Balkan i susedi Srbije, Gost Autor, Kultura, Politika, Slobode, Srbija

Juriš „Zaštitnika građana“ na srpski jezik  

Pogled na hrvatske jezičke traume

  • Svi uznemireni jasenovački (i magdeburški) pobednici moraće objasniti kako Dubrovnik može imati „hiljadugodišnju tradiciju“ ako se zna da su u njemu prva četiri Hrvata zapisana 1896. godine
  • Hrvati su neutemeljen narod (Dučić je govorio — „narodić“), a ovoga ću se puta zadovoljiti samo nekolikim navodima kojima se to potvrđuje
  • Za ozbiljna duhovna pregnuća Hrvati nikad „nisu imali vremena“ i mnogo im je bilo lakše da se bave falsifikatima i krađama
  • Hrvati ne mogu dokazati ništa od onoga za šta tvrde da obeležava njihovu „istoriju“: njih su po sadašnjim prostorima rasporedili Broz i Vatikan, i učinili su to „u naše vreme“
  • Zaštitnik građana ne shvata u šta se upustio i od čega treba da „zaštiti“ Hrvate.

Piše: dr Dragoljub Petrović, prof. lingvistike (u penziji)

Hrvatski institut za jezik i jezikoslovlje (IHJJ), njihov ministar spoljnih i jasenovačkih poslova Gordan Grlić Radman i njihova ministarka za koljačku kulturu i medije Nina Obuljen Koržinek opet pozivaju na uzbunu zbog srpskog nepoštovanja Brozove naredbe (od 14. maja 1945) da svi katolici-štokavci moraju biti Hrvati bez obzira na to kako se lično izjašnjavali. I na osnovu čega je Katičić kasnije potpisivao „putovnice do mlađeg kamenog doba“ svima onim Srbima koji su „uspeli da se prestroje“ u Hrvate (a posle mnogi od njih, ipak, završavali u Jasenovcu, Jadovnu i svuda tamo gde su došli u dodir sa „hiljadugodišnjom hrvatskom uljudbom“).

Hrvati su, još pre stotinak godina, bili Srbi-katolici

Svi će, dakle, „napred pomenuti ministri i ini“ morati najpre da odrede i mere i dosege te „uljudbe“ i da razjasne zbog kojih će to grehova Srbija „snositi posledice“ ako neće zbog tvrdnje da su Hrvati, još pre stotinak godina, bili Srbi-katolici, ali da im se to sada više ne dopada i to nije lepo ni pominjati.

U procepu između onoga što su bili i onoga što hoće da zaborave Hrvati su se našli „na klizavici“: ne znaju kad su šta govorili i sad traže svoje korene tamo gde su sigurni da ih — nisu ostavili. U situaciji u kojoj su se našli, Hrvati ne mogu dokazati ništa od onoga za šta tvrde da obeležava njihovu „istoriju“: njih su po sadašnjim prostorima rasporedili Broz i Vatikan, i učinili to „u naše vreme“, i sad se tu više ništa ne može „rastegnuti“ preko jednom uspostavljenih „mera“ bez opasnosti da bi one mogle popucati i doneti nešto što bi se Hrvatima, naprosto, moglo narugati: oni na istinu ne pristaju, a s neistinom se nikad nije lako izboriti.

Knjige su dokaz o srpskom većinskom prisustvu u Dubrovniku do početka 20. veka

I ta raspolućenost dovodi ih u situaciju da da će mnogo teže dokazivati ono što su bili nego ono što neće: oni neće — da su bili Srbi i zato im ostaju koljački podvizi u Tridesetogodišnjem ratu (pri čemu će im to najbolje potvrditi ona ploča na magdeburškoj katedrali na kojoj je ostalo zapisano svojevremeno nemačko istorijsko iskustvo: Sačuvaj me, Bože, gladi, kuge i Hrvata), a tim se podvizima posle tri veka pridružuju i oni višestruko overeni u Jasenovcu i drugima sličnim Pavelićevim i Brozovim demokratskim destinacijama.

A kad je reč o „otimanju kulturne baštine“, svi uznemireni jasenovački (i magdeburški) pobednici moraće pre toga objasniti kako Dubrovnik može imati „hiljadugodišnju tradiciju“ ako se zna da su u njemu prva četiri Hrvata zapisana 1896. godine, da su se (po navodima Ferde Šišića), Hrvati 1608. nalazili od zaleđa Zadra i otud se uz Velebit širili prema Gorskom kotaru i dalje nekud prema severu, a da su se po štokavštini prvi put pojavili tek pre nešto više od stotinak godina, naročito posle odluka utemeljenih na onom zagrebačkom Katoličkom kongresu 1900. godine (kad je naređeno da do 2000. sve što se nađe u Hrvatskoj mora biti „hrvatsko“, a sve što je „hrvatsko mora biti katoličko“).

Nepobitni dokazi srpskog prisustva u kulturnom životu Dubrovnika : Srpska dubrovačka gradska muzika, osnovana 1878. godine
Hrvatska jeopljačkala mnogo desetina milijardi vrednu srpsku imovinu

Vatikansko solilo, dakle, vrlo je demokratično, na pomenutom Kongresu njega su „pritrusivali“ nadbiskupi zagrebački i vrhbosanski i biskup đakovački. A u aktuelnim preračunavanjima vezanim za članstvo u EU ministar očekuje da će Srbija „imati određene posledice“ koje će mu poslužiti kao uslov da od nje traži i ono „što ne može biti“. Hrvatska je, recimo, opljačkala mnogo desetina milijardi vrednu srpsku imovinu (Tadić joj to uturio u „EU-prtljag“), a sad postaje problem „dubrovačka književnost“, za koju su Hrvati prvi put čuli u trenutku kad su im „hrvatski vukovci“ objasnili da govore srpski. Više decenija taj jezik smatrali su „svojim“ (pre toga oni malo mucali „čakavski“, posle pomislili da će biti pametniji ako to budu činili slovenački, tj. „kajkavski“), a onda poverovali da će im jezik biti „pravi“ tek pod „hrvatskim imenom“. I napravili ga „takvim“ — pod Vukovim i Daničićevim brkovima.

To su, dakle, činjenice o utemeljenosti „hrvatske uljudbe“ i o nepoštovanju Srba za njene „domete“ — od početka prošlog veka. I neka hrvatski akademici i njihovi jezički institutci i institutke utvrde gde je greška? Ako bi neko mogao poverovati da će odgovor na tu nedoumicu biti „težak“, činjenice će pokazati da će se mnogo teže braniti „hrvatska pamet“ od tvrdnje da je ona zasnovana — na lažima i falsifikatima. Onome što je napred pomenuto, naime, ovde se može dodati tek pokoja pojedinost kojom će se potvrditi da su se Srbi nalazili svuda tamo gde Hrvati tvrde da im se otima „tisućgodišnja uljudba“.

Banovina Hrvatska 1931. za vreme Kraljevine Jugoslavije: mapa po verskim uverenjima

U nekim svojim tekstovima ja sam mnogo puta dosad pokazao da su Hrvati neutemeljen narod (Dučić je govorio — „narodić“), a ovoga ću se puta zadovoljiti samo nekolikim navodima kojima se to potvrđuje.

Šta je sve srpsko u Hrvatskoj
  • „U ugovoru iz 1308. godine, sklopljenom između Karla od Valoa i kralja Milutina, a koji se čuva u Parizu, prevedenom na srpski jezik pre 150 godina, piše da je kralj Milutin vladao i Dalmacijom i Hrvatskom („Uroš božijom milošću kralj Dalmacije, Hrvatske, Dioklije, Srbije i Raške i gospodar cele primorske zemlje“ ili – na starijem „hrvatskom“ jeziku – „Hurosius, Dei gratia Dalmacie, Croacie, Dyoclie ac Servie ac Rasie rex et dominus totius maritime regionis“). Dalmacija je bila u celini srpska pre nego što su Hrvati čuli da bi im je komunisti mogli darovati zajedno sa drugim srpskim prostorima i srpskom kulturnom tradicijom.
  • Antropolozi vele da Pomoravlje i Susak pripadaju istom antropološkom tipu i to za nas ima dvostruko značenje: čakavština je, prvo, identična sa starijom štokavštinom i zbog toga se, drugo, na Hrvate-čakavce može gledati jedino kao na periferno srpsko pleme (kao što su to, recimo, i Ličani ili Timočani).
  • Sva svedočanstva, makar od apostolskih vremena do Broza i aktuelne hrvatske pameti, potvrđuju da se za Hrvate ne zna nigde drugde mimo one pomenute Šišićeve granice, ali se dobro zna da su se Srbi, pravoslavni ili katolici, uvek širili svuda tamo gde bi Hrvati sad „voleli“ da vide svoje ime. Za ozbiljna duhovna pregnuća Hrvati nikad „nisu imali vremena“ i mnogo im je bilo lakše da se bave falsifikatima i krađama po onim obrascima po kojim je to činio visoki ustaški funkcioner Mladen Lorković.
  • Ustaški poglavnik Ante Pavelić sa fratrima Katoličke crkve koji su sprovodili etničko čišćenje i masovne zločine nad Srbima u Hrvatskoj
  • Podatku o prvoj „hrvatskoj četvorci“ u Dubrovniku zabeleženoj 1896. godine, ovde bi se mogao dodati i sličan subotički slučaj iz petnaestak godina kasnijeg vremena: Hrvata je tamo bilo — čak 26 (i slovima: dvadeset i šest!). Pominjem tu pojedinost zato što je nedavno jedan sličan jasenovački ministar govorio o tamošnjoj „moćnoj i bogatoj hrvatskoj nacionalnoj manjini“ (predvodi je Tomislav Žigmanov), ali se odmah pokazuje da se i ministar i Žigmanov mnogo temeljitije bave „istinom“ kojom i njihov prethodnik Lorković, nego što operišu činjenicama kojima bi se moglo verovati: tamo je posle Prvog svetskog rata bilo preko 100.000 Bunjevaca i Šokaca — do kojih će tek kasnije stići Brozova naredba da se moraju „unaprediti u Hrvate“, tj. u zaslužnike jasenovačke demokratije. (Hrvatska tvrdnja da bi se na „dubrovačku književnost i dubrovačku kulturu“ moglo gledati kao na „jedan od bisera hrvatske hiljadugodišnje kulturne baštine“ mogla bi se osmotriti i iz pomalo šaljive perspektive: to „hrvatsko hiljadugodište“ u Dubrovniku je, kako rekosmo, naznačeno 1896, a Hrvati će nam posle „objasniti svoju hiljadugodišnju matematiku“.
:::::::::::::::::::::::::::::::::::::::
DA LI SE HRVATI I SRBI SPORE O — ISTOM DUBROVNIKU!?
Dubrovnik bio srpska primorska ekonomska, naučna i kulturna prestonica

Odmah pošto se tekst o jurišu Građanskog zaštitnika na srpski jezik „zavrteo“ na internetu, hrvatski predsednik Milanović „osvežio“ je misao koju je, pre koju godinu, formulisao akad. August Kovačec: Srbi ne razumeju dubrovačku književnost. I pritvrdio da je njihovo „poistovećenje“ s Dubrovnikom i njegovom istorijom „nikakvo i neka žive u iluziji“. U tim akademijskim i predsedničkim umovanjima ja vidim osnovu za neke dodatne opservacije o onome o čemu ni akademik ni predsednik, po svemu sudeći, još nisu potpunije obavešteni i mogli bi pokušati da nađu nekoga ko će ih uputiti makar na najprostije činjenice o suštini problema o kome tako samouvereno i besprizivno sude.

Srbi o Dubrovniku znaju tek ponešto.

  • Znaju, recimo, da je Dubrovnik bio srpska primorska ekonomska, naučna i kulturna prestonica i most prema srpskoj nemanjićkoj tradiciji.
  • I znaju da najugledniji istoričar Mavro Orbin, u svojoj Istoriji, „predstavlja, kao jedinu poznatu naučno narodnu istoriju, povest Nema­njića i ostalih srpskih srednjevekovnih dinastija (Hrebeljanovića, Mrnjav­če­vića, Vojnovića-Altomanovića, Kosača, Balšića), stavljajući čak u grb Nema­nje sve gr­bove ostalih jedinica jugoslovenskih, a među njima i grb hrvatski…“
  • I znaju da je u toj Istoriji (štampanoj 1601) ostalo svedočanstvo „kako su nekad Hrvati nudili pomoć Dubrovniku protiv kneževa herce­govačkih Vojnovića“, ali su im Dubrovčani otpisali da su oni „iz zemlje veoma daleke“ (»Voi siete dal paese molto lontani«).

One prve dve pojedinosti Srbi su, kako-tako, uspeli da „nauče“, ali s ovom poslednjom Hrvati se još ne mogu „sporazumeti“: koliko su oni bili »molto lontani« (mnogo daleko), pokazuje se da je trebalo da prođe celih trista godina da bi se se (1896) u Dubrovniku pojavila prva četiri Hrvata!

Ili se, može biti, Hrvati i Srbi ne spore — o istom Dubrovniku!?

                                            ::::::::::::::::::::::::::::::::::::::

* * *

Srpsku školu pre više godina počeo je da uređuje Labris sa svojim filijalama, posle toga priključile su im se ministarke Goca i Zorana sa svojim „femplaculjama“ i „emeritnjačama“, a u njihov projekat za pisanje nove gramatike srpskoga jezika ovih dana se silovito uključio i Zaštitnik građana time što je neznanju svojih „prethodnica“ doturio i sve ono o čemu ni sâm nema ni najbleđe predstave. Njemu su tu pamet, veli, poturili Hrvati već početkom oktobra 2021. zahtevom da Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja „do početka naredne školske godine povuče iz upotrebe udžbenik za srpski jezik za osmi razred osnovne škole u kojem se negira postojanje hrvatskog, bosanskog i crnogorskog jezika“ i da to čini „u cilju poštovanja jezika nacionalnih manjina koji su priznati u Srbiji“.

Jugoslavija i Vatikan, tačnije Maršal Josip Broz i Papa Pavle gajili su posebno prisne odnose: susret iz aprila 1971. gopdine

Time je Zaštitnik pokazao da ne shvata u šta se upustio i od čega treba da „zaštiti“ Hrvate. Njegova se nevolja svodi na to da treba da brani „hrvatski jezik“, ali da to čini po pravilima u koja se taj jezik ne može uklopiti. Hrvati, naime, manjinskijezik određuju kao „jezik skupine državljana neke zemlje različit od službenoga ili nacionalnog jezika“, ali ne primećuju da se, ni „hrvatski“ ni ona dva ostala, u tu definiciju ne mogu uklopiti jer su se svi izdvojili iz srpskoga i nijedan od njih od srpskoga ne može biti strukturalnorazličit, a to što oni insistiraju na „različitosti“ može se svesti i na jednu neobičniju proveru: ako se nekome ne dopada da su [1+1 = 2], on može sâm odrediti koji će im biti zbir.

Natko Nodilo, istoričar: “U Dubrovniku, ako i ne od prvoga početka, a to od pamtivijeka govorilo se srpski, govorilo, kako od pučana, tako od vlastele, kako kod kuće, tako u javnom životu.”
Za našeg neupućenog Zaštitnika ta prosta „matematika“ neće imati nikakvog značaja jer on ne razume ni prirodu problema koji treba da rešava niti postupke po kojima to može činiti: „jezici“ o kojima je reč mogu se naći „u zvaničnoj službenoj upotrebi jezika i pisama u Srbiji“, ali ta pojedinost ne može promeniti činjenicu da to, po definiciji, nisu različiti jezici. Za njih ne postoje zvanične prevodilačke službe, a ako negde nešto „slično“ može i da se pomene, onda je to samo znak da „nacionalne elite“ koje tolerišu takve mogućnosti ne vode računa o tome kad se jezikom komunicira, a kad se njime može i blejati. Ovo potonje postaje izvesno kad se insistira na „pravu“ da se „jezici“ razvrstavaju po istim obrascima po kojima se to čini i sa svakim drugim otpadom, kad mu se ime određuje „prema imenu države“, a ne prema „jezičkim nosiocima“, kad se pojavljuje mnoštvo „engleskih“, „španskih“, „arapskih“ jezika i nikad se ne može znati na koliko se oštećenja u tim odnosima može računati dok se ne razgraniči prostor na kome se jezikom komunicira — za razliku od „onoga drugog“.

Odbor za standardizaciju srpskog jezika o tim je problemima dosledno vodio računa i nikad nije pozvao nikog da se u upotrebi jezika ponaša tako kako bi se jeziku  mogao narugati. Za ruganje jeziku kvalifikuju se jedino oni njegovi nosioci koji su mnogo uspešniji „u onoj drugoj jezičkoj primeni“ nego u onoj prvoj, a Zaštitnik građana u svemu tome stigao im je tek kao — pojačanje.

Podeli:

00votes
Article Rating
Subscribe
Notify of
guest
1 Comment
stariji
noviji
Inline Feedbacks
View all comments
trackback

[…] Izvor: Između sna i jave […]