Својих комунистичких уверења Ћосић се никад није ослободио

Јосип Броз и Добрица Ћосић били су на истом путу јачања комунизма што је значило слабљење и уништавање Србије

Фрагмент из књиге Драгољуба Петровића, Поглед у маглу (2022)

  • Добрица није разумевао ни време у коме је потрошио живот нити догађаје у којима је учествовао. На то указују многи његови записи из књижице „У туђем веку“
  • Потпуно је погрешно оно што смо учили да се нације стварају са Француском револуцијом. Наши писци у XII, а и у XIII веку знају да постоји аутохтони српски народ, да постоји српски језик, српске земље и да је све то – отачаство.“
  • На вратима дворане дубровачкога кнеза урезано у белом камену писало је ово: „Obliti privatorum publica curate”, што значи Заборавивши приватне ствари старајте се о општим
  • У старом се Дубровнику увидело, да је највеће зло за сваку државу, када се управљање општим државним пословима употребљава за подмиривање приватних интереса… Само на основу тога начела, изведена у политички живот једне државе и њене уредбе, најбоље се обезбеђује правилност и успешан развој у држави, најбоље се заштићује бољи од горих, и омогућава се да управа државна буде понајвише у најбољим рукама“.
  • Ћосићу није помогло да схвати оно што је и сваком неписменом сељаку било јасно: Срба је било док су имали село, док је то село и хранило и бранило Србију и док комунисти, по оном чувеном прогласу М. Пијаде (цитирамо га на другом месту) нису одлучили да га униште, најпре сатеривањем у задруге, а потом њиховим прогоном у градове. Један од потеза којим је то постигнуто био је чак и уништавање коза.
  • Ћосић се залагао за разграничење и „ослобађање Срба од Косова“ и од српског историјског памћења
  • Ћосић оптужује Коштуницу да „блокира, компликује, одлаже коначно решење косовске трагедије и ослобођење Србије од Косова“, јер је против поделе покрајине

 Пише: др Драгољуб Петровић, лингвиста и слависта

 Добрица Ћосић (1921–2014). Романсијер, публициста, мислилац; политичар, дисидент. У једном тренутку „није разумео“ Броза и нашао се на удару његове партијске машинерије. Прочитао сам све његове романе, али сад морам признати да, после толико деценија, о њима мало шта памтим. Његове публицистичке списе покушавао сам  да читам, али – „то је ишло знатно теже“. Сасвим недавно, међутим, дошли су ми до руку његови дневнички записи У туђем веку II (2015) и ја сам схватио да оно због чега су ме ружили Луле, Вита и Рајо има много дубље корене него што сам могао мислити и да се ту ради о појави која се мора истраживати по специјализованијим процедурама од оних по којима бих ја то могао чинити.

Добрица није разумевао ни време у коме је потрошио живот нити догађаје у којима је учествовао

Наводим овде неке појединости на основу којих би се могло закључити да Добрица није разумевао ни време у коме је потрошио живот нити догађаје у којима је учествовао. На то указују многи његови записи из поменуте књижице, а ја од њих засад наводим тек две појединости:

Прва: Ћосићев стари пријатељ Дула Несторовић жалио се на сина да је 1941. „из мангуплука“ отишао у четнике „међу те ништаке“;

Друга: [Ћосићева мајка] „волела је све [његове] пријатеље и радовала им се када дођу. Једино се са Ђиласом… политички препирала, јер је он тврдио да је Србија била четничка. Милка је више мрзела четнике но Немце“.

Томе ће касније Добрица дописати и следеће редове: „Узроке историјске кризе српског народа мој нараштај мора да именује и разјасни. Ја сам, као и сви компетентни дисиденти, исписивао вероватно скоро све важне чиниоце неуспеха партизанске револуције и власти Комунистичке партије, посебно Тита. И »демократска« антикомунистичка критика је, надам се, допунила нашу дисидентску критику титоизма. Међутим, изостала је критика контрареволуције, четништва, политичке емиграције. Не само да је изостало дубље увиђање одговорности четничке и љотићевске емиграције у вођењу грађанског рата и страховитог варварског терора којим су кажњавали неистомишљенике, него су опозиционе политичке странке у Србији настале на идеолошком наслеђу четништва и монархизма; оне су, њихови протагонисти, у име »демократије и  антикомунизма извршиле нову ревизију историје Другог светског рата«… Рехабилитацијом четништва, после петоктобарског преврата, прикривена је одговорност четништва за кољашки терор под окупацијом, и колаборација и одговорност српске емиграције за национални пораз српског народа“.

Таква Добричина размишљања морају остати макар неразумљива, да не бисмо рекли да су – неразумна. Другде сам о томе записао много уверљивији суд о Србима и њиховом етосу и понешто од тога и овде преписујем.

Срба је било. И били су моћни и непомерљиви, док су имали своју световну и духовну власт и док су се имали на кога угледати и за ким окренути. У средњем веку владао је краљ, али је он испред себе истурао Цркву и слушао њене најумније представнике, док је иза себе имао властелу која је једнако поштовала и Краља и Цркву. А народ је у свима њима имао и узоре  и њихову потпуну заштиту. Добар зналац представиће нам правила по којима је све то функционисало.

  • „Црква и држава су заједнички руководили земљом. Црква је у суштини била један морални коректив власти. Црква је имала моралну снагу као врховна духовна институција, да поставља захтеве за одређено понашање не само обичних људи, него и владара. Тако је владар у свом моралном портрету морао да има и оне особине које му је црква прописивала. Он је тако, с једне стране, морао да буде моћан владар, који штити свој народ, али је истовремено морао да буде хришћански владар – владар са свим хришћанским врлинама. Шта је дужност хришћанског владара прописивала је црква…
Значајан допринос Мехмед паше Соколовића обнови Пећке Патријашије

Наш је феудални систем пропао доласком Турака, а француски тек Француском револуцијом… Наша феудална класа није имала кад да се дегенерише и да постане терет друштву. Она је од непријатеља насилно склоњена, али је оставила своје моралне поруке и тековине које су могле да буду прихваћене од народа без икаквих резерви. Све је то резултирало да Срби реализују јединствен пример у историји цивилизације: да све моралне, идејне, културне, националне и патриотске идеје средњовековног друштва преузме народ… Огроман допринос за опстанак српског народа је урадио Мехмед Паша Соколовић својом одлуком да 1557. дозволи обнову Пећке патријаршије. Црква се тада проширила не само на територију османлијске државе, него и на територију Угарске. Зато је црква највећа српска творевина, а најшире границе Cрпства означене су јурисдикцијом Пећке патријаршије.

Велики везир Мехмед Паша Соколовић чинио је корисна дела и поступке према Србији
  • „Приликом описа портрета једне истакнуте личности пише се о његовом јавном животу, о томе како је организовао онај основни посао за који је задужен, једном речју о ономе што се зове његов морални подвиг. Ако је реч о владару, то је његов владарски подвиг, али је он морао да има и други владарски подвиг који је био моралног типа, духовног типа, то јест, он је морао да буде племенит, широкогруд, да даје милостињу, морао је да води рачуна о својим поданицима, морао је да суди поштено, морао је да држи задату реч – оно што каже морао је и да изврши. Дакле, морао је да буде изузетно праведан и племенит. То су тзв. душевне особине које су постојале још у античко доба, јер су тада биле кодификоване, а у средњем веку прихваћене и разрађене према принципима хришћанске филозофије.“
  • „У XIII веку идеални човек је владар… О владару се пише не само зато што треба истаћи његове личне особине, већ се тако истовремено пише и о историји народа којим он влада. Владар и држава су једно јединство, али се кроз владарев живот пише национална историја, јер за то не постоји други књижевни облик… Владар је у центру интересовања, али се не приказује његов сјај, његова моћ, јер све то што он има као владар у служби је оног главног циља на земљи… »И тако је Бог«, вели Немања, »дао мени, мојим прадедовима и дедовима владати овом српском земљом.« Бог даје власт, Бог је извориште владареве моћи, али зато да би штитио свој народ.“
Црква је била стожер српства и услов опстанка
  • „Шта је то у нашем народу што нам омогућава да упркос свему опстанемо… и данас? Одговор на ово питање морамо да потражимо у нашој прошлости, јер се у њој крије кључ наше виталности незабележене у историји цивилизације. Духовне поруке и аманети из наше далеке прошлости прихваћени су и преношени са колена на колено, јер су садржавали најплеменитија хришћанска опредељења. У свему томе улога наше цркве била је немерљива, јер кад су све српске институције пропале, црква је била стожер српства.“
  • „Шта је била основна тематика наше средњовековне књижевности? То је била национална тематика од почетка. Љубав према отаџбини, отачаствољубље. Потпуно је погрешно оно што смо учили да се нације стварају са Француском револуцијом. Наши писци у XII, а и у XIII веку знају да постоји аутохтони српски народ, да постоји српски језик, српске земље и да је све то – отачаство.“
  • „Српска средњовековна држава је била развијена, на једном врло високом степену. Србија је тада била исто што и Тоскана, а не некаква запуштена провинција, како би рекао Кашанин. И чак можда на вишем нивоу од Тоскане“.
Књига Добриће Ћосића “У туђем веку” открива многе непознате односе водећих личности у Србији и Југославији

Рефлекси тих односа сачувани су и после пропасти српске средњовековне државе и огледали се у чврстој спрези локалне власти (сеоски старешина) и цркве (поп). Само најумнији и најчеститији домаћин могао је бити сеоски старешина, а интегритет свештеника ионако никад није могао бити доведен у сумњу. По томе обрасцу, Срби су навикли да на исти начин уређују односе и у кући и у држави. Како се организује држава, лепо су сведочиле прилике у Дубровнику док је он био српска приморска економска и културна престоница и спона са српском немањићком традицијом. И било је тако све док га Наполеон и, касније, Аустрија нису уништили. а комунисти га даровали хрватској духовној сиротињи:

„На вратима дворане у двору дубровачкога кнеза, како се зваше једномесечни председник Дубровачке Републике, стоји великим црним словима урезано у белом камену ово: „Obliti privatorum publica curate”, што значи Заборавивши приватне ствари старајте се о општим. Из те дворане управљало се Дубровачком Републиком, и чланови већа који су се сваки дан састајали, на уласку су сваки пут добијали ту опомену… У старом се Дубровнику увидело, да је највеће зло за сваку државу, када се управљање општим државним пословима употребљава за подмиривање приватних интереса… Само на основу тога начела, изведена у политички живот једне државе и њене уредбе, најбоље се обезбеђује правилност и успешан развој у држави, најбоље се заштићује бољи од горих, и омогућава се да управа државна буде понајвише у најбољим рукама“.

У тој „монументалној заповести својим управљачима… Дубровачка је Република изрекла суштину све државничке мудрости; у тој се мудрости садржи језгро све државничке науке од Аристотела до Макијавелија, до Мила и Спенсера“. Ако се зна да се у Дубровнику кнез мењао сваких месец дана, да су кнежеви могли бити само најбољи представници властеле, јасно је зашто је тај град достигао и велику економску моћ и обезбедио неслућени културни успон: њега су увек предводили најбољи и најчеститији, људи огромних знања, међу којима је било и много оних који су говорили више језика (остао је податак да је један од њих – заборавио сам му име – говорио 19 језика). Такав Дубровник, после Наполеонових освајања и његовог пада, „на Бечком конгресу поклоњен је Аустрији” и почео да нестаје…

Из таквога облика власти касније се код Срба (и Руса) развио онај облик који је познат као самоуправа и која је одредила и њихову историјску судбину, и културну ширину и духовну дубину. И ту самоуправу не треба прљати никаквим новијим, опскурним, „демократским“ садржајима.

Период између 1903. и 1914. златно доба Срба и Србије

Срби и „демократија“. Назначено српско национално, духовно и морално утемељење васпостављено је накратко и на почетку XX века. Нека о томе посведоче и следеће појединости.

Антонић сматра да је у Краљевини Србији било консензуса о стратешким државним и националним питањима

 „Почетком прошлог века у Србији су успешно функционисале демократске институције, кључне одлуке у вези са унутрашњом политиком доносиле су се у Београду, а не негде на страни, постојао је консензус у елити и грађанству око најважнијих националних питања… А целокупна елита је 1908. године  била ужаснута помишљу да Србија може изгубити независност – односно, да »црно-жута роспија«, како су сатиричари звали Хабсбуршку царевину, после БиХ, може окупирати и Србију.

Ово сматрају стручњаци из различитих области који кажу да  се период између 1903. и 1914. може назвати нашим златним добом.

»Када посматрамо политички живот Србије у том периоду, видимо да су успешно функционисале кључне демократске институције – избори и скупштина – које су биле одлучујуће за долазак или одлазак са власти – каже професор социологије на Филозофском факултету у Београду Слободан Антонић. – Ту су и друге установе које демократијa подразумева: плурализам јавних гласила, као израз слободе штампе, плурализам супарничких странака, као израз слободе удруживања и плурализам јавног живота као израз слободе збора и договора«. Антонић наводи и да је импресиван био консензус о стратешким државним и националним питањима, а демократија и патриотизам биле су кључне вредности у том консензусу. И историчар Милош Ковић наглашава да је доба владавине краља Петра Првог Карађорђевића, од 1903. до 1914. било време делатне демократије и националних победа. Пре овог периода, подсећа Ковић, Србија је прошла кроз доба самовоље последњих Обреновића, политичких криза и пада њеног угледа, а оно што је уследило – време Краљевине СХС и Југославије – изгледа нам данас као доба бескрајних националистичких свађа и узалудног губљења снага и времена. Колико је данашња Србија далеко од оне од пре једног века? Ковић каже: »Веома далеко. У њој се више не рађају велике идеје и њу више не воде високи идеали. Тада је била прва у Европи по природном прираштају, а сада она изумире. Тада је била жедна слободе и независности, опкољена непријатељском Аустро-Угарском, којој се јуначки одупрла. Данас је понижена и окупирана, нестрпљива да остатке своје слободе за ситне новце преда непријатељској Европској унији. Србија је тада имала виталну привреду, коју је свим силама чувала, а ми смо све распродали и задужили чак и своје праунуке.«

Историчар Ковић оцењује   да је у доба владавине краља Петра Првог Карађорђевића, од 1903. до 1914. било време делатне демократије и националних победа

Антонић наглашава да су у оно време неке спољнополитичке одлуке донете под упливом великих сила, али да се о унутрашњим питањима одлучивало у Београду: »Страни амбасадори тада нису, као што се многима чини да је данас, састављали наше владе. Стране новине нису по жељи »месиле« јавно мњење, није постојао читав слој овдашње елите који живи од тога што трајно обезбеђује примат страних над домаћим интересима.«

Ако има разлога да се период од 1903. до 1914. назове златним добом српске демократије, да ли би се могло рећи да је то било и златно доба српске културе? Леон Којен у вези с тим записује: »Сам термин који употребљавамо мање је важан од чињенице да је на културном колико на политичком плану почетак 20. века у Србији био време великих остварења. Покретање Српског књижевног гласника 1901. дало је огроман подстицај новим, модерним тежњама и у књижевности, и у књижевној теорији и критици, и у хуманистичким наукама уопште. За свега десетак година Ракић, Дучић, Пандуровић и Дис у поезији, Богдан Поповић у књижевној теорији, Скерлић у критици, Бора Станковић, Ускоковић и Вељко Милићевић у приповеци и роману потпуно су преобразили српску књижевност дајући јој модеран карактер и уклапајући је жанровски и тематски у европску литературу тога доба.

Леон Којен сматра да на културном, колико и на политичком плану почетак 20. века у Србији било је време великих остварења

У целини гледано, у српском сликарству, а поготово музици није било ничега сличног, али је зато Надежда Петровић својим изузетним делом показала да модеран дух у српској култури почетком 20. века није био ограничен само на књижевност.« Поредећи она и ова времена, Којен, уз примедбу да су поређења увек ризична, каже да би се могло рећи да, изузев времена од 1918. до 1930. године, српска књижевност можда никад касније није имала период стваралачког замаха који би се могао мерити са деценијом и по пре Првог светског рата“. Неке аспекте тих проблема назначио сам и у писму српском Престолонаследнику:.

„Ваше Височанство,

Ових дана, поводом  60. годишњице Вашега рођења, видели смо кога сте све позвали да својим присуством увелича Ваш јубилеј. И сазнали смо да су том приликом уз Вас биле све водеће личности »демократске Србије«, а да међу њима једино није било места за представнике Српске радикалне странке и Социјалистичке партије Србије.

У вези са тим узимам слободу да Вас упозорим на то да је, рецимо, Ваш прадеда имао неке друкчије обичаје по којима је међу Србима остао посебно упамћен и учинио да првих девет година његовог краљевања (од доласка на престо до почетка Балканских ратова) остану записане као златно доба српске демократије. Кад би проценио, наиме, да парламентарне свађе почињу добијати нежељене токове, он је имао обичај да позове страначке прваке (било на ручак – било на »чашицу разговора«) и да их упозори на то да се он у њихове спорове неће мешати, али ни да они не би смели никад сметнути с ума чињеницу да је њихов највиши интерес – интерес Србије и српског народа.

Имају ли се на уму појединости које помињемо, Вашим саветницима могло би се приговорити да су Вас на то морали упозорити. И да нису смели дозволити да се из Вашега окружења искључе представници двеју политичких групација иза којих се налази више од 40 процената грађана Србије као њихових бирача. Такав однос према тим двема партијама има макар два посебна аспекта који нису смели бити испуштени из вида:

1) Међу њиховим чланством има сигурно много више монархистички настројених грађана него међу онима чији су се представници око Вас нашли;

2) Међу њима има и оних који се нису одрекли своје комунистичке прошлости, али и око Вас било је много више оних који су то учинили само формално и продужили да отворено делују против Срба и српских националних интереса.

Многи представници „демократске Србије” који су се око Вас нашли остаће уписани једино као успешни трговци српском националном судбином и Ви бисте, Ваше Височанство, имали много више разлога да од њих зазирете него да њихово присуство сматрате знаком посебне пажње и признања. Као што су продали српски државни и национални суверенитет (рецимо – по документу који је потписао Вук Драшковић са Схефером), такви ће трговци сутра лако продати и све остало што се од њих затражи“.

Бесмислена Ћосићева „дисидентска критика титоизма“

У светлости тих појединости могу се осмотрити и неки Добричини погледи на оно што је Србима донела „револуција“, на чијим се таласима он дуго успешно одржавао, а онда почео да схвата „чиниоце неуспеха партизанске револуције и власти Комунистичке партије“ додајући да је „»демократска« антикомунистичка критика…  допунила нашу дисидентску критику титоизма“, али да је „изостала критика контрареволуције, четништва, политичке емиграције“.

Два су детаља за то Добричино схватање посебно илустративна:

1) „Народна скупштина Србије је са 170 »за« и 24 »против« (социјалисти и социјалдемократе) прогласила Равногорски, четнички покрет Драже Михаиловића – антифашистичким!… Народна скупштина Србије хтела је Америци и Европи да докаже да је антикомунистичка и по цену фалсификовања историјске истине, Српска скупштина исказала је своју аморалну, вазалну душу“;

2) „Данас ми је географ и антрополог Милован Радовановић… саопштио поразан демографски податак о Србији. У Топлици, Јабланици, Косаоници и на читавом југу Србије на једном квадратном километру живи само 14 душа. Србија се брзо празни, постаје пуста земља“.

Те две појединости Добрица посебно наглашава, али их не доводи у везу: он је сав свој дуги век проживео као комуниста не схватајући да је „његова партија“ стигла у Србију с јединим циљем не да „изведе револуцију“ већ да сатре Србе и православље (по истом обрасцу по коме је то обављено и у Русији) и да је „у његово послератно време“ та партија побила више Срба него што је то за време рата пошло за руком свим српским крвницима заједно. О размерама тих злочина говорили смо и досад (и говорићемо и даље), али овде ваља истаћи једну просту чињеницу: „»демократска« антикомунистичка критика“ довољно је испразна и бесмислена колико и Добричина „дисидентска критика титоизма“ јер се, ни једна ни друга, нису ни примакле суштини проблема који „критикују“ и зато овде само можемо подсетити на то да је комунизам инсталирала „западна (и ватиканска) државничка памет“, с налогом Лењину (ту чињеницу и другде помињемо) да у прву комунистичку владу уведе 90% Јевреја (а он увео једино Јевреје), да се на њеном удару најпре нашло источно хришћанско крило, да је та идеологија, само у последњих стотинак година, смакла макар стотинак милиона (бољих!) људских глава (највише у Русији, а после и другде), да је као средство за то сатирање употребљен комунистички друштвени талог. И да је тај „покрет“ довео до тога да се данас, како рече Добрица, „Србија брзо празни и постаје пуста земља“.

Дража Михаиловић и његов покрет ЈВУО трпео је многне нападе  и следа и десна, сметао је и комунистима и екстремним националистима свих нација, јер се борио за српске интересе
Брозови комунисти заједно с усташама темељно су проређивали западне Србе

На Добричино размишљање о томе да је „рехабилитацијом четништва, после петооктобарског преврата, прикривена одговорност четништва за кољашки терор под окупацијом, и колаборација и одговорност српске емиграције за национални пораз српског народа“ може се гледати као на игнорисање најпростијих чињеница: док су комунисти заједно с усташама проређивали западне Србе, у Србији су оставили тек мале одреде или груп[иц]е својих присталица са задатком да провоцирају Немце и изазивају њихове репресалије, а нико још није прецизно утврдио колико су четници побили „невиних комунистичких провокатора“; те су статистике приређивали једино комунисти, похвалили се да су после „ослобођења“ Београда побили више од 800.000 Срба, многе своје злочине за време рата приписали четницима (онај у Вранићу, рецимо), а тешко да ћемо икад сазнати колико су пута, и који, важни другови „лепили браде и петокраке замењивали кокардама“.

О томе сам многе приче слушао у Качеру, а једну од њих посебно запамтио: у једном тренутку група у којој се налазио Милош Минић скривала се негде испод Рудника и Дража је наредио војводи качерском (нисам му запамтио име) да их опколи и „подави“, војвода их сатерао у једну јаругу, по њеном ободу поставио обезбеђење, али је „заборавио“ да то учини и на њеном крају; кад је Дражи јављено да подухват „није успео“, Дража је војводу сменио и поставио га за помоћника војводе ваљевског. Помињем овај детаљ зато што ми је мој другар Јаћим сведочио да је у неком архиву разговарао с људима који су му рекли да су имали у рукама „брадату фотографију“ Милоша Минића. А он је 1946. на суђењу Дражи био тужилац и оптужио га, између осталога, и за злочин у Вранићу иако је морао знати ко је и коме наредио да тамо петокраку замени кокардом. (У својим дневничким записима Добрица више пута помиње неког зликовца с надимком Сикирица, али гест војводе качерског сведочи једино о томе да су се Срби умели понашати онако како су кроз историју једино и чинили и да сви зликовци међу њима нису отишли у  комунисте. А шта су све радили, полако се открива. Па и то да су, рецимо, на „Пасјем гробљу“ женама кроз исечене дојке провлачили поломљене руке, као што су то чинили и њихови усташки савезници, али су и децу „вртели на ражњу“ – за шта не знам да ли и то улази у оних „57 начина“ на које су усташе убијали Србе или су у томе комунисти били „маштовитији и иновативнији“.)

А како је Србија разарана, Добрица је показао описујући прилике у својој Дренови: „Кад је 1949. или 1950. основана Сељачка радна задруга у Великој Дренови, чика Дула Несторовић, са мојим оцем и Божичином бабом, ступио је у дреновски колхоз »Црвени октобар« и био, са Жиком Ћосићем, мојим оцем, неки »бригадир за ситну стоку«, а моја мати Милка била је куварица колхоза са Божичином бабом Гином. После две-три године та комунистичка творевина, настала као доказ другу Стаљину да су Тито и његови следбеници верни марксизму-лењинизму, колико се сећам, одмах после Стаљинове смрти »реорганизована« је у Земљорадничку задругу. Колхозници који су у »Црвени октобар« уложили имање, стоку и инвентар, били су упропашћени, осиромашени. А држава им је разрезала порез на имање које је било пропало у колхозу; већина није имала паре да прати порез, па су терорисани и продаване им последње краве. Међу таквима нашао се и чика Дула Несторовић“.

Планско уништавање српских села и сељака од комуниста

О пропадању села Добрици је, према његовим дневничким записима, непосредније сведочио и брат, али му ни то није помогло да схвати оно што је и сваком неписменом сељаку било јасно: Срба је било док су имали село, док је то село и хранило и бранило Србију и док комунисти, по оном чувеном прогласу М. Пијаде (цитирамо га на другом месту) нису одлучили да га униште, најпре сатеривањем у задруге, а потом њиховим прогоном у градове. Један од потеза којим је то постигнуто био је и уништавање коза па је у вези с тим, у Црној Гори – рецимо, забележено да су многи домаћини козе дотеривали у најближа административна седишта и тамо их остављали („да их Блажо чува“), а било је и оних којима се од њих било теже растати па су их „облачили“ у овчије коже, али поред домаћих шпијуна ни то није могло дуже трајати.

Ћосић је хтео да буде неприкосновени политички ауторитет и интелектуални лидер Срба крајем 20 и почетком 21. века, у сва важна питања се мешао и наметао своје ставове и уверења

На Змијању, с друге стране, сличну судбину имале су и овце: вековна је пракса била да се с овцама отуд на зимску испашу прелазило у Славонију, али су то власти брзо забраниле, змијањски домаћин за то је имао „своје“ објашњење (они који су то наредили „мање ће јањаца појести“), али он није знао да се иза тога налазио државни пројекат да се Змијање казни због тога што тамо није било „партизанског покрета“. Резултати такве политике убрзо су донели прве резултате: Змијање је почело да се расељава, највише по Војводини, али и другде. А тиме се неприметно мењала и етничка слика Босне – чиме су „кројачи братства и јединства“ у тишини наставили посао којим су се једино бавили током оних својих „седам офанзива“. (Мој пријатељ има за све то и своје тумачење: „Напустили смо Бога, па село, па породицу, па морал, па памет. Сад смо ту где смо, То је кратка историја српског полома. Морамо се вратити на почетак“. Ја сам са тим потпуно сагласан, али „тражим помиловање за слабе Србе“ јер они који на такву памет нису пристали прогнати су најчешће у земљу, а они други или из земље или у ћутање. А да се морамо вратити на почетак – морамо.)

Кад о томе говоримо, могло би се показати да су наши комунисти и ту применили рецепт својих совјетских учитеља: Русија је, рецимо, до почетка Првог светског рата престала да буде аграрна земља („1912. године пољопривредна производња донела јој је 6,1 млрд. рубаља, а индустрија – 5,6 млрд. рубаља”), али су бољшевици одмах после „револуције“ успели да разоре и пољопривреду и да „склоне“ (и после извезу у иностранство) све резерве жита и да изазову први помор глађу („голодомор“, 1921–1923) и да му касније додају и друге (1932–1933, 1946).

Ововремене интерпретације свих наведених догађања, каква је она коју је украјински председник формулисао приликом посете Израелу тражећи да се Израел „придружи групи од 15 држава које су »голодомор« већ признале као акт геноцида који је у совјетско време почињен над украјинским народом“ и да „Украјина као држава која је пропатила од голодомора, у време кад је Стаљинов комунистички режим извршио геноцид над милионима украјинских грађана, чува успомену на жртве холокауста… Званичници у Израелу се још нису јавно изјаснили о овом предлогу, вероватно и због тога што прича о »Стаљиновом злочину«, који је Конгрес САД још 1988. године прогласио за геноцид, нема само историјску већ и дневнополитичку димензију у затегнутим односима Кијева и Москве. Украјински председник изјављује да Русија као правна наследница Совјетског Савеза сноси историјску одговорност за глад тридесетих година прошлог века од које је страдао украјински народ и да је за њега био одговоран Стаљин. Колико је та тврдња бесмислена, показује и податак да је „1917–1921. године истребљен у Русији неутврђен број милиона људи“, да су до „револуције“ 90% „Украјинаца“ били Руси и да је тек после тога почела њихова сурова „украјинизација“. И да је та истребљивања предводио Троцки – као „рођени Украјинац“.

Троцки и Лењин злокобни изасланици Вудроа Вилсона
Председник САД Вудроу Вилсон послао је у царску Русију комунисте Троцког и Лењина са огромном количином злата и новца да сруше цара и уведу комунизам

Против промоције »двоструких теорија« геноцида успротивио се и Ефраим Зуроф, директор јерусалимске канцеларије Центра »Симон Визентал«. Он је позвао израелске власти да не признају за геноцид овај помор глађу почињен у совјетско време. »Голодомор дефинитивно није геноцид. Стаљин је хтео да елиминише кулаке, да их угура у државна пољопривредна добра«. Украјинци су били највеће жртве тог пројекта, али није постојао план истребљења украјинског народа. Од глади су у то време умирали и Белоруси, Руси, али и Јевреји«, каже Зуроф, а преноси »Џерузалем пост«“. Такво размишљање Е. Зурофа тешко је разумети, пре свега зато што се од глади умирало и 1921–1923. и за тo су непосредно били заслужни Троцки и Лењин (као Вилсонови изасланици у предвођењу тамошње јеврејске револуције) и већ не памтим да ли се навод Андреја Кулиша да је од глади поумирало 20 милиона Украјинаца односи и на оне године које су напред поменуте или и на оне касније (1932–1933, па и оне ратне и поратне). Такво размишљање, у крајњој линији, може имати и мање смисла пред чињеницом да су Вилсонови (Америчког председника Вудроа Вилсона) „делегати“ послати у Русију с тим да би Руси после могли „1.000 година причати да су им Јевреји разорили земљу и сатрли становништво“, а неће се сетити да је то био пројекат америчке владе, при чему се „објашњење“ да је Стаљин хтео да елиминише кулаке и „да их угура у државна пољопривредна добра“ једнако логично колико и оно да је у својим чисткама пред почетак Другог светског рата почистио и комплетан армијски командни кадар, због чега је Адолф Хитлер, током лета 1941, лагодно могао да се дошета до Москве и Лењинграда јер „нови команданти“ нису знали ни где им је војска, а камоли како је за одбрану треба припремити.

„Украјина је у два наврата прогласила »голодомор« за геноцид 2003. и 2006. године“, Москва се противи  украјинским тумачењима овог помора тврдећи да је „глад тридесетих година која је погодила јужне делове Совјетског Савеза резултат природних непогода“, али се нико „не сећа“ да о броју жртава саопшти целовитије податке и да покуша објаснити како се могло догодити  да у дојучерашњој европској житници од глади помру милиони људи и нигде другде у Европи.

Масовне људске трагедије Руса, Украјинаца и Јевреја у Украјини

Биће, наиме, уверљиво схватање да је то зависило и од људи који су ту земљу тада водили и непосредно помогли да се с народом догоди оно што је Вилсон имао на уму кад је Троцког и Лењина (по)слао у Русију. Те двојице, истина, тада тамо већ није било, али је остао Стаљин, Јеврејин као и они, и стотине и хиљаде његових великих и малих „помоћника“ који су Русијом владали по правилима која су им одредили двојица њихових „учитеља демократије“. У свим тим догађањима остаје још много непознаница, а једна је од њих и она о броју Јевреја као жртава „голодомора“ и шта је Зуроф имао на уму кад је изјавио да „Израел не устаје довољно снажно против […] изобличавања Холокауста у источној Европи. Чувени ловац на нацисте каже да је израелско вођство требало да поручи украјинском председнику да престане да људе који су убијали Јевреје претвара у националне хероје. У истом дану када је Порошенко разговарао са домаћином Рувеном Ривлином у Јерусалиму, у Кијеву је постављена спомен-плоча Симону Петљури у улици која носи његово име. Петљура је био командант украјинске војске и председник Украјинске народне републике која је постојала између 1918. и 1921. године. У то време је у Украјини побијено између 35.000 и 50.000 Јевреја.. А од 1.200 погрома за кратко време постојања украјинске републике, скоро 500 су спроводили војници под командом Петљуре. Зуроф жали што Порошенку није ништа речено о антисемитизму у дану кад је Петљура добио спомен-плочу. Уместо тога, како каже, израелски председник Ривлин је похвалио Порошенка »због снажних речи и акција које води против антисемитизма«“. Неке појединости у вези са свим тим дешавањима, ипак, мораће нам разјаснити они који о томе више знају, а међу њима наћи ће се и податак да је у време Петљуре у Украјини побијено „између 35.000 и 50.000 Јевреја“, али се не помиње колико је тамо за то време побијено Руса и ко је за њихова убиства заслужан. То је, треба то рећи, време „грађанског рата“ у Украјини и јасно је да у таквим приликама метак није могао бити селективан, али се показује да памћење о тим догађајима такво итекако може бити: Зуроф вели да су Украјинци „били највеће жртве“ помора глађу, али да „није постојао план истребљења украјинског народа“ (будући да су „од глади у то време умирали и Белоруси, Руси, али и Јевреји“), али је много уверљивији Марсденов навод да је на великим просторима Русије, пре свега југ Русије и Украјине, „становништво било назначено за потпуно истребљење“. А то је управо простор на коме се заснивао целокупан економски успон царске Русије (о чему и другде говоримо) и занимљиво је да је управо ту област касније Хрушчов издвојио из Русије и даровао је Украјини, а 1954. прикључио јој и Крим мотивишући такву одлуку чињеницом да је „то полуострво некако ближе тој републици и све то зарад једноставније изградње Севернокримског канала“. (Ако за ову прилику Истру оставимо по страни, српску паралелу томе Хрушчовљевом „дару“ Украјини налазимо у припајању Барање и западног Срема Хрватској и довођење хрватске границе до улаза у Бококоторски залив, при чему су комунисти српским просторима богато наградили Хрватску као најоданију чланицу хитлеровске коалиције, а отприлике у време кад је Хрушчов „преписао“ Крим Украјини и српски су политичари „даровали“ Шиптарима, без икакве писане одлуке, Зубин Поток, Лешак и Лепосавић и дигли косовску границу до Панчићеве оморике на врху Копаоника.)

Сад је много јасније ко је био Јосип Броз

Са становишта правне теорије, међутим, на такво прекрајање и руско-украјинских и српско-хрватско-шиптарских унутрашњих („административних“) граница гледа се као на „део »договора супружника о заједничком животу«, те да се у случају »њиховог развода о границама мора поново постићи договор«. Доводећи то у везу са хрватским примером, француски правник и историчар Морис Диверже (1917–2014) позива се на Енциклопедију професора Робера Филипоа из 1985. године, у којој је записано да је „Србија 1939. године према Хрватској била »територијално веома дарежљива«. Срби су тада, да би је задржали у Југославији и да би спречили комадање земље попут оног које су Немци наметнули Чехословачкој, признали Хрватској статус федералне државе. Стога, сматра Диверже, ако жели независност, Хрватска мора поново преговарати са Србима. И даље, он Европској заједници оспорава право да наметне сецесију југословенској федерацији, будући да је Бадентерова комисија и сама закључила да Југославија постоји, чим каже »да је у фази распадања«“.

А потом – и Срби. Као и Русима, комунизам су и Србима доносили Јевреји, при чему треба рећи да су они њима стигли две године пошто су обавили посао у Русији, али изгледа да им „терен није био приређен“, они су били потиснути у илегалу и отуд се, пред почетак Другог светског рата, гласнули као кандидати за војевање против Срба и православља и то по истим обрасцима по којима су то чинили у „Октобарској револуцији“, с тим што су основне комунистичке идеје формулисане већ 1920. године и „еволуирале“ од схватања о „совјетском Балкану“ до тога да „западне Србе“ треба с тих простора „прогнати као окупаторе“. При чему се за њиховога „предводника и реализатора“ не зна ни ко је био ни одакле је дошао, али је извесно да није био ни бравар ни Хрват: по европским дворовима кретао се као у свом најприроднијем окружењу, остао је снимак његовог клавирског концерта за енглеску краљицу као и запис његовог ађутанта (не знам да ли сам добро запамтио да је то био генерал Узелац) да су на неком скупу комунистичких главара сви од њега зазирали јер је пољски говорио боље од Гомулке, а немачки боље од Хонекера (руски је говорио слабо, „хрватски“ – запамтили смо како, а „кумровечки“ – никад се није ни нашалио. Ваља, дакле, претпоставити да је био или пољски или немачки Јеврејин, најближи сарадници били су му, такође Јевреји, Едуардо Кардели и Владимир Купферштајн и потврђивали се само као његови шегрти у хазарско-ватиканским мајсторијама усмереним на поробљавање света, а не знам колико је било међу другима „ситнијих Јевреја“ (као што су били политичар Моша Пијаде или књижевник Оскар Давичо, при чему је онај први на заседању Авноја у Бихаћу формулисао проглас да је „потребно… створити много бескућника“ и омогућити да они „буду већина у држави“), али и ово је довољно да се закључи да је он био Велики Комбинатор. И да су његову „величину“ Срби најбоље запамтили.

*********

По Ћосићу Војислав Коштуница блокира, компликује, одлаже коначно решење косовске трагедије и ослобођење Србије од Косова, јер не прихвата поделу КиМ

Својих комунистичких уверења Добрица се никад није ослободио. Иако је остала „прича“ да је он у Брозову немилост пао „због Косова“, ја памтим само да су 1968. године (или је већ била 1969 – и то сам заборавио) неки његови ставови изазвали буру у партијским  врховима, али не памтим ништа од онога шта је тада рекао. У својим дневничким записима, међутим, он више пута помиње „своју давнашњу концепцију територијалне поделе Косова и разграничења са Албанцима“ истичући да је „Војислав Коштуница, који тобоже верује у европску интеграцију, одлучно против »промене граница« и територијалне поделе Косова! Тај паметан човек је конзервативан и косовизован политичар. Он поново блокира, компликује, одлаже коначно решење косовске трагедије и ослобођење Србије од Косова“.

Ћосић је био спреман да се одрекне и Косова и суштине српске историје и духовности

Нисам у његовим записима наишао на прецизније разјашњење како он замишља то разграничење и „ослобађање Срба од Косова“ и од српског историјског памћења, али сама чињеница да такво своје схватање може озбиљно образлагати, говори о његовој спремности да се одрекне и Косова и суштине српске историје и духовности и да се по томе нађе на истој линији са Брозом и свим његовим помагачима и навијачима. При чему се не сме испустити из вида једна проста чињеница: Броз се 1941. нашао у Србији с циљем да доврши оно што 1914. није успео, пре свега зато што су Срби тада још били народ и тек се касније, по Добричиним мерама, поделили на „ништаке“ и „комунисте“ и они, заједничким силама, помогли да се Србима догоди оно што није никад у њиховој историји – да као народ иструну изнутра.

*

Издвајам овде и Добричин запис о једној сорти „некрофилних Срба“: „Вођа Либерално-демократске партије Чеда Јовановић и Грађански савез, ваљда 400–500 младића, балонима и пиштаљкама на свом митингу је прослављало Милошевићеву смрт“. Такве „Србе“ могао је изродити и натурити их нормалним Србима једино комунизам.*

 * Из књиге: Драгољуб Петровић, Поглед у маглу. Београд, 2022, 294-312 [ИК „Мирослав“].

0 0 votes
Article Rating

Related posts

Меркелова подиже свој „кинески зид“ између Србије и Кине и низа других држава

Јово

Да ли је амерички хаос декаденција или план?

Prenosimo

Цео век реализује се гледиште римокатолика да се једино дефинитивним одвајањем Хрвата од Срба може решити хрватско-српски проблем

Јово
Subscribe
Notify of
guest
0 Comments
Inline Feedbacks
View all comments
0
Would love your thoughts, please comment.x