Миротворац крвавих руку II
- Узрок ове тешке планетарне несреће је америчка неутажива глад за моћи и поседовањем целокупног човечанства
- Тоталитаристички ентитет утемељен је на америчкој наказној геноцидној, простачкој и дивљачкој расној идеологији
- Свет у којем је Америка врховни хегемон се распада, а позиција коју је отела се растаче, али Американци не желе да прихвате реалност
Пише: Славко Живанов
Ако буде било разума, до директног сукоба ширих размера између Русије, Кине и Америке вероватно неће доћи. Искреног договора и равнотеже могло би да буде да су Американци разумнији и умеренији. Чарке, подметања и тактике прокси ратовања са исходом променљиве среће, гледаћемо и даље јер ће их обе суперсиле практиковати док год постоје.
О природи америчког интервенционизма, неоимперијализма и неоколонијализма коју у садашњости видимо кроз блискоисточну и украјинску трагедију говорили смо више пута (овде, овде, овде..). Закључак се намеће сам – узрок ове тешке планетарне несреће јесте америчка неутажива глад за моћи и поседовањем целокупног човечанства, чак и метафизичког, а нарочито материјалног.
Америчко непрепознавање узрока сопствене пропасти и спознаја опадања утицаја грчевито и бахато, а прилично носталгично везује их чврсто за образац безусловне хегемоније над свима другима, а особито “обојенима”. Људи друкчије (тамније) боје коже за њих су недорасли, недостојни, нижеразредни.., шкарт који треба макар експлоатисати, а најбоље истребити. Овакав тоталитаристички ентитет утемељен је на америчкој наказној геноцидној, простачкој и дивљачкој расној идеологији која је изливена и армирана у темељима државне творевине подигнуте на крви милионâ староседалаца тог континента. Око 60 милиона домородаца истребили су колонизатори Новог света почев од 15. века. Геноцид је био толиког размера и последица да су данашњи научници препознали ефекте “малог леденог доба” јер је елиминација толиког становништва, живих бића, условила значајно снижавање глобалног нивоа угљен-диоксида у природи (овде).
Набрајање и попис свих интервенција трајало би дуго и одузело би превише времена. Због тога треба рећи да је од 19. века до данас Америка извршила 45 великих војних интервенција, а у 20. и 21. веку чак 36. Од Другог светског рата до данас најдужи временски период између две америчке интервенције био је девет година. (Детаљније o листи свих војних операција САД овде)
Венецуела
За годину дана, подужем списку новијих жртава глобалне америчке тираније придружила се и Венецуела. За тек нешто више од годину-две Америка је успела да се уплете у здушно помагање израелског рата у Палестини, у обарање Асада у Сирији, да бомбардује Јемен, а да у Ирану, осим бомбардовања изазове и озбиљне политичке потресе чији ћемо епилог тек гледати…
Елем, пре неколико дана, након вишенедељних претњи и демонстрирања вишеструко прекомерне и супериорне силе над бродовима у приобаљу Венецуеле, гледали смо охолу војну акцију киднаповања председника Венецуеле, Николаса Мадура.
Америчка администрација годинама “ратује” са Венецуелом, особито им боду очи венецуеланске резерве нафте, највеће на свету. Због те појединости сваки председник и свака власт у овој држави Латинске Америке била је америчка мета. Особито су Уго Чавез и Николас Мадуро и њихова, наводно, недемократичност, узнемиравали вашингтонске “очеве златне демократије”. Чини се да Трамп додатно “негује” и личну антипатију за Мадура имајући у виду то што га је одмах након доласка на власт у свом првом мандату уврстио на црну листу људи којима Америка намеће санкције. Било је то 31. јула 2017. године (овде) када су разлози за санкције били начелни и политички. По оцени Трампове администрације Мадуро је заслужио санкције јер је подривао демократију у Венецуели, али ни једним јединим словом тада нису помињани картели, наркотици и шверц дроге ка Америци. У свом другом мандату, након великих залогаја на Блиском истоку и након мноштва украјинских промашаја, Трамп се сетио Венецуеле вративши се свом старом “пријатељу”, решивши да оде даље од санкција.
О самој акцији отмице председника Венецуеле мање-више контролисани медији преносе разноврсне извештаје у којима се по правилу крију важне, можда и суштинске информације:
– Високи функционери Мадуровог режима (као и Асадовог пре годину дана) продали су и издали свога председника омогућујући америчкој војсци да лако, такорећи рутински обави захтевне акције без губитака.
– Десант на Каракас показао је апсолутно затајење свих видова и родова војске, безбедносних служби и полиције Венецуеле, сем Мадуровог личног обезбеђења које је листом побијено.
– Ниједан амерички војник није погинуо, нити је изгубљено било какво америчко војно-техничко средство. Истовремено, бар осамдесет војника и цивила на другој страни је убијено.
– Ниједан високи официр или политичар у Венецуели није преузео одговорност и дао оставку због невиђене срамоте и понижења које су ова земља и народ доживели.
– Дугогодишњи Мадуров режим, несумњиво недемократичан и проблематичан, попут Асадовог у Сирији, почео је да се изједа урушавајући се због сијасет унутрашњих проблема. Очевидно је да се Мадуро осећао веома сигурно у сопственом окружењу иако за то није имао покриће. Степен издаје био је огроман, а Мадурова неспособност да то правовремено примети и реагује ресетује га на саме почетке – примереније му је да вози аутобус, него да води државу.
– Тезу о високој разини издаје у врху власти потврђује и америчко хвалисање да је отмицом Мадура отворен простор за инаугурацију “конструктивне”, петоколонашке власти. Трамп не пропушта прилику да у овом контексту често помиње Мадурову потпредседницу Делсију Родригез.
Последице
Шта ће се с Венецуелом збивати у најкраћој, а особито мало даљој будућности, тешко је рећи. Општи повишен степен неизвесности који карактерише читаву планету у овој земљи је додатно закомпликован. Можемо очекивати да ће се Венецуела придружити групи држава (Либија, Ирак, Сирија, Иран, Палестина) које су после америчке интервенције упале у спиралу пропасти, распада и зла, а да из такве констелације паразити и лешинари црпе профит. Уосталом због тога су их и гурнули у провалију рата.
Кад је о Америци реч, ту не треба имати било какве илузије. Америка ће остати на линији онога што је увек била – ноћна мора за све који поседују нешто што Америка жели. Чак је и гесло Трампове политике: “Make America Great Again” – “Учинимо Америку поново великом”, далеко од оригиналне пароле која наговештава нешто ново. Клинтон је често употребљавао ту фразу, а Реган (1980) још пре њега. Она у суштинском преводу значи да Америка не одустаје од позиције хегемона којом се наметнула Планети упркос парадоксу да стоји много боље на спољном, него унутрашњем плану. Тај свет у којем је Америка врховни хегемон се распада, а позиција коју је отела се растаче, али Американци не желе да прихвате реалност. То је прескупа цена за цело човечанство, па чак и за саму Америку, но дивљаци и убице једино ратовањем и окупацијом могу бити на врху. Они воле и желе победу, а не знају ни за шта боље од силе за њено достизање. Америка је примат на планети могла да осигура искључиво војном силом, и убрзо ће и на том пољу морати да се доказује јер слаби, а други јачају.
Све чешће истицање територијалних претензија ка Гренланду, кроз агресивне бруталне претње лојалним вазалима Данској и Канади говори да амерички неоколонијализам нема ни трунку сентименталности. Амерички хегемонизам је просто инцестузан јер је, наравно, сатанистички. Хранио се крвљу десетина милиона људи од 15. до 20. века. Наставио је да лоче крв невиних и у Двадесетом веку, а чиниће то и надаље. Развој технологија и нових оружја помаже опстанак терора, и наговештава даље ограничавање слободе, а ширење ропства. Будућност суверених држава није ружичаста. Америка ће надмоћном војном силом спроводити хегемонију и браниће грчевито свој планетарни утицај. На том путу спремају се за све опције. Чак и нуклеарни рат у који ће гурнути свог лојалног слугу, Европу, очекујући да Европа поведе нуклеарни, прокси рат против Русије и прими претежни нуклеарни одговор. Нуклеарни рат није вероватан, али уколико до њега дође, онда је његова најјефтинија верзија она у којој Европа постаје главни кривац и нестаје, дајући Америци некакву шансу за преживљавање. Због те велике вероватноће да до нуклеарног рата неће доћи створена је велика вероватноћа да ће цену утољавања глади хегемона плаћати мали, углавном они који у свом арсеналу немају нуклеарно оружје. А будући да је списак “обојених” сужен и скраћен, очас се и Данска и Канада могу наћи на Трамповом менију упркос томе што су део НАТО. Јер, да се подсетимо, НАТО је само инструмент америчке хегемоније те се лако може жртвовати ако је цена прихватљива и исплатива. Зашто би Американцима било скупо растурање НАТО, ако с тим добију Гренланд или још и Канаду приде. При томе, имајући у виду степен европске имбецилне лојалности Америци није уопште сигурно да би се НАТО због анексије ових територија распао. Опстао би због оног другог америчког разлога због којега постоји – да храни америчку војну индустрију и профит.
