Društvo, Ideje, Kultura, Svet (planeta), Srbija

Tramvaj zvani želja

Beograd kojeg više nema, oživljen kroz neobične i slučajne susrete s ljudima: balerina Svetlana Vandoro, režiser Branimir Tori Janković, politikolog Ivan Vejvoda, književnica Gordana Kuić i umetnica performansa Marina Abramović, nastavak 3

  • Jedne noći, mlad-lud kakav sam bio, odlučim da za Svetlanu Vandoro priredim neviđen spektakl. Kad sam video da je stigla i upalila svetlo u svojoj sobi, skinem crnu zavesu sa prozora, popnem se na vrlo strmi krov naspram njenog prozora, skroz se umotam u crnu zavesu, raširim ruke poput Mefista i zazviždim onaj zvižduk iz Felinijevog filma. Možeš da zamisliš njeno zaprepašćenje kad me je ugledala. Jedino nije mogla da mi vidi lice u mraku.

Napomena: neka od ovih sećanja sada se objavljuju prvi put

Na more se išlo, svakoga leta, čim se škola završi. U mom slučaju more je bilo uglavnom Dubrovnik, tu se ostajalo i po nekoliko meseci u zavisnosti od love. Pored kupanja glavna dnevna razonoda bilo je gluvarenje na skalinama, kod crkve Svetog Vlaha, sedenje u bašti Gradske kafane, a uveče igranke i šarmiranje devojaka iz celog sveta. Tako je bilo i tog leta.

U Dubrovniku su se održavale popularne Letnje igre za koje ja i moj saputnik Vlada Gliga baš i nismo mnogo marili. Kad, međutim.

Braca (levo)  sa drugarom Batom na Stradunu 1963. godine

U Dubrovnik tih dana upravo stiže Beogradski balet koji će na Igrama nastupati sa “Labudovim jezerom”. I desi se tako, sasvim slučajno, da u tramvaj kojim sam se vozio ka Sumartinu, na stanici ispred hotela “Imperijal”, bane čitav buljuk beogradskih balerina. Odmah zapazim mladu Svetlanu Vandoro koja je te godine debitovala posle završetka baletske škole u klasi čuvene Nine Kirsanove. Zapazi i ona mene, ili mi se to samo učinilo, ko će ga znati. Posle nekoliko dana otkrijem da Svetlana i njena drugarica iz baleta Rada Todorović stanuju u kući preko puta moje u jednoj veoma uskoj dubrovačkoj ulici. Po njih je obično dolazio Radin dečko,  prvak Beogradskog baleta, Stevica Grebeldinger. On bi ih obično dozivao zviždukom koji je bio melodija iz filma “La Strada”. Taj zvižduk sam dobro zapamtio.

Svetlana Vandoro: Iskre naklonosti i simpatija  uzburkali su krv dvoje mladih

Soba Svetlane Vandoro, balerine Narodnog pozorišta u Beogradu,  nalazila se na poslednjem spratu kuće sa druge strane ulice tačno naspram  strmog krova zgrade u kojoj je bila moja soba. I tako jedne noći, mlad-lud kakav sam bio, odlučim da za Svetlanu priredim neviđen spektakl. Kad sam video da je stigla i upalila svetlo u svojoj sobi, skinem crnu zavesu sa prozora, popnem se na vrlo strmi krov naspram njenog prozora, skroz se umotam u crnu zavesu, raširim ruke poput Mefista i zazviždim onaj zvižduk iz Felinijevog filma.

Možeš da zamisliš njeno zaprepašćenje kad me je ugledala. Jedino nije mogla da mi vidi lice u mraku.

Spektakl sam ponovio nekoliko sledećih noći, a onda je sledilo iznenađenje za mene. Ja znam ko si ti, rekla je Svetlana. Ti si onaj momak iz tramvaja, onaj u crnom sakou.

Svetlana Vandoro je bila kao letnji san

I, to je bilo to. Ne, nemoj mi prići. Na razdaljini od jedva tri metra između dve strane jedne dubrovačke ulice. Onda sam ja morao nazad u Beograd, a ona je nastavila nekim svojim životom. Kasnije se udala za Aleksandra Nenadovića, “Politikinog” dopisnika iz Njujorka.

.*.*.*.*.*.*.*.*.*.*.*.*.
Kafana kao način života i smrti 
  • Način na koji je pio talentovani režiser Tori Janković bio je totalno samoubilački. Mi ostali pili smo u sklopu zabave, ili nekog “šireg projekta”, pili smo ili nam se činilo da pijemo.. Tori je pio kao da više nije hteo da živi.

 

Jedna od “urbanih legendi” još iz onog starog Beograda koji ni ja ne pamtim, govori o kafani kao instituciji iz koje su ponikli najistaknutiji predstavnici srpske intelektualne elite. Kao i mnoge druge legende i ova se retko bavi onom drugom, tamnom stranom.

Tog leta, bili smo zajedno po ceo dan. Naravno, u kafani. “Kolarac”, “Plavi Jadran” (današnja “Grčka kraljica”), ponekad “Ruski car” – uglavnom u blizini Pozorišne akademije koja je bila tik uz “Kolarac”. Sergije  Braca Harašić koga smo zvali Serž (u to vreme moj veliki drug)  bio je asistent poznatog profesora Huga Klajna, a toga dana sa nama je bio i Branimir Tori Janković, talentovani filmski režiser, Seržov prijatelj i kolega. Način na koji je on pio bio je totalno samoubilački. Mi ostali pili smo u sklopu zabave, ili nekog “šireg projekta”, pili smo ili nam se činilo da pijemo.. Tori je pio kao da više nije hteo da živi.

Boemski i kratak život talentovanog režisera Torija

Zbog velike fizičke sličnosti, a i zasjedničkog nadimka Braca, mnogi u bili ubeđebni da smo ja i Serž braća. Tako smo ata čersto sedeli sa našim devojkama u naznačenim kafanama i ponekad dobro prepijali.

Dole, na pristaništu, preciznije, skoro na samoj pruzi, beše „Staklenac“. Ustvari mala birtijica, koju je držao popularni čika Slavko. Čika Slavko je otac poznate pesnikinje Koke (bivše žene „šarmantnog univerzalca“ Ljubiše Jocića, poznatijeg po nadimku Sermetr“). Rnjedovni gosti ovog ovog toplog kutka bejahu brodarci, obalski radnici, noćobdije, insomnijaci, lokalni pijanci, kamenci i sav ostali  Lumpen proletarijat.

To je bilo Torijevo idealno mesto u kome je Tori polako ali sigurno ubijao samog sebe. Jedne teške alkoholičarske noći sedesmo tu dugo, vrlo dugo. Tori je bio u komatoznom stanju, skoro mumificiran. Zora samo što nije svanula, a i fajront je najavljivan te krenusmo velikim stepeništem bukvalno ja i Serž tegleći Torija na našim nejakim leđima. Kod Francuske ambasade neki ga prihvatiše, Serž odleluja pravo na Akademiju, a ja i Torijeva devojka, koja mu je više služila kao ispomoć i poštapalo, izgubismo se negde na Kalemegdanu, dok se pun mesec polako, tamo negde preko utapao u Savu.

Posle mnogo godina Serža sam ponovo sreo 2000. godine, došao je na otvaranje moje retrospektivne izložbe u Progresovoj dvorani. Torija Jankovića već dugo nije bilo među živima (umro je 1978.), a Serž će umreti mnogo godina kasnije. Otišao je Braca Serž, a ja ću  zauvek pamtiti mnoge lepe trenutke i druželja provedena u njegovom društvu.

.*.*.*.*.*.*.*.*.*.*.*.*.
Gospodin svetskih manira

 

  • Upoznam mladog, šarmantnog i veoma elokventnog gospodina. Reče da se zove Ivan Vejvoda i da mu je namera da se školuje za diplomatsku karijeru. U to ni u jednom trenutku nisam posumnjao, ne samo zbog porodičnog pedigrea, već mnogo više zbog očitih ličnih kvaliteta. Momak je i u tim godinama već delovao nekako “diplomatski”.

Kao što se sa tugom sećam noći u kojoj sam naslutio tragičan kraj Torija Jankovića, utoliko mi je draže što sam povremeno upoznavao i drugačiju vrstu srpskih intelektualaca. One koji su se mnogo odgovornije odnosili prema sopstvenom životu i ličnim sposobnostima.

Ne znam sad tačno kada to beše, ali jednoga dana pozva me moja dobra poznanica i zamoli me za uslugu. Ispostavilo se da se njen mladi drug, sin uglednog diplomate, tih dana vraća iz Londona i da bi trebalo da polaže završni gimnazijski ispit uključujući i Engleski kao strani jezik. To je trebalo da se obavi u Desetoj beogradskoj gimnaziji na Topčiderskom brdu gde je engleski predavala jedna moja, takođe veoma dobra, prijateljica. Momku koji je živeo u Londonu, naravno, nikakva protekcija za engleski nije bila potrebna pa sam ja samo pomogao da se ispit što pre organizuje.

Dogovorenog dana pre nego što ćemo zajedno otići da ugovorimo ispit, upoznam mladog, šarmantnog i veoma elokventnog gospodina. Reče da se zove Ivan Vejvoda i da mu je namera da se školuje za diplomatsku karijeru.

U to ni u jednom trenutku nisam posumnjao, ne samo zbog porodičnog pedigrea, već mnogo više zbog očitih ličnih kvaliteta. Momak je i u tim godinama već delovao nekako “diplomatski”.

Naš susret i “uslugu” koju sam mu učinio Ivan Vejvoda neće zaboraviti. Kasnije, živeći u Parizu, pokušao je da mi preko svog brata koji je studirao u Mančesteru, u Londonu organizuje samostalnu izložbu.

Ceo Vankuver u ogromnim banerima na banderama: majstor za snažne efekte Bonifacio je otkrio način kako da intrigira ljubitelje slikarstva

Do izložbe nije došlo mojom krivicom, ali je on učinio sve što je mogao. Gospodin svetskih manira, briljantni intelektualac – Ivan Vejvoda.

.*.*.*.*.*.*.*.*.*.*.*.*.
Lorelaj (Die Loreley)
  • Visoka, lepo oblikovane figure, dugih nogu, dovoljno izraženih kukova, tankog struka i grudi u koje su mnogi diskretno piljili. Sjajno je tada izgledala gospođica Gordana Kujić, prava seks bomba.
Lorejal na steni nad Rajnom lepotom i pesmom mami mornare

Ugledao bih je sa velike distance. Njena plava kosa boje bagremovog meda, vijorila se iznad glava svih ostalih dama Knez Mihailove. Oči čelično plave boje, upotpunjavale su kolorit i formu pravilnih  crta njenog atraktivnog lica. Visoka, lepo oblikovane figure, dugih nogu, dovoljno izraženih kukova, tankog struka i grudi u koje su mnogi diskretno piljili. Sjajno je tada izgledala gospođica Gordana Kujić, prava seks bomba.

Kao i sva beogradska mladež, viđali smo se tu i tamo, uglavnom u gradu. Terazije, Knez Mihailova, a najčešće tu okolo Američke čitaonice, a moguće i po nekada na žurkama u privatnoj diskoteci, koju je jedno kratko vreme otvorio na svom imanju u Topčideru, isključivo za svoje prijatelje izvesni Zoran Radović.

Zlatne kose i čarobne lepote kao Lorelaj: Gordana Kuić

Moram priznati da mi je dobro zapala za oko. Za mene ona je bila La Dona ideale (una donna ideale), idealna žena.

Pri svakom susretu oslovljavao sam je sa Lorelaj, bila je začuđena i nije znala koje ta Lorelaj. Kasnije, pri jednom susretu, beše to u Čika Ljubinoj ulici, baš pred Američkom čitaonicom reče: znam ko je ta Lorelaj, pa zašto ja?

Za one koji nisu znali ko je ta dama, pravilno se piše Lorelei. Ustvari to je kamena gromada na najužem delu reke Rajne,a legenda kaže po tom grebenu je dobila ime Sirena, koja je sa toga kamena svojim mrmorima, šapatom i opojnim pesmama navabljivala mornare, a zatim ih davila u reci. Gordana me je podsećala na tu Sirenu, dok sam ja bio mirnar, koji je, eto, želeo da bude „uhićen“ pa bilo kako bilo. Beše to šezdesetih godina.

Raskošnom lepotom sirena Lorelaj odvlači omađijane mornare u dubine Rajne

Gospođica Kuić možda osim nekog pisma u stilu Ranjenog Orla ili pakt Usamljenog srca, Gospođice Mir Jam ni sanjala nije da će u daljoj budućnosti napisati čitavu pregršt romana best-selera,što daje do znanja, da ako nešto hoćete, nikada nije kasno.

Bilo kako bilo, veza je bila uspostavljena. Pozvan sam da je posetim u njenom stanu, koliko se sećam, dva puta. Sedeći i čavrljajući za uvek mi je ostala u sećanju mala zenica, koja je tiho, skoro bešumno ušla u sobu sa posluženjem u ruci, spustila ga na sto ispred nas i još tiše, skoro lebdeći nestala tamo negde u drugim delovima stana. Sada znam da je to bila fascinantna Gordanina mama gospođa Blanka Levi.

Kao i sva beogradska mladež, viđali smo se tu i tamo, uglavnom u gradu. Terazije, Knez Mihailova, a najčešće tu okolo Američke čitaonice, a moguće i po nekada na žurkama u privatnoj diskoteci, koju je jedno kratko vreme otvorio na svom imanju u Topčideru, isključivo za svoje prijatelje izvesni Zoran Radović.

Gordana Kuić danas: Smaragdnih očiju i zanosnog spisateljskog stila,
.*.*.*.*.*.*.*.*.*.*.*.*.
Kocka je bačena 
  • Sećam se poslednjeg pisma Marine Abramović u kome je govorila o svojoj rešenosti da se potpuno posveti umetnosti. Pismo se završavalo latinskom sentencijom Alea iacta est – kocka je bačena.

Ja i arhitekta Avramenko, ostadosmo poslednji u prostorijama projektantskog biroa “Srbija” na četvrtom spratu zgrade u Makedonskoj ulici preko puta kafane „Grmeč“. Glavni deo službenika već se preselio u naše nove prostorije u Smiljanićevoj 35, a mi smo ne žureći završavali poslednji projekat. Ja bih povremeno pogledao kroz prozor da vidim ko sedi dole u bašti „Grmeča“ da bi mu se posle posla eventualno pridružio na piću.

Gledajući tako preko ulice primetim na prozoru trećeg sprata zgrade u kojoj se nalazila kafana veoma mladu devojku, skoro devojčicu, kako radoznalo izviruje u mom pravcu. Pošto smo se tako neko vreme gledali, ja na parčetu kartona naškrabam ogromnim ciframa naš broj telefona i ona me odmah pozove.

Marina je stvorila zavidnu međunarodnu karijeru u svetu performansa

Reče da se zove Marina. Na njeno pitanje šta ja tu radim odgovorih da je ovo arhitektonski biro, a da sam ja inače slikar. To ju je mnogo zainteresovalo i odmah reče da će i ona, čim završi gimnaziju, pravo na slikarsku Akademiju. Uskoro me je pozvala da je posetim, reče mi da njeni u stanu imaju lepu kolekciju slika. To se pokaže kao tačno, zaista su imali nekoliko vrednih originala srpskih modernista. U razgovoru mi saopšti da ima 16 godina i dečka koga ne voli, što je uvek dobra vest.

Međutim, Marina uskoro nestade iz Beograda. Zbog malokrvnosti roditelji su je poslali na oporavak na Romaniju odakle mi je napisala pregršt lepih pisama. Pošto joj je otac, Voja Abramović, bio Crnogorac i pritom sudija za prekršaje, zaključih ubrzo da ne bi bilo uputno da me on ikada vidi sa svojom maloletnom ćerkom. I tako se naše dopisivanje uskoro prekide.

Sećam se njenog poslednjeg pisma u kome je govorila o svojoj rešenosti da se potpuno posveti umetnosti. Pismo se završavalo latinskom sentencijom Alea iacta est – kocka je bačena.

I tako i bi, i njoj i meni. Marina Abramović otisnu se u svet i osvoji ga svojim performansama i konceptualnom umetnošću.

A ja stigoh čak dovde jureći neku svoju umetničku zvezdu. I evo me tu gde sam već 45 godina pokušavajući i danas da odgovorim na pitanje kako se sve to dogodilo.

Vankuver, grad okružen morem, u zalivu Berard na Tihom okeanu  dao je stvaralačko nadahnuće Dorćolcu Bonifaciju

Gde su nestali svi ti divni ljudi?

I kako je vreme tako brzo prošlo…

…………..

Umetnik  Binfacije ostavlja svoju elektronsku adresu  da zainteresovani mogu da se jave: Bonifacho@telus.net

 (Kraj)

Podeli:

Postavite komentar

avatar
  Subscribe  
Notify of