Трамвај звани жеља

Београд којег више нема, оживљен кроз необичне и случајне сусрете с људима: балерина Светлана Вандоро, режисер Бранимир Тори Јанковић, политиколог Иван Вејвода, књижевница Гордана Куић и уметница перформанса Марина Абрамовић, наставак 3

  • Једне ноћи, млад-луд какав сам био, одлучим да за Светлану Вандоро приредим невиђен спектакл. Кад сам видео да је стигла и упалила светло у својој соби, скинем црну завесу са прозора, попнем се на врло стрми кров наспрам њеног прозора, скроз се умотам у црну завесу, раширим руке попут Мефиста и зазвиждим онај звиждук из Фелинијевог филма. Можеш да замислиш њено запрепашћење кад ме је угледала. Једино није могла да ми види лице у мраку.

Напомена: нека од ових сећања сада се објављују први пут

На море се ишло, свакога лета, чим се школа заврши. У мом случају море је било углавном Дубровник, ту се остајало и по неколико месеци у зависности од лове. Поред купања главна дневна разонода било је глуварење на скалинама, код цркве Светог Влаха, седење у башти Градске кафане, а увече игранке и шармирање девојака из целог света. Тако је било и тог лета.

У Дубровнику су се одржавале популарне Летње игре за које ја и мој сапутник Влада Глига баш и нисмо много марили. Кад, међутим.

Браца (лево)  са другаром Батом на Страдуну 1963. године

У Дубровник тих дана управо стиже Београдски балет који ће на Играма наступати са “Лабудовим језером”. И деси се тако, сасвим случајно, да у трамвај којим сам се возио ка Сумартину, на станици испред хотела “Империјал”, бане читав буљук београдских балерина. Одмах запазим младу Светлану Вандоро која је те године дебитовала после завршетка балетске школе у класи чувене Нине Кирсанове. Запази и она мене, или ми се то само учинило, ко ће га знати. После неколико дана откријем да Светлана и њена другарица из балета Рада Тодоровић станују у кући преко пута моје у једној веома уској дубровачкој улици. По њих је обично долазио Радин дечко,  првак Београдског балета, Стевица Гребелдингер. Он би их обично дозивао звиждуком који је био мелодија из филма “Ла Страда”. Тај звиждук сам добро запамтио.

Светлана Вандоро: Искре наклоности и симпатија  узбуркали су крв двоје младих

Соба Светлане Вандоро, балерине Народног позоришта у Београду,  налазила се на последњем спрату куће са друге стране улице тачно наспрам  стрмог крова зграде у којој је била моја соба. И тако једне ноћи, млад-луд какав сам био, одлучим да за Светлану приредим невиђен спектакл. Кад сам видео да је стигла и упалила светло у својој соби, скинем црну завесу са прозора, попнем се на врло стрми кров наспрам њеног прозора, скроз се умотам у црну завесу, раширим руке попут Мефиста и зазвиждим онај звиждук из Фелинијевог филма.

Можеш да замислиш њено запрепашћење кад ме је угледала. Једино није могла да ми види лице у мраку.

Спектакл сам поновио неколико следећих ноћи, а онда је следило изненађење за мене. Ја знам ко си ти, рекла је Светлана. Ти си онај момак из трамваја, онај у црном сакоу.

Светлана Вандоро је била као летњи сан

И, то је било то. Не, немој ми прићи. На раздаљини од једва три метра између две стране једне дубровачке улице. Онда сам ја морао назад у Београд, а она је наставила неким својим животом. Касније се удала за Александра Ненадовића, “Политикиног” дописника из Њујорка.

.*.*.*.*.*.*.*.*.*.*.*.*.
Кафана као начин живота и смрти 
  • Начин на који је пио талентовани режисер Тори Јанковић био је тотално самоубилачки. Ми остали пили смо у склопу забаве, или неког “ширег пројекта”, пили смо или нам се чинило да пијемо.. Тори је пио као да више није хтео да живи.

 

Једна од “урбаних легенди” још из оног старог Београда који ни ја не памтим, говори о кафани као институцији из које су поникли најистакнутији представници српске интелектуалне елите. Као и многе друге легенде и ова се ретко бави оном другом, тамном страном.

Тог лета, били смо заједно по цео дан. Наравно, у кафани. “Коларац”, “Плави Јадран” (данашња “Грчка краљица”), понекад “Руски цар” – углавном у близини Позоришне академије која је била тик уз “Коларац”. Сергије  Браца Харашић кога смо звали Серж (у то време мој велики друг)  био је асистент познатог професора Хуга Клајна, а тога дана са нама је био и Бранимир Тори Јанковић, талентовани филмски режисер, Сержов пријатељ и колега. Начин на који је он пио био је тотално самоубилачки. Ми остали пили смо у склопу забаве, или неког “ширег пројекта”, пили смо или нам се чинило да пијемо.. Тори је пио као да више није хтео да живи.

Боемски и кратак живот талентованог режисера Торија

Због велике физичке сличности, а и засједничког надимка Браца, многи у били убеђебни да смо ја и Серж браћа. Тако смо ата черсто седели са нашим девојкама у назначеним кафанама и понекад добро препијали.

Доле, на пристаништу, прецизније, скоро на самој прузи, беше „Стакленац“. Уствари мала биртијица, коју jе држао популарни чика Славко. Чика Славко је отац познате песникиње Коке (бивше жене „шармантног универзалца“ Љубише Јоцића, познатијег по надимку Серметр“). Рњедовни гости овог овог топлог кутка бејаху бродарци, обалски радници, ноћобдије, инсомнијаци, локални пијанци, каменци и сав остали  Лумпен пролетаријат.

То је било Торијево идеално место у коме је Тори полако али сигурно убијао самог себе. Једне тешке алкохоличарске ноћи седесмо ту дуго, врло дуго. Тори је био у коматозном стању, скоро мумифициран. Зора само што није сванула, а и фајронт је најављиван те кренусмо великим степеништем буквално ја и Серж теглећи Торија на нашим нејаким леђима. Код Француске амбасаде неки га прихватише, Серж одлелуја право на Академију, а ја и Торијева девојка, која му је више служила као испомоћ и поштапало, изгубисмо се негде на Калемегдану, док се пун месец полако, тамо негде преко утапао у Саву.

После много година Сержа сам поново срео 2000. године, дошао је на отварање моје ретроспективне изложбе у Прогресовој дворани. Торија Јанковића већ дуго није било међу живима (умро је 1978.), а Серж ће умрети много година касније. Отишао је Браца Серж, а ја ћу  заувек памтити многе лепе тренутке и дружеља проведена у његовом друштву.

.*.*.*.*.*.*.*.*.*.*.*.*.
Господин светских манира

 

  • Упознам младог, шармантног и веома елоквентног господина. Рече да се зове Иван Вејвода и да му је намера да се школује за дипломатску каријеру. У то ни у једном тренутку нисам посумњао, не само због породичног педигреа, већ много више због очитих личних квалитета. Момак је и у тим годинама већ деловао некако “дипломатски”.

Као што се са тугом сећам ноћи у којој сам наслутио трагичан крај Торија Јанковића, утолико ми је драже што сам повремено упознавао и другачију врсту српских интелектуалаца. Оне који су се много одговорније односили према сопственом животу и личним способностима.

Не знам сад тачно када то беше, али једнога дана позва ме моја добра познаница и замоли ме за услугу. Испоставило се да се њен млади друг, син угледног дипломате, тих дана враћа из Лондона и да би требало да полаже завршни гимназијски испит укључујући и Енглески као страни језик. То је требало да се обави у Десетој београдској гимназији на Топчидерском брду где је енглески предавала једна моја, такође веома добра, пријатељица. Момку који је живео у Лондону, наравно, никаква протекција за енглески није била потребна па сам ја само помогао да се испит што пре организује.

Договореног дана пре него што ћемо заједно отићи да уговоримо испит, упознам младог, шармантног и веома елоквентног господина. Рече да се зове Иван Вејвода и да му је намера да се школује за дипломатску каријеру.

У то ни у једном тренутку нисам посумњао, не само због породичног педигреа, већ много више због очитих личних квалитета. Момак је и у тим годинама већ деловао некако “дипломатски”.

Наш сусрет и “услугу” коју сам му учинио Иван Вејвода неће заборавити. Касније, живећи у Паризу, покушао је да ми преко свог брата који је студирао у Манчестеру, у Лондону организује самосталну изложбу.

Цео Ванкувер у огромним банерима на бандерама: мајстор за снажне ефекте Бонифацио је открио начин како да интригира љубитеље сликарства

До изложбе није дошло мојом кривицом, али је он учинио све што је могао. Господин светских манира, бриљантни интелектуалац – Иван Вејвода.

.*.*.*.*.*.*.*.*.*.*.*.*.
Лорелај (Die Loreley)
  • Висока, лепо обликоване фигуре, дугих ногу, довољно изражених кукова, танког струка и груди у које су многи дискретно пиљили. Сјајно је тада изгледала госпођица Гордана Кујић, права секс бомба.
Лорејал на стени над Рајном лепотом и песмом мами морнаре

Угледао бих је са велике дистанце. Њена плава коса боје багремовог меда, вијорила се изнад глава свих осталих дама Кнез Михаилове. Очи челично плаве боје, употпуњавале су колорит и форму правилних  црта њеног атрактивног лица. Висока, лепо обликоване фигуре, дугих ногу, довољно изражених кукова, танког струка и груди у које су многи дискретно пиљили. Сјајно је тада изгледала госпођица Гордана Кујић, права секс бомба.

Као и сва београдска младеж, виђали смо се ту и тамо, углавном у граду. Теразије, Кнез Михаилова, а најчешће ту около Америчке читаонице, а могуће и по некада на журкама у приватној дискотеци, коју је једно кратко време отворио на свом имању у Топчидеру, искључиво за своје пријатеље извесни Зоран Радовић.

Златне косе и чаробне лепоте као Лорелај: Гордана Куић

Морам признати да ми је добро запала за око. За мене она је била Ла Дона идеале (una donna ideale), идеална жена.

При сваком сусрету ословљавао сам је са Лорелај, била је зачуђена и није знала које та Лорелај. Касније, при једном сусрету, беше то у Чика Љубиној улици, баш пред Америчком читаоницом рече: знам ко је та Лорелај, па зашто ja?

За оне који нису знали ко је та дама, правилно се пише Лорелеи. Уствари то је камена громада на најужем делу реке Рајне,а легенда каже по том гребену је добила име Сирена, која је са тога камена својим мрморима, шапатом и опојним песмама навабљивала морнаре, а затим их давила у реци. Гордана ме је подсећала на ту Сирену, док сам ја био мирнар, који је, ето, желео да буде „ухићен“ па било како било. Беше то шездесетих година.

Раскошном лепотом сирена Лорелај одвлачи омађијане морнаре у дубине Рајне

Госпођица Куић можда осим неког писма у стилу Рањеног Орла или пакт Усамљеног срца, Госпођице Мир Јам ни сањала није да ће у даљој будућности написати читаву прегршт романа бест-селера,што даје до знања, да ако нешто хоћете, никада није касно.

Било како било, веза је била успостављена. Позван сам да је посетим у њеном стану, колико се сећам, два пута. Седећи и чаврљајући за увек ми је остала у сећању мала зеница, која је тихо, скоро бешумно ушла у собу са послужењем у руци, спустила га на сто испред нас и још тише, скоро лебдећи нестала тамо негде у другим деловима стана. Сада знам да је то била фасцинантна Горданина мама госпођа Бланка Леви.

Као и сва београдска младеж, виђали смо се ту и тамо, углавном у граду. Теразије, Кнез Михаилова, а најчешће ту около Америчке читаонице, а могуће и по некада на журкама у приватној дискотеци, коју је једно кратко време отворио на свом имању у Топчидеру, искључиво за своје пријатеље извесни Зоран Радовић.

Гордана Куић данас: Смарагдних очију и заносног списатељског стила,
.*.*.*.*.*.*.*.*.*.*.*.*.
Коцка је бачена 
  • Сећам се последњег писма Марине Абрамовић у коме је говорила о својој решености да се потпуно посвети уметности. Писмо се завршавало латинском сентенцијом Аlea iacta est – коцка је бачена.

Ја и архитекта Авраменко, остадосмо последњи у просторијама пројектантског бироа “Србија” на четвртом спрату зграде у Македонској улици преко пута кафане „Грмеч“. Главни део службеника већ се преселио у наше нове просторије у Смиљанићевој 35, а ми смо не журећи завршавали последњи пројекат. Ја бих повремено погледао кроз прозор да видим ко седи доле у башти „Грмеча“ да би му се после посла евентуално придружио на пићу.

Гледајући тако преко улице приметим на прозору трећег спрата зграде у којој се налазила кафана веома младу девојку, скоро девојчицу, како радознало извирује у мом правцу. Пошто смо се тако неко време гледали, ја на парчету картона нашкрабам огромним цифрама наш број телефона и она ме одмах позове.

Марина је створила завидну међународну каријеру у свету перформанса

Рече да се зове Марина. На њено питање шта ја ту радим одговорих да је ово архитектонски биро, а да сам ја иначе сликар. То ју је много заинтересовало и одмах рече да ће и она, чим заврши гимназију, право на сликарску Академију. Ускоро ме је позвала да је посетим, рече ми да њени у стану имају лепу колекцију слика. То се покаже као тачно, заиста су имали неколико вредних оригинала српских модерниста. У разговору ми саопшти да има 16 година и дечка кога не воли, што је увек добра вест.

Међутим, Марина ускоро нестаде из Београда. Због малокрвности родитељи су је послали на опоравак на Романију одакле ми је написала прегршт лепих писама. Пошто јој је отац, Воја Абрамовић, био Црногорац и притом судија за прекршаје, закључих убрзо да не би било упутно да ме он икада види са својом малолетном ћерком. И тако се наше дописивање ускоро прекиде.

Сећам се њеног последњег писма у коме је говорила о својој решености да се потпуно посвети уметности. Писмо се завршавало латинском сентенцијом Аlea iacta est – коцка је бачена.

И тако и би, и њој и мени. Марина Абрамовић отисну се у свет и освоји га својим перформансама и концептуалном уметношћу.

А ја стигох чак довде јурећи неку своју уметничку звезду. И ево ме ту где сам већ 45 година покушавајући и данас да одговорим на питање како се све то догодило.

Ванкувер, град окружен морем, у заливу Берард на Тихом океану  дао је стваралачко надахнуће Дорћолцу Бонифацију

Где су нестали сви ти дивни људи?

И како је време тако брзо прошло…

…………..

Уметник  Бинфације оставља своју електронску адресу  да заинтересовани могу да се јаве: Bonifacho@telus.net

 (Крај)

0 0 votes
Article Rating

Related posts

Кад државу води навијач са севера

Prenosimo

Инфлација и стога бесмисленост и штетност апела

Prenosimo

Влада Србије да покрене иницијативу за бољи третман српских хашких затвореника

Prenosimo
Subscribe
Notify of
guest
0 Comments
Inline Feedbacks
View all comments
0
Would love your thoughts, please comment.x