NATO, Gost Autor, Društvo, Politika, SAD (Amerika), Svet (planeta), Slobode, Srbija, Srbija i EU

Upozorenje Predsedniku Srbije

Opaske o razaračima srpske nacionalne pameti

  • Zavodu za izdavanje udžbenika vratite dostojanstvo postavljajući na njegovo čelo ljude koji znaju šta je školstvo i ne dovodite stranačke kadrovske otpatke
  • Da je sudbinu Zavoda za udžbenike doživela Akademija nauka, to niko ne bi ni primetio jer su Đilas i Kardelj od nje „oslobodili“ Srbe istoga dana kad i Beograd
  • Srpska škola izručena je „udruženim stranim pljačkašima“ na čelu sa Kletom i njegovim ustaškim satelitima i razorena do temelja
  • Pod čizmom srpskih ministara-trgovaca stradali su i srpsko školstvo i srpski jezik, a jednako uspešno razarali su i srpsku nauku

Piše: Dragoljub Petrović, prof. (u penziji)

Gospodine Predsedniče Srbije,

Ovim tekstom obrazlažem predlog Udruženim izdavačima da se povuku sa srpskoga udžbeničkog tržišta, da im se oda priznanje da su to tržište uspešno opustošili, a srpsko školstvo i nauku vrlo uspešno razorili i osramotili. I da su sve to činili uz podršku Dalsa, MekAlistera i drugih srpskih ministara-trgovaca i ministara-razarača srpske nacionalne pameti.

A za slučaj da se budu nećkali i oklevali, molim Vas, Gospodine predsedniče, da im, silom najvišega državnog razloga, otkažete gostoprimstvo, da Zavodu za izdavanje udžbenika vratite dostojanstvo najvažnije srpske nacionalne institucije, da na njegovo čelo postavljate ljude koji znaju šta je školstvo i šta je udžbenik i da tamo ne dovodite stranačke kadrovske otpatke. Ako nećete da Srbiju pretvorite u evropski nacionalni otpadak.

Srpsko školstvo je, konačno, razoreno, potpisnik ovih redova prati to već sedam decenija i procenjuje da se više nema šta uništavati: ministri prosvete i nauke svuda su stigli i nije im promaklo ništa pored čega su naišli, a da ga nisu makar uprljali (ako im se žurilo pa nisu stigli da ga sasvim satru).

I naročito bili uspešni u „razaranju iznutra“, tj. – po zakonu. Po kome će ministar odrediti da su „tarabe »jedinica«“ u osnovnoj školi najbolja preporuka za upis u srednju; pa će pripremiti drugi koji će takve talente naterati da završe i te škole, pa potom i višu i/li visoku, pa da se posle upišu u vladajuću partiju, da (k)od svojih učitelja kupe po jednu diplomu za svaki ministarski resor posebno (i za saobraćaj, i za rudarstvo, i za bušilice i strujomere, i za kulturu, i za pravo nedovršenih primeraka ljudske vrste da na svoje mere svedu i sve one koji ih okružuju). I kao prečicu za ostvarenje svih tih projekata ministri će predložiti zakon kojim će Zavod za udžbenike kao nacionalna ustanova najvišeg reda biti označen kao smetnja za ostvarivanje njihovih zamisli ibačen u blato,tj. sveden na rang pijačne,ili ulične, tezge.

O razmerama tih ministarskih zločina, kao i o zaslugama ministara-zločinaca za razaranje srpske nacionalne pameti, svedoči sve što se sa Srbima događalo tokom komunističkoga vremena, a ja iz svih njih izdvajam jednu neobičnu paralelu: da je sudbinu Zavoda za udžbenike doživela Akademija nauka, to niko ne bi ni primetio jer su Đilas i Kardelj od nje „oslobodili“ Srbe istoga dana kad i Beograd, a definitivno 1948 – kad je na njeno čelo stao Broz (i od tada ona uglavnom funkcioniše kao svojevrsna zanatska komora ili bilo koje udruženje penzionera). Stradanje Zavoda, međutim, ima mnogo tragičnije posledice: srpska škola izručena je „udruženim stranim pljačkašima“ na čelu sa Kletom i njegovim ustaškim satelitima i razorena do temelja – što je sve uticalo na to da se srpsko udžbeničko đubrište proširi do neviđenih razmera, a narod ojadi teže nego na svim brozovskim jasenovačkim i sličnim destinacijama. Između ostaloga i time što je u školstvo uvelo korupciju i pedagošku prostituciju i time po temelju obesmislilo i njegovu suštinu i njegovu misiju. Pri čemu razmere toga sloma i njegovu dubinu najbolje predstavlja ona direktorka beogradske osnovne škole koja se krije iza inicijala M. S., a pojavljuje kao »predavač i autor« na seminaru Centra za savremeno obrazovanje BIGZ i ima nalog »da izdejstvuje da svi kupe« Žužulovo udžbeničko smeće i da nastavnika koji to izabere »nagradi tabletima, skupim telefonima i kešom« pa, verovatno, i da utvrdi ko, po tim »mehanizmima«, može biti nagrađen letovanjem na Havajima, a ko kuć[ic]om na moru ili na planini. Otud, međutim, ne treba očekivati ocenu kvaliteta udžbenika koje „M.S. »bira i nagrađuje«“ i mi bismo mogli reći da tamo, osim udžbeničkoga smeća, nema drugih i drukčijih knjiga od onih koje su priređene prema obrascima koje je, polovinom prošloga veka, obrazložio Alen Dals: „Mi ćemo uložiti sve što imamo, sve zlato, svu materijalnu pomoć i resurse na obradu i zaglupljivanje ljudi… Poseja­ćemo tamo haos i neprimetno ćemo im zameniti prave vrednosti lažnim i nate­rati ih da veruju u sve lažne vrednosti… Mi ćemo na sve načine podržavati i uzdizati takozvane umetnike koji će početi da usađuju i utuvljuju u ljudsku svest kult sek­sa, nasilja, sadizma, izdajništva – jednom rečju, svake nemoralno­sti. U upravlja­nju državom izazvaćemo haos i ne­red… Pro­staštvo i bezobzirnost, laž i obmana, alkoholizam, narko­manija, ži­vo­tinjski strah jednih pred drugima i bestidnost, izdajništvo, nacionalizam i neprijateljstvo među naro­di­ma sve ćemo to usađi­vati lukavo i neprimetno… Na taj način ćemo razarati pokoljenje za pokolje­njem… Bavićemo se ljudima od dečač­kih, mladićkih godina, uvek će nam glav­na stavka biti mladež, razaraćemo je, činiti nemoralnom, iskva­riti. Napravićemo od njih špijune, kosmopolite“.

                                            Alen Dals

E, na tu su pamet pristali i neobavešteni srpski ministri, i ista takva srpska vlast, i u njoj se posebno razmahnuli oštećeni reformatori školstva iz Labrisa, Incest trauma centrai njihovih kinsijevskih filijala. I međunarodni majstori koji na tim osnovama šire i srpsku udžbeničku pamet (prema Rešetnjikovu, takva je pamet „instalirana“ i u Rusiji) i to se najpotpunije ogleda u činjenici da u njima ima mnogo više pornografije nego istine i mnogo više zla i otrova nego svega drugog što se od udžbenika očekuje. Pominjem o tome samo dve pojedinosti: u lektiri se našao veliki roman M. Crnjanskog i njemu tamo jeste mesto, ali je zanimljivo da je iz njega izabran onaj fragment u kome se Dafina „pohvatala s deverom“; s druge strane, s Crnjanskim se u lektiri poravnao i „roman“ anonimne pisulje o devojčici koja je, jednoga leta, „naučila da leti“, tj. da se „seksa“. Takvim „udžbenicima“ mogli bi se dodati i oni koje u srpske školske programe ugone nekakvi Zaštitnici građana i Poverenikce za ravnopravnost šaronja i šarulja (i to čine po nalozima koji im stižu iz Dalsovih ili ustaških brloga), a među njima ima i takvih koji se mogu pojaviti samo – u „srpskim“ udžbenicima.

Izdvajam ovde samo jedan takav doseg „srpske istorijske pameti“: jedan udžbenik veli da se „najstarija srpska država“ (iz devetog veka) nalazi između Ibra, Zapadne Morave, Drine i Tare i da se ona s istoka i severa graniči s Bugarskom, s juga Vizantijom, a sa zapada i severa hrvatsko-bugarska granica „našla se“ negde na Zlatiboru, na istoku preseca Moravu pre njenog utoka u Dunav, ali se ne vidi da li se prema severu i (severo)istoku Hrvatska zaista prostire do Baltika i Crnog mora – kako je to davno utvrdio Pavle Riter Vitezović, a posle pritvrdili Ante Starčević i nova pravaška pamet. Pominjem te pojedinosti da bih mogao precizirati: u IX veku Hrvatske nema „nigdje na zemljovidu“ niti igde tamo gde se danas sa njom srećemo: za sledećih deset vekova, tj. do početka prošlog veka,tamo se znalo jedino za Srbe (na kajkavskom prostoru – i za Slovence, Hrvati se početkom 17. veka pominju samo u uskom pojasu u Gorskom Kotaru) dok se Bugarska u 9. veku tek počela „gnezditi“ između Dunava, Iskra i severnih padina Stare planine. A Srbi se širili od Crnog mora do Venecije (ili bar do Trsta) i od srednje Slovačke do Krita.

Definitivan slom srpskog školstva dogodio se, kako nas obaveštavaju Udruženi izdavači, pošto je „tržište udžbenika postepeno demonopolizovano od 2003. do 2011. godine u skladu sa pozitivnim iskustvima najrazvijenijih zemalja“, tj. kad je MekAlister, u Srpskoj Skupštini, izglasao zakon da ona Dalsova pravilamoraju važiti i u Srbiji i da su Kletovi i Žužul-Žderićevi koljači ovlašćeni da to srpskoj deci najlepše objasne. Udruženje podseća na to da je „do tada Zavod za udžbenike bio jedini izdavač udžbenika“ i da se u to vreme „najveći broj udžbenika godinama nije menjao, mnogi udžbenici i radne sveske su štampani u crno-beloj tehnici. Iste greške ponavljale su se decenijama u udžbenicima“. Na taj „greh“ Zavoda može se gledati „kako se kome dopadne“, a ja bih rekao da se dobar udžbenik ne može „poderati“ ni za više godina, pri čemu je nekad važilo i pravilo da se takav menja kad se pojavi bolji i tek su Udruženi izdavači zaveli praksu da se loš udžbenik zamenjuje neupotrebljivim (i da se to čini svake godine i u 77 varijanata neupotrebljivosti budući da je na srpskom udžbeničkom vašarištu „licencirano“ 78 izdavača!); oni vele da je „crno-bela“ tehnika u udžbenicima „skaradna“, a ne primećuju da je njihova „šarena“ (tj. višebojna) tehnika „skaradna višestruko“: Udruženi izdavači hvale se da prave „udžbenike po meri savremenog učenika“, da su korumpirali „najveće autoritet(k)e, iskusne urednikece, vrhunske dizajnereke, ilustratoreke, prelamač(k)e“, ali neće da objasne kako ispod tolike pameti i veštine ispadaju jedino neupotrebljivi udžbenici niti nas obaveštavaju o tome kako su u Nemačkoj primljeni „bošnjački udžbenici“, a kako u Rumuniji oni nemački („Kletovi“)? I da li su Bošnjaci uspeli da korumpiraju Nemce makar onoliko koliko i Klet Rumune i Srbe?

Budući da u svim tim poslovima presudnu ulogu ima koljačka pamet njihovih nosilaca, valja nam se prisetiti jedne ilustrativne pojedinosti iz vremena kada su se po „bolonjskom konceptu“ počele uobličavati Dalsove zamisli o uništavanju mladosti kao prethodnici uništenju današnje civilizacije:iz toga vremena ostala je upamćena reč starog nemačkog profesora arhitekture da će oni, Nemci, „po Bolonji“ moći da školuju jedino gastarbajtere dok će za Nemce u tim poslovima i dalje važiti samo najbolji obrasci nemačke graditeljske tradicije. Ne znam koliko se srušilo mostova koje su projektovali profesorovi učenici-gastarbajteri, ali vidim da ispod Kletove koljačke koalicije od srpskoga školstva, nauke, jezika, istorije, pameti, obraza, morala, kulture, tradicije – nije ostao ni kamen na kamenu.

Država Srbija i njeni nekompetentni (i korumpirani) ministri doveli su školstvo u tragičnu situaciju, korumpirali učitelje, autore, zaveli praksu da je lakše zamenjivati ozbiljne recenzente nego popravljati neupotrebljive rukopise „novih“ udžbenikai da se to može činiti sve dok se ne dođe do najjevtinije „recenzentske postave“, tj. do one koja i najmanje zna i koja je „najmanje gadljiva na dodatak uz loš kvalitet“).

I svemu tome doturili još jedan razarački doprinos: uveli „bosanski jezik“ u škole po Raškoj oblasti, tj. po „Sandžaku“, ali se još nikako ne može utvrditi po kojim je to osnovima učinjeno. U Srbiji je, naime, školski sistem utemeljen na srpskom jeziku, ali Bošnjačko nacionalno vijeće već desetak godina tamo trguje nekakvim sertifikatima o „bosanskom jeziku“, taj jezik „gura“ u Studijski program Srpska književnost i jezik na Državnom univerzitetu u Novom Pazaru, negde se tamo nalaze i neke škole iz kojih „diplomci svoje diplome“ sasvim uspešno peru na raznim „master studijama“ u Srbiji, a u tome su jednako uspešni i Crnogorci (na osnovu zvanične ministarske „presude da je»crnogorski– službeni jezik države s kojom Srbija ima međunarodnu saradnju«“, a Lektorat hrvatskog jezika u Novom Sadu otvoren istog dana kad je u Zagrebu ukinuta Katedra za srpski jezik osnovana 1874. godine).

Rekosmo da se ne zna po kojim se osnovama ti „strani jezici“ šire po školama u Republici Srbiji, ali je izvesno da se sve to čini i protiv pameti i mimo zakona, pri čemu ono prvo ne treba obrazlagati, a u vezi s ovim drugim dovoljno je pomenuti čl. 37. Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja (»Službeni glasnik Republike Srbije«, br. 72/09), po čijim se odredbama takve škole mogu osnivati „pod uslovima predviđenim međunarodnim ugovorom, odnosno pod uslovom reciprociteta“, po „odobrenju ministarstva“ i „pod uslovima i po postupku, propisanim posebnim zakonom“. Sve je te zakonske restrikcije naš neobavešteni ministar zaobišao i pristao na ono što je neka njegova sekretarica (ili je to bila telefonistkinja – već sam zaboravio) privatnim pisamcetom priznala sandžačkim školama »právo« da se na „bosanskom jeziku“ šire – o trošku srpskog budžeta dok je u „njihovoj Federaciji“, u Glamoču – recimo, srpskoj deci „reciprocitet“ doneo jedino pravo na to da ćirilicu – ne smeju ni pominjati.

Tako su pod čizmom srpskih ministara-trgovaca stradali i srpsko školstvo i srpski jezik, a jednako uspešno oni su razarali i srpsku nauku. Pomenuću dalje i o tome neke činjenice.

Neka prva među njima bude neobična: moji stari profesori pominjali su podatak da je, pre stotinak godina, na studijama struke u kojoj sam potrošio život polagano ukupno tri ili četiri ispita, pre šezdesetak godina ja sam ih polagao – deset, kad sam se izmicao u penziju, studenti su polagali – petnaestak, a kad je „stigla Bolonja“ – javili su mi da su neki polagali preko sedamdeset ispita. I na to se već moglo gledati kao na potvrdu da se ona Dalsova nauka zacarila i da je ljudska pamet dovedena do potpunog sloma: toliko „oblasti znanja“ u okviru jedne „struke“ mogli su izmisliti samo oni koji ne znaju ništa osim da buncaju i bleje i da tapšu onima koji od svih naučnih istraživanja priznaju samo ono što će im omogućiti da sapnu ljudski um i unište civilizaciju koji su im preci izgradili i u nasleđe ostavili. Na to se svodi sve što se s naukom događa makar u poslednje tri decenije: i klasifikacija naučne pameti („M1-M11“), i „vrednovanje“ naučnih časopisa, i vrednovanje „naučnih istina“ preko „međunarodnih recenzija“,i primoravanje naučnih (sa)radnika da budu pametniji od svojih doktoranada (tj. moraju se baviti i mentorlučenjem); isve to dovodi do sloma naučne misli i naučnih istina i omogućuje progon onih „nepoželjnih“, posebno onih iz reda nacionalnih disciplina (jezik, istorija, etnologija, arheologija) budući da se najbolji poznavaoci tih oblasti nalaze „među nama“ i strancima rasprave treba slati na recenzije pošto se objave, a ne pre toga i priređivati im zadovoljstvo da objavljivanje spreče (znam dosta stranih lingvista kojima se može verovati, ali i onih u čiji se naučni obraz čovek ne može zakleti). Zato mislim da se svi „obrasci za merenje naučne pameti“ moraju povući i ostaviti naučnicima da oni to procenjuju, a da to ne čine ni ministarske sekretarice niti njihovi portiri: otkad je počela „trka za bodovima“, nauka je počela sve dublje da tone i da se sve teže održava (a posvećen poslenik dragocen podatak naći će i u dnevnim novinama, a kamoli u časopisu koji je „kategorizovan kao poslednji u rangu“).

Srpsku školu i nauku treba uzeti iz ruku ministara-neznalica i ministara-razarača i vratiti ih pod nadzor i zaštitu onih koji su znali da se i škola i nauka utemeljuju po istim pravilima po kojima i narodna sudbina: sve poveri najboljima i budi uveren da loše ishode nećeš dočekati. Danas to ministri („svih rodova i polova“) rade po drukčijim obrascima: trguju i srpskim nacionalnim i državnim interesima. I srpskim obrazom. Oni su uništili Zavod za udžbenike kao najznačajnijeg čuvara srpskog identiteta i srpske duhovnosti i školovanje i razvoj srpske mladosti prepustili večitim srpskim koljačima time što im je jedan takav, pre više godina, doneo zakon po kome je, kako rekosmo, Zavod polomljen, a Klet i njegovi ustaški prirepci razmahnuli se i zatrli i srpsko školstvo i, po onim Dalsovim obrascima, srpsku mladost okrenuli na bespuće. Za to smo, na drugom mestu, kao glavnog zaslužnika za trgovinu srpskim nacionalnim obrazom i sramoćenje srpskog imena označili jednoga bivšeg ministra prosvete, nauke i tehnološkog razvoja (posle unapređen u – on zna čijeg – savetnika), a njegovom nasledniku pripomenuli da će „steći ime koje će se pominjati i zasluge koje će se poštovati“ ako pokuša popraviti makar nešto od onoga što je njegov prethodnik uništio. I sad nam valja priznati da smo se o te ministre „ogrešili“: glavninu tih razaračkih poslova, još pre stotinak godina, zamislili su drugi, i dosad u najvećoj meri sve svoje zamisli i ostvarili, a ovoj dvojici ostavljeno je samo da dovrše delo svojih prethodnika, tj. da bace poslednji ugarak na ono što su njihovi učitelji i prethodnici – spalili.

Oni ne znaju drukčije nego kako su [ih] navikli i valjalo bi ih poučiti da predlože Kletu i njegovim pratiocima da se odmore od „unapređivanja“ srpskoga školstva i srpske nacionalne pameti. I da sav teret tihobaveza vrate onima od kojih su ih preuzeli: Zavodu za udžbenike.

Podeli:

52votes
Article Rating
Subscribe
Notify of
guest
0 Comments
Inline Feedbacks
View all comments