Репортаже, Србија, Србија и ЕУ

Чаробни Кобленц, очаравајућа Лорелај и опојни Ридесхајм

Смртоносни загрљај љубави: 
Сирена Лорелај и морнар 
КРСТАРЕЊЕ РАЈНОМ ОД ХОЛАНДИЈЕ, КРОЗ НЕМАЧКУ И ФРАНЦУСКУ ДО ШВАЈЦАРСКЕ (3) 

 

  • Разлика између чоколада из Немачке и чоколада из осталих источневропских земаља
  • Кобленц са благом климом у којој успевају смокве
  • Како се у малом Кобленцу изгубио велики глумац Бекјарев
  • Прелепа и кобна сирена Лорелај

 

Пише: Јово Вукелић

Фото: Анђелко Леро, Нијаз Растодер, Горан Грчић и Ј. Вукелић

 

 11. октобар 2018.

Ух, та чоколада!

Кренули смо са пристаништа из Келна по мраку и зато сам заборавио да поменем да се буквално испред укотвљеног брода Швајцарска на 100 метара налазио надалеко чувени Музеј чоколаде.

Чувени Музеј чоколаде у Келну

Како сам и сам обожавалац најомиљеније посластице на свету купио сам „Милка“ чоколаде и одмах их пробао. Пробао сам их одмах зато што сам баш на овом сајту-блогу 16. септембра објавио чланак под насловом „ЕУ елита годинама плански продавала земљама Југоисточне и централне Европе шкарт робу“. (1)

Чоколада је наравно била врло укусна, ни налик на ону коју можемо да купимо у Србији, или Букурешту, Софији, Будимпешти, да о Бањалуци,Скопљу или Подгорици и не говоримо…

Како нас варају и пљачкају бирократе из ЕУ

Како је и моја супруга купила пуну кесу слаткиша, марципана, моцарт кугли (по врло повољним ценама) уживали смо и уживамо и даље са децом у њима, а ја посебно – јер сви потврђују да је квалитет много бољи и показала се тачном тврдња да нас ЕУ бирократе варају и пљачкају… (Обећали су недавно Резолуцијом Европског парламента да неће више)

Чоколадни деликатеси и чаролије

У рано јутро, у среду, 4. октобра упловљавамо у Кобленц, градић на ушћу реке Мозел у Рајну, на широм света познатом „немачком углу” (ушће Мозела у Рајну) . Планине средње висине, виногради и шуме формирају јединствену кулису око града. Са брода се виде цркве и замкови, некадашњи племићки дворови и господске грађанске куће.

На самој обали недалеко од речног пристаништа, немачки цар Вилхелм Други изабрао је као најлепше место Кобленц и ушће две реке за подизање посебно великог, грандиозног, огромног споменика (ein groß, grandios, riesiges Monument) свом деди, Вилхелму Првом, ујединитељу Немачког царства . (Немци су иначе оптерећени речју велико -гросе (großes).

Споменик цару Вилхелму Првом висок укупно 37 метара на ушћу Мозела у Рајну

Споменик је био порушен 1945, а 1993. године је реконструисан и поново подигнут на постоље, па се са укупно 37 метара висине издиже над Рајном и Мозелом. То је данас прави магнет за преко два милиона посетилаца годишње.

Испред споменика Вилхелму Првом

Преко пута, на високом брегу, брду, на другој страни Рајне налази се тврђава Еренбрајтштајн, друго по величини утврђење Европе. Са тог места, са 120 метара изнад Рајне, пружа се најлепши поглед на град па нас усмеравају на модерну успињачу да нас подигне до тврђаве. Успињача или жичара дуга је 900 метара и пење се на 100. А потом на скоро 200 метара висине до обода тврђаве. Наравно, поглед је очаравајући, поготово што је дан сунчан.

ЈЕДИНСТВЕН ПОГЛЕД: Са успињаче (жичаре) од “немачког угла” до врха тврђаве преко река Мозела и Рајне

Тврђава опасава целим обимом брдо и на њој се налазе окна у дебелим зидинама за старе топове из 17 и 18 века и склоништа за посаде, а у унутрашњости су сада направљене стазе за шетњу, Музеј, продавнице сувенира и изванредан видиковац са кога се као на тањиру види Кобленц ушушкан међу шумовитим брдима.

Поглед на градић Кобленц са тврђаве

Спуштамо се кабином и у самом старом делу града су уличице пуне зеленила, овде успевају смокве, клима је скоро суптропска… Направљени су од цвећа прави романтични кутци и привлачни тргови, паркови и ту је једна дивна мала ботаничка башта пуна разнорсног цвећа и биљака.

Ботаничка башта са великим дрвом смокве у позадини
У Кобленцу смоква успева као на Медитерану

Обишли смо и Музеј Лудвиг, недалеко од „Немачког угла”: тежиште музејске збирке је на уметности после 1945. године и у њему су изложена, између осталог, дела Пабла Пикаса, Жана Дибифеа, Пјера Сулажа и Сержа Полијакофа.

Пикасова слика из Музеја Лудвиг у Кобленцу

Неспорно је да је Кобленц љупки градић (са 100.000 становника) који својом климом, лепотом, природом, историјским споменицима и посебним положајем привлачи пре свега Немце, али и друге туристе. Зато су га и прогласили за један од најлепших градова Немачке, а и УНЕСКО је препознао лепоту овог дела земље и уздигао га на ранг светске баштине.

  Препуно стабло зрелих дуња на обали Рајне у Кобленцу

Како се у малом градићу изгубио велики глумац

И док се спремамо да напустимо Кобленц, градић упакован као Божићњи или Ускршњи поклон, у у коме би, како рече једна мени блиска дама – могла да живим, а у коме би имали шта да посећујемо и да боравимо и наредних неколико недеља…

Утом јављају да се на брод није вратио глумац Иван Бекјарев и његова супруга. Чекамо га ми Срби и пратимо погледом са палубе широко шеталиште дуж Рајне, нема га. Будући да је место релативно мало бродска менаџерка Мира Пејин алармира околину, друге бродове…

Приближава се време поласка кад баш у том часу маше глумац са супругом и стиже ипак у последњи час. Кажу да нису могли да препознају туристички брод Швајварска којим путујемо.

Иван нам симпатично објашњава: „Прошли смо више пута поред брода, али смо заборавили његове боје и кад смо видели да смо залутали, моја супруга је отишла на други туристички путнички брод да их замоли да нађу „нашу“ Швајцарску. Тако смо решили проблем и љубазна посада нас је упутила“…

Велелепни замак на обали Рајне

Тек после неколико дана „прорадио ми је кликер“ да бих се сетио зашто се Бекјарев изгубио. Рекао ми је пре тога да је Далтониста! Зато је наш чувени глумац, познати навијач и деценијама високи функционер Црвене звезде „успео“ да више пута промаши брод који је сав у „црвено-белом“!?!

Наравно, задржао сам на броду за себе ту малу тајну Бекјарева. (Њему је иначе лако, не треба му ни телевизор у боји).

Бајка о прелепој сирени Лорелај

Тачно у подне капетан де Врис даје гас и крећемо по причама предходника ка најлепшем, најромантичнијем и опијајућем Ридесхајму и делу Рајне где посетиоци остају очарани што природним лепотама, замковима, тврђавама, дворцима што винима и коњаком…

Речено нам је да спремимо фотоапарате…

Дворци и замкови на брдима изнад Рајне

Дан је предиван, Норвежани и Данци се сунчају на палуби, дремају на топлом јесењем сунцу, ово је за њих дебело лето.

Лорелај (Loreley или Lorelei) је стеновита литица на источној обали у близини Св. Гоарсхаузена, која се уздиже 132 метра изнад нивоа воде.

Средња дубина Рајне код брда-стене Лорелај је 25 метара док је ширина воденог корита свега 113 метара, што ово место чини истовремено најдубљим и најужим на целом речном току између Северног мора и Швајцарске.

Слика чувене стене Лорелај и опасне кривине на Рајни

А сирена Лорелај је, по предању, била прелепа плавуша, која је живела на врху високе, истоимене стене на десној обали Рајне. Она је својом опијајућом песмом и расплетеном златном косом заводила морнаре који су пловили Рајном. Омамљени песмом, морнари су, уместо да управљају бродовима кроз теснац, гледали горе ка њој и тако ударали у стене, потапали бродове и гинули.

Легенда о прелепој Лорелај траје стотине година

Лепа Лорелај (schöne Lorelaj) је била и инспирација немачком песнику Ханриху Хајнеу. Песник је описује као прелепу девојку, златне косе, која се чешља златним чешљем. Поред физичке, она има још једну лепоту – своју песму. Њен глас је нестваран, омамљујући и фаталан за сваког ко га чује. Песма има тужан крај. Завршава се смрћу младих морнара. Овде песник представља Лорелај као горду усамљену и равнодушну лепотицу, неосетљиву за људске судбине.

На обали Рајне постоји и овај споменик сирени Лорелај

Лепа принцеза Лорелај (Schöne Prinzessin Lorelaj) је тако ушла у историју, у предање о несрећној љубави и рањавала је срца многих заљубљених младића…

Трагична заљубљеност морнара у сирену Лорелај била је инспирација многим уметницима

Док брод брекће и узводно савладава отпор и велику снагу Рајне почињу да се поред двораца и утврђења, замкова и тврђава на врховима брда, појављују на падинама Рајне и први виногради у области Ридесхајм. Улазимо у чувено подручје  винограда и претежно винових лоза које дају, рађају бело грожђе.

Непрегледни виногради дуж Рајне, на падинама се ради ручно…

А од њега се добијају столетним искуством неке од најбољих сорти белог вина на свету. Нарочито ризлинзи, шардонеи и посебно цењена врста немачког коњака Асбах, за кога се у Србији мало зна…

Пловидба траје пуних пет сати кроз главно виноградарско подручје Рајне и то ће се наставити и после Ридесхајма ка граду Мајнцу, који је центар трговине винима у Немачкој.

 

Ем је топло, скоро претопло, има  26 степени, ем мирише грожђе и чека нас дегустација вина у једној винарији у Ридесхајму. Тестирање вина што се тиче туриста из Србије може да почне!  Норвежани и Данци иду посебном туром, не путујемо заједно, а вечера на броду је први пут померена за касније сате. Све то ме као познатог винопију посебно радује. Жао ми је што са нама није познати зналац вина и туристички новинар, Душан Величковић, са РТС-а, јер би он ово најбоље описао, а вина стручно оценио.

У многим замковима лети се одржавају културне приредбе, позоришне представе, опере

Виногради и вина Ридесхајма

Брод се везује за обалу, а ми крећемо малим возићем (исти као на Ади Циганлији) у брда изнад Ридесхајма у винарију код чувеног власника винотеке, трговца винима Љубе, који је Словак, Чех, или нешто треће.

Панорама Ридесхајма на Рајни: рај за сва чула

Дочекује нас као да смо добри купци вина, а зна да се од наше посете неће овајдити. Но, каже Љуба „није све увек у новцу, кад дођу Кинези или Јапанци они сви купују кутију са истим винима…То се код Срба никад не би догодило, закључује он, а говори српски да га сви добро разумемо… Дегустуирамо 6-7 врста вина, претежно белих, јефтинијих па потом скупљих, боце стају од 10 до 150-200 евра… Пробамо и розе и црно…

Возић који нас је довео до Ридесхајма и винарије

Све је то обављено ипак у журби, Љуба се распричао и ми би још остали, не само да видимо како све то изгледа, од винограда, до градића винарије и вина… Варошица је и те вечери пуна туриста.

Враћамо се пешке са Ридесхајма, окруженог брдима пуних винограда, који се управо беру ових дана, а берба ће трајати до првих мразева.

Не знам коме, али рекох да бих овде могао да живим…

Ресторани, винарије, продавнице у уличицама Ридесхајма

Отићи одавде а не поменути чувени немачки коњак „Асбах“, који се овде производи и којим се винари овог краја диче, било би потцењивање једног дугогодишњег труда и високе класе. Наиме, упорни Немци су годинама тражили рецепт како да направе коњак који се може носити са чувеним француским коњацима по квалитету. И после деценија стрпљивог рада у томе су успели.

Коњак АСБАХ уз раме француских: врхунски укус, мирис и питкост

Винова лоза и грожђе за овај коњак гаји се на посебно јако осунчаним падинама. Коњак је високог квалитета и има највише оцене сомалијера широм света.

И док се тако помало опијени спуштамо до обала Рајне чека нас касни вечерњи полазак и пловидба целе ноћи бродом до града Мајнца, опет бисер градића на воденом путу Рајне, који је и центар трговине винима…

(Наставак 4: Културни,просветитељски, универзитетски Мајнц и Стразбур, центар политике ЕУ)

……………………………………

1. https://izmedjusnaijave.rs/%d0%b5%d1%83-%d0%b5%d0%bb%d0%b8%d1%82%d0%b0-%d0%b3%d0%be%d0%b4%d0%b8%d0%bd%d0%b0%d0%bc%d0%b0-%d0%bf%d0%bb%d0%b0%d0%bd%d1%81k%d0%b8-%d0%bf%d1%80%d0%be%d0%b4%d0%b0%d0%b2%d0%b0%d0%bb%d0%b0-%d0%b7%d0%b5/

Поставите коментар

avatar
  Subscribe  
Notify of