ОЛИМПИЈСКО ЗЛАТО БИЛО УЗОР НОВИМ ГЕНЕРАЦИЈАМА

   
                 Ватерполисти Југославије и руководство 
                 репрезентације пред свечано отварање ОИ 
                 1968: стоје,с лева: тренер Чорић,
                 Дабовић, Боначић, Сандић, Јанковић,
                 савезни капитен Сајферт, Хебел, Перишић,
                 Пољак, Маровић,чуче:Стипанић,Лопатни,
                 Трумбић,Рудић и секретар Б.Ненадовић

ПОВОДОМ ВЕЛИКОГ ЈУБИЛЕЈА ВАТЕРПОЛИСТА ЈУГОСЛАВИЈЕ: ОЛИМПИЈСКИ ШАМПИОНИ ИЗ МЕКСИКА ОБЕЛЕЖИЛИ ПОЛА ВЕКА ОД ОСВАЈАЊА ТИТУЛЕ

 

  • Председник Олимпијског комитета Србије (ОКС) Божидар Маљковић примио је октобра ватерполисте који су на тај дан, пре тачно 50 година освојили златну медаљу на Олимпијским играма у Мексику
  • Била је то прва златна медаља коју су освојили ватерполисти на ОИ, после три сребрне медаље на ОИ у Хелсинкију 1952, Мелбурну 1956. и Токију 1964.
  • Шест живих репрезентативаца (од 11) из Загреба и Београда Карло Стипанић, Озрен Боначић, Роналд Лопатни, Иво Трумбић, Ђорђе Перишић и Дејан Дабовић и данас одржавају од 1968. године, упркос многим непријатним и тешким догађајима и недаћама у бившој СФРЈ и распаду земље, искрено и блиско пријатељство већ деценијама
  • У финалној утакмици Југославија је на ОИ победила СССР са 13:11

 

Пише: Јово Вукелић

Божидар Маљковић, председник Олимпијског комитета Србије, је 25. октобра 2018, у олимпијској кући дочекао Дејана Дабовића, Карла Стипанића, Озрена Боначића, Роналда Лопатнија и Ђорђа Перишића, олимпијске шампионе из далеке 1968. из Мексика. Он је истакао:

„Било је ово најмање што смо могли да урадимо за ове великане нашег спорта. Педесет година је велики јубилеј, а наш задатак, поред осталог, јесте да негујемо сећање на велике резултате у историји олимпијског спорта и да људима који су оставрили резултате за памћење увек укажемо дужно поштовање и част. Узбуђен сам и срећан што примам ову групу људи, не само због чињенице да су направили тај велики историјски резултат за наш ватерполо, већ и због тога што и данас функционишу као братство у којем није важно ко који пасош има, већ чињеница ко је какав човек, а они су сви велики људи“.

С лева: Карло Стипанић, Озрен Боначић, Роналд Лопатни, Божидар Маљковић, Ђорђе Перишић и Дејан Дабовић

Поводом тог далеког, а и данас великог успеха ватерполиста тадашње СФР Југославије окупили су се на 50-годишњицу у Београду живи чланови тог великог тима и репрезентације. Није био присутан једино Иво Трумбић, због неодложних обавеза. После пола века од нашег првог злата од 11 репрезентативаца живи су шесторица од тих чувених 11 играча: Карло Стипанић, Озрен Боначић, Роналд Лопатни, Иво Трумбић, Ђорђе Перишић и Дејан Дабовић.

:::::::::::::::::::::::::::::::::::::::

Пут до трона

Квалификације у групи: Египат 13:2, Источна Немачка 4:4, Мексико 9:0, Холандија 7:4, Италија  4:5, Грчка 11:1 и Јапан 17:2; Полуфинале: Мађарска 8:6; Финале: СССР 13:11 (продужеци).

::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::

У финалној утакмици  Југославија је надиграла СССР са 13-11 после продужетака и тако постала први пут олимпијски шампион у ватерполу. Славље због те титуле трајало је данима, а по повратку у земљу уследио је 6. новембра пријем освајача свих медаља у белом Двору код председника Јосипа Броза Тита.

Домаћини су били председник СФРЈ Јосип Броз Тито са супругом Јованком.

Ђорђе Перишић, се сећа тих догађаја и истиче:

„Мислим да је то први пут да је на такав начин Тито примио спортисте. Долазили смо организовано аутобусима. На челу делегације су били председник СОФК Југославије Мића Прелић, потпредседник Милан Бата Ерцеган и генерални секретар Југословенског олимпијског комитета Небојша Поповић. Протокол је тачно одређивао ко и када прилази. На почетку су то били освајачи медаља у појединачним спортовима.

У неко доба, после послужења, присутни су замољени да направе „потковицу“ око Тита и Јованке , који су стајали у средини. Следило је даривање, даривање које ће бити узрок каснијим , да кажемо занимљивим догађањима. Прво је Ђурђа Бједов од Јованке добила дијамантски брош. Церару је Тито поклонио дијамантску дугмад за кошуљу. Вујин, Симић и Хорват су добили златне шафхаузен сатове.

Са свечаности у Скупштини града Београда (видео запис)

Тада смо позвани ми и добили смо, у сребрном оквиру фотографију председника са потписом (аутограмом) и датумом пријема 6. новембар 1968. То су добили и кошаркаши. Значи, добили смо једноставно речено „шипак“! Како смо и тада, као и данас, били сви као један одмах смо се између себе договорили и позвали представнике и функционере, тачније руководство Ватерполо савеза Југославије и рекли им да ћемо напустити пријем не добијемо ли и ми сатове као наше колеге. И да иду и то захтевају…

Настала је поприлична пометња и консултације, а следио је те вечери и пријем  у Скупштини Србије, па смо рок за наш „ултиматум“ поставили да се реши до пријема те вечери.

Цела репрезентација отишла је у ресторан „Три шешира“ у Скадарлију и ту је трајао наш провод, а око 18 увече стигла су четири мерцедеса да нас одвезу на пријем у Скупштину Србије, али ми нисмо хтели да идемо док нам не стигне одговор да ли је наш захтев прихваћен…

Мерцедеси су отишли празни, а после 15-так минута јављено је да је наш захтев прихваћен и да ћемо сви добити на поклон сатове. Уз то, повећане су нам и обећане новчане премије, које су за све постале једнаке. Мерцедеси су се поново вратили по нас и тако је та непријатна епизода окончана.

Тако смо добили још једну тешку битку, овог пута на сувом, ван базена захваљујући опет нашој јединствености и одлучности. Иначе, остали би „кратких рукава“.

Слика са свечаности из Скупштине града Београда са доделе признања: С лева (седе: Ђорђе Перишић, Соња Јанковић (супруга Зорана Јанковића), Озрен Боначић и Роналд Лопатни; стоје: Дејан Дабовић, Карло Стипанић, Гојко Маровић, син Уроша Маровића, Маја Јанковић (ћерка Зорана Јанковића), Љиљана Радуловић (супруга Мирка Сандића) и Барбара и Теодора (ћерка и унука Мирка Сандића)

Ова ватерполо репрезентација утрла је пут будућим успесима нашег ватерпола и осталих екипних спортова, а екипа освајача олимпиjских медаља је још дуго играла у шампионској форми. Створено је нераскидиво и чврсто пријатељство међу репрезентативцима. Сви су били чланови Партизана из Београда (5) и Младости из Загреба (6). Годинама су успоставили присне односе и праксу да се састају и друже два пута годишње: једном у Београду и једном у Загребу.

Традицију су одржали до данашњих дана, не прекидају је с тим што се број учесника све више смањује: остало је још само шест златних момака из Мексика.  Но, они не заборављају колеге: обилазе гробове и одају пошту преминулима и у Београду и у Загребу.  Одржавају контакте и са породицама преминулих колега и њиховим потомцима.

Шта више рећи о „тиму снова“ и „тиму живота“.

0 0 votes
Article Rating

Related posts

У Србији је забрањено слободно мишљење

Prenosimo

„Милосрдни анђео“ ММФ милосрднији од Вучића и владе Србије

Јово

Одзвонило и Милу

Славко
Subscribe
Notify of
guest
0 Comments
Inline Feedbacks
View all comments
0
Would love your thoughts, please comment.x