Politika, Srbija

Jeremiću vlast važnija od principa

Kakva je aktuelna pozicija Vuka Jeremića u vladi i Demokratskoj stranci?
  • Otkako je izgubio na stranačkim izborima (tačnije pokraden je) Jeremić je propustio idealnu priliku da ode sa funkcije, stekne moralni kredibilitet kod građana i sačeka pogodnu političku priliku za povratak u velikom stilu
  • Jeremić je doživeo da ne zna šta se dogovora u kabinetu  Tadića kad je o kosmetskim pregovorima reč!
  • Velika popularnost preporučivala ga je za najviše funkcije i ugrožavala interese najvišeg rukovodstva DS oko Tadića, pre svih potpredsednika Dragana Šutanovca, Dušana Petrovića, Bojana Pajtića, Dragana Đilasa
  • Kada je Tadić u leto 2008. kandidovao Jeremića za premijera, u DS je nastala uzbuna i jak unutarstranački lobi uspeo je da izvrši pritisak i u poslednji čas pokoleba Tadića  
  • Otkako je izgubio na stranačkim izborima, i njegova ministarska pozicija je oslabljena, a poslove je počeo da obavlja politički direktor MSP Srbije Borko Stefanović

 

 

Piše: Jovo Vukelić

PRVI put od 2007. godine, predsednik Srbije Boris Tadić je 29. avgusta 2011.  u javnosti kritički progovorio o nekom postupku ili izjavi svog višegodišnjeg miljenika – ministra inostranih poslova Vuka  Jeremića.

„Za mene su neke izjave, koje su poslednjih dana izneli i ministar spoljnih poslova Srbije i premijerka Hrvatske, apsolutno neprihvatljive“, rekao je Tadić u zamku Lani kraj Praga, prilikom posete češkom predsedniku Vaclavu Klausu.

Da potsetimo, Tadić je mislio na ovu  Jeremićevu izjavu: „Kome je Kosorka prijatelj, tome ne trebaju neprijatelji!“

Moguće je da je šef države želeo da – u interesu očuvanja odnosa sa Zagrebom – malo otupi oštricu Jeremićeve reakcije na posetu Jadranke Kosor Prištini. Zajedljivci bi rekli da je Tadić reagovao na ovaj način, jer je stvarno umislio da mu je Kosorka prijatelj, ali to ovog puta nije slučaj. U pitanju je, koliko god je imao razloga i za „peglanje odnosa“,  dublje Tadićevo nezadovoljstvo radom Jeremića, koje nije od juče… Ali, pođimo redom…

Vuk Jeremić, 37-godišnji ministar spoljnih poslova Srbije, već je pet godina (od 2007.) prvi čovek srpske diplomatije. Na to mesto dovelo ga je poverenje predsednika Srbije Tadića, kojem isključivo duguje tu promociju. To veliko poverenje datira još iz vremena kada mu je Tadić bio profesor u Prvoj beogradskoj gimnaziji. Znači, bez diplomatskog iskustva i znanja 32-godišnji Jeremić postao je ministar spoljnih poslova, što je šokiralo diplomatsku i širu javnost u Srbiji.

________________________________________________________

„Velika diplomatska aktivnost Jeremića i ogromna energija stvarala je sliku da on „gine“ u borbi za srpske interese i spas KiM. To mu je donelo popularnost kod građana Srbije, simpatije kod članova drugih stranaka, veću podršku nego u partiji kojoj pripada – DS!“

___________________________________________________________

                                                                    Međusobno su se “surovo” iskorišćavali

Od tada do nedavno, Jeremićeva karijera tekla je uzlaznom linijom, uprkos mnogih diplomatskih neuspeha Srbije, zato što je Jeremić u javnosti doživljavan kao  borac za srpske interese. Takvu sliku izgradio je zalaganjem za o(p)stanak KiM u sastavu srpske države.

Velika diplomatska aktivnost Jeremića i ogromna energija stvarala je sliku da on „gine“ u borbi za srpske interese i spas KiM. To mu je donelo popularnost kod građana Srbije, simpatije kod članova drugih stranaka, veću podršku nego u partiji kojoj pripada – DS! Ankete i istraživanja javnog mnenja pokazala su da Jeremić ima naklonost i kod članova DSS, SRS i SPS. Jeremićeva popularnost sustizala je popularnost Tadića i on je postajao najpopularniji funkcioner DS.

Jeremić umalo da bude premijer

      Tako visok rejting stvorio mu je mnogo neprijatelja, posebno unutar DS, čiji su moćni članovi bili ljubomorni što je Jeremić ljubimac Tadića. Velika popularnost preporučivala ga je za najviše funkcije i ugrožavala interese najvišeg rukovodstva DS oko Tadića, pre svih potpredsednika Dragana Šutanovca, Dušana Petrovića, Bojana Pajtića, Dragana Đilasa. Kada je Tadić u leto 2008. kandidovao Jeremića za premijera, tada ministra spoljnih poslova, u DS je nastala uzbuna i jak unutarstranački lobi uspeo je da izvrši pritisak i u poslednji čas pokoleba Tadića u odluci da mandat poveri Jeremiću, uz Pajtića najozbiljnijem kandidatu za premijera.

Tada je Tadić, ne želeći da ispuni ni želje antijeremićevske grupacije, odustao i od Pajtića, a na opšte iznenađenje predložio za mandatara Mirka Cvetkovića, sadašnjeg premijera.

Jeremić je ostao šef diplomatije i u novoj vladi, ali je postao skoro nedodirljiv i čestim putovanjima pokušavao je da nadoknadi neiskustvo i dokaže da je  sposoban i perspektivan. Kako mu ne nedostaje ambicija, činio je sve da ostane u vrhu srpske politike kao ozbiljan kandidat za novog predsednika vlade 2012.

_________________________________________________________

„Kako je mislio da je neranjiv kao Ahil, držao je da mu sve češće i otvorenije zamerke ne mogu ništa i da kod Tadića uživa neokrnjeno poverenje i nesmanjene simpatije. Strasno je ispunjavao sve Tadićeve naloge…“

__________________________________________________________

      U proteklih godinu dana Jeremić je u velikoj diplomatskoj jurnjavi počeo da pravi prvo manje, a potom i veće diplomatske gafove.

Vlast i slava lako udaraju u glavu, naročito preambicioznim mladim i neiskusnim ljudima. Kako je mislio da je neranjiv kao Ahil, držao je da mu sve češće i otvorenije zamerke ne mogu ništa i da kod Tadića uživa neokrnjeno poverenje i nesmanjene simpatije.

Strasno je ispunjavao sve Tadićeve naloge, mada je, u prevelikoj revnosti da ih što bolje ispuni, pokazivao i sve veću dozu lične kreativnosti. Posledica je  bila: poneka prejaka reč, neki gest više i to je stvaralo negativne reakcije stranih diplomata i gunđanje uticajnih  lobija u Srbiji.

Jeremić je zaboravio na moćne neprijatelje u partiji i njemu izrazito nenaklonjene uticajne predsednikove prijatelje. Protiv njega je narastao front neraspoloženja koji su predvodili  njegovi neprijatelji: pre svih ministar odbrane Šutanovac, ali i drugi, čije je interese Jeremić direktno ugrožavao. Diplomatskim gafovima i arogancijom iritirao je i iskusne kadrove kao što su  Liht i Mićunović. Krug njemu nenaklonjenih postao je mnogo jači od njega samog.

Svi oni čekali su njegovu novu pogrešku, a Jeremićeva grozničava diplomatska aktivnost davala im je obilje materijala za kritike. Javnost je u Jeremiću videla političara koji je pobornik srpskih interesa, čak veći od Tadića! Nije trebalo mnogo priča u okolini Tadića da on počne da razmišlja sujetno i da Jeremića doživljava kao rivala, konkurenta pa i opasnog potencijalnog protivnika.

_______________________________________________________________

„Na kraju partijskog Kongresa – izgubio je dosta ubedljivo. Kako Tadić nije dao nikakav signal da se glasa za Jeremića, već je ćutao – kandidatura je bila osuđena na neuspeh.“

________________________________________________________________

Krajem 2010. Jeremić je pri kandidovanju za potpredsednika DS izgubio u samom početku, jer ga u vrhu stranke nisu podržali i kandidovali za tu funkciju. Pomenuti lobi bio je protiv njegove kandidature!  Jeremić je odlučio da se sam kandiduje i sproveo je kampanju širom Srbije putujući neumorno. Na kraju partijskog Kongresa – izgubio je dosta ubedljivo. I vrlo je bila prisuta teza o krađi glasova na tim izborima, o čemu je ubedljivo i emotivno govorio sam Jeremić. Kako Tadić nije dao nikakav signal da se glasa za Jeremića, već je ćutao – kandidatura je bila osuđena na neuspeh.

Jeremićeva želja za vlašću i još veće ambicije

      Od tada rejtning Jeremića u javnosti nezadrživo pada. Shvatio je i on da nije prihvaćen da bude pripadnik vrha DS i jedan od kadrova na koje u narednom periodu partija računa za najviše državne funkcije. Bio je razočaran, razmišljao je da osnuje  partiju ili se priključi nekoj drugoj. Ali, omela ga je  želja za vlašću i još veće ambicije.

Jeremić je propustio idealnu priliku da ode sa funkcije, stekne moralni kredibilitet kod građana i sačeka pogodnu političku priliku za povratak u velikom stilu. Ne iskoristivši šansu da naglasi svoj politički integritet, u javnosti Srbije – izgubio je simpatije, pa mu je rejting danas znatno niži.

Otkako je izgubio na stranačkim izborima, i njegova ministarska pozicija je oslabljena. On više ne dobija najpoverljivije zadatke od Tadića. Zadatke, i javne i tajne diplomatske poslove, počeli su da obavljaju drugi, a potom i politički direktor MSP Srbije Borko Stefanović. Ironiju situacije u kojoj se obreo dodatno naglašava činjenica da je Stefanovića sam Jeremić naglašeno promovisao po dolasku na čelo MSP 2007. (kao i Borkovog strica Mirka, dobro pozicioniranog diplomatu još u Miloševićevom režimu, za kojeg je rekao da je njegov „lični izbor“ i kojeg je ustoličio na mesto broj dva u MSP).

______________________________________________________________

„Da bi jaki kadrovi DS bili sigurni u Jeremićevu dalju izolaciju doneli su novu odluku kako bi ga još više oslabili. Na sednici Predsedništva DS pre mesec dana za novog sekretara Predsedništva izabran je niko drugi do – Stefanović!“

______________________________________________________________

Jeremić počinje da odlazi na drugorazredna, protokolarna i manje važna putovanja, a glavni mediji mnogo ređe i u manjem obimu prate njegove aktivnosti.

Jeremić je u proteklih pola godine, bez velike buke, korak po korak razvlašćivan. Išao je u UN, i dalje je neumorno putovao, ali više nije bio glavni izvršilac spoljne politike.

Ta promena Jeremićeve prvorazredne operativne uloge u drugorazrednu ogleda se i u odluci Tadića da za glavnog pregovarača sa Prištinom početkom godine odredi Stefanovića. Stefanović obavlja važan posao, ali odlukom Tadića pod njegovim nadgledanjem, a Stefanovićev nominalni šef  – Jeremić ostao je bez ovlašćenja nad sebi formalno potčinjenim.

Jeremić je doživeo da ne zna šta se dogovora u kabinetu  Tadića kad je o kosovskim pregovorima reč! Jeremić, do juče najveći pobornik za očuvanje KiM, sada je mogao samo da iz druge ruke saznaje operativne planove.

Tadić je uticao na promenu u angažovanju Jeremića, jer je procenio da većina njegovog okruženja nema dobro mišljenje o Jeremiću i taj stav i raspoloženje je uvažio.

Da bi jaki kadrovi DS bili sigurni u Jeremićevu dalju izolaciju doneli su novu odluku kako bi ga još više oslabili. Na sednici Predsedništva DS pre mesec dana za novog sekretara Predsedništva izabran je niko drugi do – Stefanović! Bolji udarac na Jeremića nije se mogao zamisliti, pa je slabljenje njegove pozicije nastavljeno.

A nervozni Jeremić pravi novu grešku, odlukom da smeni  najbližeg saradnika Stefanovića. Stefanović pored dve funkcije u MSP (šef kabineta ministra i politički direktor) dobio je i funkciju šefa delegacije u pregovorima Beograda sa Prištinom i postao sekretar Predsedništva DS.

Jasno je da Stefanović ne može fizički da obavlja ni dve od te četiri funkcije, jer svaka od njih traži celodnevno angažovanje. Jeremić to pokušava da kaže, zato traži smenu – ali ga niko ne čuje! Tadić odbija smenu Stefanovića i Jeremić dobija novu pljusku od dojučerašnjeg zaštitnika.

______________________________________________________________

„Otkako je prošle jeseni Jeremić u stranačkim borbama ostao bez podrške Tadića, među njima nema više prisnosti, prijateljstva i odnosa profesor – đak. Jeremić se, po rečima Tadića, nije mnogo pitao kad je kreirana spoljna politika Srbije.“

_______________________________________________________________

Odnos Jeremića s Tadićem danas je korektan, profesionalan, ali ne više od toga. Otkako je prošle jeseni Jeremić u stranačkim borbama ostao bez podrške Tadića, među njima nema više prisnosti, prijateljstva i odnosa profesor – đak. Jeremić se, po rečima Tadića, nije mnogo pitao kad je kreirana spoljna politika Srbije. Ona je stvarana u kabinetu predsednika Tadića, a ne u vladi Srbije, u MSP, ili parlamentu, pravom mestu za kreiranje spoljne politike.

Jeremić je pristajao na ulogu operativca i izvršitelja, računajući da ima pravo da nešto i sam kaže u duhu ideja koje je pokušavao da realizuje. Očigledno je da na to nije imao pravo i da je u tome grešio. Tadić ga je branio ponižavajućim obrazloženjem „da Jeremić nije kreator, već izvrilac odluka“!

Kad je broj kritika i kritičara porastao, a ambicije Jeremića narasle – Tadić je odlučio da ga marginalizuje, ne i da ga smeni.

      Jeremić, iako otpisan, i dalje trči trku koja ima malo smisla.

      Jeremićeva ostavka u javnosti je pominjana i očekivana više puta: posle mišljenja Međunaro­dnog suda pravde o nezavisnosti KiM; posle skandala s predlogom rezolucije Srbije u UN, kada je Tadić pod pritiskom EU poslao „prepravljeni“ predlog rezolucije, a Jeremić srpsku rezoluciju morao u UN da baci u kantu za otpatke u poslednji čas.

_______________________________________________________________

„Tada su nekadašnji disidenti Liht i Mićunović besni „skoro trčali“ kod Tadića da „malog“ konačno skloni. Pamti se i njegova izjava: „Ako pristanemo na nezavisnost Kosova na red će doći i drugi delovi Srbije!“

_______________________________________________________________

      Povodom dodele Nobelove nagrade za mir kineskom disidentu, kada odlukom Jeremića u ime Srbije nije otišao niko na dodelu priznanja – da se ne naljuti Kina.

Tada su nekadašnji disidenti Liht i Mićunović besni „skoro trčali“ kod Tadića da „malog“ konačno skloni. Pamti se i njegova izjava: „Ako pristanemo na nezavisnost Kosova na red će doći i drugi delovi Srbije!“

Ni u jednoj od ovih prilika nije se odvažio da povuče konsekvence i sebe politički sačuva – za budućnost.

Stoga, nije realno očekivati da Jeremić, imajući u vidu njegovu slabu poziciju u DS, bude kandidovan na neku važniju funkciju posle izbora u proleće 2012. Ako DS bude opet deo vlasti teško je očekivati da će on treći put biti izabran za šefa diplomatije. Jeremiću je sada prepušteno da obavlja redovne diplomatske aktivnosti, ali nikako ključne, kao od leta 2008. do leta 2010.

Iluzija o “„Jeremija pali topa, zatrese se sva J(Evropa)”

      Iako je Jeremić mlad, sve govori da je njegovo zlatno doba isteklo i da on neće lako imati priliku da dobije tako uticajnu poziciju.

U radu je pokazao da mu je vlast važnija od principa. Čak i kad je smatrao da je pokraden na stranačkim izborima i ponižen – nije imao snage da se povuče i podnese ostavku. To se može objasniti ambicijom da bude u fotelji, ali i time da je dominacija učitelja nad đakom znatno nadmašivala potencijal Jeremićeve ličnosti da snagom karaktera izbori autonomnu poziciju na političkoj sceni.

Za tako nešto, izgleda, nije predodređen. Odluku da se rizikuje (na kratke staze), donose ljudi snažnog, jakog karaktera, jer su uvereni u ispravnost svojih stavova, postupaka i uverenja (na duže staze).

Tako da se neki više ne zanose sugestivnom slikom: „Jeremija pali topa, zatrese se sva J(Evropa)“, jer je ona  bila čista iluzija.

(Fakti, 5. septembar 2011.)

Podeli:

00vote
Article Rating
Subscribe
Notify of
guest
0 Comments
Inline Feedbacks
View all comments