od Starog Arbata do nekadašnjih Lenjinovih gora. “Ovde se nekad sve zvalo po Lenjinu”, kaže naš vodič Valerija. Od milja smo je odmah prozvali Valja, jer njen srpski, sa blagim ruskim akcentom, zvuči kao poezija i milozvučna melodija.

Hram Hrista Spasitelja je očaravajući

Obilazimo prelepi hram Hrista Spasitelja, koji je Staljin porušio sa namerom da tu, nadomak Kremlja, sagradi neko monumentalno zdanje u slavu komunizma. Ali, u rupi ostaloj posle miniranja hrama, neprestano se pojavljivala voda, kao da zemlja plače za porušenom svetinjom. Onda su popustili prirodi i izgradili gradski bazen. U poslednjoj deceniji prošlog veka ruski narod je dobrovoljnim prilozima skupio pare i sagrađen je novi hram, “stariji” od prethodnog. Ni rublja nije uložena iz državnog budžeta!

Sledi poseta muzeju Borodinske bitke, šetnja Crvenim trgom… Pored zgrade MIP-a, Univerziteta Lomonosov i hotela “Ukrajina”, moskovsku panoramu krasi još nekoliko visokih zgrada sa tornjevima, poput Empajr stejt bildinga u Njujorku.

Mapa krstarenja od Moskve do Petrograda

Valja nam objašnjava da su to stambeni objekti, popularni u Rusiji, gde cena kvadratnog metra košta i do četiri hiljade evra, a zavisno od lokacije, i više. Surovo i nehumano. Osnovana 1147. godine od kneza Jurija Dolgorukog, Moskva danas ima više od trinaest miliona stanovnika i prostire se na više od 1.000 kvadratnih kilometara. Najbolji način da čovek stigne na željeno mesto je besprekorno čist metro, kojim se Moskovljani posebno ponose.

U metrou u Moskvi se nalaze vredna umetnička dela

Drugi dan provodimo u razgledanju manastirskog kompleksa u Sergejevom Posadu, bivšem Zagorsku, duhovnom centru Rusije, sedamdesetak kilometara severoistočno od Moskve. Temelje manastira i crkve Svete Tojice, pred kojima zastaje dah, udario je 1337. godine monah Sergej, kojem se pripisuje zasluga za ujedinjenje zavađenih ruskih kneževa pred istorijsku Kulikovsku bitku 1380. godine protiv Mongola. Pored mnoštva suvenira, tu možete kupiti i bočicu vode, za koju tvrde da ima lekovita dejstva. Po podne odlazimo u detaljno razgledanje Kremlja.

Hram Svetog Vasilija na Crvenom trgu je jedinstvene lepote

U hramu Svetog Arhanđela Mihaila Valja nam skreće pažnju na freske sa likovima Sv. Save, Sv. cara Lazara i Sv. Simeona, kao rane tragove duhovnih veza Rusa i Srba. Predveče, kolena klecaju od slatkog umora, a disk moždane memorije postaje pretesan da bi pohranio sve impresije. Pitamo se kako li je tek Amerikancima koji, pored Danaca i Grka, sa nama dele brod. Kako li se tek oni, sa svojim skromnim poimanjem istorije i siromaštvom tradicije, osećaju pred ovim vekovnim, monumentalnim zdanjima i spomenicima pravoslavne arhitekture?

Prevodnice vode iz reka u jezera, iz jezera u kanale, iz kanala do veštačkih akumulacija…

– Ovo nisam mogla ni da sanjam – kaže zadivljeno Tea, mlada učiteljica iz Njujorka.

Konačno, isplovljavamo iz moskovske luke, uz zvuke mornarskog marša, 127 kilometra dugim kanalom do Volge. Kanal je izgradio Staljin 1937. godine, da bi povezao grad na severu sa Baltičkim, i na jugu sa Kaspijskim morem. Samo do ulaska u Volgu, čeka nas jedanaest prevodnica i osam hidrocentrala. Moskovski kanal je, pored svih gulaga, svojevrsni spomenik Staljinove upornosti i istrajnosti, u koji su, kažu, pored betona i čelika, ugrađene i tone ljudskih kostiju. U deset uveče još je dan. Uhvatili smo poslednje trenutke “belih noći”. Pored nas, usred nepreglednih šuma borova i breza, dremljivo promiču mala, slikovita ruska sela, kao usnuli galebovi na obali reke.

Ruska sela su kao iz ruskih bajki

Tu čovek odjednom shvati zašto Rusi selo zovu derevna – nema nijedne kuće koja nije od drveta. I kapci srećnih, ali umornih putnika, konačno opuštenih na gornjoj palubi, sami se sklapaju. Ne pomaže ni kurvazije, ni maligani. Vreme je za pražnjenje memorije.

Sutra: Kako smo “otkrili” Mladića (2)

 

Podeli:

00votes
Article Rating
Subscribe
Notify of
guest
0 Comments
Inline Feedbacks
View all comments