NATO, Društvo, Ideje, Kosovo i Metohija, Politika, Republika Srpska, Slobode, Srbija, Srbija i EU

Jedinstvo opozicije ne vodi nužno ka preporodu Srbije

Od puke pobede važniji su strateški cilj i trasa

  • Važnije od pobede jeste rad na konceptu, sprovođenju mera i mahanizama da nam se Vučić, ili nešto slično, više nikada ne dogodi
  • Niti bi bilo pameti, niti postoji potreba da opozicija istura više predsedničkih kandidata, već se jedinstveni, zajednički kandidat nameće kao prirodni zakon
  • Zašto bi srpska opozicija bila bolja od baze iz koje niče i zašto bi srpska vlast bila bolja od sopstvene bujne glasačke podloge, ili obrnuto
  • Nešto starije i od boljševika i Karađorđevića uslovilo je strukturnu nestabilnost srpskog društva
  • U Srbiji sutrašnjice opšti interes mora biti izjednačen sa nacionalnim interesom

Piše: Slavko Živanov

[Nota bene: Polazeći od pretpostavke da od eventualnog bojkota izbora nema ništa, o čemu smo već govorili u julu ove godine, bojkot izbora ne bi bio najgora opcija, no sama rasprava o njegovoj realnosti je deplasirana, jer se “bojkot-opcija”, zbog vanopticajnosti, ozbiljno ne može uzeti u obzir.]

Kratkovidi posmatrači političkih prilika u Srbiji ne greše kad tvrde da je onomad jedna udružena lista (DOS) srušila Miloševićev režim, ali prećutkuju, zaboravljaju ili ne primećuju da je buljuk kusog i repatog, prošvercovanog pod brendom „DOS“ dogmizao u vlast, a zatim tempirano detonarao ne samo DOS, nego je, u konačnici, uništio državu i društvo stvorivši plodne okolnosti i uslove za rađanje apokaliptičkog terminatora – Vučića.

Drukčije rečeno, ako bi puka smena režima, samo obaranje ove zaista katastrofične vladavine ološa bio cilj po sebi, ili za sebe, izborni nastup opozicije u jednoj koloni bio bi najefikasniji put ka tome. Međutim, podjednako važno trebalo bi da bude i to šta je alternativa čak i ovoj, najgoroj vlasti  ̶ šta treba da je zameni, i šta će nam nova vlast doneti. Jer, stvarnost je obično u dobroj kondiciji da stvori realnost koja se u predviđanjima nije mogla domaštati ni u najgorim košmarima. Sasvim je teško zamislivo nešto gore od Vučićevog režima, ali je garantovano da se takvo šta može poroditi brzopletim, bahatim i glupavim delovanjem.

Zato bi bilo mudrije osmisliti dugoročni program preporoda ove naše države i društva, ako je do toga ikome i stalo, nego što se računa na pobedu po svaku cenu, pa makar i kratkoročnu. I važnije od pobede jeste rad na konceptu, sprovođenju mera i mahanizama da nam se Vučić, ili nešto slično, a ne daj Bože gore, više nikada ne dogodi, ni nama ni ma kojim generacijama Srba. A ako baš mora da se negde i nekad reprizira, koristilo bi da to bude u nekoj državi naših tradicionalnih neprijatelja i dušmana kojih ima sijaset.

Elem, dogodine su pred nama, po svoj prilici, opšti izbori. Stvari već danas stoje tako da od tih izbora opozicija može očekivati pozitivan ishod u nekim lokalnim samoupravama, opštinama i gradovima. Na predsedničkim izborima ima šansu, a na izborima za republički parlament mogućnosti za obaranje Vučićeve vlasti nisu realne ni sa jednom udruženom, niti sa više opozicionih kolona. Ako cilj ulaska u parlament nije samo bizarna potreba da se očešu o poslaničke privilegije, potpuno je svejedno u kojoj će formaciji opozicija nastupiti u trci za Narodnu skupštinu. Većinu u njoj dobiti ne može, a ne može ni sa nekim trećim da dogovori vladajuću koaliciju, jer će svi sem SNS biti minorni, uključujući SPS, kojem ovi izbori mogu biti poslednji na kojima preskače cenzus.

Međutim, ako opozicija osvoji velike gradove, opštine u Beogradu, Novom Sadu i unutrašnjosti Srbije, ako rezultat lokalnih izbora bude dovoljno snažan ̶ eto noge u vratima republičke skupštine. Još ako bi predsednički izbori prošli nepovoljno po SNS, ne bismo čekali ni godinu dana na raspisivanje vanrednih republičih izbora i tada bi opozicija zbrisala i Vučića i njegovu mafijašku hidru koju zovu strankom (sa sve Dačićevim parazitarnim organizmom, tzv. SPS-om).

Opoziciji je za pobedu na predsedničkim izborima nužan kredibilan zajednički kandidat, što nije malo, ali je lakše od postizanja konsenzusa za jedinstvenu listu. Niti bi bilo pameti, niti postoji potreba da opozicija istura više predsedničkih kandidata, već se jedinstveni, zajednički kandidat nameće kao prirodni zakon – nema ničeg logičnijeg i smislenijeg od toga – za istinsku opoziciju. Za one druge, pak, što zapravo rade za Vučićev račun, zajednički kandidat biće štihproba, lakmus i filter.

S druge strane, kad je reč o poslaničkim listama znamo da su dogovor i zajednički nastup samo prvi, nedovoljni koraci, a da se zajedništvo mora preneti i na postizborni period u daljem radu i nastupanju. Zajedništvo se mora preslikati na saglasje politikâ i bezmalo frontalni konsenzus u svim važnim oblastima i resorima. A upravo na tom polju izvesnija je kompromitacija od harmoničnosti.

I pride, zašto bi relevantnoj, prodemokratskoj opoziciji koja ima dovoljnu podršku birača bili potrebni trojanci za šlepovanje. Stranke imaju šansu da se izmere na izborima, a zatim politički participiraju u čemu god treba na osnovu rezultata koji su ostvarili, a ne na osnovu lobi grupa ili špekulantskog talenta. Do poslaničkih mandata, a preko zajedničke liste, došli bi neki bez legimiteta, i ne bi se dugo čekalo na njihovo pretrčavanje i materijalnu kapitalizaciju uticaja koji su ostvarili. Mnogi samo taj trenutak čekaju, i njega radi se i bave politikom, znajući da će im karijera biti meteorska, pa u skladu s tim nestrpljivo računaju na svojih „pet minuta slave“ za naplatu.

Za građane bi bilo korisno da prepoznaju one političke stranke koje ih neće izdati, što neće okrenuti ćurak naopako i pritrčati u Vučićev zagrljaj posle izbora. Pretpostavljamo da je takav scenario preletanja sasvim moguć i mnogo puta viđen ranije, ali čini se da se lakše može kontrolisati manja grupacija proverenih kadrova jasne ideološke potke od konglomerata s eventualne jedinstvene liste.

Uzgred, za lokalne izbore opozicija ne treba da donosi obavezujuća rešenja za celu Srbiju. U nekim sredinama treba izaći jedinstveno, drugde u nekoliko kolona. To treba da diktira raspoloženje biračkog tela i izborna matematika, hladna glava, a ne sujete ili partikularni interesi. Treba imati u vidu važnu činjenicu da Vučiću treba zadati što jače udarce u što većem broju opština.

Kada su jednog ruskog, pravoslavnog duhovnika, mudraca, starca vernici priupitali šta bi mogao da im kaže o posrnulim sveštenicima, i uopšte o kleru koji nije tvrdoveran i častan, dostojan pravoslavnog bogoslovlja, ovaj duhovnik je samo priupitao: “A vi?”. “Hteli biste da vam sveštenici budu poput Ignjatija Bogonosca, a čime to zaslužujete?”…

Ova anegdota mogla bi da definiše očekivanja koje opoziciono glasačko telo ima od opozicije, odnosno mogla bi da stvari postavi na pravo mesto. S druge strane, mnoštvo mutivoda skriće se iza opozicione zastave i pozivati na jedinstvo, a sami će činiti sve što je do njih da do jedinstva ne dođe (pogledati bolje šta čini Obradović i njegove Dveri, npr). Zatim, isplivaće sitnosopstvenici širokog spektra, samoreklameri, šićardžije, japajci, svakovrsne vaške i štetočine, podmetnuti spolja od strane anglosaksonskih službi, ili iznutra od „dobre stare“ Udbe. A sve to trebalo bi izbeći, da nam se opet ne ponovi DOS.

Imajući u vidu da nedaće u kojima smo intenzivno traju više od tri decenije, a mirne duše možemo reći i čitav vek, izgleda da je gradivni problem drame u kojoj smo, činjenica da smo je dostojni, da smo je stvorili, da je nastala iz zakonomernih uzročno-posledičnih procesa i da je sasvim prirodna. Nenormalna – da, to moramo reći, ali prirodna. Zato, zašto bi srpska opozicija bila bolja od baze iz koje niče, uostalom, zašto bi srpska vlast bila bolja od sopstvene bujne glasačke podloge, ili obrnuto. Sve su to prirodni (očekivani i logički) tokovi kojima je roditelj jedna maligna kulturološko-mentalitetna anomalija i patologija utvrđena od Drugog svetskog rata naovamo kroz boljševizam. Od te boljke, možda čak i neizlečive, koja je između ostalog porodila i agresivni, fanatični ateizam, ali i lažnu religioznost, boluje naše, srpsko, društvo koje je u odsudnim trenucima, po pravilu činilo smrtne greške prihvatajući i zajedničku državu Karađorđevića i boljševičku tiranidu iako su obe stvari u dubokom nesaglasju i asimetriji sa srpskim nacionalnim interesom. Dakle, nešto starije i od boljševika i Karađorđevića uslovilo je strukturnu nestabilnost srpskog društva. Nešto je omogućilo lak začetak istorijskih nesreća. A zatim je svaki naredni državni projekat, u crnom nizu, nanosio teže i smrtonosnije rane srpskom korpusu.

Zato, preporoda ne može biti dok god se ne pojavi respektabilna politička opcija čiji će vrhovni ideal biti srpski nacionalni interes, dokle god takva snaga ne pokrene procese reforme i ozdravljenja države, nacije i društva u skladu sa potrebom oživljenja i očuvanja srpskog nacionalnog interesa. I to očevidno zato što u ovoj državi žive uglavnom Srbi o čijem blagostanju nema ko drugi da brine. Svi koji trućaju o kosmopolitizmu, svi ti glasni pseudomondijalisti samo su timareni i dobro plaćeni da lažu. Od sopstvenog aktivizma i agitacije dobro žive samo oni i članovi njihovih porodica, dok je ostalima namenjeno ropstvo. O velikoj većini običnog naroda nema ko da misli niti da u njihovom interesu dela. Uticajnog i moćnog saveznika nemamo jer svi ostali, iz okruženja ili dalje, upiru se iz petinih žila da nas porobe, koloniziju ili u najboljem slučaju iskoriste do smrti kao beznačajnu radnu snagu, lišenu ljudskog dostojanstva, čovečnosti, intelekta i slobode.

U Srbiji sutrašnjice opšti interes mora biti izjednačen sa nacionalnim interesom. Ukoliko uskoro ne vidimo renesansu istinske nacionalne i demokratske političke partije koja bi svoj primarni interes prepoznala u nacionalnom, demokratskom i suverenističkom delovanju – sa Srbijom je svršeno.

Foto: N1, Karikature: Dušan Petričić i nepoznati autor

Podeli: