Просветитељски и универзитетски Мајнц и Стразбур – центар заштите људских права и седиште парламента ЕУ

Биста Јохана Гутенберга испред Музеја у Мајнцу

КРСТАРЕЊЕ РАЈНОМ ОД ХОЛАНДИЈЕ, КРОЗ НЕМАЧКУ И ФРАНЦУСКУ ДО ШВАЈЦАРСКЕ (4)

 

  • Зашто туриста из Норвешке звижди музичару на броду
  • У Мајнцу, родном граду Гутенберга, творца модерне штампе
  • Мајнц -центар винске индустрије и високог образовања
  • Замишљам како би се забезекнули становници Стразбура кад би им се ми представили и рекли да смо са Западног Балкана, или из Србије

Пише: Јово Вукелић

Фото: Горан Грцић, Анђелко Леро, Нијаз Растодер и Ј. Вукелић

12. октобар 2018.

Сваку ноћ на броду је од девет увече почињала музика. За клавиром је свирао искусни музичар, који је показао да зна да свира лепо и на гитари, али и да добро пева, посебно старе америчке сонгове. Нарочито је на репортоару имао хитове евергин музике, али и популарне мелодије за старију популацију.

Тако је било и ове ноћи кад смо испловили из Кобленца за Мајнц. Музичар је човек 50-тих година, који публици те вечери открива да је пореклом из Бугарске и да већ 30 година свира само на крузерима и туристичким бродовима! Открива нам и више од тога: да по први пут има прилику да свира већој групи својих комшија Срба и Македонаца и да би стога желео да вечерас пусти за те госте једну српску фолклорну песму и да нас тако обрадује.

Звиждук протеста на броду: звукови и мелодија са Западног Балкана били су иритантни за једног Норвежанина

И то је учинио, нумера је укупно трајала три минута, али се негде на половини извођења зачуо продоран и непријатан звиждук неког Норвежанина у знак протеста… настао је потом непријатан мук у салон – бару, сви су се окренули према инцидент-мајстору, очигледно нечим исфрустрираним те вечери и врло нетолерантним.

Бугарин је прекинуо од тог часа да свира и пева и пуштао је целе ноћи до краја програма, до поноћи само музику на плеј-бек… Видело се да је врло увређен, да не кажемо бесан и љут.  Осећало се да је свим присутним било непријатно…

За нас госте из Србије још један јасан доказ нетрпељивости некад нам блиских Норвежана… Разговарао сам наредне вечери са музичарем, био је потиштен, али и врло изненађен нетолерантним поступком госта.

 

 

 

 

 

 

Декорација  тањира  важна  је  исто  као  и  квалитет  сервиране  хране

У четвртак ујутро за доручак нас чекају већ стандардне ђаконије, мноштво салата, више врста рибе, сирева, шунки и салама, сокова, свежег воћа, путера, џемова, меда, сувог воћа, а и за вегетаријанце и дијеталце избор хране је био разноврстан. И по правилима ресторана изјашњавамо се у току доручка шта желимо за ручак, свињско, говеђе или пилеће месо, рибу или неку лакшу вегетаријанску храну…

Мапа крстарења Рајном од Амстердама до Базела са посетом седам градова

Овог јутра већ од девет ујутро креће се у пешачку“ туру“ разгледања центра Мајнца (град има 200.000 становника) чије старо градско језгро почиње од обале Рајне.  Имамо овог пута само четири сата времена за упознавање знаменитости, јер до Стразбура у Француској од раног поподнева треба путовати целу ноћ још 150 километара узводно и проћи још преводница које знатно успоравају  пловидбу.

 

Бројне скулптуре красе паркове Мајнца и улепшавају град

Уз обалу одмах почиње дугачки парк са стазама за бициклисте и шетаче, са клупама за одмор и читање. Паркови су препуни лепих и необичних уметничких дела, скулптура, споменика и бисти, малих и необичних фонтана и то је једно специфично обележје овог града, или се нама тако учинило. Срећемо много шетача свих узраста и оних који трче…

А оригиналних фонтана има много у овако малом граду

Док се не отиснемо у старо градско језгро Мајнца да не заборавимо да истакнемо: брод  Швајцарска усидрио се тачно напрам ушћа реке Мајне у Рајну. Како у шали каже један наш путник: „Франкфурт на Мајни, а Мајнц на Рајни“. А капетан де Грис ми објашњава: „одавде из Мајнца, од ушћа Мајне у Рајну кад би кренули да пловимо Мајном има око 360 километара до канала и Дунава којима је повезано Северно и Црно море.

Ушће Мајне у Рајну код Мајнца

Излазећи из дугог парка уз Рајну одмах улазимо у градско језгро и наилазимо на омањи сквер – Гутенбергов музеј, читаоницу, библиотеку… Ово је родни град Јохана Гутенберга, једне од највећих личности другог миленијума, човека који је пронашао технику штампања покретним словима.

Гутенбергова биста и Музеј, књижара и читаоница су у центру града

Живео је од 1398.  до 1468. године. Његов допринос развоју човечанства је је епохалан јер је усавршио употребу ручне справе за ливење слова и омогућио умножавање неограниченог броја примерака. Такође је први применио и штампарски прелом.  Његовим проналаском омогућено је ширење знања међу људима, развој модерних учења и пренос свих достигнућа људског ума у најудаљеније крајеве света. С његовим проналском отпочела је ренесанса…

Статуа Јохана Гутенберга, дело вајара Бертела Торвалдсена (1837).

За неког коме је, као мени, животна професија писање и штампање новина и књига и чији је отац био новинар Гутенберг је као личност још значајнији.

Таквој личности град Мајнц се одужио на све могуће начине поштујући његову генијалност. Стога у Мајнцу постоји врло угледни Универзитет Јохана Гутенберга. Ове године обележава се у Мајнцу 550 година од смрти великог генија.

Чувени примерак Гутенбергове Библије, ремек дело људских руку и знања

О лепотама старог дела града Мајнца, којег смо обишли за четири сата може се рећи да је прелеп и оригинално уређен за сваки понос. Старе куће су тако укусно уређене, декорисане и очуване да човеку застаје дах.

Стари део Мајнца са старим кућама је врло атрактиван за све туристе


У уличици на путу ка броду срећемо кројачку радњу, где мајстор и дање штепа и крпи на чувеној машини сингерици…Стари занати још опстају…

Кројач ипак има посла у унифицираној глобалној индустрији трикотаже

На жалост морамо да кренемо ка броду, па тако не стижемо да се ближе упознамо са престоницом вина међу немачким градовима. Регион „Рајнхасен“ је највећи виноградарски центар у земљи, а вина су врхунска, а због тога би – кад је чувени карневал у новембру (11.11. у 11,11 часова) – довде вредело доћи са добрим друштвом други пут!

*   *   *   *   *   *   *   *   *   *   *

Стразбур – центар заштите људских права и седиште парламента ЕУ

 

Како смо одмах испловили да би сутрадан , у петак били што дуже у Стразбуру брод после десетак километара нагло успорава и пристаје уз један док и ту се укрцава на брод нечији старији рођак или отац неког од чланова капетанске посаде. Имамо тако новог госта који наставља пут са нама, а није на списку путника. И овде изгледа има рођачких веза…

Бродски сапутник: путник ван евиденције

Упловљавамо Рајном у Француску и Стразбур у рано јутро и сачекује нас предиван, прави летњи дан. Из велике речне луке крећемо аутобусом ка центру најпознатијег града на нашем крстарењу, средишту покрајине-округа Алзас –Лорен (такође винарски крај)  због којег су Немци и Французи водили столећима крваве ратове.

Данас је Стразбур познат као место европског помирења после Другог светског рата, посебно између Немаца и Француза. Зато у Стразбуру, поред немачког и француског кварта  постоји и посебна четврт (зову је европски кварт) са седиштима већине најзначајнијих установа Европске уније: седишта парламента ЕУ, Савета Европе, Европског суда за људска права, а и следеће европске институције: заповедништво Еврокорпуса, информатички центар Европола, Средишња комисија за навигацију Рајном, Друштво Европских Регија, Европски институт за патенте, као и Друштво Европских Винских Регија, које нисам стигао да посетим, а хтео сам.

Делови града специфичне лепоте

Поред већ толико помињане готичке Катедрале у Стразбуру (сви оне који се попну стотинама степеница на врх имају привилегију да могу добро да осмотре велики део регије Алзас), срели смо и стразбуршког поштара и то је сигурно много занимљивије за наше читаоце од ове катедрале (франц:  grande cathédrale, немач: große Kathedrale) какву смо већ видели у Келну, а видећемо је и сутрадан у Базелу…

 

 

 

 

 

 

 

 

Наиме, баш поред катедрале поштар је вијугао уличицама центра и разносио, делио пошту, пакете, новине, пошиљке, писма… Имао је специфичну опрему за свој посао, посебно продужени трицикл са потребним торбама за пакете, и све врсте пошиљки – схватили смо да је ово савршена опрема и српска ПТТ би могла да је примени у Србији, поготово што није скупа, а поштари би били ефикаснији и било би им лакше да обављају свој тешки и одговорни посао. Ето првог конкретног и корисног посла за посланике српског парламента кад буду у посети Стратзбуру да узму мустру трицикла за српске поштаре.

Покривени мостови су посебна атракција Стразбура

Мостови у Стразбуру су примери споја лепог и корисног, а све у функцији спајања градских улица и тргова. Мостова има врло старих, али и нових и увек врве од посетилаца… између њих су љупки ресторани у сенкама столетних стабала, сластичарне, пекаре на најфинијим кросанима, хлебовима, колачима, куглофима, а и продавнице сирева, винотеке. Пријатан амбијент какав се ретко среће…

Улице миришу од милброда, куглофа, кроасана…

Замишљам како би се забезекнули становници Стразбура кад би им се ми представили и рекли да смо са Западног Балкана (термин који су увеле бирократе из ЕУ и који ништа не значи), или да смо из Србије. Мислили би да смо са Дивљег запада, ко зна одакле… А многи и не знају и да постојимо, у шта смо се више пута уверили, а они који знају углавном не могу да нас виде очима због антисрпске пропаганде која је трајала и траје већ три деценије.

Тако да посланици из Србије, који иначе радо и често посећују Стразбур  (да не кажемо да трче у овај град и због високих дневница) имају тежак задатак  кад би грађанима Стразбура морали да објасне  ко су одакле су и шта уопште траже у Стразбуру.

Избор намерница на пијаци у петак у Стразбуру био је разноврстан. А цене поврћа су као код нас: на пример квалитетне артичоке (који код нас и нема, или има врло ретко) стају 350 динара, шаргарепа 200, млади лук 150 динара… Сиреви су наравно скупљи, али и дупло бољи од српских.

 

Сетио сам се Најџела Фаража, британског политичара који води десничарску странку УKИП, а који је годинама био у парламенту у Стразбуру. Пре неколико година (2011)  дао је чувену и занимљиву изјаву када су га питали шта мисли о придруживању Србије ЕУ:

Дакле, српски политичари ће сви постати мултимилионери ако се Србија прикључи ЕУ. То би било веома атрактивно за њих, али не и за сам српски народ.  Замислите се над овим: пре само неку деценију имали смо Србе и Хрвате који су се убијали међусобно само да би могли да живе одвојено, а сад њихови политичари покушавају да их поново уједине у творевину (ЕУ) сличну Југославији. Мислим да је то апсолутно сулудо“ – рекао је тада британски политичар, који је најзаслужнији за излазак В. Британије из ЕУ.

Фараж је добар политички прогнозер

У свему има више или мање политике па и у овом нашем дивном путовању по Европи, хтели то или не. Бити цео дан у Стразбуру је привилегија, незабораван, узбудљив и пријатан догађај… Како је Стразбур прескуп за српски стандард, и не само за српски, а како смо као држава и даље далеко од ЕУ колико и до Марса, остаје само да нам слику о Стразбуру представљају они који у њему ипак бораве највише: то су српски, на ту тему, слабо говорљиви посланици. Од њих мрка капа и слаба прилика…

За богату клијентелу избор сатова је такав да задовољава и најпробирљивије укусе, а за куповину Ролекса треба имати солидан банковни салдо, јер ови сатови и то најефтинији  не стају мање од 5.000 евра. Лонжин су већ много јефтинији…

Стразбур је и град младих, постоји велики Универзитет и услови школовања студената из Француске, Немачке, Швајцарске, Луксембурга, Белгије… су на највишем новоу. Културни живот је богат и динамичан, а Музеји и рад Опере и Филхармоније употпуњавају и чине садржајнијим културни живот.

Икона светаца унутар катедрале у Стразбуру

Одлазимо из града пуног крваве бурне историје, али и динамичне садашњости, културе и традиције, модерности и европских перспектива, где становници имају високи стандард  и  живе у изобиљу… Као и прескупа европска бирократија, која и тиме све више угрожава цео пројекат ЕУ.

Чека нас брод Швајварска да нас одведе у своју постојбину, у град Базел на швајцарско-француској граници, тачније на самој тромеђи, јер и Немачка граница је у самој близини овог дела севера Швајцарске.  То је последњи град који посећујемо на нашем крстарењу Рајном и снажни утисци, доживљаји и слике се већ полако мешају.

( Сутра, последњи, наставак бр. 5: Швајцарско венчање, Базелски гајдаш и Срби у Лепмурији)

0 0 votes
Article Rating

Related posts

Ковид и синдром изненадне смрти

Prenosimo

Вучићу ви сте кукавица

Prenosimo

Само народи који знају да се боре наћи ће браниоце своје ствари

Gost autor
Subscribe
Notify of
guest
1 Comment
старији
новији
Inline Feedbacks
View all comments
Љубиша Гвоић
Љубиша Гвоић
5 година раније

Некада смо читали као освежење овакве текстове који су нас одмарали и уједно смо стицали нова сазнања. Данас ретко ко то чита, заокупљени сmo својим личним проблемима у ишчекивању своје неизвесне и светске будућности. Нова технологија пружа летимично читање, уместо да се удубимо и створимо маштовиту слику. Свако добро желим неуморном талентованом писцу што оставља трагове времена и обичаје.

1
0
Would love your thoughts, please comment.x