NATO, Društvo, Kosovo i Metohija, Politika, SAD (Amerika), Srbija, Srbija i EU

Cirkus zvani parlamentarni izbori

Vučić nastavlja pohod zatiranja zdravog razuma u Srbiji

  •  Demokratska opozicija je heterogena grupacija koja bi želela da deluje kao jedan organizam, a deluje kao nesaglasan zbir sastavnih činilaca, poput nemešljivih tečnosti koje samo prilikom snažnog mućkanja stvaraju privid da su jedno. Niko od njih ponaosob, čak ni na samom početku, dok je ulazio u savez, nije hteo ni delić sopstvene samostalnosti da žrtvuje.
  • Treba ponoviti: da li iko ozbiljan zaista računa na alternativu koju treba da artikuliše Sergej Trifunović? Šta korisno taj čovek može da uradi u politici. Da li je ikad išta i mogao?
  • Obradović je idealna nevodeća, tempirana mina za koju se ne zna ni kad će, ni gde će da eksplodira, ali je izvesno da će to da učini i to sa znatnom štetom.
  • Dobar predsednički kandidat može pobedom nad Vučićem srušiti celu piramidu koju je ovaj izgradio. Cela Vučićeva vlast srušiće se kao kula od karata ako izgubi predsedničke izbore. To danas izgleda daleko i teško, ali to je jedino realno što od opozicije koja je u ovakvom stanju možemo da očekujemo.
  • Amerikancima i EU bilo je bitno samo da opozicija učestvuje na izborima i na taj način legitimizuje Vučićev režim, a potpuno im je irelevatno šta će i koga ona podržavati, ili protiv koga će biti.
  • Bojkot danas postoji još isključivo u rukama građana za koje uopšte nije moguće pretpostaviti da li će ga iskoristiti ili ne. Možda se građani i opredele za bojkot, ali partije za to nikakve zasluge ne mogu imati jer su mnoge učinile sve da ideju bojkota iskopromituju.
  • Opozicija ipak nije htela da se istali sa vlastima oko sinekura i tantijema, niti su prodali svoje moralne svetonazore zarad apanaža, donacija i državnih naknada.
  • Ključni destabilizirajući elemenat srpskog društva i države upravo je SPS. Oni su kontinuitet sa monstruoznom boljševičkom tvorevinom koja je gradila sopstvene privilegije iz krvi desetina hiljada nevinih Srba.
  • Boljševizam u Srbiji nije umro, i dok je živ tu mesta za Srbiju nema. Ako ne vodi glavnu reč, tu je da bude glavni začin svemu. Nema napretka demokratskog društva u Srbiji ukoliko je u njemu SPS
  • Partije koja imaju saobrazne stavove interesima Anglosaksonca oko Kosmeta, imaju veće šanse za osvajanje vlasti.

Piše: Slavko Živanov

Navrat-nanos smandrljano okončanje vanrednog stanja (6. maja) posle navodne pobede nevidljivog neprijatelja „Kovida“ bilo je najavljivano ne samo od strane posmatrača političkih prilika, nego i od strane vlasti. Ko je pažljivo slušao Vučića, osobito ono što mu se omakne ili se o tome izlane, mogao je da pretpostavi ne samo kad će kraj vanrednog stanja, nego i šta će mu biti lajt-motiv predizborne kampanje. Međutim, vajnu demokratsku opoziciju izgleda da je sve to iznenadilo. Uhvatilo je nespremnu, kao da ju je neko prenuo iz dubokog sna.

Svakako je ovo mogao biti jedan od utisaka koji se nameće u zaključivanju dok ih posmatramo kako trapavo jurcaju sa sopstvenim smislom. No, možda je sve to samo fatamorgana ili dimna zavesa koju neki od njih stvaraju da ne bismo videli neke dublje razloge. A ti drugi, ozbiljniji razlozi mogu biti svakakvi: novac, ucena, maloumnost, pokvarenost, nedoraslost… Sve od toga navedenog mnogo je gore od nesnalaženja i trapovosti. Mnogi rađe glume naivnost i zatečenost, samo da se ne provali ono drugo.

Sopstveni benefit definiše karakter opozicije

Demokratska opozicija danas, kao i ona od pre desetak ili dvadeset godina, heterogena je grupacija koja bi želela da deluje kao jedan organizam, a deluje kao nesaglasan zbir sastavnih činilaca, poput nemešljivih tečnosti koje samo prilikom snažnog mućkanja stvaraju privid da su jedno. Niko od njih ponaosob, čak ni na samom početku, dok je ulazio u savez, nije hteo da žrtvuje ni delić samostalnosti. Svakom se u glavi vrzmala računica da moraju zajedno jer će tako biti u boljoj situaciji da prigrabe više glasova. Uglavnom su u prvom planu imali računicu o sopstvenom benefitu, a ostale izvedene računice nisu se smele kositi sa tom prvom, osnovnom i presudnom.

Već posle raspisivanja izbora (4. marta), a pre uvođenja vanrednog stanja, dva lokalna političara ozbiljno su narušila jedinstvo bojkota izbora upravo zbog te računice o sopstvenom benefitu. Sada, u drugom poluvremenu izborne kampanje, još jedan akter, Pokret slobodnih građana (PSG), takođe je odlučio da učestvuje na izborima što je nanelo još ozbiljniji udarac platformi o bojkotu. Očekivano. Ne iznenađuje jer je poznato da je PSG i ranije, u istoj dilemi, jedva prelomio u korist bojkota. Jedva je pristao na bojkot, a danas je jedva dočekao da učestvuje na izborima, kao da se podrazumeva da se onom prvom odlukom o bojkotu dovoljno odužio svojim partnerima u opoziciji. Najverovatnije, njihova odluka nikakave veze sa izbornim uslovima nema, a celokupna matematika s kojom operišu upravo je proistekla iz one računice o sopstvenom benefitu.

Političko šarlatanstvo Pokreta slobodnih građana

Međutim, šta je to „benefit“ u njihovom slučaju pitanje je od milion dolara, ali biće da je tu mnogo važnija njihova predstava o tome, nego što se istinski benefit i može ostvariti. Uostalom, treba još jednom ponoviti: da li iko ozbiljan zaista računa na alternativu ovoj fašistoidnoj vlasti koju treba da artikuliše Sergej Trifunović? Šta korisno taj čovek može da uradi u politici. Da li je ikad išta i mogao? A kako se odgovori na ova pitanja znaju, belodano je jasno da su odluke koje je doneo u totalnom saglasju sa njegovim političkim šarlatanstvom.

Jedan drugi politički šarlatan, Boško Obradović i njegove Dveri, takođe su se ugnjezdili među demokratskom opozicijom. Ali, za razliku od PSG, Dveri pokušavaju da iskoriste impuls koji stvara Savez za Srbiju, da povećaju sopstvenu vidljivost u javnosti, a da istovremeno nameću „partnerima“ sopstvenu taktiku i praksu. Obradović bi da diktira tempo drugima, a potpuni je antisluhista, ne može da igra ni po taktovima buke koju sam stvara. Za njegove akcije bolje je ako bi bile sasvim spontane, nepripremljene i diletantske, nego da se zna da su negde osmišljene i brižno pripremane. Strašna je i pomisao na to da neko nešto slično može da osmišljava i priprema.

Obradović sebi i opoziciji puca u noge iz raketnog bacača

On je idealna nevodeća, tempirana mina za koju se ne zna ni kad će, ni gde će da eksplodira, ali je izvesno da će to da učini sa znatnom štetom. Zaista ne predstavlja dovoljan razlog i minimum zajedničkog imenitelja to što je neko protiv Vučića i za bojkot izbora. Te dve stvari, same po sebi, ne bi trebalo nikoga da kvalifikuju za društvo ozbiljnih i odgovornih političara. A ako to načelno nekome u Savezu za Srbiju nije jasno, trebalo bi da se dozovu pameti gledajući Obradovića kako sebi i opoziciji puca u noge iz raketnog bacača.

(BETAPHOTO/M.Miskov/MO)

Đilas i Jeremić uglavnom se bave kontrolom štete koja nastaje u njihovom savezu i zbog Demokratske stranke i borbe za prevlast koju Vučić vodi u DS, a preko pseudomondijalističkih, globalističkih, En-Dži-O-vskih piona. Posle svih ovih godina mračne uloge, Demokratskoj stranci se ukazala slabašna šansa da je Lutovac spase od potpune propasti. Reklo bi se da je to pošten ustupak subine, jer je ova stranka odavno zaslužila da nestane sa javne scene i preseli se u ropotarnicu istorije. Jer, trebalo je da se Srbiji dogodi katastrofa u vidu režima Vučića i njegove strahovlade, da bi se ogolila sva strahota kadrovske politike i tehnologije vlasti Demokratske stranke koju je ovaj preuzeo i kopirao…

… a Vučić se češlja

Istovremeno, vlast sasvim sigurno korača ka izborima i uverena je u sopstvenu pobedu, iako ta pobeda nije ni približno toliko uočljiva i sigurna. Veliki broj izbornih lista i smanjeni cenzus na tri odsto može mnogima da olakša ulazak u parlament (detaljnije vidi ovde). U skupštinu se očas posla mogu naći i kuso i repato. Neki sa lista mogu otpasti, ostati bez osvojenih i tih tri odsto, ali će se broj poslanika SNS uglavnom smanjiti. Vučiću, u prvo vreme, to ne mora da stvara problem, može se to kontrolisati uspešno, ali ova komplikovanija formula, ovi složeniji odnosi i veći broj nepoznatih u njima mogu ga destabilisati u srednjoročnom periodu. A takvo je stanje daleko od optimalnog za predsedničke izbore, za dve godine.

Upravo je ovo strateška tačka oko koje bi trebalo da se ozbiljna opoziciona grupacija fokusira. Oko toga bi trebalo usaglasiti strategiju, doneti plan i napraviti dobru taktiku. Dobar predsednički kandidat može pobedom nad Vučićem srušiti celu piramidu koju je ovaj izgradio. Cela Vučićeva vlast srušiće se kao kula od karata ako izgubi predsedničke izbore.

To danas izgleda daleko i teško, ali je to jedino realno što od opozicije koja je u ovakvom stanju možemo da očekujemo. Ne može se ništa konkretno i ozbiljno očekivati od opozicije na ovim izborima. Bojkot kao politički instrument u rukama dobro organizovanih političkih stranaka je propalo sredstvo. Za njegovu propast kao organizovane i sinhronizovane taktike nije kriva samo opozicija.

Anglosaksonci su učinili sve da bojkot ne uspe

Neozbiljnost opozicije ipak nije bila presudno važna komponenta, iako nije bez značaja. Negde u nastavku razvijanja i građanja taktike bojkota mogao je da se stvori njegov značajan potencijal, da se situacija uozbilji. Međutim, Anglosaksonci i njihovi centri moći učinili su sve da bojkot liše potrebne infrastrukturne podrške i produktivne organizacije. Potreban konsenzus jednostavno nije mogao da bude postignut, a samim tim ni potrebna politička sinergija snaga. Vršili su svakovrsni politički pritisak na delove više-manje kontrolisane opozicije da od bojkota odustanu ili da čak predstavljaju apsurdnu listu „Bojkot“ na izborima kako bi „bojkot uneli u parlament“.

Amerikancima i EU bilo je bitno samo to da opozicija učestvuje na izborima i time legitimizuje Vučićev režim, a potpuno im je irelevatno bilo šta će i koga će ona podržavati, ili protiv koga će biti. Podržali su sve koji bi učestvovali na izborima, pa čak i one učesnike izbora koji su protiv EU i SAD.

I to mogu da vide svi sem Borisa Tadića koji to ne može da razume još uvek. Njemu ni danas nije jasno šta je sve svojevremeno Miodrag Miki Rakić, njegov šef kabineta i siva eminencija bezbednosnog aparata Srbije, petljao sa Vučićem i koliko je DS duboko uglibio pri procesu formiranja SNS. Odnosno, on i danas ne razume razmere učešća sopstvenog režima, i vlastite političke prakse u kolektivnom „doktoru Frankenštajnu“ kada se ovaj igrao političkog kreacionizma.

                 B. Tadić i M. Rakić

Zbog toga je Amerikancima lako da se njime i dalje igraju i da ga zavitlavaju prevodeći ga žednog preko vode kad god im se prohte. Čovek im se prosto neodoljivo namešta, a i neupitno im je lojalan.

Odluka o bojkotu je u rukama građana

Elem, bojkot danas postoji još isključivo u rukama građana za koje nije moguće pretpostaviti da li će ga iskoristiti ili ne. Možda se građani i opredele za bojkot, ali partije za to nikakve zasluge neće imati jer su mnoge učinile sve da ideju bojkota iskopromituju i učine je gubitničkom i pre nego što su se stvorili uslovi da se ona izmeri. Uticaj ovih drugih stranaka realno je premali da bi bojkot zbog njih bio masovno prihvaćen.

Ali, to što se opozicija ne snalazi najbolje u sopstvenom delovanju, što nikako da uskladi sopstvene akcije i sopstvenu uspešnost, ne bi trebalo da zamrači jednu veoma bitnu stvar koja karakteriše te ljude. Oni nisu idealni, ali nisu hteli da se istale sa vlastima oko sinekura i tantijema, niti su prodali svoje moralne svetonazore zarad apanaža, donacija i državnih naknada. To nije mnogo, ali je dovoljno za građenje jedne zdravije građevine od ove koju imamo.

Svako ko je bio spreman da profesionalnu, etičku i ljudsku suverenost razgradi zarad materijalne dobiti ugradio je nakazni, mutant genom u lanac DNK našeg društva i države. A nakaznost Vučićeve vlasti jednim svojim stativom stabilizovana je upravo ovakvom praksom ogromnog dela stanovnika ove zemlje. I zbog toga, kad se govori o demokratskoj opoziciji valjalo bi uvek imati u vidu kvalitativnu razliku koja postoji između nje, ma kakva ona bila, i vlasti koja se prema građanima odnosi kao najgora okupatorska sila. Zato bi trebalo i neke „grehove“ opozicije koji im se pripisuju, a koji ne stoje, razvejati.

Legenda o „Belim listićima“

Pre prvog kruga predsedničkih izbora 2012. godine u nekim trendseterskim medijima rodila se ideja „Belih listića“ koja je trebalo da predstavlja rešenje po kojem birač kažnjava postojeću vlast, ne glasa za alternativnog kandidata, a istovremeno nije apstinent. Formalno, reč je o nevažećim listićima, ali biračima „Belih listića“ je toga puta stalo da se njihovim listićima učita politički značaj, da naglase politički stav koji je zreo i superioran, a ne da evidentiraju tehnički neispravan listić. Hteli su, naravno, i da navuku malo opšteg značaja i k sebi samima, da se uzdignu i naprave važni.

Ideja je dobila kakav-takav prostor u medijima, artikulisala se i u delu javnosti, ali ozbiljne političke kampanje nije bilo, niti je bilo kome od pojedinaca koji su se smatrali „Belim listićima“ stalo da se pokret omasovi. Oni su uostalom solo igrači, i stekao se utisak da im je najbitnije bilo da javnosti natuknu svoj stav o svojoj dojučerašnjoj ikoni koja ih je sada veoma razočarala (Tadić).

Kako to obično biva kad je reč o takvim akterima, zatresla se gora, ali je rođen miš. Kada neko čita ili sluša „Peščanik“, NVO lobiste, maskote „Danasa“, „Slobodne Evrope“, „Glasa Amerike“ i tome slično, mogao bi da se uplaši od agresivnosti nametanja stavova i propagande, ali kad se sve to premeri kroz izborne rezultate i volju birača, onda od svega toga ostanu magla i dim.

Tako je bilo i tada, pa je tog maja 2012. godine opcija „Belih listića“ (nevažeći listići) osvojila „čitavih“ 4,37 odsto, ili 171 hiljadu glasova. Kako su nevažeći listići deo zvaničnih rezultata svih izbora, pošto se na svim izborima pojavljuje jedan manji broj ljudi koji želi da glasa, ali ne želi ni za koga da glasa, sasvim je sigurno da je i tada bilo takvih ljudi i da ovih 4,37 odsto nisu samo „Beli listići“. Naprotiv, imajući u vidu da se na svim izborima pojavljuje oko dva odsto nevažećih, mogli bismo da pretpostavimo da su tek polovina, ili možda nešto malo više od polovine glasalih „beli“, a ostali su samo „nevažeći“ listići.

S druge strane, Boris Tadić je u prvom krugu osvojio 25,31, a Tomislav Nikolić 25,05 odsto glasova, od 57,8 odsto izašlih na izbore. Razlika je bila tek 10.241 glas. U drugom krugu razlika se povećala, pa je tako Nikolić pobedio sa 49,5 a Tadić izgubio sa 47,3 odsto, ali je glasalo samo 46,3 posto birača, od kojih je bilo 3,15 odsto nevažećih. „Belih listića“ jednostavno nije bilo dovoljno da presude. Čak i da nisu učestvovali na izborima Nikolić bi pobedio. A sasvim je sigurno da bi i bez „Belih listića“, u svakom slučaju, bilo do dva odsto nevažećih listića. Kao što se vidi iz ovih činjenica nema te matematike koja može da dokaže da su „Beli listići“ smenili Tadića, a još manje da su doveli Tomislava Nikolića na mesto predsednika Srbije. Ogroman broj građana, jedna petina, ili 20 odsto onih koji su glasali u prvom krugu, uopšte nisu izašli na drugi krug izbora. Još više nevažećih ili „Belih listića“ nije glasalo u drugom krugu, oko 30 odsto.

Veća izlaznost odgovarala je Tadiću, manja Nikoliću zbog koheretnijeg biračkog tela koje je ovaj radikal imao. Više od jedanaest procenata ukupno upisanih birača nije htelo na izbore, iako su u prvom krugu učestvovali. „Belih listića“ jednostavno nije bilo dovoljno (možda čak samo za nekoliko hiljada, ali nedovoljno) da odluče ishod ovih izbora i to je sva bitna istina o urbanoj legendi da su „Beli listići“ doveli Nikolića, a sledstveno tome i Vučića na vlast.

Pravi krivci za Vučićevu okupaciju Srbije

Iste godine, 2012, održani su i parlamentarni izbori, na kojima su se preslikali rezultati predsedničkih. Nikolićevi prerušeni radikali osvojili su 24 odsto, Tadićevi demokrati 22 odsto, a trećeplasirani bili su Dačićevi socijalisti sa 14,5 odsto. U apsolutnim brojevima rezultati su pokazivali da SNS ima 940 hiljada, DS 860 hiljada, a SPS čak 570 hiljada glasova. Osim stranaka nacionalnih manjina, izborni prag preskočili su tada samo još bivši G-17, DSS, i lista oko LDP i SPO.

Velika koalicija nije bila realna, otpočeli su stranački pregovori (teška trgovina) i SPS je pretrčao na stranu naprednjaka. Do tada, SPS je bio saveznik DS koja je s tom strankom bila u Vladi Srbije od 2008. godine. SNS je lako dao SPS-u sve što je Dačić tražio jer su hteli po svaku cenu da osvoje vlast, a ubrzo su i drugi nekadašnji saveznici DS, poput G-17, ili LDP i SPO, pronašli uhljebljenje na Vučićevim jaslama.

Već na sledećim parlamentarnim izborima, 2014. godine, SNS pod komandom Vučića osvaja 48 odsto glasova, a SPS 13,5 (485.000 glasova). Dve godine kasnije, 2016, Vučić ostaje na na 48 odsto, ali SPS pada na 11 odsto ili 414 hiljada glasova.

Otkad je došao na vlast 2012. godine, Vučić jača sve do ovih dana. Ali, SPS koji je takođe na vlasti, za četiri godine izgubio je četvrtinu glasova. Taj podatak u SPS-u vide, ali im verovatno nije značajan jer oni odavno funkcionišu samo u cilju vršenja vlasti. Teško se može sakriti činjenica da Vučić iz drugog plana satire i SPS, kroz izborne procese, kroz dresuru, majorizaciju. Vučićeva vlast kao vodenički točak mrvi podršku koju SPS ima, ali mrvice koje ostaju sa njegove trpeze slasni su zalogaji za Ivicu Dačića. Ili je ovaj, pak, procenio da će pre Vučić sasvim propasti nego što će SPS pasti do ispod cenzusa…

Dovoljno su minorni već dvadeset godina da pogledi budu upereni u neke druge, veće igrače, a ne u njih. Međutim, to što je fokus javnosti usmeren ka drugim akterima ne može umanjiti činjenicu da je ključni destabilizirajući elemenat srpskog društva i države upravo SPS. Oni su kontinuitet sa monstruoznom boljševičkom tvorevinom koja je gradila sopstvene privilegije iz krvi desetina hiljada nevinih Srba.

SPS je nastavljač Brozove prakse koja je od Srbije otela Kosmet

Oni su kontinuitet sa Golim otokom, Kominternom, velikoalbanskom idejom, rasrbljavanjem Srba u Raškoj, Bosni, Crnoj Gori, Makedoniji… Oni su nastavljači Brozove prakse koja je od Srbije otela Kosovo i Metohiju, prekrojila granice po kominternovskim i inim interesima, srpski narod zavila u crno, a danas, pošto su izgubili svaku, pa i najmanju snagu da se bave globalnim i ozbiljnim pitanjima, pretvorili su se u aparat koji živi da bi bio vlast. Sve su podredili tome, svoju partiju upodobili su grupnim interesima kaste koja parazitira na demokratskoj nezrelosti društva koje su prethodno osakaćivali sedam i po decenija.

Otuda umesto da brinu o znatnom odlivu sopstvenih birača neki viđeniji socijalisti dive se do imbecilnosti Vučićevoj veštini da potpuno razori svoje protivnike u koje ovi sebe ne ubrajaju, ali ih Vučić tu itekako broji.

Hitler je u Nemačkom rajhu još efikasnije razorio sopstvenu opoziciju, ali biće da je reč o delovanju unutar diktature. Sramno je da neki mudraci sa istoriografskih visina ne vide tako očevidnu stvar da je sveukupna atmosfera u Srbiji nedemokratska i neregularna. Uslovi pod kojima deluje opozicija su apsolutno nerugalarni, a sam Vučić vlada diktatorskim oruđima. Međutim, kada oni s njim čine vlast, onda im je podela plena i sopstveni interes i od primarnog i od sekundarnog i od tercijalnog značaja. I ništa važnije sem toga za njih ne postoji.

Institucionisali su političku korupciju i etalonizirali lični interes. SPS može sa svima zarad ćara. Mogli su da zarate sa NATO kad nisu hteli da prihvate Rambuje, ali su mogli i da potpišu Briselski sporazum. Odrekli su se Miloševićeve politike jer im ne donosi korist, a prihvatili su evropske sporazume. U međuvremenu, u tom interegnumu od nemila do nedraga, između protivljenja i prihvatanja, zavili su Srbe u crno. I nastavljaju s tim.

Dačić je doveo Vučića na vlast

Dačić je doveo Vučića na vlast, a ne „Beli listići“, i iako SPS s tim nema nikakav problem jer je izrastao iz prinudnog otkupa, već pomenutog Golog otoka, Sremskog fronta, Lisičijeg potoka, genocida nad Nemcima u Vojvodini i zločinima nad srpskom građanskom populacijom i srpskim pravoslavnim sveštenstvom posle Drugog svetskog rata, Srbi bi konačno morali da raskrste sa sopstvenom boljševičkom maloumnošću.

Boljševizam u Srbiji nije umro, i dok je živ tu mesta za Srbiju nema. Ako ne vodi glavnu reč, tu je da bude glavni začin svemu. Nema napretka demokratskog društva u Srbiji ukoliko u njemu SPS, kao rasadnik političke korupcije i trgovine, paradigma i kvasac, buja u modelima ponašanja i delovanja svih stranaka i pokreta.

Kad nestane SPS, možda Srbija dobije šansu, a do tad ništa. Vučić je danas problem, ali će Vučić propasti sada, ili nešto kasnije. Dačićev koncept SPS-ovskog imelizma na državnim jaslama ostaće do naredne prilike u kojoj će ne samo da preživi, nego i da se poput virusa proširi na sve dolazaće i nove.

Kosovo i Metohija – Condicio sine quo non

A s druge strane, osnovni i ključni politički problem srpskog suvereniteta i sveopšteg sistemskog oporavka, uslov bez kojega nema mrdanja sa mrtve tačke jeste pitanje i problem, drama razrešenja i dešavanja u vezi sa Kosovom i Metohijom. Bez rešavanja tog problema zdravstveno stanje celokupnog srpskog društva i države obitavaće u polju večite agonije.

To terminalno stanje u kojem se svakodnevno očekuje konačni ishod potrajaće u nedogled, a mrcvarenje stanovništva i države uvećano je veleizdajničkom politikom svake srpske vlasti koja je u toj nečasnoj raboti zaglibljena dublje ili pliće. Od Srbije se već 30 godina otima Kosovo, i Srbija ga toliko vremena daje, otkidajući od sebe deo po deo sopstvenog tkiva. U međuvremenu vidajući se, opet otkida okrastale rane, i tako unedogled jer sve vlasti, a ova osobito, pokušavaju da učine nemoguće – da pre(o)daju Kosovo, a da ni pred istorijom ni pred građanima ne snose nikakave posledice.

Građani Srbije taoci su zločinačke politike sopstvene vlasti koja, svaka ponaosob, pre dolaska na vlast Zapadu obećava kolaboraciju, a nakon toga sve čini da izbegne finalni potez u toj saradnji. Zato građani niti mogu da računaju na očuvanje suverenosti, niti se mogu osloniti na patriotsku vlast kojoj bi opšti interes bio visoko na listi prioriteta. Svedeni su zapravo na zatočenike razbojnika koji Kosovo i Metohiju koriste kao mamac za Anglosaksonce kako bi uz njihovu pomoć zajahali Srbiju i bosomučno harali njome sve dok ne izgube tu spoljnu podršku, pa ih ne smene neki novi razbojnici sa sličnom ili gorom formom, a identičnom suštinom.

Pitanje Kosova pitanje je koje se visoko kotira na strateškim mapama velikih sila, i ono ih tangira mnogo više od trivijalnosti koji će razbojnici upravljati Srbijom. Odnosno jedino presuđujuća karakterna crta nove vlasti biće trijaža glede odnosa prema Kosovu. Ukoliko srpske partije imaju kompatibilnije interese i planove sa Kosovom saobrazno interesima Anglosaksonca, utoliko su njihove šanse za osvajanje vlasti veće.

Zato je Kosovo i Metohija pitanje svih pitanja i na ovim izborima iako se to u javnosti i ne pominje. Svi o tome ćute, kao da su ga zaboravili, a svi dobro znaju da se zbog njega sve i radi i ne radi. I toleriše i prećutkuje, i prekoreva i pritiska, i moli i preti, i potkupljuje i ucenjuje.

Ali, ključ rešenja srpskog Kosova i Metohije odavno nije samo u rukama srpskih dušmana, poturica i veleizdajnika. Nije čak samo ni u rukama Srba ma kakvih političkih uverenja bili, pa ni u rukama Crkve ma koliko pravoslavnih hrišćana tamo bilo. Na mnoštvo stvari ljudi ne mogu da utiču, što i ne mora da bude loše.

Kamo sreće da Srbija izabere vlast koja će da brine o njoj celoj i njenim građanima, a ne da opet iznedri gusare koji će da je krčme i preprodaju. Plan ove vlasti je da nastavi dosadašnje, a plan većine drugih učesnika na izborima da budu kalifi umesto kalifa. Da sve ostane isto, a da se promene vlastodršci.

Vučić nastavlja svoj pohod ka zatiranju zdravog razuma u Srbiji i na tom putu šta god da dotakne opogani i isprofaniše. Ponižava, ucenjuje, zloupotrebljava sve u državi za svoje najprimitivnije, niske diktatorske ciljeve i sticanje novca i moći. Zbog toga je i od ovih izbora napravio cirkus u koji je uvukao glumce, lekare, „struku“, satrape, šarlatane, političku fukaru i lešinare, da svi zajedno još jednom prevare narod koji su šatro spasili od korone.

Karikature: Koraks, D. Petričić i T. Borković

Podeli: