Гост Аутор, Друштво, Косово и Метохија, Политика, Русија, САД (Америка), Свет (планета), Слободе, Србија

ШТО СЕ ГРБО РОДИ -ВРИЈЕМЕ НЕ ИСПРАВИ

Писма у „дуету“ шефова суверених држава шефу треће суверене државе, нису баш тако честа појава у политици и дипломатији

 

  • Ко Макрону и Шулцу даје право да, пред српском и европском јавношћу траже од Председника Србије „максималну одлучност и спремност да доноси тешке одлуке“
  • Да ли је прави циљ писма драматизација, застрашивање како би Србија прихватила неприхватљиво – одрицање од дела своје државне територије, признање међународног субјективитета тзв. Косова „по моделу две Немачке“, амнестију НАТО од одговорности за агресију, људске жртве и разарања и тако платила цену васпостављања јединства унутар ЕУ.
  • Да ли Макрон и Шолц поручују да Србија, стара и независна европска држава, због конфликта у Украјини, мора да одустане од својих права на суверенитет и територијални интегритет јер то одговара нечијим геостратешким интересима?
  • Макрон и Шулц сматрају да смо се навикли да мир чувамо узмицањем.

Пише: Живадин Јовановић, председник Београдског Форума за свет равноправних

Шта је циљ и откуд баш сада заједничко писмо француског председника Емануела Макрона и немачког канцелара Олафа Шолца српском председнику Александру Вучићу у вези са Покрајинoм Косово и Метохија?

Јасно је да прави одговор знају једино потписници писма. Другима, укључујући и аутора ових редова, остаје да коментаришу, мање или више основано нагађају и можда да и сами по нешто питају.

Прво, што се може приметити, писма у „дуету“ шефова суверених држава шефу треће суверене државе, нису баш тако честа појава у политици и дипломатији, поготову у комуницирању између пријатељских држава и стратешких партнера. Што су се Макрон и Шолц ипак одлучили на такав корак разлог може бити процена да ће тако изазвати јачи утисак на примаоца и у српској јавности.

Макрон и Шулц нигде не помињу Резолуцију УН 1244. о Косову и Метохији

Какав утисак? Посматрач и обичан читалац свакако примећују да у том писму нема подршке и охрабривања за независну, војно-неутралну унутрашњу и спољну политику, поготову не за суверенитет и територијални интегритет Србије. Ако је то зато што Макрон и Шолц ограничавају на питање дијалога под окриљем ЕУ, онда пада у очи да се нигде не помињу резолуцију СБ УН 1244 као једини правни оквир и основ за дијалог и решење, још мање извршавање ранијих бриселских споразума. Или, можда, то стоји у писму, само прес службе нису нашле за сходно да објаве?

Утисак је да су термини и реченични склопови мешавина ароганције, подучавања и упозоравања што је испод нивоа примереног пријатељима који једни другима верују и чувају достојанство. Ко Макрону и Шулцу даје право да, пред српском и европском јавношћу траже од Председника Србије „максималну одлучност и спремност да доноси тешке одлуке“? Имају ли они права да оцењују да Председник Србије већ није „максимално одлучан и спреман“, или да не слуша вољу свог народа и не разуме шта су интереси Србије, па су се они, ето, нашли „на услузи“ да га писмом „подсете“ на то!?

Да ли Макрон има добре намере према Србији

Јесу ли се Макрон и Шолц икада запитали колико су сами „храбри и одлучни“, на пример, у свом комуницирању са америчким председником Бајденом?

Медији преносе да је писмо упућено „у тренутку од пресудног значаја за безбедност на европском континенту и стабилност у региону западног Балкана“. Добро је што Макрон и Шолц повезују питање Косова и Метохије са безбедношћу Европе.

Међутим, то што превиђају да су корени проблема у сецесионизму и илегалној агресији НАТО 1999. и што не помињу да је одрживо решење могуће једино у оквиру и на основу резолуције СБ УН 1244, даје повода за помисао да им је прави циљ драматизација, застрашивање како би Србија прихватила неприхватљиво – одрицање од дела своје државне територије, признање међународног субјективитета тзв. Косова „по моделу две Немачке“, амнестију НАТО од одговорности за агресију, људске жртве и разарања и тако платила цену васпостављања јединства унутар ЕУ.

У настојању, ваљда, да објасне неоснован притисак на Србију Макрон и Шолц наводе: „Уверени смо да, у светлу руске агресије над Украјином, морамо да уложимо још снажније напоре како би европска перспектива западног Балкана постала реалност“… Поставља се питање какву везу виде Макрон и Шолц између принципијелне српске позиције мирног решавања питања Косова и Метохије у складу са међународним правом, резолуцијом СБ УН 1244 као и и инсистирања на спровођењу свега неизвршеног, на једној страни, и конфликта у Украјини, на другој?

Да ли Макрон и Шолц поручују да Србија, стара и независна европска држава, због конфликта у Украјини, мора да одустане од својих права на суверенитет и територијални интегритет јер то одговара нечијим геостратешким интересима? Да ли је и то „заједничка европска вредност“? Ко је и када изузео Француску и Немачку од обавезе поштовања Повеље УН и правно општеобавезујуће резолуције СБ 1244? Не подсећа ли држање Макрона према Србији у вези са Косовом и Метохијом данас на држање Едуарда Даладиеа према Чешкој и Судетима 1938? Да ли су икада помислили да то што траже од Србије не може бити допринос миру и безбедности, још мање некаквој „европској перспективи западног Балкана“ већ вероватније, разбуктавању европског пожара? Балкану је превише експеримената западних геополитичара.

Немац Шолц испољава ароганцију према Србији, а нешто тражи…
Ароганција Макрона и Шолца према Србији

Генерална скупштина је својом резолуцијом дала мандат помагача у дијалогу Београда и Приштине Европској унији. Ни једној земљи чланици ЕУ појединачно. Ту улогу ЕУ је раније поверила баронеси Кетрин Ештон, потом Мирославу Лајчаку. Колико је познато, њему је помагао и „директно подржавао“ ЕУ комесар Жосеп Борељ, или обратно.

Сада Макрон и Шолц обзнањују именовање својих саветника Емануела Бонеа и Јенса Плетнера, „да пруже директну подршку Мирославу Лајчаку“. Шта значи „директна подршка“ званичном представнику ЕУ као целине, од стране две чланице исте ЕУ? Да ли то значи да свака чланица ЕУ може, по сопственом избору, да одреди свог пружаоца „директне подршке“ заједничком представнику ЕУ, што у крајњем значи да бих могло бити 27, или је та могућност резервисана само за оне равноправније? Зар је неко сумњао у јединство ставова Француске са Немачком геополитиком према Балкану и Србији? Зато што су Макрон и Шолц оценили да њихови саветници могу повећати тежину Лајчака приближавајући је Американцу Габриелу Ескобару? Каква би то била илузија!

Или, су Макрон и Шолц одлуке о именовању својих саветника „за директну подршку“ донели по скраћеној процедури у духу „принципа“ комбиновања – Немачка најјача, Француска, пратиља Немачке као традиционални пријатељ Србије? Сећамо се и 90-их прошлог века када је бивши француски МИП Ибер Ведрин педантно секундирао свом немачком колеги Клаусу Кинкелу у притисцима на Србију.

Откуд писмо баш сада? Жури им се, боје се да им догађаји и на другим странама не омету експанзионистичке циљеве? Траже накнаду за губитке у другим регионима? Кадгод да буде преговора о новом поретку, некој новој Јалти, Постдаму, Хелсинкију (све су их погазили 1999.) питају се са чиме ће?

Писмо стиже после тзв. «дисклејмера» (какав традиционални српски појам!), а пре покушаја новог подметања. Сматрају да смо се навикли да мир чувамо узмицањем. Можда рачунају да ће писмом придобити српску јавност и учеснике у предстојећој скупштинској расправи о Косову и Метохији?

Штагод били циљеви писма вреди се подсетити на мудрост великог Валтазара Богишића: „Што се грбо роди, време не исправи“. Узалудан је њихов труд. Наша су права, обавезе и будућност записани у Уставу, Повељи УН и резолуцији СБ УН 1244. Таквих ослонаца се не одриче.

То што су се Макрон и Шолц истоветним писмом обратили и Албину Куртију чини њихову ароганцију према Србији само још јаснијом.

………………………………..

Подели:

0 0 votes
Article Rating
Subscribe
Notify of
guest
0 Comments
Inline Feedbacks
View all comments