Српска историјска наука нема одговоре о дубини националног пораза, јер је избегавала проучавање српско-српских односа у 20. веку

Протест у Чачку 1941. године: Српски народ је осетио где лежи главна опасност за његов опстанак у току Другог светског рата

Поводом књиге „Јасеновац“ Иве Голдштајна и расправе међу Србима

  • Ми Срби немамо своју критичку историографију која би растумачила нашу прошлост отприлике онакву каква је била
  • Оно што посебно забрињава је избегавање проучавања српско-српских односа у 20. веку, пре свега у време српског грађанског рата у оквиру Другог светског рата, српске националне идеје у Краљевини Југославији и слично.
  • Нејасно је (ако у питању није незнање) што лист Политика представља Василија Крестића као историчара који се помно бави Јасеновцем ако се зна да он никада није истраживао историју Независне Државе Хрватске и Јасеновца
  • Ревизионизам (значи преобликовање основних поставки неке идеологије, доктрине, програма) у историографији представља потребу, јер се после објављивања нових сазнања утемељених на одговарајућој, углавном новооткривеној, архивској грађи мењају дотадашње оцене о догађајима и личностима у прошлости.

Пише: Немања З. Стефановић

Последње две три недеље Србима је мало било расправе о Борису Милошевићу (биолошком) Србину из Загреба, потпредседнику владе Републике Хрватске (или како каже уважени Слободан Антонић  – НДХ 0.2), који је био у Книну на обележавању 25-огодишњице „велике“ хрватске победе (или велике српске трагедије, зависно с које стране се гледа), па су наставили расправе о броју жртава концентрационог логора Јасеновац из времена  – НДХ 0.1!

По другосрбијанцима министар Вукосављевић „уводи цензуру“ 

Почело је у другосрбијанским круговима, који су због одбијања министра културе Владана Вукосављевића да Министарство културе и информисања потпише откуп књиге Иве Голдштајна „Јасеновац“, (нешто мање од 200 примерака по цени око 4.000 динара) за библиотеке у Србији покренули хајку нападајући га да је увео цензуру.

Голдшајнова књига не доноси ништа ново о Јасеновцу

Министарство културе се убрзо запетљало „ко пиле у кучине“ толико да је садржај књиге постао једна од главних тема чаршије и медија у Београду али и у Загребу. Када је Министарство културе и информисања, ваљда у жељи да појача своју одбрану употребило реч „ревизионизам“, нису били свесни у шта улазе. Стога, прво да разјаснимо шта, у ствари, значи тај појам. Тај термин радо користе они који би да се баве политиком и они који слабо познају методологију научних истраживања у историографији па стварају погрешну представу код шире јавности.

Појам „ревизионизам“ у преводу на српски језик значи преобликовање основних поставки неке идеологије, доктрине, програма.

Ревизионизам у историографији представља потребу, јер се после објављивања нових сазнања утемељених на одговарајућој, углавном новооткривеној, архивској  грађи мењају дотадашње оцене о догађајима и личностима у прошлости.

Употреба поменутог термина у реакцији Министарства културе и информисања је промашена из више разлога. Најважнији је у чињеници да Голдштајн није дао ништа ново о Јасеновцу што у протеклих седам деценија није било познато! Чак ни тврдња о 83.000 јасеновачких страдалника! Нешто друго је ова расправа показала – показала је беду историографије у српским институцијама науке и културе, првенствено међу школованим историчарима!

Срби имају фрагментарну историју са великим дисконтинуитетом

Под појмом „историчар“ требало би подразумевати личност која је завршила првенствено студије историјских наука и која је дала свој допринос истраживању прошлости. У јавности се користи исти појам и за оне који су објавили радове различитих квалитета и квантитета, као и за оне који су магистарска и докторска звања стекли на катедрама за историју појединих факултета, а да су пре тога завршили друге студије. Такви се, ипак, не могу третирати као историчари. Част изузецима!

Без обзира на број и квалитет историчара српског рода видљиво је да немамо своју критичку историографију која би растумачила нашу прошлост отприлике онакву каква је била! Срби имају фрагментарну историју са великим дисконтинуитетом, са разним формама такозване скривене историје или мистификацијама.

Некада је научне институције обликовала владајућа елита на разне начине, најчешће упливом на избор директора, данас то чине разноразне НВО организације кроз мутне, добро осмишљене и богато финансиране програме.

Значајна студија коју је преглазило време

Владајући слој одавно нема никакве планове ни програме за будућност у било ком сегменту оног што називамо држава и брига за народ. У том контексту треба посматрати и однос према историји, нарочито према страдању српског народа у ратовима 20. века.

На историју се морало гледати са српског становишта и размишљати шта је било позитивно а ште трагично у Југославији. У оквирима тога требало је правити основу за српску историографију. Први покушај да се саберу на једном месту сви који су се бавили српском историјом је Енциклопедија српске историографије (Београд, 1997, 762 стр.). Време је, међутим, увелико прегазило ту Енциклопедију!

Србији и Србима недостају национално одговорни историчари

Да трагедија буде још већа показује и чињеница да у министарствима културе, просвете и науке не постоје базе података о историчарима са њиховим биографским и библиографским подацима. У тим министарствима нема на једном месту ни података о научно-истраживачким пројектима из којих би се лако могло видети чиме се баве поједини институти. Чини се да је без тога готово немогуће сагледати стање (и перспективе) историографије. Има довољно основа за тврдњу да ће наша историографија бити у неком запећку европских наука.

Србији и Србима недостају национално одговорни историчари растерећени политиком, влашћу или сујетом. То је потребно Србији да би објаснила „саму себе“. Трагично је што у Србији односно међу Србима нема савремене српске историографије него историографије Србије, која се искључиво базира на Србију и то ону преткумановску или Брозову федерализовану са покрајинама.

Оно што посебно забрињава је избегавање проучавања српско-српских односа у 20. веку, пре свега у време српског грађанског рата у оквиру Другог светског рата, српске националне идеје у Краљевини Југославији и слично.

Историјска наука није тражила одговоре за дубину националног пораза и конфронтације не само са другим народима, већ и са сопственом неслогом. Такви одговори нису дати, нити је то био предмет изучавања.

У протеклим седам деценија међу историчарима посебно место имали су такозвани ауторитети!

Своју „школу“ створила је Латинка Перовић, некадашњи ултракомунистички борац против „великосрпског национализма“ и то је форсирала кроз кадрове (на пример, у Институту за новију историју Србије) и пројекте такозване „политике денацификације Србије“ уз примесе јаког аутошовинизма.

Некомпетентна саговорница Латинка Перовић

Тешко је утврдити због чега је Латинка Перовић (1933) меродавна и за књигу Иве Голдштајна па је позвана као други саговорник да о томе говори за „Политику“ („Расправа о књигама значи да битка за истину није изгубљена“, 13. август 2020). Општа бољка већине новинара, а то значи и уредника, је да слабо познају личности од квалитета у научној бранши па се „затрче“ за звучним именима како би, барем они мисле, њихов текст задобио на важности. Латинка Перовић није школовани историчар нити има било какав научноистраживачки рад из области Другог светског рата, а дат јој је простор да говори о нечему што не зна, и још пише: „Надбискуп Степинац није био ратни злочинац!“

Степинац (први десно) је добио од усташких власти НДХ крајем 1944. Високо одликовање „Ред за заслуге-велеред са звијездом“

Први „Политикин“ саговорник о Голдштајновој књизи био је Василије Крестић (1932), школовани историчар и некадашњи професор на Катедри за историју београдског Филозофског факултета. Крестић слови као велики ауторитет у историјској науци мада његов стваралачки опус веома мало има везе са српском историјом – уосталом, његов докторат је о угарско-хрватској нагодби из 1868. године. Нејасно је што га Политика (ако у питању није незнање) представља као историчара који се помно бави Јасеновцем ако се зна да он никада није истраживао историју Независне Државе Хрватске и Јасеновца. Посебно,он никада није истраживао у Војном архиву где се чува највећи део грађе из усташке државе, нити објавио један текст о тој теми…

Зато је тешко схватити зашто је у антрфилеу текста „Опрезно о Јасеновцу“ (Политика, 11. август 2020) новинар написао: „Колико се заиста српских историчара помно бави темом Јасеновца, осим академика Василија Крестића?“ То може бити само злонамерно, или као последица незнања.

Следећи пример може да покаже Крестићево знање о Јасеновцу: у првом делу књиге Јасеновац (други аутор је проф. др Мира Радојевић, САНУ, Београд 2017) у тексту „О геноцидности хрватске политике“ није поменуо реч „Јасеновац“! На страну што је тај текст само једна од рециклираних верзија текста „О генези геноцида над Србима у Независној Држави Хрватској“ објављен 1988. године у „Књижевним новинама“ (а писао га је по молби Републичке СДБ – службе државне безбедности)!

Ко се у Србији професинално и стручно бави темом Јасеновца

На овом месту требало би запитати Министарство културе и информисања, а и лист „Политику“,  зашто о Голдштајновој књизи нису питали историчаре у Музеју жртава геноцида, јединој установи те врсте на простору бивше Југославије која се бави страдањем првенствено српског народа у 20. веку, а то значи и у Независној Држави Хрватској.

Можда су знали да је против директора те институције, својевремено Крестић пре неколико година први потписао петицију за смену са оптужбом за историјски ревизионизам, то јест да умањују број (700.000) јасеновачких жртава, као и да је писао против њиховог издања „Јасеновац између броја и жртве“ аутора Душана Никодијевића,  а да ту књигу није прочитао! Можда су знали и да је управо Крестић подржао термин „Покољ“ (против чега су се изјаснили историчари у Бањој Луци и многи у Србији) уместо речи „геноцид“, па помислили да је он ипак добар и користан саговорник?

На крају остаје питање: Где смо сада кад је реч о Јасеновцу? Можда је требало мало више ангажовати Израелца Гидеона Грајфа да нам он разјасни Јасеновац?

……………………………

5 4 votes
Article Rating

Related posts

Срби без српског речника

Prenosimo

Јел Отворени Балкан голо арнаутско пркно пред црквом?!

Prenosimo

Обустављен рад мисије Русије при НАТО

Prenosimo
Subscribe
Notify of
guest
0 Comments
Inline Feedbacks
View all comments
0
Would love your thoughts, please comment.x