Politika, Srbija, Srbija i EU

Ta stara dama Evropa

Da je Vučić uspešan vladalac, diktator, i da je vešt u toj raboti nije sporno, ali je irelevantno. Da samo od njega zavise svi ovi procesi koji Srbiji i njenim građanima dolaze glave – ne bismo brinuli. Umesto da protiv sebe ima sve ono što bi prirodno trebalo da ga uništi kao arhetipskog antidemokratskog zlotvora, ovaj moderni diktator, u današnjoj Evropi, stekao je saveznike

Piše: Slavko Živanov

Višegodišnje Vučićevo upravljanje Srbijom i kontrolisanje njenih stanovnika civilizacijski je degradiralo državu, društvo i individuu. Zloupotreba državnog aparata, sprovođenje i nametanje sopstvene volje, razmah ličnog režima, odavno su poprimili turobni oblik diktature i odavno se Srbija, sopstvenom krivnjom, našla u zoni i ambijentu policijske države, strogo kontrolisanih medija, primitivne ekonomske eksploatacije, drastičnog kršenja ljudskih prava i sloboda. Odveć dugo u glibu smo dekadencije, poroka, bluda i svakovrsne devastacije.

Anticivilizacijski kurs užljebljen pogubnim učincima Vučićeve vlasti, ostatke ili fragmente srpske države je zatro, a srpsko društvo razorio, doprvši do same ličnosti svakog ponaosob da s njom završujući izvrši svoj ritual do kraja.

Ovakvo stanje, generisano ipak i indolencijom, kratkovidošću, tupošću i sitnosopstveništvom biračkog tela koje se masovno poistovetilo sa smrtonosnim naprednjačkim primitivizmom, gurnulo nas je i u opasni nesklad sa Evropom, čovečanstvom i sobom, kakvi bi trebalo da budemo. Davimo se u sopstvenim „pregnućima“, a društvance iz Brisela i Vašingtona silno se uveseljava gledajući nas kako smo u tome uspešni. Mi do danas, ako ne računamo Kosovo i BiH, jer su to ipak protektorati, ovakvu regresiju državnog aparata i društvenu anomiju u nekim sličnim periodima nismo zabeležili. Nikada u prošlosti nismo bili najbolji. Daleko od toga da smo u nekim vremenima bili najbolji primer nečemu valjanom, ali naša država nije bila ovakva razvalina, niti je društvo ikada dosad bilo srozano na najprimitivniju instiktivnost i agresiju, refleksnost i afekat. Čak i pod okupacijom bilo je makar časnog i masovnog otpora. A danas? Kao da hrlimo u primitivnu ljudsku zajednicu, vraćajući se hiljadama godina u ništavilo i to pod budnim okom visokorazvijenog, demokratskog Zapada. Kao da neko invivo eksperimetiše nama, menja nam vrednosnu strukturu i stvarajući mutacije, u daljem postupku nas iskorišćava. Tako, otprilike, naši stočari gaje hibridnu stoku za klanje. Kako to da je alternativa Vučićevoj vlasti toliko efikasno zadavljena u Srbiji, ima li tu asistencije i spolja, ili je Vučić i na tom polju smrtno efikasan? Otkud, uopšte, ta efikasnost?

Da je Vučić uspešan vladalac, diktator, i da je vešt u toj raboti nije sporno, ali je irelevantno. Da samo od njega zavise svi ovi procesi koji Srbiji i njenim građanima dolaze glave – ne bismo brinuli. Umesto da protiv sebe ima sve ono što bi prirodno trebalo da ga uništi kao arhetipskog antidemokratskog zlotvora, ovaj moderni diktator, u današnjoj Evropi, stekao je saveznike. A ti saveznici nikada (teško je to i zamisliti) ne bi u sopstvenoj zemlji i pomislili da učine nešto slično onome što Vučić čini nama, a oni ga sa bezbedne udaljenosti podržavaju. Njihov je fokus na njegovoj spoljnoj politici prema Kosovu i Metohiji i dalje od toga ne bi da sitničare. U ovom trenutku, barem.

Dakle, oni su faustovski, njega pod skute metnuli, pa onda takvi u paketu, pakt s đavolom napravili. Sve što nezavisnost Kosova implicira i podrazumevajuća agenda pokriva, neutrališe u višku ono što Vučić na unutrašnjopolitičkom planu kabadahiše. Zato sad, njegovi NATO i EU tutori njegov sekundarni uradak na unutrašnjopolitičkom planu vide kao „kolateralnu štetu“, pokoji nestašluk, inače, veoma poslušnog dečkića. A bez toga, bez anglosaksonske osovine u okupaciji Kosmeta i Vučićeve role u njoj – ne bi onaj pravi Vučić bio ni upola vešt ni upola uspešan jahač apokalipse.

U toj trgovini jedna strana dobija svoj deo plena krunisanjem samostalnosti Kosova, a druga strana dobija prećutnu saglasnost da s unutrašnjim stvarima čini šta joj je volja. Zgodno je prisetiti se, na ovom mestu, i anegdote: – Čerčil cinično pita svoga lojalnog saradnika Maklejna zašto brine što Engleska podržava Broza koji će Jugoslaviju da uvede u komunizam – pa nećete valjda vi živeti u toj zemlji – čudio se Čerčil Maklejnovoj naivnosti. I nije se ništa promenilo u vizuri svetskih sila ni do danas, a neće ni od danas. I kao i Broz, i Vučić je jak zbog podrške NATO i EU, i te njihove trojne međusobne trgovine interesima.

Nevolja je, međutim, to što stvari samo izdaleka izgledaju konačno. Priđemo li bliže videćemo da tu negde sličnosti sa Brozom i završavaju, a da je status Kosova priveden konačnici. Ta drama završiće veoma brzo, a onda se na anglosaksonskom stolu za kartanje igra nova partija, pa se iznova mešaju i dele karte.

Ne bih se kladio da će i tada Sonja Liht eufemistički i majčinski Vučićevu tiranidu krstiti „nesavršenom i mladom demokratijom“, ili da će i tada samo tvrditi da „nema dovoljno političke volje da se shvati koliki je značaj nezavisnih profesionalnih medija“. Tada će stvari nazivati svojim imenom, pod pretpostavkom da anglosaksonski tandem (SAD-Engleska) okrene ćurak, razume se. Jer, tada će ta bulumenta nevladinog sektora koja odavno već petokolonaši za lenglijevski ćar odbaciti primitivnog radikalnog autoritarca, ne zbog njegovog radikalizma, primitivizma i antidemokratičnosti, već zato što će američki šefovi imati drukčije poglede i planove za Srbiju, i razume se, drugojačije simpatije za srpske političare.

Zato danas nema boljeg testa za utvrđivanje kome je na srcu (ili u džepu) prvo Amerika, a onda Srbija: – Pogledajte ko od tzv. boraca i „borkinja“ za ljudska prava danas kao nêma, gluva i slepa sablazan stoji pred licem Srbije, a egzaltirano aplaudira Vučiću dok razbija šampanjac o pramac kosovske nezavisnosti.

Suštinsko pitanje, na žalost, i tada kao i danas jeste – šta će od celog tog eksperimenta velikih sila, prvo sa Jugoslavijom, onom velikom, pa onda i sa Srbijom, ovom sve manjom, da ostane? I to šta ostane, u kakvom će stanju biti? Da li će se uključiti u društvo ravnopravnih, ili je viđeno i predodređeno za populaciju drugorazrednih ljudi, rezervoara radne snage i raznoraznih resursa. Bezmalo, idealnu koloniju.

Podeli: