Društvo, Politika, Slobode, Srbija

Slučaj Babić: naprednjačka paradigma

Gospođica Vasiljević, kako sama tvrdi, prenosila je Vučićevu zabrinutost da „Željkov mali“ ne oseti preveliku grubost, a Andrea Bojanić i njena sudbina se nekako izgubila iz njihove perspektive. Bilo im je beskrupulozno bitno da pokriju svoje interese, a životi nebitnih likova nisu važni. Urednicima medija objašnjavala je kako bi to „Aleksandar“ voleo da izveštavaju, što su oni, uglavnom i činili, čime je jasno utrt model cenzure koji funkcioniše u Srbiji

Piše: Slavko Živanov

Ponešto o Zoranu Babiću, nekadašnjem šefu poslaničkog kluba SNS u Narodnoj skupštini, a sadašnjem direktoru državnog preduzeća „Koridori Srbije“, govorili smo pre dve i po godine (link). I tada je bio i, na žalost, danas jeste samo tragičan i nesrećan povod, opšti obrazac po kojem se može razumeti i dokazati tragedija, tiranida, cenzura, sva nakaznost naprednjačke vladavine. Babić je, doduše, neobičan zupčanik u Vučićevoj vlastodržačkoj megakonstrukciji, ali ipak zupčanik i to sasvim prost. Zupčanik koji obavlja svoj deo posla i, razume se, kao i ostali delovi tog mehanizma, nanosi ogromnu štetu državi i društvu. Međutim, osvetljavanjem njegove uloge i raščlanjivanjem njegove svrhe u najnovijoj drami u kojoj je svojevrstan akter, možemo da dokažemo kako funkcioniše diktatorska Vučićeva vlast – smrtonosna hobotnica čija je glava Vučić, a jedan od bezbroj pipaka – Zoran Babić.

Januara 31. u jutarnjim satima, službeni automobil jednog privatnog preduzeća u kojem je bio Zoran Babić i njegov vozač (koji nije zaposlen u „Koridorima“ (?!) i do sada nije jasno gde mu je radno mesto) promašio je saobraćajnu traku na naplatnoj rampi za prolazak bez zaustavljanja i ogromnom brzinom udario kolonu automobila koji su stajali i čekali da plate drumarinu. Od siline udara prvi automobil je smrskan i u njemu je poginula Stanika Gligorijević, a drugi automobil odgurnut je više od deset metara (link). Neki mediji su objavili da je brzina kojom se kretao Babićev automobil bila 170 km/č. Pored Babića, povređene su još četiri osobe.

Iako je sve ovo vlastima bilo poznato nekoliko trenutka nakon nesreće, javnost u Srbiji detalje nije saznala odmah, mnogi novinari ukazivali su da policija ne dozvoljava fotografisanje, ne daje bitne informacije, a mediji u Srbiji objavili su vest naglašavajući da je u udesu teško povređen Zoran Babić. Okolnosti i uzrok nisu objavljivani, iako je onima koji su ih znali belodano jasno bilo šta se tu dogodilo i ko samo može i jeste odgovoran za udes.

Režimski tabloidi poput štampanog i elektronskog pamfleta „Alo“ sutradan objavljuju vest, ali se poginula osoba jedva i pominje (link). U prvom planu dramatizuje se povreda Zorana Babića, a ni reči o uzroku udesa. Tabloid „Kurur“ samoj nesreći daje veći publicitet, ali i veću dramatizaciju Babićevog zdravstvenog stanja. O poginuloj osobi jedva da govore, a o uzroku ni naznaka („Kurir“ koristi krajnje nepoštenu praksu abdejtovanja vesti, pa time kasnijim ažuriranjima menja prvobitne elektronske izveštaje, što se može videti i iz naziva linka). Tabloid „Telegraf“ prati ovaj trag i praksu objavljujući, takoreći, s drugim tabloidima sinhronizovan izveštaj o nesreći (link).

Dakle, tabloidi pominju smrtni ishod, ali ne daju toj vesti pripadajući publicitet već naglašavaju da se uzrok sudara ne zna, da je reč o lančanom sudaru (?!) i da je Babić ozbiljno povređen sa tendencijom da mu se zdravstveno stanje pogorša. Sugeriše se da su tri vozila „učestvovala u sudaru“, kao da su svi suodgovorni za udes.

Na drugoj strani, mediji na koje Vučić nema dominantnog uticaja, pre svega dnevnik „Danas“ i televizija „En 1“ objavljuju potpuniju priču, saopštavaju važne pojedinosti i ta činjenica ni u tabloidima i drugim režimskim medijima ne biva ignorisana. Javnost saznaje istinu i Babić podnosi ostavku (link). Saznaje se i da automobil koji je izazvao sudar nije državni, već u vlasništvu firme koja radi na koridoru (link). Time se događaj oteo kontroli. Vlastodršci nisu mogli da zataškaju slučaj. U novonastaloj sutuaciji, u manevru kontrole štete, odlučeno je da Zoran Babić podnese ostavku, što on i čini u naprednjačkoj, dakle neprimerenoj, formi. Osim saopštavanja da odstupa s državne funkcije, izriče hvalospev Vučiću, i kao da traži još jednu šansu ističe moralnu superiornost svoje stranke. A samo dan ranije, odmah posle nesreće, poručio je nešto sasvim suprotno. Izgovorio je nešto što sigurno ne izaziva sumnju u autorstvo, rekao je nešto što samo Zoran Babić može da smisli: „Sva sreća živ sam i još ću vas gnjaviti“(link), što je odmah u javnosti okarakterisano kao skandalozno, imajuću u vidu da je jedna osoba stradala i nije imala tu sreću da preživi. No, koliko god ova izjava bila bizarna, jasno je da Babić, iako je znao šta se dogodilo, nije razmišljao o ostavci. Ona je, po svoj prilici, aktivirana tek dan kasnije.

Analogija koja se neizostavno nameće vodi nas do nesrećnog stradanja Katarine Marić 2003. godine, koju je pregazio džip u kojem se vozio tadašnji ministar Dragan Veselinov i njegov vozač Steva Bakalov. Tada je povređeno još troje. I onda se odgovornost nalazila, i sada se nalazi na dvosmernoj relaciji vozač, koji je u obavezi da poštuje propise, i njegov nadređeni kojega vozi i koji bi morao da ga upozori da poštuje propise, ako ovaj sam to ne čini. U praksi se, međutim, dešava suprotno – od vozača se traži da ne poštuje propise, što on najčešće i čini. Ali, kao što su u prvom slučaju mediji s pravom tražili odgovornost od ministra Veselinova, sa Babićem, sva je prilika, tako biti neće. Vlast će učiniti sve, a ima velike resurse da tako i bude, da se kola slome samo preko leđa vozača, a druge, po sebe, nepovoljne okolnosti guraće pod tepih.

Da bismo potpuno razumeli o čemu je ovde reč, podsetićemo na treći slučaj o kojem smo, takođe, ranije pisali. Reč je o stradanju Andree Bojanić koju je usmrtio džip koji je vozio sin Željka Mitrovića (link). O ovom slučaju objavljeno je mnogo kritičkih tekstova, a jedan veoma zanimljiv objavio je nedavno Dragoljub Petrović u „Danasu“ pod naslovom „Zašto ste štitili Željkovog malog“ (link). U njemu je naime, dokazano kako je Suzana Vasiljević, Vučićeva bliska saradnica tražila od medija da ublaže konotaciju izveštavanja o nesreći i ne budu „previše grubi prema Željkovom malom“.

Dakle, gospođica Vasiljević, kako sama tvrdi, prenosila je Vučićevu zabrinutost da „Željkov mali“ ne oseti preveliku grubost, a Andrea Bojanić i njena sudbina se nekako izgubila iz njihove perspektive. Bilo im je beskrupulozno bitno da pokriju svoje interese, a životi nebitnih likova nisu važni. Urednicima medija objašnjavala je kako bi to „Aleksandar“ voleo da izveštavaju, što su oni, uglavnom i činili, čime je jasno utrt model cenzure koji funkcioniše u Srbiji. Tu je dokazano da vlast utiče na medije ne bi li amortizovala probleme svojih funkcionera i samim tim izbegla odgovornost koju zaslužuje i koja joj ugrožava opstanak. Ne obazirući se na smrtne posledice koje su izazvali pripadnici te vlasti, vlast ih štiti samo zbog egoističke pohlepne žeđi za vlašću.

Slučaj Babić ukazuje upravo na takav tok. U početku pošlo se tim pravcem, a kad je istina promenila tok stvari, odlučili su da smanje štetu i na neko vreme otkače Babića sa državnih jasala. Tek tada je Babić odustao od namere da nas „još gnjavi“ i setio se „odgovornosti, ljudskosti i čestitosti“ (link). Sada već bivši direktor „Koridora“ nije hteo da propusti šansu da se i ovom prilikom preporuči, da naglasi da je „na raspolaganju stranci“, ali i da umanji sopstvenu odgovornost u udesu formulacijom da je „bio samo saputnik“. Mnogo toga je napisano u obrazloženju ostavke, ali ni na jedno suštinsko pitanje nije odgovoreno. Nije, recimo, ni reči bilo o tome otkud on u automobilu izvođača radova, i da li su „Koridori Srbije“ toliko siromašna državna firma da direktor nema ni službeni automobil?

Paralelno s tim, Vučićev propagator, Dejan Vuk Stanković, analizirajući rad štampanih medija zaključio je da u Srbiji nema cenzure jer: „Da bi postojala cenzura mora da postoji ovlašćeni državni organ koji se bavi isključivanjem nekih tema iz javnog života a koliko znam nema ni jedan ovlašćeni državni organ koji bi imao mogućnost da zabrani da se neka tema pokrene“ (link). Mogli bismo i da očekujemo da bi njegov poslodavac mogao da ga priupita da li je baš morao da insistira na postojanju ovlašćenog državnog organa i nije li time ostavio prostor za postojanje „neformalnog“, odnosno da li se sakrio iza formulacije „koliko ja znam“, ali ipak ćemo razmatrati verovatne opcije. Preškolovani i pronicljivi Vuk Stanković silno se obradovao i radosno uskliknuo da nema cenzure jer, koliko on zna, ne postoji Index Librorum Prohibitorum. Time se bukvalni Vuk Stanković čvrsto zakovao u Srednji vek, zajedno sa svojim vođom i njegovom praktičnom vlašću, glumeći oposuma pred činjenicom da je svet odavno promenio definiciju cenzure u skladu sa njenim objektivnim značenjem. Cenzura svakako jeste zabrana objavljivanja određenih informacija, ali cenzura je, takođe, i obrađivanje ili kanalisanje tih informacija i njihovo prilagođavanje interesima vlasti, što jeste karakteristika autoritarnih uređenja, i supstancijalni je egzistencijalni elemenat Vučićevog režima.

Međutim, naumi i htenja takvih vlasti nemaju stoprocentni učinak. Trajanje tih režima u obrnutoj je proporciji sa njegovim učincima. Što duže vladaju, sve će manje svojih zamisli ostvarivati. Otuda uloga Zorana Babić u svemu ovome ima i drukčiju dimenziju. On je školski primer onoga nevoljnika koji nikako da postigne ono što želi, a postiže ono što nikako nije želeo – da još jednom dokaže i pokaže pravo lice Vučićevog režima i ogoli vođine mehanizme vlasti. I pride potpuno obesmisli trabunjanja vlasti o potrebi donošenja drakonskih kazni zbog bezbednosti u saobraćaju. Policija ne kažnjava vlastodršce u saobraćaju, iako oni najčešće krše Zakon. Nedemokratska vlast štiti svoje aktiviste i aparatčike bezmalo bezuslovno, a da li će to činiti uspešno zavisi, ipak, od podaništva stanovništva.

*Naslovna fotografija A. Kostić, Južne vesti.

Podeli: