Reportaže, Srbija, Srbija i EU

Švajcarsko venčanje, Bazelski gajdaš i Srbi u Lepmuriji

                          Simbolika života: ulaz u Prirodnjačko-istorijski muzej u centru starog Bazela
KRSTARENJE RAJNOM OD HOLANDIJE, KROZ NEMAČKU I FRANCUSKU DO ŠVAJCARSKE (5)

 

  • Bazel gradu Beogradu!
  • Bazelski gajdaš neprekidno svira i dovodi mladu mladoženji i odatle svi kreću na venčanje
  • Konzulat Kraljevine Lemurije ne radi subotom u Bazelu
  • Srpska zastava na brodu samo na tren, pa je potom nema

 

Piše: Jovo Vukelić

Foto i video zapisi: Goran Grčić, Anđelko Lero, Nijaz Rastoder i J. Vukelić

 

  Subota, 13. oktobar  2018.

U subotu, 6. oktobra u ranu zoru stigli smo u našu poslednju luku,u  švajcarski Bazel na Rajni, koji je i jedina brodska luka Švajcarske i tako je povezan sa Severnim morem, lukama Roterdam i Amsterdam, odakle smo upravo pre sedam dana isplovili , a sada doplovili u zemlju čokolade, satova i sireva….

Tako je brod Švajcarska stigao u svoju domovinu, a nas je posle razgledanja Bazela od jutra do mraka – čekao uveče kapetanski koktel u salon-baru i oproštajna kapetanska večera u restoranu. Rano ujutro u nedelju avionski let vraćao nas je u stvarnost Srbije…

Većina putnika iz Srbije nikada nije bila u Bazelu, pa i nismo tačno znali šta nas sve čeka, kakav je grad i bili smo nestrpljivi da autobusom stignemo do centra grada…

Grada koji je posle bombardovanja  Srbije od strane NATO 1999. godine darivao srpskoj prestonici nekoliko tramvaja tamno zelene boje kojima se i danas Beograđani voze i na kojima i dalje piše: „Poklon Bazela gradu Beogradu“.

Današnji moderni bazelski tramvaji

I upravo su kad smo krenuli iz rečne luke ti tramvaji iste zelene boje bili prvo što smo ugledali! Naravno, modeli su noviji… Ali, hvala Bazelu, Beograđani ni danas ne zaboravljaju poklon prijatelja iz Švajcarske! Nisu morali, a poklonili su!

Od njih su trebale vlasti Beograda  pre nekoliko godina da kupe tramvaje, a ne od Španaca! Kupili su tako gradski čelnici letnje, mediteranske  tramvaje, a ne tramvaje za kontinentalnu klimu, sneg i led… I „Španci“ se kvare i staju, čim se stigne do nule!

Vitraž u katedrali sa svecima zaštitnicima

I Bazel ima katedralu pa nas odmah vode ka njoj. Ali neka dobra vila spasla nas je ovog puta dužeg zadržavanja… Upravo u času našeg dolaska nailazi mladi švajcarski gajdaš i neprekidno svirajući vodi mladu u beloj venčanici oko crkve. Ovaj veličanstven prizor nas  fanscinira i skoro svi krećemo za njima. Opojna muzika gajdi i osmeh mlade vuku nas za njima.

Bazelski gajdaš i mlada: uz melodiju do mladoženje

Jurim kao da sam na novinarskom profesionalnom zadatku da taj trenutak zabeležim i snimim… Kao što kod Srba dever i kum prate mladu do mladoženje tako ovde u Švajcarskoj gajdaš obučen u svečanu narodnu nošnju, to čini neprekidno svirajući. Idemo za njim, a on oko crkve vodi mladu do mladoženje i njegove porodice, koji je strpljivo čekaju. Pozdravlja se tada mladoženja sa svojom budućom suprugom i svi zajedno odmah kreću ka crkvi na venčanje, a gajdaš ne prestaje ni trenutka da svira…Nema pucnjave, ne pije se iz flaša, nema dernjave…Evo video priloga kako to izgleda. (Nismo uspeli da saznamo odakle škotski gajdaš na venčanju u Bazelu i da li je to običaj u Švajcarskoj da gajdaš svira na svadbama, kako je to ponekad kod nas slučaj).

Lepšem događaju nismo mogli poželeti  da prisistvujemo.

A sa terase ispred katedrale puca divan pogled na Bazel pa to koristimo da se fotografišemo za kućne albume… Plato je pod divljim kestenima, a ja nalazim dva tek otpala i zadovoljno ih guram u džepove i nosim ove suvenire u Srbiju koje ću ove jeseni i zime, kao i beogradske, trljati kroz šake.

Sa terase (obeležena je crnom strelicom) katedrale panorama Bazela i Rajne je prelepa

Nastavljamo šetnju ulicama starog Bazela, ovdašnji ga zovu Mali Bazel i  iznenada tim krivudavim ulicama dolazimo do zgrade broj 11. na kojoj je istaknuta tabla da je to Konzulat Kraljevine Lepmurije.

Kako je naša vodićkinja zbunjena i odmah priznaje da nikada nije bila u ovom delu grada brzo preuzimam inicijativu i kažem da se ovde lako dobijaju vize za prelepu, čarobnu zemlju, kao iz bajke na granici Indijskog i Tihog okeana.

Zgrada Konzulata Kraljevine Lepmurije u Bazelu

Kako među našom grupom ima skoro profesionalnih turista koji su obišli skoro sve zemlje sveta oni me odmah pitaju mogu li im pomoći oko tih viznih dokumenata.

A drugi se opet čude kako nikada nisu čuli za ovu zemlju. Bilo je i sumnjičavih, ali je fakat da niko nije znao o čemu se zapravo radi.

I one se pitaju kako stići do Lemurije

Ipak, Švajcarska je ozbiljna zemlja i niko da pomisli da takve države Lemurije nikada nije ni bilo. Da je postojala samo u legendama, kao i Atlantida i da ta priča uporno traje već dva-tri veka… Ali, neko se od visprenih građana Bazela (ili možda i udruženje Lemuraca, onih koji veruju da je Lemurija postojala i potponula)  dosetio da mit o Lemuriji upotrebi u komercijalne svrhe, stavio je natpis na kući da je to Konzulat nepostojeće države, turisti dolaze da vide kuću i kupe neki suvenir i upoznaju se sa tragovima ovog nekada kontinenta ili zemlje, koja je potonula u razornoj katastrofi, ili zemljotresu…

Srpkinje su odmah napravile red da dobiju vize, a pravljeni su i selfiji da se pokaže i dokaže da su bile…

Ali, objašnjavam najbližima oko oko mene, da je danas subota pa Konzulat Lepmurije, ili Lemurije ne radi… Vidim da bi da mogu skoro svi uzeli vize… Mnogi zaviruju, ali sve je lepo i uredno zatvoreno pa se polako strmom uličicom vraćamo, neki i pomalo razočarani sa eksteritorije Lemurije u zemlju čokolada, sireva i satova… Iz jedne bajke lako prelazimo u drugu kao kad dečica sklapaju oči od mile priče baka i deka…

Privlačna maketa izgubljene zemlje Lem(p)urije

Tako su turisti iz Srbije doduše kratko boravili u zemlji koja liči najviše na njihovu iako to nisu znali. Kakvo lepo i blaženo neznanje.

I ove dve dame nisu pitale koliko staje viza Lem(p)urije

Na brod treba stići pre sumraka da poslednjeg dana na palubi ovekovečimo aparatima i kamerama mobilnih telefona naše krstarenje Rajnom i prijatno turističko druženje dugo osam noći i sedam dana.

Čim smo stigli požurujem suprugu da se slikamo sami na palubi broda jer sam slučajno pri povratku primetio istaknutu i srpski zastavu na jarbolu ka krmi, koje do sada nigde nije bilo u toku osmodnevnog putovanja. Penjemo se na palubu, poslednje zrake sunca grabimo i aparat beleži i taj lepi trenutak.

Jedinstvena uspomena: sa srpskom zastavom na palubi broda “Švajcarska”

Kad su se turisti iz Srbije okupili pola sata kasnije, verovali li ne, lepe srpske zastave opet nema. Radost je kratko trajala… Pitam našu menadžerku gde je zastava, a ona mi utučeno kaže da su je skinuli, jer eto stojimo u luci pa baš i nije zgodno da se vijori…Brod je vlasništvo Švajarske i plovio je pod tom zastavom ( ta zastava je na krmi) , a kako je običaj kod pomoraca, isticana je i zastava zemlje kroz koju se plovi – na pramcu… Ali, viorile su se na pramcu i zastave Norveške i Danske…

Lepe Srpske figure među šahovskim…

No da završavamo naše putovanje lepim događajima i sećanjima. Svi uglavnom doterani izlaze na palubu broda i počinje dosta uzbudljivo kolektivno fotografisanje sa radosnim žamorom.

Naše lepe žene…

Potom sledi grupisanje muškaraca i  žena, pa prijatelja i poznanika, a na kraju jedan od nas pozova da se slika i naš „voždovački klan“.

Sliku nam „kvari“ glumac Bekjarev, koji je sa Vračara, ali nije čuo razlog našeg grupisanja. No, slika sa njim, šala na stranu, je svakako uvek lepa i draga uspomena.

Bekjarev i “voždovački klan”

Zatim menadžerka Mirjana Milutinović Pejin pronalazi negde manje srpske zastave pa nas nekoliko razdragano mašemo trobojkama i poziramo. I već nas zovu na svečano kapetansko veče.

Ovom slikom završavamo priču o našem 800 kilometara dugom krstarenju Rajnom , jer slike nekad govore bolje, lepše i slikovitije. Zato ih i ima toliko u našem tekstu.

Za uspomenu na zanimljivo krstarenje slikalo se iz svih uglova

:::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::

Kapetansko oproštajno veče

Sve je bilo na ovoj završnoj svečanosti na visokom nivou, prigodni i prijatni govori, pozdravi za srećan put i želje za neki novi susret na brodu…

Šampanjac, pa prava raskošna večera i sjajni deserti… Uz muziku i lepe pesme odlazimo, pozdravljamo se i opraštamo…

Već pominjana Gordana Goca Radović, vodićkinja na ovom putovanju, inače pasionirani svetski turistički putnik… u završnoj zdravici zapavala je iznenada Oj Moravo Moravo, moje selo ravno(Nisu je prekidali, niti su joj Nordijci  zviždali, ali nisu ni aplaudirali).

Zapevao je i Ivan Bekjarev i bilo je teško zaustaviti tu horsku pesmu iz srca Srba, a i glumčev prodorni duboki glas…

::::::::::::::::::::::::::::::::::

Podeli:

00votes
Article Rating
Subscribe
Notify of
guest
0 Comments
Inline Feedbacks
View all comments