Gost Autor, Društvo, Istraživanja-Dosije, Politika, SAD (Amerika), Svet (planeta), Slobode, Sport, Srbija

Fudbal i klubovi postoje zbog ljubitelja fudbala i navijača

Bitka antiglobalista i globalista u fudbalu nije završena

  • Sva četiri kluba (Real Madrid, Barselona, Atletik Bilbao i Atletiko Osasuna) su vlasništvo „sociosa“, članova koji redovno, svakog mesaca plaćaju članarinu i na osnovu toga stiču i određena prava upravljanja.Pristalice španskog koncepta tvrde da on razvija, podstiče i učvršćuje bliske društvene i ekonomske veze sa zajednicom u kojem klub ima sedište, odnosno da se stvara velika ljubav i lojalnost prema klubu od strane članova kluba i drugih navijača. Klubovi u vlasništvu „sociosa“ sav profit, odnosno budžetski suficit ostavljaju u klubu
  • U španskom modelu predsednik kluba, u praksi, postaje monarh, čak i autoritarni vladar. Partneri praktično nemaju nikakav uticaj na politiku kluba, posle izbora predsednika, u toku četiri godine mandata.
  • U Nemačkoj klubovi su najobičnija sportska udruženja, sa zakonskom mogućnošću da u jednom delu budu otvorena za spoljne investitore. Osnova nemačkog modela je pravilo „50 + 1“, pri čemu najmanje 51% vrednosti kluba mora biti u vlasništvu članova kluba, koji su organizovani kao registrovana udruženja članstva
  • Kada postoji klub, nemački navijač želi da ima osećaj da je to njegov klub, a ne klub Katara i Abu Dabija”[1].
  • Engleski fudbalski klubovi su svi od reda registrovani kao poslovne organizacije a ne kao sportska udruženja.
  • Dakle, engleski (britanski) model je čisti model privatnog vlasništva, sa onim zakonskim ograničenjima koja se tiču uspostavljanja instrumenata održivosti njihovog razvoja, ali i sa svim onim pretećim posledicama slabog poslovnog bilansa, a to je pre svega – stečaj.

Piše: Dr Milan Tomić, profesor sportskog menadžmenta

 Karakteristike Španskog, Engleskog i Nemačkog modela vlasništva

Objašnjenje u vezi modela vlasništva autor ovog teksta potencira isključivo zbog već ozbiljno izražene sumnje u ortodoksni model privatnog vlasništva, koji ima interes suprotan sportskim principima i idealima, što se pokazalo u neuspelom završnom udarcu fudbalskih globalista. Te sumnje na protestni način izrazili su navijači najvećih klubova, od kojih vlasnici klubova inače žive.

Originalni Španski model vlasništva

Pojedini autori iz oblasti sportske industrije i sportskog menadžmenta posebno veruju u vlasništvo „sociosa“, a neki drugi misle drugačije. Zakon o sportu Španije (Ley 10/1990 del Deporte), preko svog člana 19.1 utvrđuje obaveznost za profesionalne fudbalske klubove da postanu privatni (S.A.D.s/PLCs) od juna 1992. godine. Međutim, četiri kluba izuzeti su iz ovog zakona: Real Madrid, Barselona, Atletik Bilbao i Atletiko Osasuna. Tri imaju poseban kulturni i nacionalni značaj za etničke grupe (Baskijci i Katalonci), koje, pre svega, daju podršku tim klubovima. Real Madrid ima posebnu kulturnu i nacionalnu prošlost, tako da je dat pod kontrolu i upravljanje pežorativno rečeno – narodu („kraljevski klub“). Odnosno, sva četiri kluba su vlasništvo „sociosa“, članova koji redovno, svakog mesaca plaćaju članarinu i na osnovu toga stiču i određena prava upravljanja, ali bez prava na deobu eventualne dobiti koje klubovi ostvare u jednoj godini. Ovaj izuzetak od španskog Zakona ima i svoje prednosti i mane; protivnike i pristalice.

Jedinstveni i privlačni stadion Santijago Bernabeu u Madridu  ima pet zvezdica

Pristalice ovog koncepta tvrde da on razvija, podstiče i učvršćuje bliske društvene i ekonomske veze sa zajednicom u kojem klub ima sedište,  odnosno da se stvara velika ljubav i lojalnost prema klubu od strane članova kluba i drugih navijača, da je predsednik kluba demokratski izabran što znači da će biti odgovorniji, smanjuje se verovatnoća finansijskih malverzacija i fiskalne neodgovornosti.

Članovi se osećaju da su uključeni u rad i odlučivanje u klubu, a takav poduhvat učešća u upravljanju klubom unapređuje njihovu i klupsku društvenu vrednost i odgovornost. Biti neprofitna organizacija, znači da „socios“ dobija na primer jeftinije sezonske karte, između mnogih prednosti. Banke daju niske kamate na kredite, a ostali manji deo prihoda generisan je i na druge sportove, košarku, rukomet…koje klub subvencioniše.

Dakle, za razliku od privatnih klubova, koji inače dele dividende akcionarima ili daju interes na ulaganja u privatnog vlasnika, koji takođe može transferisati profit njegovom drugom privrednom preduzeću, klubovi u vlasništvu „sociosa“ sav profit, odnosno budžetski suficit ostavljaju u klubu, jer ga to može učiniti stabilnijim, življim i finansijski održivim privrednim i sportskim subjektom.

Najbolji igrač u Španiji je fudbaler Barselone Lionel Mesi sa dragocenim peharom
Velika moć predsednika kluba

Ali postoji tamna strana tog površnog sjaja, i finansijska i političko-demokratska, kaže Kalid Kan (Khalid Khan), sportski i fudbalski analitičar. „Socios“ vlasništvo nad klubovima limitira podizanje sopstvenog klupskog kapitala kroz javne ili privatne investicije ili preko flotacija akcija na berzi a za potrebe finansiranja kupovine igrača ili za potrebe klupskih operacija. Na kraju se oslanjaju isključivo na prihode koje generišu sportske i poslovne aktivnosti kluba.  Navodno, postoji jedna urođena mana u tom modelu, kaže Kan: zbog nedostatka privatnih investitora/akcionara slabi nadzor nad finansijskim operacijama. Skoro je nemoguće da se obezbedi praksa finansijske fer i fiskalne odgovornosti. Optužbe i navodi o nedostatku finansijske transparentnosti i o nepotizmu u klubovima „sociosa“ uvek su prisutni u periodima kampanja.

Kan smatra da inače veoma dobar „socios“ (Socios) model  ima korene u tradiciji i kulturi španskog naroda i etničkih grupa, ali mu to može biti i slabost, jer takav model po pravilu  daje svojstvenu institucionalnu nestabilnosti, a stabilnost kluba je od vitalnog značaja za jačanje i održivost ciljeva i veličine sportske organizacije. Tokom predsedničkih izbora od strane takmičara-kandidata, vlastoljubivo se čine velika obećanja  koja teško da se mogu ispuniti. Ili ako se kasnije ispune dovode klub i finansijsku predimenzioniranost. „Socios“ model ne pruža demokratsku osnovu za demokratski izabranog Predsednika, jer nakon što se izbori održe (svake četvrte godine) efektivno sva društvena kontrola nad politikom kluba prestaje da postoji. Predsednik, u praksi, postaje monarh, čak i autoritarni vladar.  Partneri praktično nemaju nikakav uticaj na politiku kluba, i predstavlja njihovu nesposobnost da blokiraju ili spreče nepotrebno trošenje u njihovo ime, smatra Kan[2] .

Nemački model „50+1“

Teri Dufelen (Terry Duffelen), engleski publicista i analitičar fudbala i vlasništva u njemu, govori da mnogi danas vide Bundesligu kao idealan primer koji bi trebalo da prati i fudbal u Engleskoj. Ali, Dufelen smatra da i pored toga što treba da se divimo nemačkom modelu, bila bi greška da ga svi vide kao lek za probleme svih fudbalskih ekipa. Vrlo je zanimljivo da kada je engleski fudbal u nevolji, on jednim krajičkom oka gleda u Nemačku očekujući spasonosna rešenja upravo u ovoj zemlji. Naravno da se moramo odnositi prema strukturi i pravilima koja regulišu vlasništvo nemačkih klubova i upravljanja u njima sa dužnim poštovanjem, međutim, kao i svaki model vlasništva i upravljanja klubom i ovaj nemački nije savršen, tvrdi Dufelen[3] .

Kada pročitate takve pohvale nemačkom sistemu vlasništva, onda se i zapitate šta u njemu postoji što bi se moglo koristiti kao iskustvo. Jednostavno rečeno fudbalski klubovi u Nemačkoj su najobičnija sportska udruženja, sa zakonskom mogućnošću da u jednom delu budu otvorena za spoljne investitore. U Nemačkoj mnogi klubovi su formirani mnogo godina pre nego što se fudbal u potpunosti kodifikovao kao biznis. U Nemačkoj fudbalski klubovi nisu preduzeća, klasični privredni subjekti, iako postoje u njima elementi koji ukazuju na korporativno poslovanje. Najočiglednija prednost ovoga modela je da sav budžetski višak (osim onog recipročnog dela kojim raspolažu privatni akcionari), ostaje u klubu i ne koristi se za plaćanje dividendi ili različitih dugova drugih povezanih privrednih subjekata sa klubom i njegovim vlasnikom, što je čest slučaj kod fudbalskih akcionarskih društava. Odnosno, višak ne otiče u neke druge „kase“ koje su izvan fudbalskog biznisa.

Ditmar Hop je stvorio poznati klub Hofenhajm svojim sredstvima, suprotno nemačkim običajima

Osnova nemačkog modela je pravilo „50 + 1“, pri čemu najmanje 51% vrednosti kluba mora biti u vlasništvu članova kluba, koji su organizovani kao registrovana udruženja članstva (“eingetragenes Verein“). Ovo pravilo i dalje omogućava značajne investicione poduhvate za privatni biznis, s tim što ga ujedno i sprečava da ima ukupnu kontrolu upravljanja nad klubom. Zbog toga se klub Bundes lige vrlo često posmatra kao skup rudimentarnih vlasnika, odnosno članova kluba i njegovih privatnih akcionara. Upravljački odbori klubova Bundes lige, dakle,  sačinjeni su od delegata izabranih od strane „manjinskih“ privatnih i korporativnih akcionara i „većinskih“ vlasnika – članova kluba. Na taj način upravljanje klubom povereno je članovima matičnog kluba („Mutterverein “), koji imaju direktan upliv u strategijske odluke.

Hans Joakim Vacke promoviše model vlasništva u klubovima da ga svi doživljavaju kao svoj

Takođe, i u Nemačkoj postoje izuzeci i anomalije u odnosu na zakonska rešenja. Bajer Leverkuzen i Volfsburg imaju svoju genezu kao fabrički klubovi, u respektivnom vlasništvu farmaceutske industrije „Bajer“ i automobilske industrije „Volfsvagen“. Hofenhajm je svoj uspon imao zahvaljujući potpunom finansiranju bivšeg igrača i softver milijardera Ditmara Hopa. Međutim, protivnici previsokog učešća privatnog kapitala u nemačkom fudbalu vrlo često koriste grube izraze, govoreći šta ako Hopa udari autobus, da li će Hofenhajm moći da nastavi finansiranje istim tempom bez njegovog dobročinstva. Izuzeci su regulisani jednim članom pomenutog pravilnika „50+1“, koji predviđa da ako je klub finansiran pre 1. januara 1999. godine više od 20 godina od strane nekog sponzora, u tom slučaju priznaje mu se status vlasnika.

Kada postoji klub, navijač želi da ima osećaj da je to njegov klub

Prednosti ovog modela su jasne. Posebno su jasne engleskim navijačima koji čeznu da dođe kraj situacije u kojoj su engleski klubovi predmet hirova i ekscesa pojedinih vlasnika ili „nesavesnih, neodgovornih“ (uncaring) kapitalista[4] koji koriste klub da bi otplatili svoje dugove u drugim kompanijama, tvrdi Defelen. Dakle u nemačkim klubovima korporativni interes umanjen je za interese članova-pristalica kluba. Dokle god pristalice imaju najbolji interes prema klubu i nose njegovu ljubav u svojim srcima, to će malo biti verovatnoće da se dozvoli korporativna zloupotreba vlasništva[5] .

DFL (Nemačka asocijacija klubova Prve i Druge Bundes lige- DFL), radila je zajedno sa vlastima na modeliranju ovih pravila koja predviđaju proceduru licenciranja (Lizenzierungsordnung). Ova pravila regulišu finansije klubova, kontrolišu nivo duga koji svaki klub može da ima i nameće ograničenja u vezi plata igrača, što je glavni problem, na primer, u Engleskoj. Ujedno DFL kao nadzorni organ ovih pravila prati dešavanja u svetu, prati kritike na račun igara nemačkih klubova i na osnovu toga se postavlja prema eventualnim izmenama pravila. Nepoštovanje ovih propisa može da dovede u pitanje licencu kluba, koja može biti povučena i da zbog toga klub nije u stanju da učestvuje u Bundes ligi. Kao i svuda, tako i nemački fudbal nije bez problema, pa je pitanje u kojoj meri se vlasti same pridržavaju ovih pravila. Na primer, u poslednjih nekoliko godina Borusija Dortmund je ostvarila značajan dug, ali nije bilo sankcija.

Pravilo „50 + 1“ kao jedan od modela vlasništva nad klubom nije nužno i garancija dobrog upravljanja, kako se misli. I dalje klubovi Bundes lige imaju visoke, a nekad previsoke sportske ambicije tako da se olako i bez dovoljne analitičnosti donose odluke koje mogu klub da odvedu na strategijsku stranputicu. Osim toga, postoje ozbiljni kritičari unutar samoga sistema. Na primer,  predsednik Hanovera 96 Martin Kind (Martin Kind) je među njima. On tvrdi da bi Hanover bio u boljoj poziciji u takmičenju za vrhunske rezulate, čime bi pojačao konkurenciju u nemačkom fudbalu, naravno ako bi mogao i smeo da privuče više investitora, dajući im većinski deo vlasničkog kolača. Čak je to pitanje potegao i na sudu.

Često je lepota fudbalskog ambijenta na stadionima neponovljiva i očaravajuća
Švedska je upotrebila nemački model vlasništva

Hans-Joakim Vacke (Hans-Joachim Watzke), nekadašnji generalni sekretar a sada predsednik Izvršnog komiteta  Borusije iz Dortmunda, u intervju Gardijanu opisao je nemački fudbal kao romantično zadržavanje svog pravila “50% plus jedan”, koje zahteva da klubovi Bundes lige (prvi i drugi nivo)  budu u vlasništvu svojih članova. “Ja jesam malo romantičan, a to pravilo nemačkog modela nije romantično. U Engleskoj ljudi možda izgleda da nisu zainteresovani za ovakav model. Možda ljudi u Liverpulu misle da je u redu da klub pripada Amerikancu, ali nemačka je romantičnija. Kada postoji klub, navijač želi da ima osećaj da je to njegov klub, a ne klub Katara i Abu Dabija”[6].

Vacke je kao istaknuti pristalica branio pravilo „50% plus jedan“ kada je ono osporeno 2011. godine od strane Martina Kinda, predsednika Hanovera. Borusija je u to vreme „izletela“ sa berze, ali članovi su i dalje birali predsednika i četiri člana Nadzornog odbora, kao što su i glasali o najvažnijim strategijskim pitanjima iz politike kluba. “Ja sam bio najveći protivnik promene pravila”, rekao je Vacke u intervjuu Gardijanu. “Nemci žele da imaju taj osećaj pripadnosti. Kada prodate klub stiče se utisak da ste time izgubili klupske pristalice. U Nemačkoj, želimo da svi osećaju da je to njihov klub.  A, to je zaista važno.”

Razumljlivo je otuda da su na glasanju za ostanak ovog pravila „50+1“ bila 32 kluba a samo četiri su se zalagali za promenu pravila u korist jačanja privatnog kapitala i vlasništva (Hanover, Folsburg, Bajer Leverkuzen i Hofenhajm).

Klubovi u Engleskoj imaju svoje grbove kojima se ponose i navijači i sami klubovi i svuda ih ističu

“Mislim da je nekada u Engleskoj odnos između kluba i navijača bio veoma jak. Naši ljudi dolaze na stadion kao da su tu i njihove porodice. Pristalice kažu: to je naše, to je naš klub. Borusija ima velike mogućnosti zahvaljujući razumnom upravljanju, koučingu i regrutovanju pravih i perpektivnih igrača, iako nemamo resurse bogatih pojedinaca, kao šeik Monšur u Mančester Sitiju. Mi držimo da je pravilna primena menadžment principa u klubu važnija od modela vlasništva, a pogotovo važnija od privatnog vlasništva. Postoji mnogo načina dolaska do Rima. Čelzi je osvojio ligu šampiona, ali postavljam pitanje tom klubu: Šta se dešava nakon Romana Abramoviča? Mi u Borusiji nemamo problem odlaska ovog ili onog predsednika. Klub uvek ostaje i opstaje“.

Inače nemački model je bio inspirativan i za mnoge druge zemlje, na primer, za Francusku, ali Švedska je otišla najdalje. Ona se opredelila u potpunosti za isti takav model.

Model u Engleskoj je model privatnog fudbalskog vlasništva

U vreme nastanka fudbala i fudbalskih organizacija Engleska nije imala zakon o neprofitnom sektoru (kod nas postoji zakon o udruženjima građana), kao na primer Francuska  i Nemačka, koje su sve fudbalske klubove registrovale po tom zakonu[7]. Da je bilo suprotno, ne bismo bili sigurni kakva bi istorijska sudbina bila engleskih fudbalskih klubova, koji su svi od reda registrovani kao poslovne organizacije a ne kao sportska udruženja.

Ostale zemlje su sport pa i fudbal tretirale kao slobodno udruživanje građana, neprofitnog tipa, i nisu fudbalske klubove do skorijeg datuma tretirale kao preduzeća.  I to ne sve zemlje. Danas, s početka 21. veka mnogi fudbalski klubovi se nalaze čak i na berzama, na kojima se inače trguje akcijama privrednih subjekata.

Dakle, engleski (britanski) model je čisti model privatnog vlasništva, sa onim zakonskim ograničenjima koja se tiču uspostavljanja instrumenata održivosti njihovog razvoja, ali i sa svim onim pretećim posledicama slabog poslovnog bilansa, a to je pre svega – stečaj. Otuda postoji ozbiljni društveni pokret fanova britanskih (uglavnom engleskih) za očuvanje fudbalskih klubova od eventualnog propadanja i prekomernog trošenja i uzimanja novca od strane vlasnika. Poznat je slučaj Glejzer-seniora u Mančester Junajtedu, koji je profit od kluba uložio u izgradnju apartmana na Floridi, što je uticalo na potonje sportske rezultate ovog kluba.

Pehar za šampiona engleske Premijer lige

Ako postoji, a videli smo da postoji ozbiljnija akcija pojedinih predstavnika klubova u Nemačkoj da se izmeni pravilo “50+1” i da se u jačem obimu omogući privatnom investicionom kapitalu učešće u vlasništvu klubova, onda i u Engleskoj postoji takođe pokret za izmenu pravila, ali suprotnog smera – da se navijačima, odnosno članovima kluba, sa plaćenom članarinom, omogući jače prisustvo u upravljanju i vlasništvu nad fudbalskim klubovima.

„Navijačka mreža“ (Trust Netvork of Fans) naručila je anketu kojom je potvrđeno da 38% populacije ljubitelja fudbala smatra da bi trebalo promeniti fudbalske propise, koji bi fanovima po toj osnovi omogućili pravo na značajniju ulogu u vlasništvu i upravljanju njihovim fudbalskim klubovima. Kao deo ukupne ankete, ICM Riserč (ICM Research) je sproveo dva istraživanja u aprilu i julu 2014. godine, svaki sa slučajnim uzorkom od 2.000 odraslih širom Velike Britanije. Preko 40% njih bili su engleski fanovi. Istraživanje takođe otkriva da skoro 40% fanova u Engleskoj podržava kampanju novoformiranog udruženja „Direktnih pristalica velike reforme u fudbalu“. Oni tvrde da se fudbalska pravila moraju promeniti, čime bi se omogućilo da pristalice-članovi poseduju delove vlasništva svojih klubova. Prema istoj anketi, samo 18 % fanova veruju da njihovi klubovi finansijski dobro stoje, dok 77 % njih misli da ih treba formalno konsultovati u vezi promena koje se odnose na njihov fudbalski klub.

:::::::::::::::::::::::::::::::::::::
Navijači presudili i ukinuli Super ligu
Do sada su navijači često bili problem fudbalske igre, zbog različitih nasilja i agresija na stadionima, a danas  oni ozbiljni navijači spašavaju fudbal

“Reakcija fanova 12 nabogatijih klubova koji su objavili da je fubal njihov i samo njihov bila je burna, ali navijači Čelsija ni Mančester Junajteda u tome su prednjačili. Da bi smirio uzavrele strasti vlasnik Čelsija Roman Abramovič, koji je ruku na srce imao podosta dilema u vezi toga, poslao je među navijače Petera Čeha, legendarnpog golmana (sada sportski direktor) ovoga kluba da smiri strasti i da se sa njima dogovori. Kada je objavio da klub odustaje od ideje Super lige, navijači su mu po ko zna koji put aplaudirali.

Kod Mančester Junajteda nije išlo sve tako glatko. Američki vlasnici braća Glejzer (Avram, Joel, Kevin, Bryan, Darcie and Edward Glazer), naslednici vlasništva nad mančesterskim bebama, od kojih su Džoel i Avram ko-čermeni, bili su čvrsto opredeljeni za “otuđenu” ligu. Kontroverzni izvršni direktor Ed Vudvord (Edvard Gareht Voodvard) podneo je ostavku pod pritiskom navijača, ali su oni tražili i da Amerikanci odu! Kako je sitacija bila sve zategnutija, fanovi su pred meč sa Liverpulom upali na teren i na taj način sprečili održavanje ovog susreta. Istovreme njihov zahtev se odnosio i na promenu sistema vlasništva, zahtevajući da se uvede nemački model “50 + 1”.

:::::::::::::::::::::::::::::::

U video poruci delegatima se na samitu „Direktnih pristalica za promene pravila“, jula 2014. godine, obratio predsednik Fudbalskog saveza Engleske Greg Dajk (Greg Dyke), koji je priznao da su fanovi nedovoljno zastupljeni u organima njihovih klubova. ICM Riserč anketa pokazuje da se 44 % fanova slaže da je “fudbal slomljen” i da “FA mora da interveniše kako bi se situacija popravila“. Pored toga, što je i najvažnije 49 % onih koji su učestvovali u anketi su se složili da bi pristalice i njihovi predstavnici morali biti uključeni u vođenje fudbala.[8]

Navijači Mančester junajteda tražili su ukidanje Super lige i smenu rukovodstva kluba
Za veće učešće fanova u upravljanju klubovima

Protivnici kupovine klubova po engleskom receptu smatraju da je status fudbalskih klubova, sa kojima se može javno trgovati kao sa kompanijama, doveo do toga da ljudi koji ih kupuju nemaju nikakav odnos ni interes prema fudbalskoj igri.

Oni takođe navode zabrinutost zbog načina na koji se finansiraju preuzimanja: fudbalski klubovi bi na kraju patili od ogromne količine pozajmljenog novca. Međutim, sve dok postoje ovakvi unosni televizijski ugovori, i ogromno zanimanje za fudbalsku igru u sportskom auditorijumu, nema indicija da će potencijalni investitori prestati da traže mogućnost preuzimanja vlasništva nad fudbalskim klubovima . Ali, mnogi autori, na primer, Souks i Dof (Soukes, Doff), na primer, upozoravaju da nedorečenost u zakonodavstvu, u pogledu ulaganja u fudbalske klubove, može da znači problem za klubove. Jer, ako investitori, na primer, izgube interes i povuku se iz klubova, šta će se u tom slučaju dogoditi sa napuštenim klubovima, ali i  fudbalom kao sportom[9].

“Fanovi u fudbalu drže ključeve fudbalske budućnosti. Oni su najveće bogatstvo ove igre. To su oni koji plaćaju ulaznice, kao i TV pretplatu da bi na kablovskoj televizi mogli da prate različite fudbalske mečeve. To su oni koji u fudbalskom merčedajzingu kupuju proizvode klubova. Dakle oni čuvaju ovu igru. Kada su klubovi u krizi upravo oni priskaču u pomoć i spašavaju ga od propasti. Videli smo to na stotine primera. Oni su punili stadione i kada klubu na terenu nije baš najbolje išli ili su ispadali iz lige. Što je kriza bivala jača oni su još silnije pomagali klub. Zbog njih i postoje klubovi.” – mudar zaključak jednog od vođa pokreta za veće učešće fanova u upravljanju klubovima u Engleskoj.

Autor ovog teksta smatra da bitka antiglobalista i globalista u fudbalu nije završena.

Najbogatiji su u ovoj Superligaškoj rundi “pali na pod”, oboreni su “tehničkim nokautom” od strane najugroženijih, od navijača, ali će ubrzo ustati i nastaviti dalje da rade na stari način, vođeni svojom pohlepom za profitom, pre svega kada se smire strasti ili za to dođe novi povoljan trenutak.

A, da li će on doći ikada u ovom uzavrelom svetu, zbog tragičnog siromaštva i bezobraznog i bezobzirnog bogaćenja onih najbogatijih, nije sasvim izvesno.

P.S. Pojedini delovi ovog teksta uzeti su iz dvotomne knjige “Nova ekonomija fudbala” koja uskoro izlazi iz štampe u izdanju beogradskog “Beosinga”

 …………………..

Napomene:

[1] Conn, David (2012): Borussia Dortmund boss attacks Premier League’s oligarch owners, intervju sa Hans Joakim Vackeom, generalnim sekretarom Borusije iz Dortumnda, Izvor: The Guardian, Sunday, 2.December, 2012.

[2]Khan, Khalid (2010): Cure or Curse: Socio Club Ownerships in Spanish La Liga; Izvor: www.bleacherreport.com/articles/405511-cure-or-curse-socio-club;

[3] Duffelen, Terry (2010): Fan Ownership: The Bundesliga Model; Izvor:  pitchinvasion.net/blog/2010/03/11/fan-ownership-the-bundesligamodel;

[4] Uncaring, engl. – nebrižni, malo zainteresovani, bez simpatija;

[5] Duffelen, Terry (2010): Fan Ownership: The Bundesliga Model; Izvor:  pitchinvasion.net/blog/2010/03/11/fan-ownership-the-bundesligamodel;

[6] Conn, David (2012): Borussia Dortmund boss attacks Premier League’s oligarch owners, intervju sa Hans Joakim Vackeom, generalnim sekretarom Borusije iz Dortumnda, Izvor: The Guardian, Sunday, 2.December, 2012.

[7] U Francuskoj je donet zakon o neprofitnom sektoru 1903;

[8] Indirektno ser Aleks Ferguson (Sir Alexander Chapman Ferguson) čuveni menadžer Mančester Junajteda, podržao je napore fudbalskih pristalica napisavši u predgovoru jedne knjige da je učvršćivanje veza između fudbalskih klubova, navijača i lokalne zajednice od vitalnog značaja za fudbal kao društvene, kulturne i sportske institucije;

[9] Prema: Kindler, Max (2008) : Football Club Ownership in England and Germany, eBook, Master’s Thesis University of Liverpool Management School, GRIN Publishing GmbH, Munich, http://www.grin.com/en/e book/120479/football-club-ownership-in-england-and-germany;

………………………….

Podeli:

00votes
Article Rating
Subscribe
Notify of
guest
0 Comments
Inline Feedbacks
View all comments