Хрватски национални сојеви

Броз је наредио да сви католици-штокавци морају бити Хрвати

  • Хрвати се 1608. године налазе по подножју Велебита и у узаном појасу Горског котара и отуд су се, током 18. века, проширили на три кајкавске жупаније — Загребачку, Крижевачку и Вараждинску. И тамо су вегетирали на кајкавском, тј. словеначком језику не знајући ни за себе ни за своје суседе

Пише: Драгољуб Петровић

Писао сам досад много пута о Дубровнику и Хрватима, али се увек показује да та тема може бити, напросто, неисцрпна: последњи пут Хрвате је насекирала Декларација о границама српског језика, а сад је њу малкице засолила она „о границама српске књижевности“; ја сам о оној првој исказао неке ситне резерве, не мислим битно друкчије ни о овој другој, али ме хрватске реакције на њих уверавају у нешто треће: Хрвати су, безнадежно, тј. неизлечиво, оболели од најтежег облика националне амнезије, тј. заборавили да су се неки њихови недалеки преци, као Срби-католици, свуда по „западној и јужној“ штокавштини ширили, додиривали, укрштали са Србима-православним и за све што је на тим просторима створено током ранијих векова мора се уписати у заслуге Срба: и дубровачка књижевност, и фрањевачка књижевност, и славонска књижевност, и далматинска књижевност, и Сињска алка, и „Чувари Христовог гроба“, и „ганга“, и „ојкача“. И све што је обележило постојање Срба на тим просторима.

А кад је 1900. године загребачки Католички конгрес наредио да „његови“ католици никад нису могли бити Срби и да су вазда били „Хрвати“, учинио је то, може бити, мало брзоплето (да не кажемо — будаласто) јер „своје Хрвате“ није упозорио и на то да ће брзо кренути да краду оно чега су се који дан раније одрекли. Данас Срби памте да су за главнину оних тековина које смо напред поменули заслужни Срби-католици, али та чињеница неће нимало олакшати настојање њиховим хрватским истоверним суседима да преко своје нове националне памети навуку — стару српску  кожу.

Све су те чињенице свакоме сасвим добро познате и много пута саопштене, али до Хрвата оне никако не допиру, а ја ћу за даље разматрање ове хрватске националне трауме из свих њих овде издвојити само ону основну: Ф. Шишић утврдио је да се 1608. године Хрвати налазе по подножју Велебита и у узаном појасу Горског котара и отуд су се, током 18. века, проширили на три кајкавске жупаније — Загребачку, Крижевачку и Вараждинску. И тамо вегетирали на кајкавском, тј. словеначком језику не знајући ни за себе ни за своје суседе, али отуд остаје мистерија: који су се „Хрвати“ први досетили да би могли бити Илири, а којима је требало да прође још скоро цео век да би први пут чули за Србе и за српски језик.

На та питања не зна се од којих „Хрвата“ одговор треба очекивати: да ли од оних „српских“, тј. подвелебитско-горскокотарских или оних „словеначких“, тј. кајкавских будући да ни једни ни други ни за штокавштину ни за Србе и српски језик никад нису могли чути, а предвајам их тако по основи двају критерија — лингвистичком и антрополошком, при чему се показује да су према њима они први периферно српско племе, а они други — источнословеначки дијалекатски огранак.

Онај „нови »хрватски« сој“, чија су се прва четири представника у Дубровнику појавила 1896. године, могао би се означити као ватикански и њега су крајем 19. века почели уобличавати Штросмајер и Штадлер од оне средњобосанске духовне сиротиње која је од свих националних обележја знала само за оно чему ју је Ватикан једино и поучавао — да је католичка.

Тако се почео уобличавати онај трећи хрватски сој који смо поменули и чији је Јареб еминентан представник: обележен је тиме да не зна ништа мимо онога што му је у главу насуо Ватикан па, између осталог, ни то да се само народима-отпацима могу знати прецизно одређени „рођендани“, рецимо: 14. мај 1945 — кад је Броз наредио да сви „католици-штокавци морају бити Хрвати без обзира на то како се лично изјашњавали“ (а узгред им даровао и сву западну књижевнојезичку традицију).

И сад се таква духовна сиротиња кандидује да „брани интересе“ старога српског Дубровника и да га својим чакљама одвлачи не неку „новохрватску обалу“ не водећи рачуна о томе да се нека етничка група може одвојити од своје матице и отићи у „нешто друго“, при чему она тада може променити капу, гаће и опанке, али језик мора остати својина онога етноса од којега се група одвојила.  Хрвати су, међутим, и по томе „јединствени“: чим су чули прву српску реч, они су је истог трена приграбили као „хрватску“ и свој даљи лоповлук оверили тако што су Вуков Српски рјечник (1852) „преписали у хрватски“ па сад, по истим „правилима“, хоће да „похрвате“ и  Дубровник и све српске просторе на којима су се нашли током последњих деценија обележених брозовским кумовањима. Могу Хрвати, при том, негирати „косовски завет“ у дубровачкој књижевности“, али неке ће им појединости увек „у грлу запирати“. Оној с почетка 17. века коју помиње Шишић овде се могу додати и још две:

Прву нам оверава Шишићев претходник Натко Нодило наводом да „Хрвати ни сами нису сматрали дубровачку књижевност својом својином“ и да се „у Дубровнику, ако не од почетка а оно од памтивјека, говорило српски, … како од пучана, тако од властеле; како код куће тако у јавном животу“. Са том ће се појединошћу лако сложити и друга, коју нам саопштава Дучић: Хрвати никад „нису могли да се навикну на идеју да су они у Европи један мали народић, једва историјски. Они прикривају и изобличују и оно што о том зна цео други свет. Дубровачки знаменити историчар Мавро Орбини, XVI века, свештеник тога града, у својој чувеној Историји представља, као једину познату научно народну историју, повест Немањића и осталих српских средњовековних династија (Хребељановића, Мрњав­чевића, Војновића-Алтомановића, Косача, Балшића), стављајући чак у грб Немање све грбове осталих јединица југословенских, а међу њима и грб хрватски… Описујући на дуго и широко повест Срба, са подацима који ни данас нису поречени, Орбини, под именом Повест Хрвата, има у својој књизи свега три магловите странице! А говорећи како су некад Хрвати нудили помоћ Дубровнику против кнежева херцеговачких Војновића, Орбини пише да су Дубровчани одговорили на ово: »Али ви сте из земље веома далеке«… »Voi siete dal paese molto lontani«. Ето шта су Гундулић и његови суграђани знали о својој народној историји, а шта о Хрватима“.

Имају ли се на уму такве појединости, као и Држићево коме[н]дијање с Гулисавом Хрватом, показаће се да и Јаребово умовање о Дубровнику као „мети великосрпског присезања“ има много чвршће утемељење у хрватској националној амнезији и психопатологији него у историјским, језичким, социокултурним и свим другим чињеницама. На оном католичком конгресу наређено је да западни Срби никад нису били католици, те се наредбе и у наше дане чврсто држи и један угледнији заштитник јаребовске памети наводећи да су Срби уложили велика средства у то да докажу постојање Срба-католика, али да им је та „инвестиција“ пропала. Биће, међутим, много значајније то што је та наредба „признала“ да су Хрвати Дубровнику порекли много векова српске прошлости, а свога Гулисава осудили на то да триста година чека да би се 1896. срео с прва своја четири сабрата — од којих почиње хрватска колонизација Дубровника. За Србе то је више неважно будући да се та стара српска приморска престоница већ одавно налази у ризницама српске културе и духовности.

Могу то и Хрвати прихватити, да из најпоузданијих извора уче — српску историју.

Објављено у Новостима, 8. августа 2023.г.

0 0 votes
Article Rating

Related posts

Митрополит Јоаникије свечано устоличен у трон Светог Петра Цетињског

Prenosimo

Експлозив су поставили Американци, гасовод у ваздух дигли Норвежани

Prenosimo

Вучић, Хилари, Трамп, Бајден – зато што је „био паметан“

Prenosimo
Subscribe
Notify of
guest
1 Comment
старији
новији
Inline Feedbacks
View all comments
trackback

[…] Између сна и јаве (Објављено у Новостима, 8. августа […]

1
0
Would love your thoughts, please comment.x